- Ned Jul 07, 2013 8:38 am
#56955
„Stvaranje uspešnog tima“
Dusan Vujosevic
Sportom se bave ljudi koji hoće da se istaknu, koji žele da budu u centru pažnje, često puta i ego-manijaci i to neko njihovo okruženje je neko ko im daje gas na ludilo te vrste i u principu to je težak narod. Veliki je posao trenera da uspe da postavi da svi koji su tu budu u funkciji tima. Da ne zaboravim, ja im kažem da je tim kao posada podmornice, kad jedan pogreši, svi su mrtvi. Tu kad počne neka priča da postoji neka njihova privatnost i sve, naravno da postoji privatnost, međutim s obzirom da od toga da li je npr jedan igrač važan u timu, da li se razboleo pa izostaje sa jako važne utakmice, ne može biti njegova privatna stvar. Da li je bandažirao, zaštitio zglobove, da li je legao na vreme, da li je konzumirao alkohol, pušio, nije to njegova privatna stvar. On pripada timu dok traje takmičenje i mora da se ponaša pre svega da obezbedi to zdravstveno stanje koje mu omogućava da bude u dobroj formi, a da ne pričam da tim predstavlja, ne samo na treningu, već na svakom mestu i da treba da tim reprezentuje na neki dostojan način. Ono od čega se počinje, i od čega ja počinjem, to je selekcija.
Mi, u Partizanu, nemamo materijalnih uslova da da pravimo onu selekciju koja bi bila ispravna, a to je da biramo jedne godine tim pa da zadržavamo ono što je najkvalitetnije, a ono što se pokazalo kao problematično da eliminišemo i da na njihova mesta dovodimo ono što se pokazalo kao potrebno i tako da se ima jedan vremenski period gde oni dugo zajedno rastu, poznaju jeda drugome navike, razvijaju se kao tim dug vremenski period, napredujući naravno svaki dan na maksimalno mogući način. Mi, prosto smo u situaciji da moramo da prodajemo da bi opstali igrače pre negošto bi dostigli punu zrelost, da postignu maksimalan rezultat i da dostignu maksimalnu cenu. Često se dešavalo da sezona počinje sa velikim naporom, neki kamen da se gura prema vrhu i da se završi ta sezona, da se izgura kamen do vrha i da opet počinje sledeća sezona, a taj kamen je dole ponovo na onom istom položaju. Ali opet, taj sizifovski deo posla, umara i deo posla čini bez velike svrhe, treba se boriti da se zadrži neka velika motivacija, kad si svestan da je igrač od prošle godine, kada bi ostao godina dana duže, da bi imao priliku da igra za neki veliki trofej, a da mi mogli da uspostavimo puno veću cenu nego ovako kako je prodat, ranije, pre vremena itd.
Image
Kod te selekcije ja gledam da to pre svega budu dobri ljudi. Ko je dobar čovek? Dobar čovek je onaj koji radi dobra dela. Ja se uvek sećam kada sam išao u školu, polomi jedan momak prozor i dolazi direktor gimnazije i počne da viče da će da kazne čitav razred, ovaj ćuti, i javi se neki sasvim treći čovek i kaže „ja sam“. To je dobar čovek, koji na sebe prima tuđu grešku. Od samog nekoga starta to moraju da budu ljudi koji imaju tu vrstu pameti da misle kroz zajednički timski posao, kolektivno,koji imaju veliku želju da dobiju utakmicu, da se istaknu, ali ne žele sebe da istaknu u odnosu na svoje saigrače. Jel prosto mi ih učimo od prvoga dana da igra naravno pojedinačni kvalitet tih igrača u zajedničkom poslu, u zajedničkom dejstvu ne može da bude prost zbir, ako jedan vredi 3, a drugi 4, da u njihovoj saradnji to bude 7. Međutim, neki put ne mogu ni 7 ili manje. Nego da kvalitet te saradnje i emocije budu takve da kad to funkcioniše to bude 9.
