It’s all ’bout the money
… It’s all ’bout the dum dum duh dee dum dum. Tako nekako ide pesma. Nije to neka mudrost, stvarno se sve vrti oko novca. I novac se vrti oko svega. Iluzorno je pisati o tome da je sport davno prerastao svrhu svoga postojanja i postao svrha sam po sebi, industrija koja donosi novac. Veliki novac. I, u čemu se NCAA razlikuje od ostalih grana sportske industrije? Vrlo jednostavno – NC$$ je poslednji robovlasnički sistem koji je i dalje u funkciji. Ovo je priča o etici, dvoličnosti, pravdi u funkciji zarade. Nekada na poljima pamuka, danas na košarkaškim parketima.
Iako osmišljen kao takmičenje amatera, March Madness je postao veliki biznis, drugi najprofitniji sportski događaj u USA, odmah iza Super Bowl-a. 30 sekundi reklame u meču završne dve runde turnira košta oko 1.2 miliona dolara, što je tri puta skuplje od World Series-a, završne smotre najgluplje stvari koje američki sport ima da ponudi – bejzbola, i skoro četiri puta više od cene reklame u NBA plejofu. NCAA je uspela da za svoj turnir obezbedi “rezervisano mesto” u svetu sporta, kada sve lopte u Sjedinjenim državama miruju dok se amateri igraju košarke. Prava prenosa završnog turnira su posebna priča. 2010. godine je potpisan novi 14-godišnji ugovor između NCAA i CBS mreže o pravima prenosa težak 10.8 milijardi dolara, ili 771 milion godišnje. To je mnogo novčanica, pa čak i onih iz vremena hiperinflacije sa više nula nego pregled rezultata Jelen Super lige.
To što NCAA barata sa više keša nego većina zemalja Trećeg sveta nikako nije u uzročno-posledičnoj vezi sa finansiranjem pojedinačnih univerziteta. Većina sportskih programa predstavlja u stvari najveći trošak za njihove univerzitete. Novac leži u američkom fudbalu, i to među onim najboljim timovima, dok se ostali mali i srednje veliki programi muče da obezbede dovoljno sredstava za normalno funkcionisanje. Što rekoše oni raspevani Šveđani: “The winner takes it all”. I bukvalno, u koledž košarci pobednici nastavljaju da se bogate, dok se gubitnici krpe. Najprofitniji tim ove sezone su šampioni Louisville Cardinalsi sa 24.6 miliona dolara čistog profita. Od te sume, preko 80% je posledica sponzorskog ugovora sa KFC-om i profita koji donosi spektakularna dvorana KFC Yum! Center. Drugi univerzitet na listi, Kansas, je u prethodnoj sezoni zaradio 20 miliona, od toga 12 zahvaljujući vernoj publici u Allen Fieldhouse-u. Tar Heelsi sa North Caroline na svom profitu mogu da zahvale najviše ugovorom koji je konferencija ACC postigla sa ESPN-om za tv prava. I ostali programi su prinuđeni da se sami snalaze, dok NCAA puni svoje džepove.
Kuda onda odlaze teškom mukom zarađeni novci? Zvanična verzija koje se drži NCAA glasi ovako: 22.4 miliona dolara se podeli među programima u Diviziji I, što znači da svaki koledž dobije tačno 66.000 dolara svake godine. To je koska kojom se zadovolje mali programi. Šta je sa onim velikim timovima? Tu dolazimo do odgovora i n drugo pitanje, zašto se ekipe toliko trude da se pojave na završnom turniru. 180.5 miliona dolara se podeli učesnicima March Madnessa, u zavisnosti od uspeha. Timovi dobijaju 240.000 dolara za svaki odigrani meč na turniru. Dalje, NCAA deli po 250 hiljada $ svakoj konferenciji, što iznosi oko 8 miliona ukupno, za troškove edukacije, programa za borbu protiv droge i kockanja i slično. Više od 111 miliona dolara se podeli univerzitetima Divizije I kao učešće u troškovima stipendija, u zavisnosti od toga koliko su škole potrošile prošle godine na školarine. Polovina te sume se podeli školama u zavisnosti od toga koliko sportova imaju u atletskom programu. Oko 40 miliona dolara NCAA troši za pomoć studentima koji su potrošili svojih pet godina igranja, a i dalje nisu diplomirali, ili su primorani da prekinu sportsku karijeru zbog povrede. Na kraju, 30.6 miliona dolara se troši na plate zaposlenih u NCAA i administrativne troškove. Iako sve ove brojke izgledaju impresivno, novac koji univerziteti dobiju od NCAA pokriva tek mali procenat njihovih troškova. Priimera radi, neki od većih timova svoj sportski budžet baziraju na brojci od oko 100 miliona, dok od NCAA dobiju negde oko 3.3. Nakon svih premija za košarkaške programe, univerziteti su i dalje „kratki” za 3.222 $ za stipendije, računajući po igraču.
