Mama, hoću i ja u NCAA!
Prilika. Verovatno je to jedna reč koja najbolje definiše svet koledž košarke. Svet u kojem uspeva jedan od hiljadu, u kojem se igrači od strane organizacije tretiraju kao belo (ili crno, svejedno) roblje, svet sa mnogo obaveza, a malo prava, ali opet, svet koji pruža priliku. Priliku da postanete profesionalac. Ali pre svega, priliku da postanete čovek. Ovaj tekst je namenjen onima koje interesuje kako funkcioniše NCAA, ali pre svega onima koji žele da postanu deo nje.
Deco, obrazovanje je bitno. Bez šale. Sve je lako kad si mlad, svako odelo dobro ti stoji, ali vremenom dođe trenutak kada 99% nas shvati da neće postati profesionalni sportista. 99% ostalih to shvate usput. I šta onda? Ili, šta nakon 30-i-neke i kačenja patika o klin? Sportske kladionice i kiosci brze hrane su uvek tu, ali za one koji hoće više postoji mogućnost. Mogućnost da postanete akademski građani, zaradite, a ne kupite diplomu, i sve to uporedo sa pokušajem ostvarivanja dečačkih snova sa narandžastom loptom. Ne postoji bolji sistem za uporedo studiranje i bavljenje sportom od NCAA. Sve je podređeno uspehu, pri tom se ne zanemaruje ni jedan od dva bitna aspekta – školovanje i sport. Ili, hajde da predstavim ovako: gomila studenata (i studentkinja) bez roditeljskog nadzora, studentski domovi, žurke, alfa-beta-teta bratstva, sve ono što ste viđali u američkim tinejdž filmovima. Zainteresovani? A cijena? Prava sitnica. 30.000$ godišnje. Osim ako ste stvarno talentovani onoliko koliko mislite. U tom slučaju, otvorena su vam sva vrata. I to za dž.
Osnovne informacije
Šta je to NCAA? NCAA, ili National Collegiate Athletic Association, je organizacija koje je osnovana još davne 1906. godine, a uloga joj je da uređuje sportska takmičenja u okviru svojih članica. Članice NCAA su koledži, univerziteti, konferencije i ostale organizacije. Odmah da raščistimo, koja je razlika između koledža i univerziteta? Iako se često koriste kao sinonimi, razlika između ova dva pojma je jasna – univerziteti u svom programu pružaju i doktorske studije. Što se onih koji nemaju doktorskih ambicija tiče, nema nikakve razlike. NCAA je po kvalitetu podeljena u tri divizije: 340 timova u diviziji I, 290 u diviziji II i 436 timova u Diviziji III. Ukupno, preko 400.000 studenata-sportista koji se takmiče u 23 sporta se nalazi u okviru NCAA. Osnovna razlika bitna za buduće studente je ta da timovi u I i II diviziji imaju pravo da ponude sportske stipendije, dok oni iz Divizije III mogu da ponude studentima samo akademske stipendije. Dakle, vukovci, pravac Divizija III.
Mislite da je to sve što koledž košarka može da pruži? Osim NCAA, postoji još nekoliko sportskih koledž asocijacija, poput NAIA i NJCAA. NAIA, National Association of Intercollegiate Athletics, je udruženje malih koledža i univerziteta. Malih, po sportskom uspehu, ali i oni na kraju daju diplome koje su iste veličine kao i kod NCAA univerziteta. Oko 258 škola su članice NAIA, u ukupno 13 sportova, što čini oko 60.000 studenata. NAIA je podeljena u dve divizije, pri čemu je prva divizija po kvalitetu negde u rangu Divizije II NCAA. Oko 90% NAIA škola nude sportske stipendije i finansijsku pomoć studentima. Još jedna varijanta je NJCAA, National Junior College Athletic Assotiation, odnosno udruženje junior koledža. Šta je junior koledž? Prevedeno na srpski – viša škola. I to viša škola koja traje dve godine. Gde još u svetu možete igrati košarku dve sezone i dobiti diplomu više škole (Associate Degree diploma)? Osim toga, nakon završenog junior koledža, otvara se mogućnost transfera na „pravi“ koledž ili univerzitet, gde možete nastaviti školovanje/karijeru.