Da se sada vratim na karakter. Dovoljno je da i jedan čovek uđe u kancelariju ili svlačionicu, negativan, nezadovoljan, leđima okrenut, da ne progovori ni jednu reč i prosto da tim svojim zračenjem sve sruši. Mi naravno učimo naše igrače da se spremnost da se dobije utakmica pokazuje kroz spremnost da se naporno trenira. Da spremnost da se dobijaju utakmice se pokazuje kroz to da se između treninga ne guše stvarima koje su kontraindikovane sa sportom, odnosno ono što se kroz sam trening napravi. Da znaju da izdrže poraz i pobedu. Nije slučajno kad kažu da ima samo jedna stvar koja je gora od pobede, a to je poraz. Pobeda isto tako potroši neku ogromnu energiju, neuspeh grize svakog. Loši ljudi i smanji ti se negde motivacija i opustiš se jer do svake pobede dolazi se nekim odricanjem, odlaganje nekih sitnih zadovoljstava... Kada do pobede dođe idu privilegije pobedniku i ako je potrebno da se koriste, to su pripreme za poraz. Mi kažemo propust u pripremi, je priprema za propust, tako da moram da naučim igrače da izdrže.. Ja znam za sebe, u mojoj generaciji je bilo talentovanijih trenera od mene, ali oni nisu izdržali, ja sam izdržao. Čovek mora da izdrži i pobede i poraz i sve što se dešava.
Image
U selekciji uvek može da postoji neka greška i kada se ta greška dogodi, ne treba imati sentimentalnosti, to mora hiruški da se interveniše i da se eliminiše onaj ko se pokazao kao pogrešan potez. Ako je čovek slabiji igrač, mora da se istrpi, i da se nekim primerom pomoći prema njemu ukaže ostalima da je dobro biti dobar čovek.
Osim tom selekcijom i osim radom, kod selekcije ne možete, ma koliko se informisali da vidite prilikom dovođenja igrača navike tog igrača, iz kakve familije dolazi, kako se ponašao u tom prethodnom klubu, kako se ponaša van terena, da li živi sportski, da li je posvećen, da li mu je sport neka unutrašnja potreba ili prosto sredstvo da dođe do nekih drugih stvari koje on voli. Opet, dok s nekim ne otputujete, ne znate kakav je, jer onda kad se dešavaju neke stvarne stvari, loše stvari, e onda se vidi kakav je. Onda se vidi stvarno karakter. Jedna od boljih knjiga, koju je izbacila knižara Zoran Stojadinović od nekog francuskog autora i tu govori o nekoj tradiciji i načinu života u Japanu, i sad govori o religiji japanskoj gde čovek mora da stoji iza svojih postupaka i ne samo iza svojih, nego i iza gazdinih.Npr, samuraji se ubijaju kad im propadne gazda. Ne napuštaju brod koji tone. I onda to dovodi do toga da se čovek ne plaši da bude kriv, da stoji iza svojih postupaka, ja to isto znam da razvijam tu neku odanost, spremnost da se ispravi tuđa greška, ne greška u smislu zloupotrebe igre, neko neće da igra odbranu ili će da, što mi kažemo, odsiluje, da pokuša da se on dopadne na neki način publici. Ako radi rezonske stvari, poštene stvari, trudi se maksimalno, ulaže 100% energije i nešto pogreši, mora da mu se pomogne i ne da se ukazuje na tu grešku, nego da se ponašaš kao da si tu grešku ti napravio, ispravljaš tu grešku. I naravno, tu neke stvari smo naučili od Amerikanaca. Oni prave tu atmosferu da aplaudiraju, da kad neko padne na leđa svi koji su tu u trenu potrče ka njemu da ga podignu. Znači prave tu neke gestove, simoblišu i razvijaju kolektivni duh, zajedništvo, pogotovu kada je na terenu neko u problemu da može da se osloni na ostatak tima.
