Najslađih 16

U Sjedinjenim državama postoji običaj posebnog obeležavanja šesnaestog rođendana, naročito kod devojčica, kada se događaju velike promene u telu i psihi mladih ljudi i oni od dece bukvalno preko noći postaju… Ok, ok, debelo smo skrenuli sa teme. Sweet 16 nije samo tradicija bubuljičavih adolescenata kojima hormoni luduju više nego Tajči na Evrosongu 1990, već i sinonim za početak kulminacije martovskog košarkaškog ludila. U ovom tekstu ćemo proleteti kroz dosadašnji tok turnira i upoznati se sa šesnaest ekipa koje su pokazale najviše, kao i sa nekim igračima koji bi mogli da obeleže nastavak turnira.

„I’ll do anything, for my sweet sixteen…“ Tako je svojevremeno pevao Billy Idol u pauzama krivljenja gornje usne, a evo kako sada izgleda podijum za Veliki ples i koji su to timovi uradili sve za svoj sweet sixteen:

Midwest region

Da Patkama iz Oregona nije dosadilo da ih svi prvenstveno prepoznaju kao fudbalsku sredinu i da pri tom nisu odlučili da baš ovaj mart iskoriste za skretanje pažnje na svoj košarkaški program, bio bi ovo sasvim običan region u kojem bi se stvari dešavale po planu, bez ikakvih iznenađenja. Na sreću, takve stvari se dešavaju na godišnjim sastancima Udruženja računovođa, ne i na March Madnessu.

Oregon Ducks

Nakon što su izbacili četvrtog i petog, dvanaesti nosilac Midwest regiona ekipa Oregona izlazi na megdan jednom od najvećih favorita. I neće im nikako biti lako. Mislim na Cardinalse. Iako je dobri i pošteni Komitet svrstao Oregon tek kao dvanaestog nosioca Midwest regiona, ono što im je verovatno promaklo je činjenica da su Ducksi ipak šampioni nimalo naivne Pac-12 konferencije. U prva dva meča izbacili su #5 Oklahomu i #4 St. Louis, što i nije toliko iznenađenje koliko činjenica da su to učinili bez mnogo napora. Freshman Damyean Dotson  je zagrejao ruku u prva dva meča (8 trojki iz 15 pokušaja), Iranac na privremenom radu u SAD Arsalan Kazemi je u prva dva meča skakao kao da mu zelena karta zavisi od toga (33 skoka u dva meča!), E.J. Singler je u solidnoj formi, baš kao i šesti čovek Ducksa Carlos Emory i to su stvari koje treba da raduju navijače Oregona. Ono što treba da ih uplaši, osim Louisville-a, je nedopustivo veliki broj izgibljenih lopti, 18 i više u oba meča. Do sada su uspevali da se provlače, ali u narednom meču igraju protiv tima koji takve prilike ne propušta.

Louisville Cardinals

Ako se Ducksi nisu mnogo namučili na svom putu do Sweet 16 faze, šta tek reći za Louisville? Pobede od 31 razlike protiv North Carolina A&T i 26 razlike protiv Colorado Statea pokazuju da mesto nosioca Midwest regiona nije došlo nezasluženo. Samostalna zanatska radnja Russ Smith je konačno počela da donosi profit, nakon toliko godina prinošenja žrtava paganskim bogovima od strane Ricka Pitina. Ovakav Smith je ono što je potrebno Cardinalsima ako imaju šampionskih ambicija. Nema sumnje da će Louisville igrati svoju igru u ovom duelu: presing, presing i kada to dosadi, još malo presinga. Razlog više je to što bekovi Oregona gube loptu i kada je nose u torbi na trening, a ne kada ih pritiskaju igrači poput Peytona Sive i Russa Smitha koji kradu oko 5 lopti u proseku. Louisville ima oružje kojim može da zaustavi Kazemija i bez pomoći Imigracionog, a to je Gorgui Dieng. Ukoliko odigraju odbranu na svom prosečnom nivou i ako zaustave skakačku pretnju u vidu nezgodnog Persijanca, Louisville će već moći da se okrene rivalu u Elite 8 rundi.

