Slučajan susret slepog miša i pangolina u nekoj zabiti Kine zime 2019.g. pokazao se tragičnim ne samo za njih, već i za čitavo čovečanstvo. Ništa pre toga nije zaustavilo sadašnjost u tolikoj meri da trenutak potraje više od godine, vreme stane, planovi se odlože, a lopta zaustavi. Po prvi put ikada i March Madness je zaustavljen, svetla u dvoranama su ostala ugašena, baš kao i snovi i nade mnogih košarkaša koji su čekali da ih obasjaju reflektori javnosti. Pažnja čovečanstva skoncentrisana je na druge stvari, na samoodržanje i samouništenje, na vakcinaciju i lečenje, na strah i neizvesnost, na sve osim na košarku. I kako to u najvećim krizama i biva, navika zameni mesto sa panikom. Koliko god je panično bilo kada je dnevno regostrovano 100 zaraženih, sada umirujuće deluje ako ih je ispod 4000. “Ćuti, dobro je” je stara mantra koja je održala veliki broj generacija i unazadila možda i još veći broj onih koji su imali snage da se pobune. Tiho, uz samo poneki uzdah i jecaj, prihvatili smo novu normalnost, izgubivši stari razum, navike i snove. I život je krenuo, stidljivo i pažljivo, kao prvi korak sramežljivog laneta, shvatili smo da nam neće biti ništa ako komšiji poželimo dobar dan, ako prošetamo, popijemo kafu sa prijateljem kojeg nismo videli godinu dana. Ako zakotrljamo loptu. Shvatili smo da možda više nikada ništa neće biti isto. Ali nismo pristali da pristanemo na to. Bunt, odbrambeni mehanizam ili zakon održanja energije, nazovite to kako god želite, blizu smo trenutka u kome ćemo shvatiti da život nije puko preživljavanje, već kaleidoskop strahova, patnji, radosti i nadanja koji su svuda oko nas i koje ne možemo izbeći. Koliko god izduvana bila, lopta se ipak kreće. I ništa neće zaustaviti tu galilejevsku konstantu. Dobro, možda samo na godinu dana…

U našu redakciju je stiglo mnogo vaših pohvala, čestitki i pitanja, a za ovaj broj posebno smo se odlučili da pomenemo malu Milicu (7) iz Čatanoge koja je poželela da zna šta je to March Madness i koliko će pobogu timova Rik Pitino dovesti na završni ples. E pa, draga Milice, priključujemo se nametnutom i nefunkcionalnom sistemu online nastave i u ovaj blog ubacujemo i obrazovnu notu.

Već smo u nekoliko navrata prolazii celu priču, istorijat i neuspešan pokušaj da postanete milioner sklopišvi savršen bracket. Sada ćemo se zadržati na osnovama, uputivši pri tom malu Milicu i još poneke koji su prethodnih 8 godina izlaženja bloga proveli u komi ili na Jupiteru, ostavši u blaženom neznanju o načinu funkcionisanja najuzbudljivijeg sportskog turnira.

Stroga i poštena sportska koledž asocijacija, u narodu poznatija kao NCAA, pod svoje okrilje prima 1098 koledža i univerziteta i zadužena je za organizaciju NCAA Basketball Tournament-a, kako je oficijalno ime za Madness. A svoje kolokvijalno i opšte prihvaćeno ime, March Madness je dobio na jedan neverovatan način kojem prethodi neverovatno uzbudljiva priča koja opisuje i celu suštinu turnira. U stvari, i nije zoliko uzbudljiva priča, tokom prenosa turnira 1982.g. komentator CBS-a Brent Musburger je izgovorio sintagmu, baš kao što i većina komentatora inače izgovara gomilu gluposti, s tom razlikom, što je ovo neko zaista i zapamtio. Iako sam naziv postoji u narodnom predanju još od 1939.g, kada se tako zvao lokalni srednjoškolski turnir države ilinois,  tek od Musburgera postaje i sinonim za NCAA  turnir. Do tada, naziv Madness imao je i gomilu neprihvaćenih opisa koji su potrajali koliko i kutija kondoma na maturskoj ekskurziji : Ballin Bonanza, Basketball Bedlam, Spring Super Craziness, March Mayhem, March Mania… Nije tako lose ispalo sa Madness-om?

Sistem funkcioniše veoma jednostavno. Dobro, sistem funkcioniše i tu ćemo stati. Kao i za svaki drugi ples i za ovaj vam je potrebna pozivnica. Kako se do nje stiže? 350 timova Prve divizije NCAA košarke u muškoj i 348 u ženskoj konkurenciji (Army i Navy imaju samo muške timove, mada će se i to uskoro promeniti kao posledica nove homo-transseksualne revolucije) nada se svom slavnom trenutku na najvećoj pozornici. Od koga to zavisi? Delom od njih, svaki tim ima šansu da osvoji turnir konferencije u kojoj se takmiči. S obzirom da u NCAA postoje 32 konferencije, pobednici konferencijskih turnira dobijaju automatsku kartu za Madness. Ostatak? E, tu stvari postaju zabavne.