Kako upisati univerzitet
Završiti srednju školu. To se nekako podrazumeva kod upisivanja fakulteta, zar ne? E sad, koji srednju školu je pitanje. Najbolja varijanta je završiti četvrtu godinu u SAD. Postoji dosta programa koji se bave razmenom studenata i učenika, takođe, moguće je o svom trošku upisati neki boarding school, što mu dođe kao internat, odnosno kompleks u kojem učenici borave, žive, uče, završavaju školu i treniraju. To je najskuplja varijanta, otprilike je cena godine ista kao na većini koledža. Tu su i druge, „normalne“ srednje škole. U tom slučaju će vam trebati boravišna viza, obavezno osiguranje (oko 500-1000$ godišnje), neko kod koga ćete živeti i to je sve. Zašto baš srednja škola u USA? Pa zbog kvaliteta njihovog školskog sistema, naravno. Yeah, right. Zbog toga što je poslednja godina srednje škole u Americi najviše podređena pripremama budućih studenata za život na univerzitetu. Samo zato. Upoznati sistem iznutra, usavršiti jezik, spremiti se za prijemni, jednostavno, upoznati mentalitet ljudi i okruženja, koji mogu biti totalno drugačiji od onoga na šta ste ovde navikli. Još jedna pozitivna stvar je ta što postoji velika šansa da vas neko iz NCAA primeti ukoliko igrate za srednjoškolski tim i ponudi vam stipendiju pre nego što je i sami zatražite. Ok, to je jedan način. A postoji i drugi, koji može biti podjednako uspešan. Završite ovu našu srednju školu i tako naoružani širokim spektrom znanja, od fotosinteze, kompleksnih jednačina i integrala, preko određivanja ph vrednosti jedinjenja, poznavanja glavnih gradova država istočne Afrike i čudesnog života Ogista Konta, sve do Hajzenbergovog principa neodređenosti, i svim ostalim stvarima koje će vam već sutra sigurno zatrebati, uputite se put NCAA lige. Da biste upisali univerzitet u Americi neophodno je da položite prijemni, tj. ACT ili SAT test. Ove testove možete položiti i u našoj zemlji zahvaljujući umreženosti sistema. Uglavnom, za to je neophodno znanje matematike i poznavanje engleskog jezika, ništa spektakularno. Stranci imaju još jednu obavezu, a to je polaganje TOEFL ispita, koji se sastoji iz pitanja sa ponuđenim odgovorima iz oblasti gramatike engleskog jezika. Takođe, ništa spektakularno.
Kada položite sve neophodne testove, prelazite na konkretan zadatak – pronalaženje fakulteta. Naravno, uvek je lakše ako fakultet nađe vas. U tu svrhu, postoje specijalizovane agencije koje imaju ulogu posrednika u kontaktu između studenta i univerziteta, odnosno apliciraju u vaše ime na određene univerzitete i preporučuju vas i vaše sportske uspehe. Naravno, uspeh ne garantuju, a novac ne vraćaju. Najjeftiniji način je da se sami prijavite za konkurse na upis na univezitete na kojima mislite da imate prođu. Za to je neophodno obaviti stotine razgovora, što sa zvaničnicima fakulteta po pitanju akademskih uslova, što sa ljudima zaduženim za konkretan sport (najčešće pomoćni trener tima) za koji jurite stipendiju. Akademski uslovi su isti za sve fakultete u Diviziji I i u konačan skor „na prijemnom“ ulaze rezultati sa SAT ili ACT testa i uspeh iz neophodnih predmeta u srednjoj školi koji se svrstavaju u 16 kurseva (4 godine engleskog jezika, 3 godine matematike, 2 godine prirodnih nauka, jedna dodatna godina iz engleskog, matematike ili prirodnih nauka, 2 godine društvenih nauka i još 4 godine bilo kog nabrojanog predmeta ili stranog jezika, religije ili filozofije), što je manje-više sve što se uči u četvorogodišnjoj srednjoj školi kod nas. Kada se svi rezultati saberu, pravi se rang lista. Ukoliko „upadate u budžet“, odnosno nađete se među xy srećnika, možete dobiti akademsku stipendiju. Ukoliko ne ispunjavate broj bodova za akademsku stipendiju, a ispunjavate sve neophodne uslove i pokažete se dobrim u sportu kojim se bavite (na video materijalima, ako pokažete neke medalje ili priznanja, rezultati na zvaničnim takmičenjima,…) postoji dobra verovatnoća da ćete dobiti sportsku stipendiju. Ako ne dobijete ni jednu stipendiju, a zadovoljavate sve uslove (minimum poena), možete i dalje biti u timu, ali plaćate sve troškove. Ako ne zadovoljavate sve neophodne akademske uslove, ne možete igrati u NCAA, ma koliko dobri bili (Brandon Jennings style). Za fakultete u Diviziji II i NAIA akademski uslovi su nešto niži. Ako vam sve ovo pođe za rukom, čestitke, postali ste deo NCAA porodice.
