Let the games begin!

Ok, shvatili smo sistem takmičenja u NCAA ligi (koji je još uvek velika nepoznanica i za one koji su ga osmislili), naučili smo kako da napravimo savršeni bracket (što još uvek nikome nije pošlo za rukom) i sada nam preostaje samo da uzmemo slobodne dane na poslu ili lažno lekarsko opravdanje za školu, na društvenim mrežama, kao poslednji kontakt sa spoljnim svetom, postavimo status da smo otišli na dugo, duuugo putovanje, obezbedimo pozamašne zalihe grickalica i zaslađenih sokova i – uživamo u koledž košarci. Nemoguće je da trideset miliona Amerikanaca greši, zar ne?

Ja gledam March Madness i ne odgovaram za svoje postupke. Zamišljam neki od onih stereotipnih američkih filmova u kojima tipa osuđenog na smrtnu kaznu saslušavaju pred porotom. Advokat odbrane, kojeg obično glumi neki ljigavi lik poput Roberta Patricka nabraja zlodela koja je optuženi počinio, kao što su, višestruko ubistvo i samoubistvo, genocid u prodavnici kućnih ljubimaca, ulazak na srednja vrata autobusa, utaja poreza, nošenje sandala preko čarapa i druge baš grozne stvari, dok za to vreme prepredeni advokat odbrane (Denzel Washington, kako bez Denzela?) mudro ćuti i jednom rečenicom pokopa ceo postupak: „Cenjeni sude, moj klijent je u to vreme pratio March Madness.“ Naravno, porota ga istog trenutka oslobađa uz ovacije, Denzel postaje heroj i spanđa se sa zapisničarkom, a tužilac kadar nevera. U mom svetu, ovo i nije toliko čudno.

Ko normalan može da odgleda svih 65 utakmica za 11 dana, makar i samo u skraćenom snimku, i ostane iole uračunljiv? Dok me zdrav razum još uvek pomalo služi (makar u naletima), pokušaću u ovom tekstu da vam predstavim neke učesnike ovogodišnjeg turnira, njihove dobre i loše strane, igrače na koje obratiti pažnju i lične prognoze (ne)uspeha na takmičenju. Timove ću pri tome podeliti u 5 samo meni znanih kategorija: pravi favoriti, lažni favoriti, timovi ispod radara, „nit smrde nit mirišu“ timovi i potencijalne Pepeljuge.

Potencijalne Pepeljuge

Pepeljuga (Cinderella) je u američkom sportu naziv za totalne autsajdere koji ipak uspeju da se probiju pored debelih sestara (javno priznatih favorita) i dožive svoj trenutak slave. Ove ekipe po pravilu ne osvajaju trofej, ali ipak spreče neke od pretendenata da to urade, što je dovoljno da se o njima priča. NCAA turnir, turnir u kojem nema serija već pobednik prolazi dalje i već sutra igra novu „do-or-die“ utakmicu, je kao stvoren za ovakve ekipe. Evo ko bi to mogao ove godine da izgubi cipelicu na velikom balu:

St. Mary’s Gaels

Rang na turniru: #11 u Midwest Regionu

Skor u regularnom delu: 28-6

Prednosti: Šut. Gali igraju potentnu napadačku košarku sa dosta postignutih poena za NCAA uslove (76 po meču). Što je još važnije, te poene postižu uz solidan postotak šuta iz igre (47.5%). Uz to su i jako dobra šuterska ekipa (timski šutiraju oko 38% za tri poena) koja svakoga može da zatrpa dalekometnom paljbom. Ako ih krene šut, mogu namučiti svaku ekipu u ligi. Daleko od toga da su bez šansi u prvom kolu protiv Memphisa, naprotiv. Memphis Tigersi su ove sezone dobili samo jednu ekipu koja učestvuje u završnici, i to Harvard.

Mane: Žive i umiru od šuta. Skoro sve mečeve koje su izgubili ove sezone izgubili su zato što ih nije išao šut spolja. Svi šutiraju trojke, od centara, krila, bekova, pomoćnog trenera,… Unutrašnja igra ne postoji, kao ni skok u napadu. Jedna od ekipa kojoj je najveći kvalitet i najveća mana. Osim toga, izuzimajući Dellavedovu, nemaju pravog igrača koji će prelomiti meč.

