- Sub Mar 29, 2014 1:23 pm
#109324
GOŠĆE SOCCER MAGAZINA: Pionirke Ženskog košarkaškog kluba Radivoj Korać
Kad je kraj zapravo novi početak
Tekst: Ivana Igrutinović
Ženska košarka u Srbiji je godinama "bolovala" i tražila lek za ozdravljenje. Čini se da je u tome uspela. Možda ne u potpunosti, ali dovoljno da napravi prve korake ka stazi stare slave. U Prvoj ligi Srbije danas se takmiči 14 klubova. Najuspešniji je trenutno Ženski košarkaški klub Radivoj Korać iz Beograda, koji je osvojio titulu najboljeg u Regionalnoj ligi. Klub koji nosi ime slavnog košarkaša osamostalio se od muškog pogona 2005. godine i za kratko vreme prešao veliki put do prve seniorske titule.
Međutim, sjajan period obeležila je dominacija Radivoja Koraća u mlađim kategorijama. Na nedavnom Osmomartovskom turniru Košarkaškog saveza Beograda, na kojem su učestvovale četiri najbolje pionirske selekcije iz prestonice, devojčice (1999. i mlađe) Radivoja Koraća su osvojile još jedan pehar u nizu i okitile se medaljama. Najradosnija ali i najponosnija na uspeh pionirki bila je gospođa Ružica Karić, njihov trener, kojoj je tom prilikom uručeno priznanje za najboljeg trenera. Motivisana njihovim uspehom, ali i međusobnom ljubavlju i poštovanjem koje jedni prema drugima neguju u klubu, posetila sam ih na jednom od treninga. Žena mekog srca, kakvo samo majka može da ima, otkrila je da postoji mnogo razloga koji su, zapravo, izazov za rad sa decom.
- Razloga je zaista mnogo, od ljubavi prema njima, saznanja da svako dete poseduje stvaralačke sposobnosti i njihove težnje da se pokažu u periodu razvoja. Treba ih pozitivno usmeriti i to je ogroman izazov. Takođe, redovna fizička aktivnost je veoma važna za telesni, duhovni, psihološki i društveni razvoj dece koja su budućnost naše nacije, a sport je jedan od načina da ostvare svoje potencijale - istakla je, od milošte zvana, Ruža.
- Verujem da sa dečacima ne bih mogla uspešno da radim, ali čitavim svojim bićem sam vezana za svoje "klinceze" koje su uvek nasmejane, vesele ali i disciplinovane. I naravno, jako važno, dobre učenice!
Iako je bila maksimalno posvećena svojim "klincezama", odgovorila je na pitanje odkuda u košarci:
- Od malena me je privlačio basket i igra ispod obruča. To je bilo vreme kada je svako igralište bilo puno dece. Vreme kada smo samoinicijativno odlazili u klubove i upisivali se na sport. Posle 12 godina treniranja i igranja, zbog povrede sam bila sprečena da nastavim, ali to nije bio kraj već novi početak. Tadašnji trener, sada pokojni Zoran Bajić, bio je odlučujući faktor za moj ostanak u košarci. Još dok sam nastupala u seniorskoj ekipi vodila sam u klubu školicu košarke. Prepoznavši u meni osobu koja bi jednog dana mogla da bude trener, poslao me je na kurs za trenera pripravnika davne 1989. godine. Tako je počelo i košarka mi je postala stil života.
Dok sam driblala loptu ispod koša, prisećajući se perioda kada sam i sama trenirala košarku, upitala sam je da li je već tada znala da je profesija trenera i njena sudbina.
- Shvativši vremenom da samo poznavanje sporta kojim se trener bavi (tehnika, taktika..) nisu dovoljni jer je to samo jedan segment koji mora da poznaje, odlučujem se da upišem i uspešno završavam Višu trenersku školu. Tad je već bilo jasno da sam se opredelila za trenerski poziv, koji je pre svega pedagoški rad. Završila sam i Fakultet za menadžment u sportu, ali i dalje veliku pažnju posvećujem edukaciji i usavršavanju.
U nastavku treninga su me mlade pionirke pozvale da se priključim njihovoj ekipi. Naravno, rado sam prihvatila da zaigram sa najboljima! Uz poneku asistenciju, svega nekoliko poena i skokova (u pokušaju), aplauzom i rečima pohvale su nagradile moj trud... Postidela sam se... "Ipak je moje vreme za košarku prošlo" - pomislila sam, uz pokajanje što sam suviše rano "digla" ruke od ovog divnog sporta. Ali one su delovale odlučno. To je sportski duh!
Upitala sam Ružicu šta je ona toj deci, kada bolje razmisli: stroga mama, tetka koja sve razume, baka koja sve oprašta, strogi nastavnik koji ih "hvata" u neznanju ili dobar učitelj koji nastoji da ih nauči... Usledio je smeh:
- Ha, ha, u određenim okolnostima, možda, neka od navedenih ličnosti, ali ne. Želja mi je da shvate da se do uspeha, kako u sportu, tako i ostalim segmentima života, dolazi postepeno i da su na tom putu neizbežni uspesi i neuspesi, usponi i padovi. Trudim se da uvek moraju posedovati visoko samopouzdanje, da ne dozvole da im bude potisnuto verovanje u sopstvene snage i vrednosti - rekla je Ruža uz konstataciju da još uvek ne razmišlja o radu sa A selekcijom.