Michigan State Spartans

U prošlom postu sam pisao o Spartansima kao o lažnom favoritu turnira. Od tada je Michigan State dobio dva meča i našao se u Sweet 16 fazi, ali moje mišljenje se nije promenilo. Po meni, oni i dalje nemaju igrače za velika dela. Ali sigurno imaju Trenera. Sa velikim „T“. Tom Izzo će u meču protiv Dukea voditi Spartanse u jedanaestom Sweet Sixteenu u svojoj karijeri. Ono što Izzo radi sa svojim ekipama se može porediti sa košarkaškom alhemijom. Sigurno da će on izvući maksimum maksimuma iz svojih igrača. Spartansi imaju oružja kojima mogu da se nose sa Blue Devilsima. Njihova odbrana šuta za tri poena je među najboljima u ligi, što je vrlo bitno kada igrate protiv ekipe u kojoj pet igrača šutira blizu 40% za tri. Spartansi imaju i mesa u reketu za otpor Dukeovim visokim igračima. Adreian Payne i Derrick Nix zajedno mogu da zaustave Plumlee-ja koristeći oportunističku taktiku kvantiteta koja je koštala života sirotog Miloša („Dva loša…“). Gary Harris je bez sumnje najtalentovaniji igrač tima, iako je tek skoro naučio kako da koristi brijač, spreman je da povede svoj tim u bitku. I da se vrati iz nje, sa štitom ili na njemu.

Duke Blue Devils

Sve što imaju Spartansi, imaju i Blue Devilsi. I mnogo više od toga. Michigan St. ima Izza, Duke ima Krzyzewskog. Izzo ima 11 Sweet Sixteenova, Coach K ima 11 Final Fourova. Spartansi imaju freshman senzaciju Harrisa, Blue Devilsi imaju Rasheeda Sulaimona. Michigan State ima Paynea i Nixa u reketu, Duke ima Plumlee-ja i Kelly-ja (doduše, ovaj drugi reketu prilazi samo kada šutira slobodnjake). Ono što Spartansi nemaju je šuterska genetika porodice Curry. Seth Curry je igrač koji može da reši ovakav meč. Tačnije, cela spoljna linija Dukea je sastavljena od igrača koji mogu da reše bilo koji meč. Još jedna jako bina prednost u odnosu na Michigan State – Duke ima plejmejkera. Za razliku od Keith Applinga, odličnog beka na privremenom radu na poziciji organizatora igre, Quinn Cook je pravi plejmejker. Mogu reći i jedan od najpotcenjenijih plejmejkera lige. 12 poena i preko 5 asistencija je odličan učinak, imajući u vidu činjenicu da su nosioci igre ipak neki drugi igrači. Ono što je najveći kvalitet Cooka je taj što ne uradi jednu dobru i tri loše stvari, naprotiv, njegova najveća vrlina je ta što nema mnogo mana– odnos asistencija/izgubljenih lopti je oko 2.5 (poređenja radi, Leo Westermann, jedna od najvećih nada na poziciji pleja u Evropi pravi žurku u svom stanu svaki put kada izjednači broj uspešnih dodavanja i izgubljenih lopti). Kompaktnost i iskustvo koju Duke poseduje bi trebalo da im bude dovoljno za plasman među elitnih 8.

South region

Ako je plasman Oregona kao dvanaestog nosioca regiona u Sweet 16 fazu bio okarakterisan kao iznenađenje, šta onda reći za ekipu Florida Gulf Coast Eaglesa? Jedna od „komisijskih ekipa“ za koje se smatralo da su na turniru samo da popune broj učesnika, koja je u regularnom delu gubila od ekipa poput St. John’s-a, Maine-a, Mercera, East Tennessee State-a, Lipscomba (dva puta) i Stetsona, postala je prva #15 ekipa u istoriji koja se plasirala među 16 najboljih! Prava moderna Pepeljuga.