Kako do stipendije
Odnos NCAA i $ zaslužuje poseban post. Ovde ćemo se samo ograničiti na košarkaške prihode. Što se tiče novca dobijenog od košarke, najsvežiji primer su novopečeni šampioni Louisville Cardinalsi. Ove godine su samo od košarkaškog programa zaradili više od 40 miliona dolara, od čega je nekih 23-25 miliona zelembaća čist profit. Veliki deo kolača je posledica sponzora, poput KFC-a koji je otkupio prava na naziv arene izgrađene 2010. godine koja se sada zove KFC Yum Center. Ostali visokoprofitni košarkaški univerziteti su Kansas, North Carolina i Kentucky koji godišnje zarade oko 20 miliona $. Što se tiče značaja dvorane kojom raspolažu Cardinalsi, oni su jedan od četiri tima (uz Kentucky, Syracuse i North Carolinu) sa preko 20.000 gledalaca po meču, što je nešto više od proseka gledalaca nekih timova Jelen Super (šta je tu super?) lige po sezoni. Ako se uzme u obzir da je prosečna cena karte za mečeve Louisville-a oko 35$ (što je više od prosečne cene karata nekih NBA timova), dobija se fantastična bruto cifra od 700.000$ po meču! Ne računam tu hektolitre prodatog piva (Louisville je jedan od retkih univerziteta koji dopušta točenje alkohola na svojim mečevima, što im donese oko pola miliona čistog prihoda po sezoni) i tone sažvakanih KFC pilećih krilaca.
Šta sve ovo znači prosečnom studentu-košarkašu? Apsolutno ništa. Od celog plena, onima koji su najzaslužniji ne pripadne apsolutno ništa. NCAA, kao amaterska organizacija, striktno vodi računa da svi njeni članovi (treneri, sportski direktori, profesori, domari, čistačice,…) budu basnoslovno plaćeni. Svi osim onih najvažnijih – igrača. Osnovno pravilo da student-sportista ne sme dobiti nikakav novac niti poklon čija vrednost prelazi vrednost troškova puta i smeštaja niti bilo kakvu opremu ili odeću/obuću od strane profesionalnog tima ili organizacije koji nisu uključeni u sistem NCAA. Naravno, sve je po pravilima dok vas ne uhvate, kao što se može videti u timu „Blue Chips“. Priča o odnosu NCAA i finansija biće ispričana nekom drugom prilikom. Ono što je bitno za sada je to da student-sportista može izgubiti pravo na igranje u NCAA ukoliko pridobije bilo kakvu ekstra korist: novac, pozajmica, posao za sebe ili porodicu i prijatelje, poklon bilo kakve vrste (odeća, avionske karte, popravka automobila, ručak u restoranu,…), popust na uslugu ili robu, korišćenje nečije vikendice ili kuće, troškovi prevoza van organizovanog prevoza sa timom, karte za utakmice/pozorište/bioskop, dogovor o finansijskoj pomoći ili zaposlenju nakon završetka studija i bilo šta drugo što NCAA odredi kao neprikladno.
Takođe, student može biti upisan na fakultet, ali mu NCAA može zabraniti igranje u timu ukoliko se ustanovi da je pre dolaska na fakultet primio novac za bavljenje sportom. Poznat je slučaj Enesa Kantera, koji je trebalo da bude jedna od uzdanica Caliparijevog Kentucky-ja, ali je NCAA otkrila da je za vreme boravka u Fenerbahčeu dobio 33.000 dolara benefita, čime je izgubio status amatera. Iako su i Kanter i Calipari tvrdili da je taj novac uplaćen na ime troškova školovanja Kantera, advokati NCAA (čije jedno ročište košta više od Kanterove profesionalne zarade u to vreme) su ostali nepokolebljivi u odluci da novac prevazilazi neophodne troškove i zabranili Kanteru igranje u NCAA. Znači, ako vas neko pita, niste ništa dobili igrajući u našim klubovima. Imajući u vidu tužnu finansijsku situaciju u kojoj se naši mali klubovi nalaze, i nećete mnogo slagati, nažalost.