- Dosadašnjim radom sam usmerena isključivo na mlađe kategorije. Trenutno mi je to satisfakcija, ali kako naš narod kaže "nikad ne reci nikad"...
Činjenicu da je Marina Maljković, koja je vratila osmeh ženskoj košarci, otišla u Francusku i koliko je to dobro ili loše, Ružica je prokomentarisala:
- Svaki trener, koji poseduje ambiciju i stremi većim izazovima, bira sredinu koja mu to može priuštiti, tako da se i ona, verovatno, rukovodila tim principima. Ne vidim ništa negativno, čak je i pozitivno da su naši stručnjaci cenjeni sa svojim znanjem svuda u svetu. Kao selektorki joj pripadaju svi komplimenti za uspeh seniorske selekcije, ali ne bi trebalo tako jednostrano gledati. Mislim da su sva deca koja su pratila kvalifikacije za Evropsko prvenstvo, kao i devojke (igračice) sa stručnim štabom, doprineli bar isto toliko - istakla je Ruža.
- Moje pravilo je da "treneri gube utakmice a igrači pobeđuju". Velik uspeh ostvaren na Evropskom prvenstvu želim da se pretoči na realan rezultat na svetskom prvenstvu, gde je prilika da vidimo gde smo u odnosu na druge ženske košarkaške sile, šta možemo unaprediti a gde smo iza ostalih ili ispred njih. Mojim devojčicama su uvek, i biće u budućnosti, seniorke kluba uzor, a grb države koji se nosi na dresu večiti i najveći cilj!
Upitala sam je i da li je za uspeh dovoljan entuzijazam ljudi koji vode klub i trenera, ili je bolje da imamo nacionalnu strategiju sa konkretnim planovima i ciljevima:
- Naravno da je pravna regulativa u oblasti sporta neophodna. Zadatak strategije je da obezbedi uslove da se svi građani mogu baviti sportom, da se poboljša školski sport, da se unaprede infrastrukturni kapaciteti i poboljša stručnost rada u sportu. Strategija razvoja sporta treba predstavljati i baviti se svim suštinskim prioritetima sporta u Srbiji, zato je njeno donošenje od presudnog značaja za dalje funkcionisanje. Sreća je da u klubu u kom radim, Radivoj Korać, upravu čine ljudi koji nadrealnim naporima uspevaju da nam obezbede uslove da egzistiramo, trajemo a ujedno u svim selekcijama postižemo vrhunske rezultate - istakla je Ruža.
Pesma treneru
Kapiten pionirske selekcije, Jelena Lekić (14) ima lik koji podseća na anđeoski. Ali, on može da zavara, jer na parketu, bukvalno, razbija! Želje su joj da zauvek ostane u košarci.
Košarku trenira pet godina a ljubav se rodila na trenizima i utakmicama starijeg brata koje je redovno posećivala. Uporni treninzi, volja i strpljenje, ali nadasve ljubav, kako kaže, jesu ono što na kraju kruniše uspeh.
- Naš klub je velika porodica u kojoj važi poverenje, poštovanje i međusobno razumevanje. Druženje, uz ozbiljan rad sa trenerom Ružom, koja nam je u mnogim trenucima kao mama, najveća je tajna našeg uspeha - rekla je Jelena i u nastavku se pohvalila pesmom koju su njene drugarice iz kluba napisale i posvetile dragoj Ružici.
VOLIMO VAS TRENERU
[font=Courier New]Odavno želim da napišem govor,
8. mart mi je samo izgovor.
I zato hoću da ga iskoristim,
pa sam odlučila pesmu da smislim,
o jednoj ženi koja nam je važna mnogo,
čak i kada želi da izgleda strogo.
Mada, kad razmislim malo, moram da kažem
i ne pada mi na pamet da nesto slažem:
ponekad se od nje uplašimo jako,
kada na utakmici sve krene naopako.
Onda je ubeđujemo kako nam nije lako i
da bi svako, na našem mestu, verovatno plak'o.
I kažemo joj kako nismo znali
da je košarkaški obruč toliko mali.
I teramo je da nam obeća da će
od Košarkaškog saveza tražiti da ga poveća!
Često se pitam odakle energiju crpi,
kada mora takve da nas trpi?!
I kada nam savete deli mnoge,
iako još imamo kratke noge.
I samo nam treba malo volje,
da sve shvatimo mnogo bolje.
Čak i kada izgleda strogo,
mi znamo da nas voli mnogo.
Ne mora ona to da kaže naglas.
to oseti svako od nas.
I ne mora da nam veruje.
I neka misli da svako od nas preteruje.
Može, ako hoće, uvek da izgleda strogo,
mi ćemo zauvek da je volimo mnogo!
A da, zaboravila sam da kažem,
rekla sam na početku da neću da lažem,
ime žene koja nam sebe pruža,
ajmo svi zajedno - ZOVE SE RUŽA!!![/font]
CIMANJE NASILJE
SIPURSKE LIVADE
- By Karaburac
- By Salvatore Guliano