Na koga obratiti pažnju: Matthew Dellavedova. Da se bira mister turnira, ovom australijskom „lepotanu“ bi verovatno bio zabranjen ulazak u salu, ali kada su košarkaški atributi u pitanju, Dellavedova je među najboljim plejmejkerima na čitavom turniru. U pitanju je izuzetno inteligentan igrač, veoma zreo i racionalan, koji zna da pogodi kada treba (16 poena po meču, 39% šuta za tri), ali i odlično uposli slobodnog saigrača (6.5 asistencija po meču). 22 poena u utorak protiv Middle Tennessee-ja u „baražu“ pokazuju da je spreman.

Belmont Bruins

Rang na turniru: #11 u West Regionu

Skor u regularnom delu: 26-6

Prednosti: Napad. Bruinsi su ekipa sa kojom niko ne želi da igra. Igraju izuzetno brzu i nesebičnu košarku (16 asistencija po meču) sa dosta postignutih poena (preko 77), i uz fantastičan procenat šuta (49%, četvrti u čitavoj ligi, preko 57% iz reketa po čemu su prvi tim u NCAA). Osim toga, ekipa je izuzetno iskusna i prepuna seniora koji su u svakom trenutku spremni da preuzmu teret. Čak pet igrača u timu prosečno postiže dvostruku broj poena.

Mane: Skok. Izuzetno niska postava igra efikasnu run’n’gun košarku sa dosta kontri i šuteva u ranoj fazi napada, ali teško mogu da izađu na kraj sa timovima za koje igraju teški, masivni centri, pa sve da se jedan drugom popnu na glavu (najviši igrač u timu sa iole značajnijom minutažom ima jedva nešto više od dva metra). Osim toga, i oni se nekada previše uzdaju u šut.

Na koga obratiti pažnju: Ian Clark. Senior na poziciji beka igra odličnu sezonu i sa 18.1 poena po meču predvodi ekipu. Ovaj kombo-bek je fantastičan šuter, šutira odličnih 46.3% za tri (i to na velikom uzorku od skoro sedam ispaljenih trojki po meču)i oko 85% sa penala. Jedan je od igrača koji mogu da naprave razliku u turnirskim duelima.

Minnesota Golden Gophers

 Rang na turniru: #11 u South Regionu

Skor u regularnom delu: 20-12

Prednosti: Timska igra. Minnesota igra odličnu timsku košarku u kojoj učestvuje devet igrača u rotaciji sa dvocifrenom minutažom. Loš dan jednog igrača se ne oseti, ali zato tim prepozna kada neko ima svoje veče pa svoju igru podredi onome ko ima trenutak inspiracije. Takve ekipe po pravilu dobro prolaze na ovakvim turnirima jer ne zavise od raspoloženja jednog čoveka. 12 poraza u regularnom delu možda jeste mnogo, ali treba imati na umu da su pred njima ove sezone padali Memphis, Michigan State, Illinois, Iowa, Wisconsin i Indiana, tako da znaju da igraju sa ekipama koje su na turniru. Gophersi su takođe izuzetna skakačka ekipa.

Mane: Nestalnost. Minnesota je jedna šizofrena ekipa. Stalno im je jedino to da su uvek nestalni. Nakon serija fantastičnih rezultata protiv renomiranih timova, obično uslede porazi od ekipa poput Nebraske, Purdue-a ili Northwesterna. Takođe im je konstantno to da na svakom meču prave gomilu početničkih grešaka i olako prodaju lopte.

Na koga obratiti pažnju: Andre Hollins. Odličan šuter, u visokom procentu pogađa šuteve za tri poena (skoro 40%). Košgeter, kada je u seriji može da zatrpa protivnički tim, bez obzira ko ga brani. 41 poena uz stoprocentan šut spolja protiv Memphisa je jedna od najboljih partija uopšte u I Diviziji ove sezone. Problem je što je, kao i ceo tim uostalom, veoma promenjive forme. Nakon odlične 20+ partije sa 70% šuta iz igre često se desi da na sledećem meču gledamo njegovog brata blizanca koji je basketaru video samo na posteru.