Svake godine, NCAA podeli stipendije u ukupnoj vrednosti od jedne milijarde dolara! Godina dana studiranja na koledžu u Americi u proseku košta oko 30.000$. Skup sport za nas. Srećom, stipendija može pokriti veći deo ili kompletne troškove. Kako doći do jedne od njih? Dobijanje stipendije je gotovo nemoguće. Ukoliko ste prosečan ispred-zgrade-basketaš koji želi da zaigra na Kentucky-ju. Ukoliko ste solidan klupski igrač u juniorskoj konkurenciji, ne biste trebalo da imate problem sa dobijanjem sportske stipendije na nekom od manjih koledža Divizije I, ili skoro svim koledžima Divizije II ili NAIA. Koliku stipendiju ćete dobiti zavisi od mnoštva faktora, pre svega sportskih kvaliteta, akademskog uspeha, potreba/mogućnosti tima, divizije u kojoj se nalazi,… Stipendija može biti potpuna (full scholarship) ili delimična (partial scholarship). Puna stipendija potpuno pokriva troškove školarine, smeštaja, ishrane, knjiga,… tokom cele godine. Delimična stipendija pokriva sve troškove u određenom procentu. Ostatak mora da nadoknadi sam student. Oko 80% američkih studenata tokom leta, ili tokom cele godine, ima neke „part time“ poslove kojima zarađuje za „džeparac“. Stipendija se formalno obnavlja svake godine, mada u principu, kada se jednom dogovori, traje 4 godine, i ne prestaje ni u slučaju teže povrede. Stipendija se može izgubiti samo u slučaju kršenja univerzitetskih i timskih pravila.
Studentski život
Uh, odakle početi. Završili ste sve formalnosti oko upisa, dobili sportsku full stipendiju koju ste jurili, zadužili svoj dres i opremu i našli svoj krevet u kampusu. Napomena: za to, i za oporavak od žurki dobrodošlice će vam trebati skoro pola semestra. Šta sad? Sada ste deo NCAA, i kao takvi imate svoja prava (poneko) i obaveze (uglavnom). Glavna obaveza je da ispunjavate ono što se od vas očekuje, i na akademskom i na sportskom planu. A to podrazumeva redovno pohađanje predavanja i polaganje ispita u predviđenim rokovima, kao i prisustvo na treninzima i mečevima tima. Kako to izgleda u praksi? Predavanja su uglavnom od 9 do 13 časova, nakon čega slede ručak i odmor. Treninzi na ozbiljnim programima su uglavnom od 15 do 18 časova, a nakon toga je slobodno vreme za „odmor“ i „učenje“ (dva univerzitetska sinonima za žurke, svuda u svetu pa i u SAD). Neki programi imaju i ranojutarnje trenige, pre predavanja, dok većina njih daje slobodu individualnog treniranja studentima-sportistima. Njima je sve podređeno: na raspolaganju su im 24/7 moderne teretane, saune, sale, lični treneri, profesori su tu da pomognu i van školskih aktivnosti, jednostavno, na svakom je individualno da odluči kako će i koliko iskoristiti pruženo. Prosečan NCAA tim ima u sezoni (koja počinje u novembru i traje do aprila) oko 30 mečeva bez završnih turnira, što izađe oko 2 meča sedmično. Iz već pomenutog „Pravila o amaterizmu“, najstrože je zabranjeno dobijanje bilo kakvog džeparca, osim troškova ishrane na putu (oko 20-ak dolara dnevno). U zavisnosti od veličine koledža, dobija se i kvalitetna ili manje kvalitetna sportska oprema: dresovi, trenerke, patike, duksevi, jakne, lopte i mnogo toga još.