Gde univerziteti onda troše toliki novac? Prosečna plata trenera jednog od March Madness timova iznosi oko 1.3 miliona dolara godišnje. Pri tom je ovo samo prosek. John Calipari, koji ni ne ulazi u računicu jer su njegovi Wildcatsi ispratili turnir preko tv-a, je prošle sezone inkasirao preko 5 miliona dolara, Pitino 4.8 miliona, Krzyzewski 4.7, Bili Donovan 3.7, Bill Self 3.6,… Dodajmo na to još tri pomoćna trenera, pa silne „direktore košarkaških operacija”, „direktore za razvoj igrača”, „direktore službe za regrutovanje” i ostale „sportske radnike”. Ovde se ne računaju ogromni bonusi koje treneri dobijaju u zavisnosti od učinka (Calipari je tako ostao bez 700.000 dolara zbog toga što se Kentucky nije plasirao na turnir). Oni najzaslužniji ne dobijaju ni peni. Prema nekim istraživanjima, univerzitetski košarkaši provode 39.2 sata nedeljno u hali, što odgovara full-time poslu sa osmočasovnim radnim vremenom. Ipak, njihove stipendije su ograničene na troškove školarine, smeštaja, knjiga i prevoza, što iznosi u proseku 28.130 dolara. Od toga, igrači ne vide ni centa.
Što se tiče podele stipendija, NCAA i tu ima svoja pravila. Svaki tim ima pravo na 13 atletskih stipendija godišnje. Pri tom, u Diviziji I ne postoje takozvane „parcijalne“ stipendije, već svaka atletska stipendija mora da pokriva kompletne troškove školovanja. I ništa više od toga. Zbog poznatog „pravila amaterizma“, strogo je zabranjena bilo kakva finansijska pomoć igraču koja prevazilazi trpškove školovanja, putnih troškova, ishrane,… Kršenje ovih pravila podleže strogim kaznama. Osim ako vas ne uhvate. Najveća kazna za igrača je gubljenje prava na takmičenje u okviru „amaterske“ univerzitetske košarke, dok je najveća kazna za ekipu tzv „Death penalty“, odnosno zabrana učestvovanja u takmičenju za celu sezonu. NCAA je samo dva puta u istoriji potegla smrtnu kaznu, kada su košarkaški programi u pitanju, i to 1952. kada je kažnjen Kentucky i Southwestern Louisiana kojima je zabranjeno učešće u takmičenju u dve sezone, od 1973. do 1975. O skandalima nešo kasnije.