Iona Gaels

Rang na turniru: #15 u West Regionu

Skor u regularnom delu: 20-13

Prednosti: Napad. Koliko je statistika varljiva kategorija pokazuje i primer Ione koja je druga najbolja napadačka ekipa u čitavom NCAA statistički (80,7 poena po meču), a tek petnaesti nosilac u zapadnom delu kostura. Uz to igraju i izuzetno brzu i kolektivnu košarku sa odličnim protokom lopte i dosta šuteva za tri. A takve ekipe mogu da dobiju bukvalno bilo koga ako im bude dan. Veliko iskustvo ove ekipe prepune seniora i juniora može biti takođe ogroman plus.

Mane: Visina. Iona jednostavno nema igrače koji se mogu nositi sa protivničkim dugajlijama. Najviši „centar“ tima je visok 203cm. Zbog toga njihova small ball postava razbija protivnike tempo igrom sa mnogo trčanja, dok se izuzetno loše snalaze protiv sporog ritma i pozicione igre protivnika.

Na koga obratiti pažnju: Lamont Jones&Sean Armand. Ovaj duet predstavlja napadački možda i najbolji bekovski par na turniru. Zajedno postižu skoro 40 poena po meču. Zajednički procenat šuta im je takođe vrlo visok, oko 37% iza linije za tri poena. Voljom izbornog komiteta prvi meč igraju protiv odlične ekipe Ohio State-a, mada i tu nisu bez šansi. Sigurno je da će Jones i Armand iskoristiti svojih pet minuta slave.

“Nit’ smrde nit’ mirišu”

Ja jednostavno nisam mogao da nađem prikladniji naziv za ove timove. U svakoj ligi, na svakom turniru imate neke učesnike za koje znate da neće pobediti, ali niste sigurni da će izgubiti, svesni ste da nemaju šanse da osvoje turnir, ali ipak ne biste smeli da stavite novac od doručka na njih. Ekipe bez izraženih aromatičnih svojstava su:

Memphis Tigers

Rang na turniru: #6 u Midwest Regionu

Skor u regularnom delu: 30-4

Prednosti: Brzina. Tigrovi igraju možda i najbrži napad u ligi. Veliku većinu svojih poena postižu kontranapadima ili brzim šutevima pre nego što se vreme za isteg napada spusti na „normalne“ 24 sekunde. Bivši univerzitet Penny Hardawaya i Derricka Rosea i ove godine u sastavu ima izuzetne atlete i fizikalce čija eksplozivnost može doneti prevagu. Ukoliko eliminišu potencijalno iznenađenje, ekipu St. Mary’s-a otvara im se dobar pogled ka Sweet 16 fazi.

Mane: Prevelika brzina. Njihova najveća vrlina im često predstavlja i najveći problem. Ponekad igraju jednostavno prebrzo – rezultat toga je čak 15 izgubljenih lopti po meču, što nikako nije dobar znak za tim koji ima velike ambicije. Osim toga, prevelika agresivnost i rizik u odbani često ostavi dosta rupa koje iskusne ekipe koriste. Samo 4 poraza u sezoni mogu da zavaraju – Tigersi jednostavno nisu odigrali dovoljno ozbiljnih mečeva.

Na koga obratiti pažnju: Joe Jackson. Ovaj omaleni plej je jedan od kompletnijih spoljnih igrača na turniru. Osim što je solidan napadač (14 poena po meču), odličan je i asistent (5 asistencija po meču) i vrlo dobar odbrambeni igrač. Nije preterano dobar šuter, ali šutira u visokom procentu (46% za tri) jer ne siluje previše, već čeka svoju šansu.

North Carolina Tar Heels

Rang na turniru: #8 u South Regionu

Skor u regularnom delu: 24-10

Prednosti: Talenat. Ma šta pričali o igrama UNC-a ove sezone, niko im ne može osporiti talenat. Njihova niska postava u koju je iskusni trener Roy Williams upakovao čak četiri čista beka i jednog krila može napraviti dar-mar u skoro svakoj odbrani. „Skoro“ je, nažalost po njih, ključna reč. Tar Heelsi igraju brzu košarku koja se  zasniva na odličnoj odbrani i brzoj realizaciji. Takva igra je kao stvorena za mladu ekipu Jordanovih naslednika.