Florida Gulf Coast Eagles

Šta reći za ekipu koja je tokom leta pozivala studente da se oprobaju u košarci kako bi skrpili 12 igrača za tim, osim, bravo momci, a sada pustite velike dečake da se igraju. Igrači, navijači, simpatizeri FGCU-a na ceo turnir gledaju kao na veliku žurku i provode se kao nikada u životu. Takav opušten pristup im je doneo neverovatne rezultate. Pre nego što su zvezde Georgetowna shvatile da su igrači Eaglesa došli da igraju protiv njih, a ne da im uzmu autograme, simpatična družina sa Floride je već bila u drugom kolu. U drugom meču ista priča: dok su navijači San Diego State-a već razmišljali o tome ko im više leži u narednom kolu vodeći se teorijom „ako nikada #15 nije ušao u Sweet 16, neće ni sada“, Eaglesi su pokazali koliko jednostavno košarka izgleda kada se igra bez ikakvog opterećenja. Eaglesi su grupa oportunista, koja će iskoristiti svaku šansu da postignu poen posle vaših grešaka, ma kolika ona bila. Uzdaju se u svoju brzinu i atletske sposobnosti za razvijanje ubitačnih kontri kojima izluđuju protivnika. Kada to zanemarimo, FGCU je sasvim prosečna ekipa. U najboljem slučaju. I sve sem plasmana Gatorsa u narednu rundu bilo bi prvorazredno iznenađenje. Baš kao da se, na primer, neki petnaesti nosilac regiona plasira među 16 najboljih timova…

Florida Gators

Gatorsi su previše dobra i iskusna ekipa da bi propustili ovakav matchup. Ne kažem da Georgetown to nije bio, ali ako vidite psa koji je na ulici ujeo dvojicu nećete sigurno pružiti ruku da ga pomazite. Florida je odlična šuterska ekipa, krilni centar Erik Murphy je postigao svoju sedamdesetu trojku ove sezone u prošlom meču, dok je senior Mike Rosario pokazao da je jedan od boljih košgetera u Sweet 16 fazi. Gatorsi ne samo da dobro šutiraju, već i odlično skaču. Murphy, Patric Young i Will Yeguete imaju pet ili više skokova po meču, dok je na drugoj strani najbolji skakać FGCU-a bek visok 190 cm Sherwood Brown. Statistika možda jeste kao bikini, ali ovaj bikini pokazuje možda i više nego što bi smeo, a to je da su Florida Gatorsi apsolutno dominantni i u šutu i u skoku. Uzimajući u obzir iskustvo koje poseduje harizmatični trener Billy Donovan, svi su izgledi da se žurka za Eaglese završava ovde jer su se matoci ranije vratili kući.

Michigan Wolverines

Duel Michigana i Kansasa je jedan od vrhunaca turnira i meč u kojem ćemo sigurno videti neke od budućih NBA zvezda, a da toga još nismo ni svesni. Mladost i talenat Michigana je ono što vas tera da gledate košarkaške mečeve. Lakoća sa kojom su izašli na kraj sa jednom od najnezgodnijih ekipa na turniru VCU Ramsima je samo potvrda onoga što mnogi odavno navode – momci znaju da igraju. I to kako da igraju! Počev od energičnog freshmana na poziciji centra Mitcha McGary-ja, preko tatinih sinova Hardawaya i Robinsona, fantastičnog šutera koji još uvek uzima meru obruču Nika Stauskasa pa do šlaga na torti u vidu možda i najboljeg igrača u čitavoj ligi – Treya Burkea. Duel neverovatnih potencijala na spoljnim pozicijama McLemore vs Burke, zbog kojeg mnogi ljubitelji košarke sa pažnjom i nestrpljenjem iščekuju ovaj meč, će biti verovatno jedan od highlightsa ovogodišnjeg turnira, ali ne i presudni front na kojem će se odlučiti rezultat meča. Meč će se prelomiti u reketu. Dok sve oči budu uprte u bekove, centri su ti koji će direktno odlučiti pobednika meča. Za razliku od North Caroline koji su u duelu protiv Witheya izgledali kao prvaci zalutali na čas fizičkog kod osmaka, Michigan ima konja za trku u vidu McGary-ja.