Ono što je bitno, da NCAA, za razliku od naših državnih univerziteta, ne trpi „večite studente“. Ukupno imate 5 godina prava igranja u NCAA i to su poznate 4 kategorije freshman, sophomore, junior i senior i po potrebi jedna redshirt sezona. Treba naglasiti da ne postoji ograničenje po pitanju godina, tj. da i sa 30 možete biti freshman. Jedino pravilo je da vam od kada zaigrate prvi sekund prvog meča kreće sat koji odbrojava vaših 5 godina na univerzitetu. Takođe, ukoliko ste se nakon navršene 21 godine života bavili nekim organizovanim sportom van NCAA, za svaku sezonu u klubu gubite jednu godinu na fakultetu. Znači, ako ste igrali u nekom našem klubu do 23. godine (amaterski, naravno, ako vas neko pita) i rešili da odete u NCAA, bićete automatski junior sa dve preostale godine igranja u NCAA. Bitna napomena za one koji žele da upišu junior college, od avgusta 2013. godine biće uvedena starosna granica po kojoj stariji od 22. godine neće moći da upišu ju-co i igraju u NJCAA. U izuzetnim slučajevima, postoji mogućnost da vam NCAA „dodeli“ još jednu ili maksimum dve sezone ukoliko ste iz nekog razloga jednu godinu „presedeli“ na klupi. To je tzv. „redshirt“ sezona. Postoje različiti razlozi za redshirt sezonu, često se redshirtuju freshmeni kako bi se uklopili u tim, razvili dodatne veštine ili nabacili masu. Drugi razlog je transfer između univerziteta kada je obavezno da igrač presedi sezonu (ili ostatak sezone) u kojoj je prebačen. Ukoliko student ne ispunjava akademske uslove može postati akademski redshirt. I konačno, igrač koji propusti više od 70% mečeva u sezoni zbog povrede dobija status medical redshirta. Dakle, prvi put svaki igrač može da postane redshirt iz različitih razloga, dok mu za drugu godinu treba odobrenje NCAA i to su jako retke situacije, uglavnom zbog povrede. Igrači koji dobiju status redshirta ne smeju da igraju zvanične mečeve za svoj tim, a mogu da pohađaju predavanja, treniraju sa timom, čak i da sede na klupi u opremi, ali ne smeju igrati.
Pravila
Na kraju, upoznajte se sa pravilima NCAA lige koji važe na samom terenu. Šta je to drugačije od evropske košarke? Prvo, sam teren. Ako ste dobar šuter, prednost će vam biti ta što je trojka u NCAA košarci bliža, na 6.35m od koša, i to nakon poslednjeg pomeranja (do skora je bila nešto preko 6 metara). U ženskoj košarci, linija za tri poena je na 6.02m od centra obruča. Ako ste centar, i to dominantan centar, prednost će vam biti ta što je reket uži za po 60cm sa obe strane, znači skoro 1.2 metra ukupno, što je baš toliko više koliko možete prići košu bez opasnosti od tri sekunde.
Što se trajanja meča tiče, NCAA je zadržala stara FIBA pravila pa se igra dva poluvremena po 20 minuta. Osnovna razlika je trajanje napada koje iznosi 35 sekundi (30 sekundi u ženskoj NCAA košarci), što je i previše. Ako ste navikli na 24 „normalne“ sekunde, imaćete i pregršt vremena za organizovanje uspešnog napada. Takođe, vreme potrebno za prenos lopte u fazu napada je deset sekundi.
Nakon faula u NCAA sat se resetuje na ceo posed, a kod udaranja lopte nogom, sat se vraća na 15 sekundi (ukoliko je prvobitno ostalo manje od 15 sekundi do kraja napada). Kad smo već pomenuli faulove, u NCAA važe pravila bonusa i double-bonusa. Ko se još seća vremena kada su se u Evropi izvodila bacanja „1-za-1“? Posle sedmog faula u poluvremenu ulazi se u “bonus” i šutiraju se bacanja jedan za jedan (ako se pogodi prvo, onda se šutira i drugo). Nakon desetog faula ulazi se u “double bonus” i šutiraju se “normalno” dva bacanja. Faul na šutu se uvek kažnjava sa dva bacanja, bez obzira na bonus. Kod izvođenja slobodnih bacanja, dozvoljeno je da 6 igrača bude na ivici reketa (4 koja brane koš i dvojica koja ga napadaju).