Mane: Unutrašnja igra. Na poziciji lažne petice igra lažna četvorka u vidu James-Michaela McAdoo-a sa svojih 206cm visine. Na četvorci je klasični bek Reggie Bullock koji ni ne pomišlja da zakorači u reket, kao da se boja još nije osušila. Ovo dovoljno govori kolikih problema Tar Heelsi imaju pod oba koša. Timovi koji počnu da spuštaju loptu na visoke igrače protiv njih su već na pola puta do pobede, ma kako se zvali.

Na koga obratiti pažnju: Reggie Bullock. Ekipa North Caroline je sastavljena od nekoliko vrhunskih talenata poput McAdoo-a ili P.J. Hairstona, ali čini mi se da njihova igra najviše zavisi od raspoloženja Reggie Bullocka. Ovaj vrhunski šuter je igrač koji svojim trojkama prelama mečeve i povlači ostatak ekipe.Uz to se ne štedi u skoku i kupi sasvim dobih 6.6 skokova imajući u vidu da igra uglavnom daleko od koša.

UCLA Bruins

Rang na turniru: #6 u South Regionu

Skor u regularnom delu: 25-9

Prednosti: Mladost. UCLA Bruinsi imaju samo jednog seniora u svom rosteru. U startnoj petorci počinju tri freshmena. Najbolju klasu freshmena u zemlji predvodi Shabazz Muhammad, koji je propustio nekoliko mečeva na početku, što je prouzrokovalo slabiji start, ali se kasnije malo trgnuo i rešio da pokaže svima zbog čega mu mnogi predviđaju veliku karijeru. Osim njega, tu su još i fantastični Kyle Anderson, koji još ne pokazuje sav svoj potencijal, i snažni centar Tony Parker. Toliki talenat u ekipi, i u napadu i u odbrani, ne može da škodi.

Mane:  Iskustvo. Jedini senior u ekipi, ujedno i prvi plej je Larry Drew, koji je, u najmanju ruku problematičan. Nakon što nije uspeo da se izbori za minutažu sa Kendallom Marshallom na North Carolini, prelazi na UCLA u čudnom transferu u sred sezone. Jednostavno se okrenuo i otišao, ostavivši bivše saigrače u čudu. Ove sezone je usrećio i sebe i Bruinse sa 7 poena za 35 minuta po meču. Osim toga, Bruinsi su pokupili odlične freshmene, ali nisu vodili mnogo računa o selekciji. Osim nedostatka drugog pleja (mnogi bi rekli i prvog), dovedena su tri slična igrača u vidu Adamsa, Muhammada i Andersona, koji su nekako nagurani na pozicije 2, 3 i 4 iako su svi u suštini swingmani. To je najviše uticalo na slab učinak Kyle Andersona do sada. Takođe, povreda Jordana Adamsa pred početak turnira im drastično smanjuje i onako klimave šanse.

Na koga obratiti pažnju: Shabazz Muhammad. Nema sumnje da će Muhammad ubrzo postati NBA superstar, što se videlo još u srednjoj školi, kao što nije bilo sumnje da mu je ovaj turnir poslednje što će uraditi za NCAA ligu pre nego što zaradi svoj prvi milion (i bez pravljenja bracketa). Od njega sve zavisi. Ako on igra, igra i tim. Ako njega zaustavite, zaustavili ste i UCLA Bruinse…

Syracuse Orange

Rang na turniru: #4 u East Regionu

Skor u regularnom delu: 26-9

Prednosti: Dubina. Syracuse ima deset gotovo podjednako dobrih igrača koji u svakom trenutku mogu ući u igru. Tim nema pravu zvezdu, ali zato ima kolektiv upotrebljivih igrača koji se uklapa u strategiju trenera Boehima – igranje zone do iznemoglosti, brza tranzicija i završavanje napada i opet, igranje zone do iznemoglosti. Svi u timu rade sve, igraju odbranu, trče, šutiraju, dodaju, skaču,… čak i liče međusobno, čini mi se da svi imaju između 200 i 205 cm i da odlično znaju svoj posao. Rotacija je prilično česta, čak 9 igrača ima dvocifrenu minutažu, što omogućava Narandžastima konstantno visok ritam igre. I naravno, igranje zone 2-3 do iznemoglosti.