Vođena su raznorazna ta testiranja, Amerikanci su radili pshihološko testiranje koje se zove „zatvorenikova dilema“. Da li je moguće u ljudskom društvu napraviti saradnju bez prisile? Pa je on od prilike govorio da, da u prvoj situaciji, čovek se ponaša prema kolegi iz kolektiva tako što on pomaže. U košarci, npr, prvog momenta, ja ću da dodam loptu u prvoj situaciji, da dodam loptu mom igraču sa koga je došla pomoć u odbrani i je on je ostao sam. A već sledeći put ću da se ponašam onako kako se on prethodnoj situaciji ponašao. Jer ako on, kad je moj igrač išao na njega da pomaže, nije dodao loptu meni, e onda ću i ja da reagujem na takav način.
Ne propustim ni jedan trening da ne iskritikujem neki gest sebičnosti, da ne istaknem neki primer ne sebičnosti, žrtvovanja za ekipu, nekog podviga u tome nekome smislu glorifikujem svakoga onoga koji daje sve od sebe, najbolje od sebe što može da bi taj trening bio uspešan. Kažem tim igračima, nismo došli ovde i da smo u obdaništu, pa da sam ja jedini odgovoran da za njega bude dobro. Svako ko je došao ovde ima zadatak da trening bude dobar. Mi, kojima možda baš taj dan nije bio dobar dan, isto odradimo trening najjače što možemo. I stalno, npr, kada dobijete te interakcije između tenera i igrača, ko što je kod mene bilo ove godine, moji igrači prvo imali dobrog trenera, ali su to i oni pravili dobrim. Prosto su tako radili s tom nekom energijom, od koje je mene bilo sramota da na bilo koji trening ne odem sasvim pripremljen. A to pripremljen znači sa planom šta treba da se radi da ne bude nikakva replika nekog prošlog treninga, nego jedna predstava sama za sebe koja se nastavlja na ono što je rađeno juče i pripreme za ono što se radi sutra. Trening kada se završi svi treba budu spremni, pojedinačno i kao ekipa, na kritiku i korekciju. Psiholozi kažu da je mnogo od većeg učinka pohvala. U slučaju najvećih psihičkih oboljenja, kad nema neke velike nade, opet nešto što može da pomogne je pohvala...
Najveća funkcija u košarci je Džordan, odnosno igrač sa velikim imenom. Nerviraju me treneri koji hoće da oni budu pametniji i važniji od njih. Moji igrači imaju slobodu i kreativnost i ja im kažem da nije dobar nijedan trening kad od njih nisam naučio nešto. Gde oni nisu dodali na nešto, na neku kretnju, na kretnju koja u odbrani sprečava tu kretnju i stvarno nije dobar trening gde trener nešto ne nauči od igrača. Kreativnost mora da se neguje i da se traži kod njih. Kažem da je igrač najvažniji, ali ne najvažniji u smislu da on treba da određuje granice i način ponašanja, nego da je u igri najznačajniji , da tu treba da ima pravo na odluke i da je njegovo pravo na neku veliku popularnost i prosto svako treba da shvata prirodu svog posla. Nikako da mu dozvoliš da bude glavni u tom smislu da on odlučuje, dozira trening i da zloupotrebljava igru praveći od zajedničke zabave i nekog zajedničkog posla svoju neku privatnu korist .
Homo Ludens ima tih nekih tumačenja da je igra je nešto što je najviše u prirodi čoveka i da je tako proveo i detinjstvo. Ali ne sme da se prelaze granice, da ti igraš na takav način da drugima ne dozvoljavaš. Prosto, stalno im govorim da je najbolja igra kad i saigrači igraju. Veliki igrač velikom igraču ne smeta već pomaže.