Ako ste gledali bilo koji američki film sa kriminalističkom tematikom, poznata vam je institucija porote u svakom suđenju. Porotnici, nasumično odabrane dame i gospoda, dobijaju zadatak da glasanjem odluče o sudbini nesretnika kojem se sudi, a za koga se misli da ima poremećaj ličnosti, odnosno više ličnosti, izazvan seksualnim iskorišćavanjem od strane katoličkog sveštenika, kojeg brani Richard Gere, dok se ne uspostavi da ih je nesretnik, odnosno Edward Norton sve zeznuo, uključujući i porotnike. Zadržimo se na njima. U svakom filmu, spominje se kako porota odlazi u svoje odaje, tj luksizne hotelske sobe, da bez uticaja sa strane donese svoju odluku. E pa isto vam je i sa izbornim komitetom NCAA. 10 članova komiteta, izolovanih u nekom prefinjenom hotelu, u nedelju  prozvanu krajnje inventivno Selection Sunday, odlučuje o sudbiji ostalih učesnika Madness-a. Svaki član prilaže svoj spisak timova za koje smatra da treba da učestvuju na turniru. 36 timova koji se nalaze na najviše lista upadaju u turnir čime se kompletira spisak sa 68 učesnika, podeljenih u 4 regiona i sortiranih po rangu, odnosno teniskim rečnikom, po tome koji su nosilac svog regiona. Pobednici 4 regiona odlaze na Final Four. Naravno da u vama sada kulja gomila pitanja: na osnovu čega se timovi biraju? Zar nije jednostavije pozvati 36 timova sa najboljim učinkom u sezoni? Zbog čega do đavola ima 68, a ne 64 ekipe? Šta se desilo sa Richard Gere-om?

Prvo, pravila nema. A ni pravde. Baš kao u filmu. Često odluke komiteta dovedu do velikih kritika, a krivac za to je nepostojanje pravednijeg sistema odabira. I za to postoji opravdanje. Rezultati timova u regularnom delu sezone nisu komparativni. Ne možete porediti na primer skor 11-2 Liberty Flamesa, koji je uglavnom posledica mečeva sa Stetsonom ili Kennesaw-om, i skor 11-4 Florida State-a, koji ukršta megdan sa Virginia-om, Clemsonom, North Carolinom, Louisville-om i Duke-om. Druga, a verovatno i bitnija stvar je profit. Svakako da će jedan sekund reklame biti skuplji kada se na turniru sastanu Kansas i Gonzaga, nego Santa Barbara – Siena. Generalno, 32 pobednika konferencijskih turnira su pravi kvalifikanti, ostali su tu malo zbog simpatija, malo zbog stare slave, malo zbog brenda, a sasvim malo zbog Rating Precentage Indexa (RPI) koje komitet koristi da odabere najuspešnije timove. Za priču o tome kako se računa RPI trebao bi nam poseban tekst, a ne plaćaju me baš kao ruske pisce po otkucanoj strani, tako da ćemo to preskočiti. Zašto 68, a ne 64 tima? Ako nađete nekog ko zna, upoznajte me sa njim.

Nakon što se u uvodu turnira, u First Four rundi 68 ekipa svede na 64, kako Bog zapoveda, počinje ludnica. Prvorangirani tim regiona igra u prvom kolu sa 16-rangiranim, pa ako prođe, a samo jednom se desilo da ne prođe, igra sa boljim iz duela 8. i 9. nosioca. I tako, serpentinski, sve do finala regiona.

Po čemu će ovogodišnji Madness biti drugačiji? Prvo, neće biti Duke-a. Po prvi put od 1995.g. To je već dovoljno šokantno. Drugo, po prvi put u istoriji, čitav NCAA turnir će se održati na jednoj geografskoj lokaciji, sasvim prigodno, u najkošarkaškijoj državi USA – u Indijani. Veliko finale će se odigrati na Lucas Oil stadionu. Naravno, bez publike. Svi timovi će biti smešteni na posebnom hotelskom spratu, distancirani od ostalih ekipa, razdvojeni će im biti i termini obeda, treninzi, kao i transport do hala. Ove godine, izborni komitet je dodelio 37 wild card pozivnica umesto 36, pošto je konferencija Ivy League otkazala konferencijski turnir. Šta drugo očekivati od konferencije u kojoj se takmiče Harvard, Princeton, Yale, Columbia i ostali štreberi.

FAVORITI

Gonzaga

Priču o favoritima počinjemo sa neporaženim Bulldogsima, najboljerangiranom ekipom koledž košarke. Gonzaga igra savršenu sezonu do sada, po prvi put u istoriji programa. I pored toga što igraju u miki-maus konferenciji, nije mala stvar napraviti 24-0 u sezoni, pogotovo što su u nekonferencijskom rasporedu igrali protiv Kansasa, West i obične Virginia-e i Iowe. Zagsi su uz to vezali i 51 pobedu na domaćem terenu. Gonzaga je i prošle sezone bila među glavnim favoritima, ali je nesrećan splet okolnosti (ili međunaredna zavera) otkazao Madness, ostavivši Bulldogse i Petruševa bez izleta na veliki podijum. Bulldogsi su polako krčili put od dobrog programa koji nema pravu konkurenciju u svojoj konferenciji do odličnog programa koji nema pravu konkurenciju u svojoj konferenciji, izbacivši pritom nekoliko odličnih talenata sa svoje proizvodne trake. Ove godine, talenti su ponovo tu, kao i samopouzdanje i prilika da se konačno dokaže kvalitet u najjačoj konkurenciji.