Mane:  Nedostatak go-to-guya. Igrači koji su ove sezone predviđeni da nose ekipu, Brandon Triche i Carter-Williams su prošlu sezonu uglavnom grejali klupu Waitersu i ekipi. To se drastično oseća u njihovom samopouzdanju jer se niko još nije nametnuo kao pravi vođa ekipe. Najbolji strelac tima ove sezone je senior James Southerland koji uglavnom ulazi sa klupe. Ekipe koje se oslanjaju na timsku igru obično daleko doguraju i iznenade mnoge, ali retko ko stvarno osvoji prvenstvo dez bar jednog vrhunskog superstara u timu.

Na koga obratiti pažnju: Michael Carter-Williams. Sa svojih 198cm bi u nekim gorepomenutim timovima igrao centra, ali za Narandžaste igra pleja. I to odlično. Treći je asistent lige sa skoro 8 asistencija po meču, ali možda i najveći kvalitet su mu duge ruke koje mu omogućavaju skoro 3 ukradene lopte po meču. Problem za njega i za Syracuse je taj što se ponekad previše zaljubi u svoj šut. Kao i kod svake zaljubljenosti, samo posmatrači sa strane vide da u stvari i nema mnogo razloga za to.

Timovi „ispod radara“

Ovo „ispod radara“ je u stvari amerikanizovan izraz za ekipa iz senke, ali kao takav mi je bio prikladniji za ovu priliku. Na svakom turniru postoje ekipe koje se provuku neopaženo do same završnice i ostanu „ispod radara“ favorita, sve dok ne bude prekasno. Evo ekipa koje bi neopaženo mogle da unesu pometnju na turniru:

Creighton Blue Jays

Rang na turniru: #7 u Midwest Regionu

Skor u regularnom delu: 27-7

Prednosti: Šut. Ekipa Creightona je i statistički najjača karika u ovom segmentu. Kao tim šutiraju odličnih 50.8 odsto, a najbolja su trojkaška ekipa u čitavoj NCAA. Glavni razlog za to je čovek-tim Blue Jaysa Doug McDermott, već drugu sezonu za redom jedan od najboljih strelaca univerzitetske košarke. Osim u šutu, Creighton je u samom vrhu i u asistencijama (17.2 po meču), od kojih većinu realizuje upravo McDermott.

Mane:  Ostatak tima. Nije fraza, McDermott stvarno jeste čovek-tim. Niko od ostalih igrača nema dvocifren broj poena u proseku. Ovo u mnogome olakšava defanzivnu postavku protivnika koja nije tajna isto koliko nije tajna na koga će ići poslednja akcija Blue Jaysa.

Na koga obratiti pažnju: Ko drugi nego Doug McDermott. Neki ga smatraju precenjenim, ali čovek je stvarno opasan napadač: i sa posta, i sa trojke i svuda između. Igra izuzetno jednostavnu i samim tim skoro savršenu košarku. Tom jednostavnošću i održava neverovatne procente šuta: 56% iz igre, skoro 50% za tri poena. Osim toga, stigne i da pokupi skoro 8 skokova po meču. Kada na to dodate 23 poena, dobijete zver od igrača.

Virginia Commonwealth Rams

Rang na turniru: #5 u South Regionu

Skor u regularnom delu: 26-8

Prednosti: Odbrana. VCU igra paklenu odbranu, sa kim god da igra, koji god da je period meča i kakav god da je rezultat. Rezultat njihove neverovatno organizovane i agresivne odbrane je to što su najbolji tim u ukradenim loptama. Uzročno-posledično, to im donosi dosta lakih poena, pa su i u tome među najboljima u ligi. Već nekoliko turnira za redom su, predvođeni harizmatičnim trenerom Shaka Smartom pravili iznenađenje za iznenađenjem, da bi se konačno ispostavilo da iznenađenje po definiciji nije iznenađenje ako se dešava svaki čas – istina je da ljudi jednostavno dobro igraju košarku.

Mane:  Kreativnost. Napad VCU-a počinje odbranom. Tu se uglavnom i završava. Ramsi se najbolje snalaze u brzoj, tranzicionoj igri gde nema mnogo razmišljanja i improvizacije, već se akcije odigravaju manje-više po automatizmu. Kada se nađu u nepoznatoj situaciji, kao što je na primer lopta u njihovom posedu na sredni terena dok je protivnik već postavio odbranu, nastaju problemi. Pustite ih da trče i uništiće vas. Limitirajte im pokretljivost i kao da ste izvukli ajkulu na kopno.