Običan čovek stiče neku zrelost oko 30-te godine, kad oni koji se bave sportom prestaju da se bave sportom. Treba savladati teret slave, jer slava je teška. Drugo, u tom instant rastu, oni su lišeni nekog školovanja. Ja gledam da to kompenzujem koliko je to moguće tim nekim stalnim čitanjem, povremenim odlaskom u pozorište, gledanjem nekih filmova, uticajem da se ne provodi previše vremena na splavovima i na neki najniži način te zabave, nego pokušavajući da oni postanu neka vrsta elite kad su u prilici da se bave nekom stvari koja je objektivno jako lepa. Obrazovnje u knjigama. Ima dosta ljudi u onim selima nepismenih, ali izuzetno pametnih, ali najbolja je kombinacija biti obazovan i pametan.
Sport je teška stvar. Vi treba da se skinete u one gaće i izađete pred 7000 ili 50000 ljudi i da se igra utakmica. Sport je surov. Ili si ubacio ili nisi. Igra je vrlo, vrlo komlikovana stvar koja traži od čoveka da ima talenat, da ima karakter i volju, da odoli iskušenjima, da naporno trenira. Naporan trening znači da ima karakter da ide preko bola. Da ima karakter da dobijeno tim treningom ne sruši svojim načinom života. Izvan treninga ima puno ponuda (ili pobuda), obrazovanje mu nije najčešće najidealnije, nije rastao sa svojim normalnim vršnjacima i vršnjakinjama i postaje relativno laka meta određenih slojeva ljudi i lovaca na pare, slavu ili nešto drugo. Uopšte nije jednostavno živeti takav način života.
Sa druge strane, sećam se kad sam kao mlad trener išao u Pitsburg gde je DR J imao svoj kamp. Te američke velike zvezde tokom leta drže kamp, tj škole gde oni objašnjavaju i pokazuju te svoje neke finte i način na koji igraju košarku. I tu uvek ima puno trenera, organizatora, učesnika i što je veća zvezda to ima više ljudi. I pošto ja ne znam engeski, nešto ga pasivno razumem, tu je bio mali Miloš Đurć, a otac mu je bio direktor Energoprojekta i predstavnik u New York – u a mene je poslao direktor OKK Beograda u to vreme (nisam razumeo ime ali je isto bio direkror Energoprojekta) i onda mi je taj mali praktično bio praktično prevodlac. I onda on počne da pita kako si dao ovaj koš, onaj koš, a ja mu kažem čekaj bre hoću da pričamo o drugim stvarima. I sad kamp je imao nekog meksikanca koga nisam mogao da definišem čime se on tu bavi. Nije ni trener, ne trenira, niti radi nešto u organizaciji... Pratio je sa velikim interesovanjem sve šta se dešava. Stalno je komunicirao i govorio da je igrao te poluprofesionalne lige, a DR J je bio jedini igrač koji je u to vreme, iz poluprofesionalne lige došao u NBA. I taj mesksikanac je bio zaljubljen u njega. I tu se pojavio neki veliki američki fudbaler, odmah se videlo, neki veliki Mercedes sa šestoro vrata, ko Tito ide, glamur.. I taj meksikanac sa nekim posebnim sjajem u očima je govorio jednu rečenicu dva tri puta da ovaj mali nije dobro preveo, pa sam ga ja naterao da nekoliko puta prevede i na kraju mi prevede da je ovaj rekao „sjajan stil života“. To jeste najlepši stil života. Ti ne ustaješ ujutru u 7, nego malo kasnije,oni tamo idu na posao. Ti i kao klinac si trebao da budeš jako dobro poslušan da bi te roditelji pustili da se igraš, ovde ti je posao da se igraš. Igraju se, privlačni su za druženje, za sticanje prijatelja, upoznavanje sa ženskim osobama. Znači stvarno sjajan stil života.
Opet, postoji ta opasnost da se to overdozira, i da to preraste u nešto što je veoma štetno i što kratko traje.