Potencijalni top-5 pik sledećeg monstruoznog drafta Jalen Suggs je nešto najbolje što Gonzaga donosi na Madness, ali daleko od toga da je ovo samo njegov tim. Corey Kispert je najbolja druga violina lige, a Drew Timme možda najbolji visoki igrač koledž košarke koji se ne zove Luka Garza. Ipak, vezivno tkivo ekipe nije niko od ovih budućih superstarova. Joel Ayayi bi  sigurno bio statistički mnogo izraženiji da igra u bilo kojem drugom timu. Njegovih skromnih 11.3 poena po meču govore koliku u stvari dubinu imaju Bulldogsi. Suggs, Kispert i Timme napadački nose ekipu, ali kad je u pitanju diskretni heroj, to je svakako Ayayi.

Moderna statistička metrika kaže da još od tima Kentucky-ja iz 2015.g. nije bilo ovako dominantnog tima. Tadašnji Wildcatsi, ilustracije radi, imali su Towns-a, Booker-a, Cauley-Steina, braću Harrison i još 4 buduća NBA igrača. Današnji Bulldogsi imaju budućeg superstara Jalena Suggsa na bekovskoj poziciji, izuzetnog šutera Coray Kispert-a, unutrašnju dominaciju sa Drew Timme-om a na sve to i bivšeg startnog plejmejkera Floride Andrew Nembhard-a. Taktički mozak Marka Few-a je sve to uklopio u jedinstven monolit protiv kojeg nisu mogli ni najbolje napadačke ekipe, poput Iowe, kao ni defanzivne tvrđave, kao što je Virginia. Gonzaga je skoro savršena ekipa.

 “Skoro” je jedna malecka reč koja pravi ogromnu razliku. Bar kada je ovaj tim Gonzage u pitanju.  Jedna od najboljih spoljnih linija u državi pokrivena je dosta tankom unutrašnjom Kada se Timme i Watson napune fauovima, što se relativno često dešava, Bulldogsi nemaju adekvatne zamene. Elitna odbrana na perimetru u velikoj meri maskira činjenicu da zaštita obruča, blago rečeno, nije na najvišem nivou. Prazni minuti sa klupe su ono što ih može koštati u sistemu gde nema vremena za odmor i prostora za najmanju grešku.

Iowa

Hawkazesi ulaze u završnicu sezone u pomalo džekil-hajdovskom raspoloženju. Dobar start i pre svega hajp oko Garze doneli su im breme glavnog favorita Big Ten-a i projektovane Final Four ekipe. Povreda CJ Frederick-a je pak pokazala mnoge mane oslabljene ekipe koja je u poslednjih pet mečeva zabeležila četiri poraza, ostavši bez konferencijske titule. Frederick je spreman za Madness, što Iowi mnogo više znači od samo jednog igrača, jer je CJ glavni odbrambeni igrač jednog prosečnog odbrambenog tima. Mogu li Hawkeyesi opovrgnuti činjenicu da odbrana osvaja prvenstva?

Svima koji iole prate koledž dešavanja poznato je ime Luke Garze, košarkaša godine NCAA lige. Luka je fenomen na univerzitetskom nivou, Jokić koledž nivoa i slično, ali teško da će postati neko oko koga će se vrteti neka NBA ekipa. Mada, to su pričali i za jubitelja konja iz Sombora. Ipak, nećemo sad o Garzi. Joe Wieskamp je igrač za koga niste čuli, a trebalo je. 15 poena i 7 skokova nije ništa spektakularno, ali skoro 50% šuta za tri poena pravim blogerima izaziva lučenje pljuvačnih žlezdi kao kod Pavlovljevih pasa. Garza će odigrati svoje, mada će se kompletne odbrane protivničkih ekipa fokusirati na njega, što otvara prostor Wieskampu da pokaže da zaista može i spolja i iznutra.

Iowa je verovatno najbolja napadačka ekipa Madnessa. Kada pogađaju, onda stvarno sipaju sa svih strana. U jednoj od najlošijih napadačkih predstava u sezoni ubacili su skoro 90 poena najboljem timu lige Gonzagi. Naglašavam, jednoj od najlošijih! Povratkom Fredericka odbrana je dostigla minimalan nivo operativnosti koji mora da prati ekipu sa visokim ambicijama. Iowa ipak igra košarku na poen više. Na mnogo poena više, tačnije.