Na koga obratiti pažnju: Treveon Graham. Sophomore bek je jedan od igrača koji je u potpunosti iskoristio ovu sezonu da skrene pažnju na sebe. Uz skoro 16 poena, beleži i 6 skokova po meču. Uz to, ima i solidne procente kada je šut u pitanju. Ipak, nema dovoljno iskustva, a verovatno ni toliko kvaliteta, da sam preuzme loptu i reši meč koji se lomi.

San Diego State Aztecs

Rang na turniru: #7 u South Regionu

Skor u regularnom delu: 22-10

Prednosti: Jamaal Franklin. Kada u timu imate igrača koji je najbolji strelac, skakač i asistent ekipe, onda imate go-to-guya. Franklin je tipičan mismatch na poziciji tri, može sa lakoćom da šutne preko nižeg čuvara, ili da zaobiđe višeg. Takođe, ne štedi se u odbrani i svaki priliku koristi da se spusti na skok. Osim njega, SDSU ima i još nekoliko iskusnih igrača u spoljnoj liniji, pre svega seniora Chase Tapley-a, odličnog šutera, ali i igrača koji bljesne na kratko kao zvezda padalica pre nego što se izgubi u mraku, kao i solidnog plejmejkera Xaviera Thamesa.

Mane:  Jamaal Franklin. Teško je izdržati tolikog egoistu u timu. Može biti najjače oružije, ali je pitanje da li u borbi sa drugima ili za samoubistvo. Franklin je tempirana bomba za koju se samo nadate da će eksplodirati u pravo vreme na pravom mestu. Procenat šuta za tri od 27%, iz igre oko 40%, skoro 4 izgubljene lopte po meču, šut na koš čim se ugleda obruč,… sve su to stvari koje smanjuju timski duh Aztecsa. Ponekad izgleda da bi dao sve da može sam sebi da izvede loptu iz auta, tada mu uopšte ne bi trebali saigrači. Ali, takvog igrača morate istrpeti. Drugi problem je nedostatak kvalitetnih visokih igrača. I Aztecsi igraji sa popularnom small-ball postavom gde centra igra čovek od 203 cm.

Na koga obratiti pažnju: Jamaal Franklin. Nema sumnje da će Franklin iskoristiti turnir sa samopromociju, što obećava neke spektakularne brojke i poteze, ali ne i mnogo timske igre, samim tim ni uspeha Aztecsa. Istina je pomalo kontradiktorna: uspeh tima u stvari uopšte ne zavisi od najboljeg igrača, već od  toga koliko će ga ostali (pod tim mislim Tapley) ispratiti. Vrlo je verovatno da će SZR Franklin&Co. otići sa turnira vođeni krilaticom Monsieur Alfonse-a iz kultne serije “Alo-alo” – brzo i sa stilom. 

North Carolina St. Wolfpack

Rang na turniru: #8 u East Regionu

Skor u regularnom delu: 24-10

Prednosti: Kompaktnost. Znalo se još na početku sezone da će glavnu reč u ovom timu voditi juniori C.J. Leslie i Lorenzo Brown i seniori Wood i Howell, ali je malo bilo onih koji su mogli da pomisle da će freshmeni Purvis u Warren dati svoj instant doprinos u prvoj sezoni. Donekle se to očekivalo za Rodneya Purvisa, ali je T.J. Warren nadmašio sve prognoze i već se nametnuo za drugog strelca tima. NCS ima dve zvezde u timu, lucidnog plejmejkera Lorenza Brown-a i jednog od najboljih krilnih igrača u ligi C.J. Leslie-ja. Međutim, oni ne odskaču toliko od ostatka tima pa je kolektiv najveća snaga Wolfpacka. Kada je udarni dvojac raspoložen, NCS može bez problema da pobedi bilo koga. U svakom slučaju predstavljaju jednu od najboljih ofanzivnih ekipa u NCAA i možda i najatraktivniju za gledanje.

Mane:  Klupa. NCS igra sa 6-7 igrača, ostali jedva dobiju šansu na kašičicu. Leslie, Brown i Wood nemaju adekvatne zamene. Eventualne povrede bi drastično umanjile šanse za uspeh. Takođe, timu nedostaje visina. Richard Howell igra centra sa 203 cm visine, iako je i pored toga neverovatna skakačka mašina. Leslie je malo viši, ali je po igri više krilo. Problem za njih mogu predstavljati ekipe sa dominantnom unutrašnjom igrom.