Kansas Jayhawks

Kansas Jayhawksi su toliko kompletna ekipa da mogu sebi da priušte i taj luksuz da im najveća zvezda ekipe u prva dva meča na turniru ima isti uticaj na dešavanja na terenu kao i dečaci koji brišu parket. Ben McLemore je fantastičnom igrom u toku regularnog dela sezone pokazao pretenzije na mesto prvog pika na predstojećem draftu, ali je dolazak na veliki ples na njega delovao isto kao i na srnu automobilski farovi. Srećom po Kansas, protiv North Caroline je Travis Releford na vreme shvatio da mora i da postiže poene, a ne samo da igra odbranu, skače i dodaje, pa su se Jayhawksi u drugom delu meča provukli. Jeff Withey, već godinama jedan od najboljih blokera lige, je izdominirao pod oba koša zabeleživši 16 poena, 16 skokova i 5 blokada. Wolverinesi su teži zalogaj od liliputanskih Tar Heelsa, ali ako With ponovo zaključa reket, a McLemore shvati da je turnir počeo pre deset dana, Kansas ima dovoljno iskustva da se izbori sa talentom Michigana.

 East region

Na istoku stare priče… Istočni front je ove godine ubedljivo najdosadniji iz prostog razloga jer se sve dešava onako kako i treba da se desi. U Sweet 16 fazi se sastaju četiri ekipe koje su i pred početka turnira svrstane za četiri glavna favorita. Dobra procena čelnika Komiteta ili nedostatak prave konkurencije, sve u svemu, ekipe koje su najviše pokazale u regularnom delu nastavile su u istom ritmu i na završnom turniru.

Syracuse Orange

Nakon što su razbili turiste iz Montane u prvom kolu sa skoro 50 razlike, Narandžasti su se potrudili na sve moguće načine da prokockaju prednost od 13 poena na 2 minuta do kraja u meču protiv California Golden Bearsa, ali, na sreću svojih navijača, nisu uspeli u tome. Ono što je karakteristično za prva dva meča je da niko u timu nije briljirao. Brandon Triche je imao 20+ utakmicu protiv Montane, ali je protiv Cali-ja šutirao 1/8 iz igre. Gledajući listu strelaca i dalje mi nije jasno kako oni uspeju da nakrckaju 70-80 poena po meču… Naglasiti da Jim Boeheim igra zonu po 40 minuta meča je isto kao npr reći da uveče pada mrak. Već su svi zaboravili da li su igrači Syracuse-a birani po fizikalijama da bi igrali zonu, ili su im fizikalije stečene upravo igranjem zone, ali činjenica je da su mašina za blokade Rakeem Christmas i igrači sa rasponom ruku tolikim da mogu bez problema da počešu koleno i dok stoje uspravno poput Michaela Cartera-Williamsa, C.J. Faira ili Jamesa Southerlanda prosto stvoreni za ovaj tip odbrane. Kada Carter-Williams asistira saigračima umesto da gubi lopte ili eksperimentiše sa sopstvenim šutom, napad Syracuse-a izgleda dobro. Problem je što, da biste dobili Indianu, dobro nije dovoljno dobro.

Indiana Hoosiers

Indiana je ekipa koja je još pre početka sezone proglašavana za najvećeg favorita. Iako nisu briljirali ni u regularnom delu niti na početku turnira, iako im je glavna zvezda u konstantnog stagnaciji, Hoosiersi su ipak jedna od najboljih ekipa koledž košarke. Ono što može bit injihova najveća prednost u ovom duelu je dobra igra protiv zone. Zeller je najdominantniji unutrašnji igrač Indiane, ali je pitanje koliko će on imati prostora unutar defanzivnog obruča Narandžastih. Međutim, kada imate takav kontra napad kakav imaju Hoosiersi, postavka zonske odbrane izgleda kao put ka samodestrukciji. Uz odličnu kretnju Oladipa i Zellera u tranziciji, Indiana ima još jedno, tačnije dva oružja za razbijanje Boeheimove zone – fantastične šutere u vidu Christiana Watforda i Jordana Hullsa. Upravo odličan šut za tri poena i brza igra Indiane je ono što bi im moglo doneti prevagu u ovom meču i plasman među osam najboljih ekipa.