Vrlo je to jednostavno, kada pogađate pobeđujete, kada promašujete gubite. Nigde to nije bolno tačno kao kod ovogodišnjih Hawkeyesa. Ako Bohannon-a, Frederick-a i Wieskamp-a ne krene šut, odbrane znaju da je dovoljno da udvoje ili utroje Garzu i isturpijali ste ajkuli zube. Kao i većina dobrih napadačkih ekipa, najveća mana Iowe je odbrana. Previše se uzdaju u dobar šuterski dan, a takve je teško vezati.

Baylor

Pre nego što je sezona pauzirana, pa potom skraćena zbog poznate pošasti, Baylor je imao skor 17-0 i bio rame uz rame sa Gonzagom po zvanju najbolje rangirane ekipe. Pobede nad Illinoisom, Texasom, Kansasom i Texas Tech-om donele su preko potrebno samopouzdanje izuzetno potentnoj ekipi.

Najbolji two-way igrač igrač koledž košarke nosi dres Bearsa. Jared Butler je jedan od glavnih konkurenata Garzi za zvanje najboljeg igrača sezone, a uz to je i na listi najboljih defanzivaca lige. Budući izbor prve runde drafta ima mnogo toga da pokaže na ovogodišnjem Madness-u.

Naravno da Baylor nije samo Butler. Mnogi ih već porede sa vicešampionima iz 2005.g, ekipom Illinoisa. Fighting Illini su tada imali Dee Brown-a, Luthera Heada i Derona Williamsa. Baylor danas ima svoj pakleni bekovski trio, uz Butlera tu su i ništa manje zapaženi Davion Mitchell i MaCio Teague. Čak i najbolji šesti igrač ekipe je bek, i to bek koji šutira preko 40% za tri poena, Adam Flagler.

Dominacija spolja neumitno znači i impotenciju iznutra. Pitanje je kako se bekovi Bearsa mogu nositi sa fizički dominantnim unutrašnjim igračima, kakve imaju recimo Gonzaga ili Michigan. To se nekako nameće kao jedina mrlja na skeneru ovogodišnjih Bearsa, svakako jedne od najuzbudljivijih ekipa za gledanje.

Ohio State

Buckeyesi su imali izuzetnu sezonu, sve do pred sam kraj iste. Skor 18-4 doveo ih je u vrh Big 10-a, ali je poraz od Michigana srušio branu samopouzdanja i doneo vezane poraze od MSU i Iowe. Porazi koji su nadvili mnoge znake pitanja nad ovu ekipu.

Ohio State ima svog MVP-a, u pravom smislu te reči. Kada Justin Ahrens pogodi makar 3 trojke na meču, Buckeyesi dobiju 10 od 11 mečeva. U suprotnom, imaju skor 8-6. Ahrens je specifičan igrač, šutira isključivo trojke, u odličnom procentu, ali da nema ove funkcionalne zavisnosti njegovog i timskog učinka, teško da bi iko obratio pažnju na njega. Na kraju krajeva, tek je šesti strelac ekipe. Duane Washington Jr i E.J. Liddell su ipak glavni protagonist ekipe. U velikoj meri zato što uspešno koriste koncentraciju odbrane na Ahrensov šut.

Najveći adut tima je baš ono što je i najpotrebnije turnirskoj ekipi – dubina. Na Madnessu nemate mnogo vremena za pripremu, analizu, odmor, često se najveće zvezde potroše u prvih nekoliko mečeva i sasvim neočekivani heroji se pojave sa dna klupe. A dno klupa Ohio State-a je baš daleko. Buckeyesi često igraju sa 11 igrača u rotaciji. Od tih 11, bar 7-8 može da napravi problem ostalim ekipama.

8 poraza u sezoni nije samo posledica lošeg dana. Ili lošeg meseca. Čak i slepac na galopirajućem konju vidi da Hawkeyesi imaju problema kada lopta pređe na njihovu polovinu. Odbrana tima je često katastrofalna, a napad pokazuje neverovatnu tendenciju da u krucijalnim periodima meča donosi najgore moguće odluke. Buckeyesi su niski, mesa u reketu imaju koliko i viršle iz Matijevića, pa ih ekipe po pravilu napadaju gde su najtanji, što dovodi do čestih pomaganja bekova, što pak dovodi do gomile primljenih trojki, što onda donese 8 poraza u sezoni. Uzročno-posledična veza ima logike, ali kako objasniti da su, osim što su niski, uz to i spori? Veliki broj poena Ohio State prima zbog lose defanzivne tranzicije. Da ih ne bismo previše nacrnili, nećemo da spominjemo užasan defanzivni skok i gomilu glupih faulova koje prave. Loš, loš defanzivni tim.

Michigan

Wolverinesi su pred početak imali ambicija koliko i prodavac žvakaćih guma na odeljenju za lečenje paradentoze, pre svega zbog diplomiranja dvojice igrača sa najviše pobeda u istoriji programa, Zaviera Simpsona i Jon Teske-a. Na klupi je čovek velikog imena, ali iskustva koliko i vatrogasac na Atlantidi, bivši Fab Five Juwan Howard, koji je počinjao tek svoju drugu sezonu u odelu. Kriva zaraženih se još nije ni zaravnila, a Michigan je već stigao do skor 11-0, u mnogome zahvaljujući dvojici transfera, Chaundee Brown-u i Mike Smithu, koji su posle toga što su bili glavni igrači luzerskih ekipa Wake Foresta i Columbie, stigli u sredinu u kojoj su se u potpunosti podredili kolektivu, ali su naučili da pobeđuju. Freshman Hunter Dickinson je pokazao veliki potencijal na poziciji centra i korak po korak, Michigan je počeo stidljivo da razmišlja o drugom Final Four-u u poslednje 4 godine.