I šta je NCAA preduzela po ovim pitanjima. Odlučila je da zaradi još novca. Najveći novac u američkom sportu donosi – američki fudbal. Priča o fenomenu NFL-a koja svake godine kulminira Super Bowl-om bi zahtevala poseban blog, a situacija je donekle preslikana u univerzitetskom sportu. Prenosi koledž fudbala su drugi po gledanosti u Sjedinjenim državama, odmah iza NFL-a, a ispred MLB-a (bejzbol liga) i NBA lige. Šta je bitno u celoj priči? Američki fudbal je jedini koledž sport koji ne dobija svog prvaka na završnom turniru, već se na kraju regularne sezone igraju takozvani Bowl mečevi u kojima učestvuju ekipe po pozivu, po pravilu najbolji i najveći timovi. Organizaciju ovih „finala“ preuzela je kompanija pod nazivom Bowl Championship Series (BCS) koja deluje odvojeno od NCAA. Pošto američki fudbal donosi najviše novca timovima i NCAA, ni jedni ni drugi se ne bune previše dok im BCS puni džepove. Štaviše, dobri i pošteni čelnici NCAA su ozvolili da tradicionalno jedna od najjačih košarkaških konferencija Big East jednostavno prestane da postoji, a sve u cilju veće zarade. Naime, većina Big East timova je košarkaški orijentisana, pa su fudbalsski timovi ispaštali zbog nedostatka dobrih mečeva, samim tim i dobrog novca. Svojevremeno su iz istih razloga Miami, Virginia Tech i Boston College već napustili Big East, to su isto najavili i Syracuse, Pittsburgh i Notre Dame. Košarkaški programi su odlučili da preuzmu stvari u svoje ruke, pa je sedam košarkaških programa DePaul, Georgetown, Marquette, St. John’s, Seton Hall, Villanova i Providence, poznatih pod nazivom Catholic 7, odlučilo da oformi sopstvenu konferenciju koja će poneti stari naziv Big East, i imaće veze sa američkim fudbalom koliko i prosečan čitalac ovog teksta. Stari Big East sada postaje American Athletic Conference. Celom pričom najviše je izgubila košarka, jer neće više biti velikog rivalstva Syracuse – Georgetown, niti duela sa Louisville Cardinalsima. Pobednici su, po ko zna koji put, NCAA, BCS i njihovi puni džepovi.
Najveći skandali
Priču o najvećim košarkaškim skandalima u NCAA počinjemo sa već pomenutim univerzitetom Southwestern Louisiana. Šezdesetih godina prošlog veka je u državi Louisiani bilo zabranjeno davanje sportskih stipendija tamnoputim igračima, pa su se na pomenutom univerzitetu dosetili da svojim sredstvima potpomognu afro-Amerikance, što nikako nije naišlo na odobravanje NCAA. Osim toga, NCAA je uspela da otkrije i da je trener Beryl Shipley dozvoljavao igračima da koriste njegov auto bez naknade, sam im plaćao benzin, pozajmljivao i poklanjao novac, a takođe i prepravljao ocene lošijih đaka. Zbog svega toga, SWLU je kažnjen sa dve godine zabrane igranja, što je i danas najveća kazna koju je jedan program dobio.
Svima koji su gledali film „Blue Chips“ jasno je čime se sve treneri služe da pridobiju srednjoškolske igrače za svoj tim. Mnogima prođe, a samo neki budu uhvaćeni. U sezoni 1988/89, Iowa i Illinois su se borili za jednog od najboljih srednjoškolaca iz Čikaga, Deona Thomasa, bivšeg igrača Makabija. Iowa je izgubila bitku za igrača koji je pristupio Illinoisu, a tadašnji asistent na Iowi Bruce Pearl je uspeo da snimi svoj razgovor sa igračem na kojem je Thomas potvrdio da je primio novac od strane pomoćnog trenera Illinoisa Jimmy Collinsa. NCAA nije uspela da dokaže ove tvrdnje i pored postojanja snimka, pa je Thomas uspeo da postane najbolji strelac u istoriji univerziteta Illinois.
Bivši trener UCLA, Rhode Islanda i univerziteta Georgia Jim Harrick ostao je najviše upamćen po svojim skandalima. Nakon što je njegov sin i asistent i imenjak Jim Harrick Junior, uhvaćen kako plaća troškove jednog svoh igrača u visini od 300$, istraga koji je sprovela NCAA je utvrdila da je Harrick učestvovao u nameštanju ocena trojice svojih igrača, među kojima je bio i Rashad Wright, nekadašnji igrač Hemofarma. Georgia je povučena sa NCAA turnira 2003. godine, a Harrick senior i junior su suspendovani, a kasnije i otpušteni. NCAA je kaznila Jima Harricka sa sedmogodišnjom show-case kaznom, odnosno zabranom obavljanja poslova trenera u pomenutom periodu.