Onda je veliki problem završetak karijere. Oni su zvezde. Kad završe karijeru, posledice mogu biti velike. Jer oni su navikli da ljudi trče oko njih, da im se dive, da im prave usluge, da zarađuju lako pare. Oni su naučili da im pare stižu, pa im neko priđe i kaže „uloži u ovu akciju“, „ovaj posao obećava veliku zaradu“... I ceo život im prilaze ljudi, ono što mi kažemo uvlače se i oni malo izgube imunitet prema takvima. Uopšte, teško je prepoznati svoje poltrone. I onda uđu u neke kombinacije sa parama i postanu laka meta pevaranata. A upravo je teško naći smisao života, sa 35-36 godina, praktično to su ti najbolje godine i čovek ulazi u depresiju kad ne radi ništa. Obično oni nisu osposobljeni da rade. Tako da je to ozbiljan problem. Čovek ako razmišlja, mora da ih priprema i na taj neki završetak karijere. Znači, ja radim sa mladim igračima i moram da im budem i učitelj.Na trening kad dođu moraju da znaju šta da nauče, da je ispred njih perspektiva i da dolaze radosni na taj trening. Moraju da budu znatiželjni i da shvate da će biti bogatiji, bolji igrači, sa boljim repertoarom znaja i informacija. Ne treba to sad da bude barokno, neko sipanje pameti radi demonstracije znanja, nego da to budu potrebne stvari koje se metodski razvijaju tako da mogu da se prihvate i da postanu deo repertoara koji taj igrač ima.
Normalno, ako se radi na jedan takav način sa talentovanim ljudima, ako se radi više od ostalih, najverovatnije će te i dobijati utakmice. Kada se pobeđuje je super i čovek brže oporavlja, pa je motivisan za neki dalji posao. Kažem, postoji opasnost trenutno od nekog pomeranja, tapšanja po ramenima, prilaska raznoraznih ljudi koji vole uspešne i tim ljudima dovoljno je samo da su obasjani, da stoje pored igrača i kao senke su. Imaju još jednu karakteristiku, oni su tu samo dok sunce sja.
Opet ima nekih stvari koje nije moguće uraditi na lep način. Izgubi se neka jako važna utakmica ili se ekipa nije dovoljno borila... Ne smete to da gurate pod tepih i ne smete da se plašite konflikta sa ljudima sa kojima radite. Ukoliko vidite da oni greše i da je konflikt jedini način da se stvari skroje (valjda). Materija je maksimalno živa i posao je takav da čovek praktično ako jednom ozbiljnije pogreši može da izgubi utakmicu.
Šta je hemija tima? Kao što u hemiji postoje elementi koji se jedine, postoje katalizatori koji im pomažu da se brže i lakše jedine. Tako i ljudi isto. Neki ljudi mogu da sarađuju, neki ne mogu. Postoje neki ljudi koji su katalizatori, koji pomažu svima ostalima, celoj grupi da bude manje kisela i da se prave lakše i trajnija ta neka jedinjenja. Ali, kažem, materija je oblast veoma živa i tu čovek mora da bude jako, jako oprezan da prvo on nešto ne pogreši, a ako pogreši da kaže „izvinite, nisam bio sasvim u pravu“.