Poznavaocima koledž prilika, nemačke košarke i mračnih opera, prezime jednog od nosilaca igre neće zvučati nepoznato. Franz Wagner je mlađi brat zvezde vicešampiona Madness-a iz 2018.g., Moe-a Wagnera. Moe je dogurao do NBA, a Franz je vrlo verovatno i veći talenat. Može da postiže poene na tri nivoa, šutom, prodorom i post igrom, u predsezoni je nabacio 10-ak kilograma kvalitetne mase, ali njegova šolja čaja je ipak igra u odbrani. Jedan je od boljih defanzivaca na lopti, izuzetno lateralno brz i snažan i od sporadičnog spot-up šutera ove sezone je postao jedan od kompletnijih igrača na Madnessu, što se pokazalo i podizanjem obrva mnogih NBA skauta.

Michigan je izuzetno izbalansiran tim. Osim ravnoteže u unutrašnjoj i spoljašnjoj igri, imaju i uvek funkcionalan spoj mladih i poletnih junoša, poput Dickinsona i Wagnera i prekaljenih seniora, poput Isaiah Liversa, koji predvodi spoljnu liniju tima. Opasnost protivnicima preti sa svih strana, možda to nije najmodernije lasersko oružje, ali svako iz startne petorke poseduje dovoljno bojeve municije da nanese štetu. Karakter tima obično dolazi od trenera, tako da što se toga tiče, Michigan će se pobiti sa svakim.

Kako to već ide kod izbalansiranih timova, mnogo prosečnih igrača ne prave jednog superstara koji će preuzeti loptu kada ne ide. Sva trojica pomenutih igrača su potencijalne zvezde, ali niko od njijoš nije izdefinisan go-to guy. To se očekuje od Liversa, deo tima koji je već igrao NCAA finale, ali poslednje informacije govore da će propustiti start turnira zbog povrede. Michigan nije imao mnogo prilika da igra neizvesne završnice. A Madness ih je prepun.

Alabama

Upravo povreda Liversa donosi Crimson Tide-u porast i onako visokih očekivanja za plasnam na Final Four, što bi bio prvi put u istoriji. Početkom sezone nisu im se davale velike šanse, početkom godine bili su među ekipama koje bi mogle da se nađu među poslednjima sa pozivnicom za bal, a sada su rangirani kao drugi nosilac istočnog regiona. Jedan od najboljih trenera za koje nikad niste čuli, Nate Oats, potpuno je promenio sistem i nametnuo igru u visokom tempu, sa mnogo trčanja i još više šutiranja.

Bama ima nekoliko zanimljivih igrača, gledajuči statistiku svakako su tu Jaden Shackelford i izuzetni šuter Jahvon Quinerly, ali ono što statsi ne pokazuju zove se Herb Jones. Kohezioni faktor ekipe je drastično popravio svoje procente šuta ove sezone, a uz to je i najbolji skakač, bloker i kradljivac tima. Herb Jones je vrlo verovatno najdominantniji defanzivac na turniru.

Alabama je tim koji treba ispratiti. Igraju brzo, privlačno i atraktivno i baš kao i sve što je na ovom svetu privlačno i atraktivno, ispostavi se da na kraju ipak ima muža. Bama živi i umire sa šutem i od njega. Kada ih krene, nema tima koji može izaći na kraj sa njima, ali isto tako postoj i one večeri kada je ruka hladija od veštičije sise u vonder bra grudnjaku. Jedno takvo veče svakako priželjkuje i Pitino, koji ih sa svojom Ionom čeka u prvom kolu.

Alabama ima izuzetno iskusnu seniorsku ekipu, dosta kvalitetnih napadačkih opcija, fantastičnog defanzivca, ali isto tako podsećaju na izuzetno dobro obučenu vojnu jedinicu koja nema komandanta. Crimson Tide na madness dolazi bez pravog lidera, plejmejkera, produžene ruke na terenu, igrača koji će izmisliti poen kada su svi saigrači pokriveni ili progurati loptu tamo gde ni akupunkturista ne bi mogao iglu.

Illinois

Illinois je i prošle godine igrao odličnu košarku, a svi glavni protegonisti iz prošle sezone spremni su i za veliki iskorak na Madnessu. Kao i prošle sezone, Ayo Dosunmu i Kofi Cockburn su glavne poluge, alfa, beta i omega tima i verovatno najbolja osovina bek-centar na ovogodišnjem turniru.