Da su igrači Memphisa bolje izvodili slobodna bacanja u finalu 2008. godine, verovatno bi osvojili titulu. U NCAA su verovatno srećni što nisu. Naime, nakon završetka sezone, otkriveno je da je jedan od igrača platio drugoj osobi da umesto njega radi prijemni (SAT) test nakon što je prvobitno pao. I dan danas je javna tajna da je to bio niko drugi do Derek Rose. Rose je brže-bolje otišao u NBA, Calipari u Kentucky, a cela stvar je ostala nerazjašnjena. Calipari nije povezan sa ovim slučajem, baš kao ni 1996. kada je njegov tadašnji igrač na UMass-u Marcus Camby optužen da je dobio 40.000 dolara od agenta.
Ohio State je danas jedan od najboljih košarkaških programa, a pitanje je da li bi bilo tako da su se stvari te 2004. godine odigrale drugačije. Naime, tadašnji trener Jim O’Brien je otpušten od strane atletskog direktora Buckeyesa nakon što je na videlo isplivalo da je svojevremeno platio Aleksu Radojeviću 6700$ kako bi pristupio Ohio State-u. O’Brien je kažnjen sa petogodišnjom zabranom, a Ohio State sa trogodišnjom suspenzijom, ali su O’Brienovi advokati uspeli da ponište kazne tvrdnjom da primljeni novac nije ugrozio amaterski status Radojevića koji je već bio ugrožen činjenicom da je Aleks zaradio 9000$ igrajući za Budućnost. Radojević je završio u junior koledžu, kasnije i u NBA, a Ohio State se provukao.
Point shaving, odnosno, štelovanje razlike na kraju meča kako bi se uklopila sa kladioničarskim hendikepom je stara vest kada je NCAA u pitanju. Kentucky 1948, New York 1950, Boston College 1978, Tulane 1985, Arizona State 1994, Northwestern 1994,… samo su neki od uhvaćenih.
Još jedan veliki košarkaški program je hodao po tankoj žici, i to dva puta. Nakon skandala sa štelovanjem rezultata 1948-49, utvrđeno je da su neki igrači plaćeni, a da su drugi igrali iako nisu imali pravo na to iz akademskih razloga. Zbog svega toga je kompletan sportski program Kentucky-ja suspendovan u sezoni 1952-53. 1989. su Wildcatsi ponovo bili na naslovnim stranama, nakon što je utvrđeno da je asistent Dwayne Casey pletio 1000$ Chrisu Millsu, koji je kasnije otišao na Arizonu pre nego što je zaigrao u NBA. Osim toga, utvrđeno je i da je Eric Manuel varao na svom SAT testu, uz pomoć ljudi iz stručnog štaba, pa je Kentucky kažnjen sa dvogodišnjom zabranom igranja završnih turnira.
Svojevremeno je Chris Webber izjavio kako u svoje vreme nije mogao da priušti Big Mac u McDonald’s-u, dok je gledao kako njegov dres prodaju za 50 dolara. Međutim, siroti C-Webb daleko od toga da je gladovao. Nakon istrage o regrutovanju Mateena Cleavesa, sasvim slučajno je otkriveno da je Michigan imao svog dugogodišnjeg „prijatelja programa” Eda Martina. Martin je iz svog džepa finansirao mnoge igrače Wolverinesa, a utvrđeno je da je ček 616.000 dolara „pozajmio” četvorici igrača: Chrisu Webberu, Mautice Tayloru, pokojnom Robertu „Traktoru” Trayloru i bivšoj zvezdi Real Madrida Louisu Bullocku. 1997. trener Steve Fisher je otpušten, mada istraga nije našla vezu sa njim. NCAA je kaznila Michigan višegodišnjom zabranom učestvovanja na NCAA turnirima, ponuštene su im titule sa NIT-a 1997, Big Ten turnira 1998, kao i učestvovanje na Final Four-ovima 1992. i 1993. godine. Webber je ostao bez zvanja All-Americana 1993, Traylor bez MVP nagrada na NIT-u i Big Ten turniru, a Bullock bez zvanja trećeg najboljeg strelca u istoriji univerziteta.
Toliko o ovoj priči. Sledeći put će biti reči o najvećim rivalstvima u koledž košarci. Pozdrav do sledećeg čitanja, ‘Toine.
Blue Chips 😉