Na koga obratiti pažnju: C.J. Leslie. Zver. Prava atletska zver. Alfa mužijak ovog Čopora vukova. Izuzetne fizikalije za košarku, uz to i dovoljno sivih ćelija da postane NBA potencijal. Fantastičan skok, osećaj za blokadu, solidan šut sa poludistance,… sve ga to čini izuzetno dominantnim igračem. Često od njegove igre zavisi i uspeh celog tima. Nema razloga da tako ne bude i na turniru. 

Butler Buldogs

Rang na turniru: #6 u East Regionu

Skor u regularnom delu: 26-8

Prednosti: Timska igra. Za Buldoge svi igraju, svi skaču, svi šutiraju. Kada pobeđuju, pobeđuju kao tim, kada gube, gube kao ekipa. Timski duh koji forsira odlični trener Brad Stevens je ono što krasi Butler već sezonama unazad. Odlična atmosfera im često omogućuje da uđu u odlične serije kada svi počnu da pogađaju spolja kao haubicama. Daleko od toga da su u vrhu u bilo kojoj od statističkih kategorija, ali su ekipa sa kojima niko ne voli da igra.

Mane: Sporost. Butler ne reaguje baš najbolje na visok tempo koji postavi protivnik. Najbolje se snalaze kada oni diktiraju ritam, a to su uglavnom dugi napadi u kojima lopta promeni vlasnika više puta nego ABA liga propozicije. Osim toga, ekipa je slaba u kontroli svih bitnih parametara za pobedu u jednoj košarkaškoj utakmici: kontrola skoka, kontrola izgubljenih lopti i kontrola šuta sa linije penala.

Na koga obratiti pažnju: Rotnei Clarke. Butler Buldogsi su uvek negovali tradiciju belih sharp-shootera i u taj profil se i Clarke savršeno uklapa. Bivši student univerziteta Arkansas je možda i najbolji čisti šuter u čitavoj NCAA ligi. Svoj poslednji March Madness će sigurno želeti da začini kvalitetnim partijama.

Wisconsin Badgers

Rang na turniru: #5 u West Regionu

Skor u regularnom delu: 23-11

Prednosti: Odbrana. Taktika Wisconsina već godinama unazad je primiti manje poena od protivnika. Da se neki njihov meč završi pobedom 16:15 oni bi bili zadovoljni. Veoma zadovoljni. Zbog toga su već sezonama unazad idealna ekipa za odvikavanje od NCAA košarke. Njihova odbrana nije nikako agresivna kao recimo odbrana VCU-a, ali daje rezultate. Ukoliko ste ljubitelj italijanskog fudbalskog prvenstva, eto ekipe za vas.

Mane:  Napad. Njihove akcije su osmišljene da traju 34 sekunde ili taman toliko da protivnik izgubi želju za životom. Spor tempo koji forsiraju u svakom meču užasno deprimirajuće deluje na sve: navijače, sudije, merače vremena, gledaoce koji jedva čekaju tajmaut i da počnu reklame, a naročito na protivnike. Međutim, ne može se reći da im taktika ne prolazi. Nakon što, na oduševljenje svojih fanova – uglavnom ljubitelja Kantove „Kritike čistog razuma“ i gledanja farbe kako se suši, izazovu suicidne namere kod protivnika, utakmicu obično u ritmu koji njima odgovara prevedu u svoju korist.

Na koga obratiti pažnju: Uh, ovo je teško. Možda na maskotu? Jared Berggren je nešto najbliže košarkašu u redovima Badgersa. Njegovih 11 poena i 7 skokova dođu kao hladna limunada u avgustu.

Nakon što sam izgubio volju za March Madnessom analizirajući „igru“ Winsconsina, vreme je da napravimo pauzu pre nego što dođem u iskušenje da ubacim neku numeru Pink Floyda.  U drugom delu posta predstaviću vam favorite turnira i to one „prave“ i one „krive“. Naravno, ako ti favoriti ne ispadnu u prvom danu turnira. U tom slučaju, praviću se da nisam uopšte planirao da pišem o njima. Pozdrav do sledećeg čitanja, ’Toine