Dosunmu je odustao od prošlogodišnjeg drafta, što je verovatno sjajna odluka i za njega i za Fighting Illini-je. Najbolji je strelac tima sa preko 20 poena u proseku i predstavlja prototip modernog skorera, sa solidnim šutem spolja i izuzetnim napadačkim potencijalom sa svih delova terena unutar linije za tri poena. Kofi Cockburn je takođe stidljivo flertovao sa draftom i odlučio da odigra i drugu sezonu na koledžu. U pitanju je eksplozivan centar, jedan od većih potencijala od unutrašnjih igrača i double-double konstanta sa jako dobrim procentima šuta, mada uzmite ovo “šuta” u najširem kontekstu reči. Trent Frazier je igrač od kojeg mnogo toga zavisi, senior bek koji pogađa skoro sve otvorene šuteve koje mu pruži koncentracija odbrane na dve prve violine. Jako je dobar defanzivac, solidan dodavač i generalno neko ko kontroliše eksplozivnost dinamičnog dua.

Illinois je sa pravom prvi nosilac svog regiona. U pitanju je izuzetno potentan tim, sačinjen od jako dobrih bekova i dominantnih unutrašnjih igrača gde Cockburnu veliku podršku pruža Gruzin Giorgi Bezhanishvili. Na turnir dolaze u odličnom ritmu, sa 14 pobeda u poslednjih 15 mečeva. Najveći problem će biti raspoloženje dva mlada igrača Cockburna i Dosunmu-a, koji postižu polovinu poena ekipe.

Oklahoma State

Postoje neki filmovi koji se gledaju samo zbog jednog glumca. Svi ostali su tu da pridrže stativ, nameste svetlo, popune kadar ili bilo šta drugo što će još više doprineti glorifikaciji glavne zvezde. Oklahma State je upravo takav tim. Da nema glavnog glumca, ne bi ih bilo na ovoj listi, ni na Madnessu, a vrlo verovatno ni na nekom od drugih završnih turnira. A malo je nedostajalo da i sa njim ne budu ovde gde jesu. Krajem prošle sezone, NCAA je odredila zabranu učestvovanja Cowboysima na post-sezonskim takmičenjima zbog skandala sa podmićivanjem u kojem je učestvovao bivši pomoćni trener. U to vreme, glavni junak ove priče, Cade Cunningham je skupljao ponude prestižnih koledža kao što …. I pored odluke o suspenziji od strane NCAA, Cade je odlučio da održi reč datu treneru Mike Boyntonu i ostane pri svojoj odluci da se pridruži Oklahoma State-u . U međuvremenu, univerzitet je uložio žalbu koja se još razmatra, pa je NCAA bila prinuđena da odloži suspenziju, što je Cowboyse dovelo na Madness. Veliki glumci ipak nisu za male pozornice.

Od 2003.g. od kada 247Sports koristi modernu composite statističku analizu nijedan srednjoškolski plejmejker nije imao ocene kao Cade Cunningham. 999 od mogućih savršenih 1000. Poređenja radi, iza njega su ostali Brandon Jennings, Emanuel Mudiay, John Wall, Kyrie Irving i Jrue Holiday. Nije lose društvo? Cunningham nije razočarao. Maestralni freshman je odigrao maestralnu ulogu. 20.2 poena, 6.3 skoka i 3.6 asistencija ne govore dovoljno o potencijalu koji ovaj momak pokazuje. Potencijalni prvi pik buduće superiorne draft klase postao je tek četvrti freshman koji je postao Big 12 igrač sezone, pre njega bili su to Marcus Smart, Kevin Durant i Michael Beasley. Još jedna dobra ekipa, zar ne?

Cunningham je ubojito oružje, amfibijsko vozilo na nuklearni pogon, ako volite vojne analogije. Malo je reći da je kombo bek, on je kombo SVE. Plejmejker sa telom krila, sposoban da brani skoro svih pet pozicija, da šutira kao bek, misli kao plej i skače kao krilni centar. Blasfemija je reći da je dobar. Cunningham je fantastičan! Visina, snaga, kontrola, efikasnost, ambidekstroznost, jednostavno ima sve. Računajući freshmane preko dva metra visine, samo je Lauri Markkanen imao bolje procente šuta za tri poena od njega. Cunningham je svestan svog kvaliteta, ali je takođe svestan da igra za tim. Uvek će ispoštovati slobodnog saigrača, ali će u poslednjem minute uzeti loptu u svoje ruke. Cunningham ne čini samo svoj tim boljim, Cunningham čini čitav Madness boljim. Ne propustite njegov šou. Samo večeras u vašem gradu.

Texas

Po prvi put nakon odlaska Duranta u veliki svet, Texas Longhornsi imaju ekipu spremnu za velike domete. Veliko pitanje je samo, koja će verzija Texasa da se pojavi na Madnessu. Da li ona monstruozna sa početka sezone, koja je dobila 10 od 11 mečeva, ili omamljeni dubler koji je izgubio 6 od narednih 10.