Preciznost. Ja, npr, tražim na treningu da se pipne linija. Neću da pipneš centimetar od linije, pipni liniju. Preciznost i za šut i za sve ostalo počinje svuda. Moraš da budeš precizan i kad dolaziš na trening. Ja kažem da razlika između toga kad se stvar radi skoro onako kako ja tražim i tačno onako kako ja tražim je razlika između pobede i poraza. Ako se meni desi da zakasnim na trening, ja ću da, naglašeno, nekoliko puta da im se izvinim. Ako se na pravi način postaviš i ako igrača na pravi način opomeneš, stičeš autoritet. Vrlo bitna je i ta iskrenost. Kod nas u klubu postoji problem plaćanja. Npr, prošlih godina kasni se, pa kod stranca platiš i ostalima kažemo „platićemo ovom,ovom, ovom pa ovom“, tim redosledom. Tu se ništa ne krije. Bez dobre atmosfere i iskrenosti ne može ništa da se napravi. Takođe, nije dobra ni atmosfera smeh i opuštenost. Ja znam kad pred glavnu utakmicu, na zadnjem treningu, ide sve kako treba, da nije dobro. Kao što je pisac opisao u „Mobi Diku“, pa kad oni kreću u lov na njega, uz put hvataju sve one na koje naiđu, i kad ih love pa uđe onih 11 naoružanih ljudi u čamac i kaže „opasan je u tom čamcu svako onaj koji nema makar malu količinu straha“. Jer strah je spasonosan. On sprečava da se desi ono čega se plašite. Naravno ovo nema veze sa preteanim strahom, ali jedan takav strah koji aktivira ne samo svesni deo energije, nego i onaj iz stomaka koji čini da i telo koje ima svoju inteligenciju postane pametno i da se brani. Taj strah je sigurno potreban pred svaku neku utakmicu i da njega nema, igrač bi ulazio u meč previše opušten i previše tačan i to bi se u praksi pokazalo kao loše. Volim da se vidi nervoza u tim situacijama. Ako je neko previše opušten, događaju se razne stvari. Ne znam koliko vas prati košarku ali,svaka neka sebičnost, situacija dva na jedan u napadu i ovaj nije dodao loptu a trebao je da doda loptu. Šut koji nije rezonski, neki šut koji je neko uputio koji remeti ritam igre da bi on dao koš, a ne da bi ekipa dobro odigrala. Hoćemo da se igra, da plejmejker zove neki napad, da se igrači kreću, da centri prave blokade i da šutira onaj ko je pozvan, pa će onda, ako on da koš svi da se osećaju zaslužno, a ako ne da koš da se svi osećaju odgovorno zato što to nije prošlo. Sve što radimo, timski radimo, radimo zajedno. I uvek se prepoznaje kad to nije tako, skreće se pažnja zbog čega to ne valja. Na treningu, u situacijama kada su noge teške, razvijaju karakter i pokazuju određene slabosti u ovom smislu. Teško je održati mentalnu čvrstinu pod velikim fizičkim naporom. Čovek se najlakše prepozna u kafani i u igri. U igri se ponaša instinktivno, onakav kakav jeste. Vrlo lako se prepozna u igri, da li će da pomogne saigraču, koliko je sebičan, koliko je spreman da radi naporno, da se žrtvuje, da bude deo tima, da uživa u svim tim nekim fazama koje čine timsku igru.
Sada bih voleo da mi postavite neka pitanja iz ove oblasti i onoga čime se ja bavim...
Pitanje – „Kako birate kapitena?“
Ne biram ja kapitena, to se samo desi. Ljudi se ne određuju, nego se sami tako nametnu. Ima više vrsta ljudi. Npr, Kićanović je bio najbolji igrač, koji je bio određenog temperamenta, dok Pera Božić nije bio iz tog ešalona. Nego on je ozbiljan čovek, podređen timu, staložen, neko ko ima uticaj da se obrati saigračima u svlačionoci jednim mirnim glasom, da se žrtvuje za tim, pomaže drugima.
Lučić je igrao dok ja nisam bio tu. Ja sam ga doveo u klub i nisam računao na neku njegovu veliku ulogu brzo (valjda), međutim on se izborio za to jednim poštenim radom, pravim odnosom i nije on baš bio u tom smislu da vikne, da u nekim kriznim situacijama hoće da preseče itd. Pošten je, daje lični primer, veoma je kvalitetan igrač, jedini je reprezentativac tu, ozbiljan je čovek, pametan, načitan. Tako da je bio neko logično rešenje, još je i najduže tu. Normalno, bilo je i nekih situacija gde smo ga mi upućivali da ne bi trebao da se ponaša, kako se ponaša u određenom momentu, nego na drugi način, jer ima obvavezu da neke stvari radi na drugačiji način.
U principu ja mislim da se lider ne određuje direktno, nego da se to postaje. To je onako relativno lako prepoznati, vidite ko ih organizuje u igri, koga igrači slušaju, čujete malo i šta se u svlačionici dešava, koga poštuju..
