nije u redu da se ne oda počast Zoranu Lukiću, makar sa nekoliko rečenica.
Nižnji Novgorod je ove godine bio po budžetu u donjoj polovini VTB lige, i prilično se mučio da kompletira roster. Od ruskih klubova, ispod njega je mogao biti tek Sankt Peterburg koji je upao u velike probleme. Jenisej našeg Steve Karadžića i Trijumf su u toj grupi, dok su Samara i Volgograd (kao novi član lige) imali prilično jake budžete.
Naravno, o CSKA, UNICS-u, Himkiju i Kubanu da ne govorima. A tu je i naravno velika grupa neruskih ekipa koje su imale izuzetno jake rostere poput Rige, standardno solidnih Ukrajinaca, Ritasa, Astane...
Da stvar bude gora, Nižnjem je sredinom sezone iz ekipe otišao do tada najbolji igrač Luk Babit (Zvezdaši ga se sigurno sećaju) a pred ovaj plej of ostali su i bez prvog centra Primoža Brezeca.
Dakle, Lukić je u plej of ušao sa Tejlorom Ročestijem i Dižonom Tompsonom kao relativno solidnim Amerikancima za evropske prilike, i desetoricom Rusa. Od tih Rusa javnosti su poznati tek Semjon Antonov kao večiti član širih spiskova reprezentacije i Hvostov, nekadašnji veliki talenat iz Dudinog Dinama. Ostatak, Panjin, Korobkin, Gubanov...?!?! Poznati samo najzagriženijim fanaticima.
Polufinale Evrokupa je najavilo da Nižnji može napraviti velike stvari pa se prolazak prve runde podrazumevao, ali u četvrtfinalu ih je čekao Himki Marka Popovića, Peterija Koponena, Erika Grine, Sergeja Monje, Pola Dejvisa, Džejmsa Ogastina... Nižnji ih je pocepao 3-0. U polufinalu Evroligaš Lijetuvos, uspeli su tek jednu utakmicu uzeti.
Nižnji je u velikom finalu, Evroliga je obezbeđena. Dok su oči košarkaške Srbije uprte u jednog trenera koji nažalost sahranjuje i svoj lik i svoje delo bezumnim potezima, gospodin Zoran Lukić potpisuje svoje višegodišnje remek delo plasmanom u ono što za naše klubove sada deluje kao misaona imenica. I to je uradio sa skromnijim timom, i u daleko jačoj konkurenciji.
Ko je ustvari Zoran Lukić? Wikipedia i većina naše javnosti nemaju previše informacija. Lukića je u Rusiju odveo Duda Ivković na početku svog staža u CSKA kao jednog od 5-6 srpskih mladih trenera pomoćnika. Kada je Ivković napustio crvene, Lukić je ostao u mlađim kategorijama CSKA i vredno radio. 2007. godine legendarni Sergej Panov se povukao u penziju, i otputovao je severno i Gorki na mesto sportskog direktora novog kluba Nižnji Novgorod. Jedan od prvih poteza mu je bio dovođenje do tada anonimnog Lukića koji je od košarkaške provincije za 4 godine napravio uzoran klub, od naredne godine i zvanično jedan od 24 najbolja u Evropi.
Nižnji je ovog proleća oba puta tukao Zvezdu, a imamo ih prilike gledati na Sportklubu u VTB. Nižnji igra atraktivno, brzo, na veliki broj poena, bekovi imaju veliku slobodu, a u odbrani ima veliki broj rotacija, preuzimanja, improvizacije. Sve u svemu, izuzetno zanimljiva ekipa za praćenje, eto prilike da oni koji do sada nisu pogledaju kako će se snalaziti protiv CSKA u finalu.
Ova priča je zanimljiva i u kontekstu reprezentacije Srbije. Odavno je naša javnost svedena na samo one stvari koje se tiču Partizana, Zvezde, sve je klubaštvo, bitni su i menadžeri, poznantsva, klanovi... U tom ozračju potpuno van glavnih struja deluje nekoliko naših trenera koji nisu galamdžije, ne pričaju puno za medije i puštaju da za njih govore samo rezultati. Pored navedenog Lukića tu su još i Mihajlo Uvalin (šampion Poljske, učesnik EL sa Zelenom Gorom, ostvio sjajan utisak, sada ponovo igra finale sa Turovom), zatim Saša Obradović (državni prvak sa Kelnom i Donjeckom, sada ima odlične rezultate u ALBI, očekuju ga verovatno godine velikih borbi za Bajernom, i učešća u EL), pa Darko Rajaković (prvi neamerički glavni trener u profesionalnog košarci, HC Tulsa 66ersa, čovek od poverenja Sema Prestija, jedan od najzaslužnijih za napredak igrača poput Džeremija Lemba i Redžija Džeksona) itd, da ne širim dalje.
Ovi ljudi rade daleko od pažnje naše javnosti i nisu interesantni nikome, pa nije ni čudo što se savez (sasvim slučajno po svim kriterijumima najlošiji savez u istoriji naše košarke, o tome tek mogu do jutra pisati) nikad nije setio nekog od njih već je za selektora postavio Sašu Đorđevića, čoveka kojim je više zamazan bes javnosti nego što ima nekih stručnih referenci.
Nadam se da Sale ima u sebi nešto što može pokrenuti naš tim, međutim to i dalje ostaje kockanje saveza i konformizam, kretanje linijom manjeg otpora, dok radnici i ljudi od struke ostaju u zapećku.
EDIT
Uf, kakva digresija, ko zna gde bih sve skrenuo da nastavim pisati
paranoja uzela mi dušu, sve mi uzela
- By Zex88