Shaka Smart je veliki trener malih ekipa. Po prvi put se na Madnessu pojavio predvodeći simpatični VCU koji je igrao odbranu koja se graničila sa fantatizmom vijetkongovaca. Ovog puta, Shaka ima i napadački kvalitetan tim. I kao i svaki Smart-ov, tim bez velikih zvezda. Većina akcija se vrti oko trija bekova Matt Coleman Trećeg, Courtney Ramey-a i Andrew Jones-a. Ovaj trio će gotovo sigurno isporučiti svoje, mada često to i ne bude dovoljno. Nepoznata u ovoj jednačini je freshman Greg Brown, koji drži unutrašnju igru tima. Kada je on raspoložen, automatski se otvara više prostora za bekove, što su dobre vesti za Longhornse. Logika važi i u drugom smeru. Statistika je tu dovoljno egzaktna: kada Texas pobeđuje, Brown je na 13 poena po meču, kada gube jedva dođe do 6. Matematika je jasna, crva nije ni bilo.

Na papiru, Texas je baš ekipa kakva vam je potrebna na ovakvom turniru: veteranski sastav koji ima poene u rukama, raznovrsnu timsku igru, ne zavisi od raspoloženja jednog igrača (sve dok to nije Brown), veliku dubinu klupe i trenera kome je fetiš fanatična odbrana. Svi sastojci su tu, imate i kuvara, treba vam samo dobar recept. Longhornsi su čvrsta, nezgodna, takmičarska ekipa. Lično ne smatram da mogu do samog kraja, ali ne bih bio iznenađen da se sa turnira vrate na štitu, ako već ne sa njim.

West Virginia

Početkom sezone, Mountaineersi su bili dobar tim, sve dok iznenada nisu ostali bez jednog od najvećih talenata Oscara Tshiebwe-a, koji je prešao na Kentucky. Tog trenutka Mountaineersi su postali odličan tim. Iskusni i preiskusni Bob Huggins je našao novu formula i, kako već to odlični treneri rade, prilagodio igru tima igračima koji su mu na raspolaganju. Rezultat nije izostao i West Virginia dolazi na turnir kao treći nosilac svog podregiona.

Najviše prašine se diže oko Dreka Culvera i Milesa McBride-a, a upravo ta prašina sprečava mnoge da vide pravu dušu ovog tima, a to je senior bek Taz Sherman. Upravo Sherman je taj koji smiruje ekipu kad joj ne ide, podiže je energetski kad ostali posustaju, preuzima loptu kada zatreba i ne gura se u prvi plan kada se pravi zajednički selfi. Kada vam treba neko da pogodi onu trojku koja će promeniti tok meča, Sherman je momak za vas.

Timovi Boba Hugginsa imaju jednu karakteristiku koju baš dobro pokazuje ovogodišnja ekipa Mountaineersa. Oni jednostavno odbijaju da umru. I da imate 20 poena prednosti protiv njih na 5 minuta do kraja, sačekajte sa otvaranjem šampanjca. Jedini su prišli na manje od 5 poena Gonzagi ove sezone, dobili su Baylor iako su gubili 9 poena na nešto više od minuta do kraja. Nezgodni su, čvrsti, uporni, ali često upadnu u dubiozu koja se ogleda u nemogućnosti da kontrabasom pogode zadnjicu bika po čitavih 5 ili 6 minuta meča. Budite sigurni da će igrati dobro protiv boljih od sebe. Oni slabiji su im mnogo nezgodniji protivnik.

PEPELJUGE

Nema mnogo iritirajućih stvari, osim možda udarca nožnim prstom o ivicu kreveta, od neutralnih navijača. Gledaju meč, ponekad ležerno, ponekad zainteresovano, tek toliko da vam napakoste svojom mirnoćom i staloženom analizom događaja dok vi testirate ukus epiderma vrhova prstiju i nokatnog tkiva. Međutim, mora im se priznati, neutralni imaju jednu dobru osobinu. Navijaju za slabije. A nema mnogo košarkaških turnira na kojima slabiji imaju realne šanse da iznenade jače od sebe. Znate već, kup je nezgodno takmičenje. Da pomenemo neke ekipe koje bi mogle da vas razneže ili obore vam bracket ili ne daj bože tiket. Naravno, po definiciji, iznenađenje je nemoguće predviteti samo po sebi. Onda to i ne bi bilo iznenađenje.

Loyola Chicago

Ne može se reći da je osmorangirani tim regiona baš prava Pepeljuga, ali Loyola Chicago je mnogo bolji tim nego što je prepošteni izborni komitet smatrao. Štaviše, možda je ovo i kvalitetnija generacija od one koja je pre tri sezone igrala Final Four. Od malenog neuglednog koledža postali su ozbiljan program, sa 20+ pobeda u sezoni u poslednje 4 godine. Predvodi ih najbolji defanzivac konferencije Missouri Valley Lucas Williamson, a koliko dobro radi svoj posao pokazuje i statistika činjenica da su Ramblersi drugi najbolji defanzivni tim lige koji više od 2 meseca nije primio preko 58 poena. Loyola igra tvrdo, ponekad više rukomet nego košarku ii ma samo jednog igrača koji postiže dvocifreni broj poena. I ovo dovoljno govori o balansu koji ekipa poseduje, 12 igrača igra preko 7 minuta po meču. Jedini pravi napadač je centar Cameron Krutwig, koji je već zablistao na pomenutom Madnessu 2018.g. Krutwig je najbolji skakač i bloker tima, što je i očekivano, ali je i najbolji asistent i jedan od najboljih dodavača sa unutrašnjih pozicija u državi.  Loyola je među 20 timova u NCAA po skoro svim relevantnim statističkim parametrima, jednostavno, ne možete protiv njihove odbrane, a oni protiv vas mogu jer im je svejedno da li će koš dati Krutwig ili pomoćni trener. Po svemu, Loyola Chicago nije tim koji će se na igranci pojaviti samo zbog jednog plesa.