Pitanje „Da li ikada birate igače koji imaju kvalitet, ali se možda neće uklopiti u tim?“
To zavisi od slučaja do slučaja. Ako je igrač prošao dosta trenera i svima je pravio problem, pa nisam ja baš blesav da mislim da sve što dotaknem postaje zlatno. U principu vi možete da napravite kompromis ako vam on donosi rezultat. A ako vi pravite kompromis i bude kontraefekta, na štetu rezultata i čekate. Ja sam prošao tu fazu, bio mlad trener bez nekog autoriteta. Sad već imam neke godine i nemam više vremena, što kaže Desanka Maksimović, da budem ženica.
Pitanje se ne čuje...
Partizan je ove godine krenuo sa dugom iz prošle godine, nasledio jednog mladog igrača koji se razvio, to je Lučić. Napravio je sasvim mladu ekipu, sa prosekom godina oko 20, možda i ispod toga i krenuo u velika takmičenja. Evropska, ABA ligu koja je ove godine određivala ko igra EL i domaće prvenstvo gde je Crvena Zvezda nastupila kao džavni projekat, sa velikim budžetom, gde su neki najavljivali da će u Srbiji da se srećno živi ako bude prva, itd. Tu je bilo puno više spozora, para, ljudi od uticaja i u jednom momentu mi smo smatrali da smo mi vrlo slabi za situacije koje nas očekuju. Ja sam se iskreno rečeno plašio mladosti ovog sastava, jer smatra se da kad se vrši smena generacija i ekipa ispadne iz kruga rezultata koji je postizala, da treba 7 godina da bi se vratila na taj nivo. I ja sam se plašio te grupe u EL i igrači su stvarno pokazali jedan talenat, jednu veliku privrženost košarci i vrednost na treningu, čak i u tom prvom delu gde smo od CSK izgubili na jednu loptu, protiv Barselone gde je onaj Uertas pogodio sa jedne noge sa 8-9 metara, o tablu.. Tako da se igralo na jedan način na koji ja nisam očekivao u prvoj fazi. Verovao sam u talenat tih ljudi, radilo se dobro i kada radite dobro rezultat će da stigne. Posle toga se ispalo iz EL i to je s jedne strane bilo dobro jer smo dobili to da se ljudi odmore do utakmica. Nema više putovanja, gubljenja vremena po aerodromima i bilo je više vremena za treniranje. Rezultati koji su napravljeni sigurno nisu očekivani. I pre lige niko nije verovao u tim, osim mene i još dvoje troje ljudi. To što smo mi svaki dan postajali bolji nego prethodni i što je na kraju sezone ekipa bila sasvim drugačija od one koja je počela, to je zasluga moja, tih momaka, njihovog talenta i način rada. Iako sam osvojio 10 puta titulu, jednom u staroj Jugoslaviji i 9 puta u ovoj novoj državi, ja sam mislio da će, ako radim dobro, navijači da me podrže. Međutim, nije bilo tako. Odmah su počele kritike nerazumne, ne obazirujući se ni koliko su to mladi igrači, da su prošle godine igrali po 5 minuta ili bili van 12, da je finansijska situacija u klubu užasna, da je situacija u medijima i uopšte atmosfera koja se stvara katastrofalna.Ne. Jednostavno ljudi očekuju kao da je sve najnormalnije, a ništa ne rade da je najnormalnije da se tom klubu pomogne. (nerazuman deo 20-ak sekundi)
Možda je ovo moje najveće iskustvo u karijeri. Što se ovaj tim razvio na ovakav način i što je ove godine u ABA ligi Partizan, u ligi bivše Jugoslavije, bio prvi na dominantan način protiv Crvene Zvezde, što je veliki broj igrača došao do reprezentacije i postao velika perspektiva raznih zemalja. I jedino što mi teško pada iz ove sezone je što je Bertans, iako je čovek posvećen, jako talentovan i velika perspektiva, dobio tešku povredu i to ćemo morati da rešimo, da nađemo motiv da on iz toga izađe još jači.
Čestitam, školski!