Marquette Golden Eagles

Golden Eaglesi su jedna od ekipa koja se svake godine nekako provlači kroz turnir i ispada u Sweet 16 fazi. I ovog marta ne briljiraju, daleko od toga, ali su u oba dosadašnja meča na turniru uspeli da se iščupaju iz deficita i dobiju rivale u neizvesnoj završnici, prvo protiv Davidsona 59-58, a potom i protiv Butlera 74-72. U timu nema izraženih zvezda, timska košarka im je najveći kvalitet, posebno timska odbrana. Vander Blue se izdvojio kao mečviner u oba duela na turniru, mada je možda i važniji posao odradio u odbrani, zaustavivši najbolje bekove rivala, ukravši pet lopti pri tome. Sada će im zadatak biti znatno teži, jer je Shane Larkin jedan od najboljih plejmejkera na turniru i uz to je polovina jednog od najboljih bekovskih parova na turniru Larkin/Scott. Ukoliko ne želi da im se izlazak završi u isto vreme kao i prethodne dve godine, Marquette mora zaustaviti ovaj dinamični duo i prisiliti ih da izgube veliki broj lopti. Takođe, jedna od bitnijih stvari za Golden Eaglese je da igru izmeste iz reketa, jer u njemu protiv Miamija nemaju šta da traže. Pre tačno deset godina je Marquette poslednji put prošao Sweet 16 fazu. Sada samo treba da pronađu u svojim redovima novog Dwayne Wade-a.

Miami (FL) Hurricanes

Miami je, u skladu sa svojim nadimkom, uraganski ušao u sezonu i od prosečne ekipe postao jedan od najozbiljnijih timova na završnom turniru. Ali, Hurricansima nije dovoljno samo to što se o njima priča po hodnicima – oni žele titulu kraljice mature. Shane Larkin i Durand Scott su već pominjani kao glavni igrači tima. Larkinova lucidnost u napadu u kombinaciji sa defanzivnim sposobnostima Scotta koji i te kako može da bude wingman u napadu čine od ove dvojice jedan od kompletnijih bekovskih parova u NCAA. Osim njih, veliki deo igre Miamija se nalazi u reketu. Iako su kolena Reggie Johnsona (konačno) odbila poslušnost nakon četiri godine konstantnog stočetrdesetkilogramskog pritiska, prednost Hurricanesa mogu biti fantastični skakači poput Juliana Gamble-a i Kenny Kadji-a. March Madness je jako zahtevan turnir koji traži od tima 110% u svakom minutu svakog meča. Hurricansi su tokom sezone pružali svojih 110% i pitanje je koliko je još goriva ostalo u rezervoaru. Miami cele sezone živi u svojoj bajci. Ostaje samo da se vidi da li je bajka o Pepeljuzi ili o carevom novom odelu…

West region

Divlji, divlji zapad. Prvi nosilac? Ispao u drugom kolu od #9 Wichita State-a. Treći nosilac? Ispao u prvoj rundi od grupe pravnika sa Harvarda koji bi se možda i duže zadržali, ali aprilski ispitni rok se bliži. Četvrti nosilac? I oni ispali u prvom meču, od #13 La Salle-a. Peti? Ispali od #12 Ole Miss-a (kojima se ovog puta zahvaljujem što su me spasli gledanja Wisconsinove anti-košarke u nastavku turnira). Šta je na kraju ostalo na zapadu? Ohio State i tri komisijske ekipe… Divlji, divlji zapad…

Wichita State Shockers

Kao nekome ko je obeležio punoletstvo praćenja NCAA košarke trebalo mi je par minuta da se setim naziva ekipe iz Wichite. Shockers, kako drugačije? Šokirali su protivnike, novinare, stručnjake, navijače, čak i svog trenera i u Sweet 16 fazu takmičenja ulaze kao boljerangirani tim od rivala. To samo March Madness može da ponudi… Wichita State je fantastična šuterska ekipa, pitajte igrače favorizovane Gonzage kojoj su ubacili 14 dalekometnih šuteva, od toga pet vezanih u seriji kojom su prelomili meč. Ali, Shockersi su i pored toga dosta izbalansirana ekipa koja poseduje solidnu unutrašnju igru i ne živi samo od šuta spolja. Cleanthony Early, koji se pokazao u prva dva meča kao neverovatan faktor sa klupe (21p protiv Pittsburgha, 16 protiv Gonzage) i Carl Hall rade odličan posao u skoku, kao i jedini pravi centar u ekipi Ehimen Orukpe. Ukoliko ih ne krene šut, Shockersi uvek mogu ubaciti loptu u reket.