Texas Tech

Uspeh Texas Techa i ne bi bilo neko veliko iznenađenje, u pitanju je ekipa koja je verovatno po kvalitetu među 15 najboljih u zemlji, ali za sobom ima skromnu sezonu. Kao i Loyola, i Teksašani igraju maestralnu odbranu, a najveća man aim je nedostatak kvaliteta kada se lomi utakmica. Chris Beard je kao trener evoluirao zajedno sa ekipom i zategao je maksimalno svaku maticu u mašineriji do ivice pucanja. Odbrana ne dolazi u pitanje, a ako Tech nađe ofanzivni ritam, mogli bi imati proleće za pamćenje. Mac McClung je jedina konstantna napadačka opcija tima, a zadatak da ga rastereti ima potencijalni pik prve runde, Terrence Shannon. Prototip modernog krilnog igrača, vižljast, dugačak, brz, odličan u oba pravca igre kao i u skoku. Tokom cele sezone je imao problema sa člankom, što mu je umanjilo i učinak i draft prognoze, ali kada je na 100% spremnosti, može svoj tim da pogura i do same završnice. Sa druge strane, njegov loš dan je vrlo loš dan za Texas Tech. Texas Tech nije jednodimenzijalna ekipa, ne oslanjaju se samo na igru na koš manje, ima tu materijala i za solidan napad, ali generalno su tim koji crpi energiju iz jake odbrane. Kada nelete na raspoloženu ofanzivnu ekipu, bezopasniji su od ….  Mali broj mečeva na ovakvim turnirima se završava rezultatima 58-55, a to je ono što je njihova zona komfora.

Utah State

E, ovo je već autsajder. Jedna od poslednjih pozivnica dodeljenja je ekupi Aggies-a, rangirani su tek kao 11. nosilac južnog dela kostura. Ako je verovati dokonim statističarima u KenPom-u, Utah State igra osmu najbolju odbranu u NCAA. I nije slučajno da su na spisku potencijalnih Pepeljuga skoro samo odbrambeni timovi, to je jedini način da nadigrate bolje od sebe. Još dokoniji napredni statističari kažu da je centar Aggiesa Neemias Queta četvrti najbolji bloker lige koji neutrališe preko 13% napada koji idu preko njega. Ovo će biti veliki problem za ekipu sa kojom se susreću u prvom kolu. Gle, pa to je Texas Tech! Biće to duga, duga utakmica…

Ohio

Konačno malo napada, za promenu. Ohio igra izuzetno brzu, napadačku košarku, predvođen izuzetnim bekom Jason Prestonom koji postiže 17 poena uz po 7 skokova i asistencija po meču. Koliko je dobar, imao je priliku da vidi i prvorangirani Illinois kojima je ubacio 31 poen u tesnom porazu. Nisu samo poeni ono što karakteriše Prestona. Deseti je najbolji asistent lige i konstantna double-double pretnja. U prvom meču turnira, Ohio izlazi na megdan defanzivcima Troy Bennett-a. Kako Virginia nije ono što je bila, evo vam i prilike za veliko iznenađenje.

VCU

Morao sam da pomenem i VCU Ramse. Ne toliko zbog njih. Već zbog Nah’Shon Hyland-a. Godinama praćenja koledž i srednjoškolske košarke naučio sam da što igrač ima luđe ime, to će da bude bolji. A Nah’Shon kida. Nadimak “Bones” iliti “Kosti” dvoljno govori o njegovom fizičkom izgledu. 20 poena po meču dovoljno govori o kvalitetu. Jedan od najboljih šutera koledž košarke spreman je za veliku scenu. VCU zavisi od njega kao što … Hyland je plejmejker, skorer, fizički i igrački dosta sličan Ja Morantu, jedini je igrač VCA Ramsa u poslednjih 30 godina koji postiže 20 poena u proseku, uz Eric Maynora. Mnogi igrači su baš na Madessu stekli zvanje NBA prospekata, a Hyland svakako ima šta da pokaže. Ramsi su 10. nosilac regiona Zapad, u prvom kolu igraće protiv Oregona, ako se zagreju na vreme, Hyland će imati i više od 40 minuta na raspolaganju za prezentaciju raskošnog talenta.

Priča o ovom turniru morala je biti ispričana. Madness kreće vrlo uskoro, u petak 19.3. u popodnevnim časovima po načem vremenu. 63 meča čekaj uda budu odgledana. Ostatak života može da sačeka april.