Tajmauti su još jedna stavka. U meču tim ima pravo na 4 full tajmauta u trajanju od 75 sekundi i 2 tajmauta u trajanju od 30 sekundi. U slučaju da se meč prenosi direktno preko tv-a, važe druga pravila: 4 tajmauta od 30 sekundi i jedan od 60 sekundi. Uz uobičajene „TV tajmaute“. Kao i u NBA, i u NCAA igrač koji je u posedu lopte može zatražiti tajmaut. Osim ako ih nema na raspolaganju. Tada dobija tehničku i gubi finale od North Caroline.
Što se tiče tehničkih grešaka, kazna su dva slobodna bacanja. Nema poseda sa strane, već se igra nastavlja tamo gde je i stala pre tehničke. Kao i u NBA, i u NCAA postoji jako dobro pravilo „zamišljenog cilindra“ oko obruča u kojem je zabranjeno dirati loptu ako se bilo koji njen deo nalazi unutar njega.
Brojevi koji su u upotrebi u NCAA su 00, 0 (ne oba u isto vreme), od 1-5, 10-15, 20-25, 30-35, 40-45 i 50-55.
Kao i u NBA, igra se zaustavlja kada lopta pređe preko table, bez obzira da li pogodi konstrukciju koša ili ne.
Što se tiče koraka, mnogi misle da u NCAA važi pravilo „američkog polaska u dribling“, po kojem je dozvoljeno krenuti sa obe noge, pre nego što se lopta spusti u drubling. Ovo ipak važi samo u NBA. I u NCAA, kao i u Evropi, igrač može da napravi samo korak nogom koja nije stajna pre polaska u dribling. Pomeranje stajne noge pre spuštanja lopte su koraci, kao i po FIBA pravilima. Što se stajna noge tiče, NCAA pravila su tu mnogo bliža FIBA nego NBA. U NBA, kada uhvatite loptu i dodirnete zemlju prvo jednom pa drugom nogom, možete birati koja će vam biti pivot noga, dok je u NCAA i u Evropi prva noga koja dodirne tlo stajna.
Jedna od važnih razlika je i pravilo „pet sekundi“. Po FIBA pravilima, igrač koji je čuvan na bliže od 1 metra razdaljine ne sme držati loptu duže od 5 sekundi u svom posedu. U NCAA se ovo pravilo ograničava samo na polje napada, ali se proširuje na 6 stopa razdaljine (183cm) razdaljine i važi i za igrača koji drži lopti, ali i za igrača koji dribla. Pri tom se brojanje 5 sekundi resetuje kada igrač prelazi iz driblinga u držanje lopte i obratno. U NCAA je, za razliku od Evrope, dozvoljeno vratiti loptu iz polja napada u polje odbrane kod ubacivanja lopte iz prekida.
Život posle NCAA
Šta posle? Svet profesionalnog sporta ili „običan“ život. I u jednom i u drugom slučaju imate završen fakultet. Nakon 4 godine i diplomiranja postajete bachelor. Ukoliko se odlučite za korak dalje u akademskoj karijeri, možete i na postdiplomske. Ukoliko se odlučite na sportsku karijeru, možete na draft. Štaviše, nakon završene seniorske sezone automatski ste prijavljeni na draft. Možete i u bilo kom trenutku (nakon freshman sezone) odustati od koledža i prijaviti se za NBA draft kao early entry. Ukoliko budete izabrani na draftu, ili unajmite agenta, gubite pravo na dalje igranje u NCAA. Ukoliko budete izabrani na draftu, neće vas to mnogo potresti. U svakom slučaju, izbori postoje. Nije loše imati izbor u životu. I fakultetsku diplomu u džepu.
Toliko za ovaj put. U narednom postu pisaću o nastavku priče NCAAvs$, kao i o nekim od najvećih skandala u koledž košarci. Pozdrav do sledećeg čitanja, ’Toine.
Sutra zavrsavam srednju skolu i hocu da me postavite za menadzera neke ekipe.
Me… Šta?
Kao i u NBA, i u NCAA igrač koji je u posedu lopte može zatražiti tajmaut. Osim ako ih nema na raspolaganju. Tada dobija tehničku i gubi finale od North Caroline.
😀 😀 😀
Kolko sam se nasmejao za ovo!
Bravo kralju!Odlican blog.Pun informacija, originalan nacin pisanja.Bas mi se svidja.
Hvala doktore, aprišijejt 🙂
koje crno oduzimanje vremena,necemo da cujemo te izgovore,samo ti pisi 🙂