La Salle Explorers

Istraživači su ušli duboko u teritoriju koja im je do sada bila nepoznata. Iako su krenuli sa neugledne #14 pozicije u svom delu bracketa, tesnim pobedama protiv Kansas State-a i Ole Miss-a ulaze u ciljnu ravan sa istim šansama kao i ostali učesnici Sweet 16 faze. La Salle je jedina ekipa koja je već odigrala tri meča na turniru, pošto su pred početak runde 64 morali da prođu Boise State u „baražu“. Explorersi su bekovska ekipa koja igra klasičnu „trči i pucaj“ košarku sa dosta šuteva za tri poena. U takvoj igri najbolje se snalazi senior bek Ramon Galloway koji je u prethodna dva meča postigao 9 trojki iz 17 šuteva, a prethodne dve sezone je na više od 40% šuta za tri poena i jedan je od onih under radar igrača za koje bismo još mogli čuti u profesionalnoj, pre svega evropskoj košarci. Problem koji La Salle ima je što je šut za tri poena najbolje, ali ujedno i jedino što imaju da ponude. Do sada su na krilima vruće ruke svojih šutera prolazili redom sve prepreke, ali ih niko još nije video kako se snalaze kada ih šut stane.

Arizona Wildcats

Divlje mačke iz Arizone su imale tu sreću da im drugi naprave prolaz do Sweet Sixteen-a. Dueli sa Belmontom i Harvardom su sigurno žreb kakav želite da imate na završnom turniru. U sledećem kolu ih, međutim, čeka naplata dugova. Arizona je na početku sezone igrala fantastičnu košarku, otvorivši regularni deo serijom 14-0. Jako dobar posao koji svake godine prave regrutovanjem odličnih srednjoškolaca im je i ove sezone doneo nekoliko odličnih freshmana poput  Brandona Ashley-a, Kaleba Tarczewskog i Granta Jerretta, ali je glavni igrač tima ipek senior. Plejmejker Mark Lyons je nakon transfera sa Xaviera pronašao sebe u Arizoni. Nakon odlične igre u regularnom delu sezone, na završnom turniru igra još bolje: 25 poena prosečno uz šut iz igre od preko 62%! Još jedan od igrača sa dobrom evropskom perspektivom. Ipak, slabije radi ono što mu je glavni posao – razigravanje saigrača. Ono što im je najjače oružje u napadu u isto vreme je i najveća slabost u odbrani – Wildcatsi jako loše igraju protiv šuterskih ekipa.

Ohio State Buckeyes

Na prošlogodišnjem March Madnessu su Buckeyesi igrali dobru košarku, ali dok su sve oči bile uprte u prvu zvezdu tima Jareda Sullingera, iz drugog plana je iskočio jedan od igrača koji je obeležio prošlogodišnji turnir, a u ovoj sezoni postao možda i najbolji i najkonstantniji napadač u koledž košarci. DeShaun Thomas je i u prva dva meča turnira pokazao da sve što se o njemu priča nije slučajnost –  23 poena u proseku uz šut za tri poena od 75%. Ipak, glavna snaga tima Thada Matte je odbrana. A tu gazduje Aaron Craft, koji je reputaciju neverovatnog defanzivca potvrdio sa 8 ukradenih lopti u prva dva susreta, uz to je imao i 13 asistencija, a meč protiv Iowa State-a je rešio trojkom u poslednjoj sekundi. Problem je što Buckeyesi nemaju mnogo toga da ponude osim ove dvojice. Eventualno još LaQuinton Ross može da donese prevagu sa klupe, dok su ostali uglavnom ništa više od dobrih timskih igrača. Ipak, napadačke sposobnosti Thomasa praćene odbranom i organizacijom igre Crafta su i više nego dovoljne da se u ovakvoj konkurenciji Ohio State domogne Final Foura.

Toliko za sada, March Madness se zahuktava, kulminacija sledi u narednim danima i još nije kasno da vas zahvati ludilo. Za sve ostalo što vas zanima o NCAA ili bilo kojoj drugoj košarci, i ne samo košarci, svratite do foruma kosarkars.com.  Pozdrav do sledećeg čitanja, ’Toine