Zonska odbrana

Dragi moji,

U prošlom blogu smo se upoznali i lagano obradili temu time-out-a; sad je vreme da počnemo da se bavimo ozbiljnijim i zahtevnijim elementima taktike. Danas ćemo da objasnimo ciljeve i način funkcionisanja zonske odbrane.

Većina vas je čula za zonsku odbranu u košarci. Možda neko ne zna do kraja šta je zapravo zonska odbrana i šta podrazumeva ovaj termin koji ćemo u daljem tekstu čitati kao “zona”.

Pre nego definišemo zonu, važno je znati da postoji više vrsta zonske odbrane, koje se razlikuju u postavljanju igrača u odbrani, formaciji igrača, težištima igre… U nekim narednim blogovima ćemo obraditi samo neke tipove i modele zone, jer zona po svojoj prirodi ima neograničen broj varijacija i mogućnosti, pa ćemo se mi baviti samo najčešćim modelima.

Dakle, zona je timsko i taktičko postavljanje igrača u raspored zadat od strane trenera. Ima za cilj timsko i međusobno sinhronizovano branjenje koša i jedna je od dve uobičajene i najigranije vrste odbrane u košarci.

Osnovna karakteristika zone je da je to defanzivno postavljanje igrača u odbrambenim zadacima koje podrazumeva ODBRANU PROSTORA, ne čoveka (igrača). Zona je, pre svega, tip timske odbrane u kojoj je neophodno učestvovanje svih pet igrača, jer je košarka sport u kom se akteri jako brzo kreću, pa je budnost i koncentracija svih odbrambenih igrača u zoni neophodna da bi zona dala rezultat.

Evo zašto to kažem… Kako smo već rekli da je zona ODBRANA PROSTORA, odbrambeni igrač brani prostor od napadača nevezano da li je napadač u posedu lopte ili ne. Kad igrač koji napada promeni prostor, igrač koji ga je do tada čuvao i dalje ostaje u svom prostoru; u drugom prostoru ga preuzima neko drugi, bez obzira na moguće ”miss match-eve” (niži čuva višeg igrača i obrnuto). Kako se u prostornom preuzimanju mogu desiti i dešavaju se “hendikep” situacije (da, recimo, odbrambeni bek čuva napadačku trojku), koncentracija i angažovanost igrača je neophodna da bi se taj hendikep smanjio i eventualno neutralisao – brzim prilaskom višem igraču, blagovremenim nižim stavom za odbranu na nižem igraču, ili pravljenjem “pametnog” faula…

Iz ovoga vam je jasno koliko je bitno da je ekipa sinhronizovana, da postoji međusobna komunikacija među igračima i da se igrači međusobno poznaju. Teoretski, ekipe koje duže igraju zajedno imaju veće šanse za uspešnu zonu. Kao i u svim timskim aktivnostima, zajednički treninzi i dobra međusobna komunikacija donose bolje rezultate. To ćete videti iz narednih redova, u kojima ću se baviti praktičnim efektima zonske odbrane i masom detalja vezanih za timsku defanzivnu igru i međusobnu saradnju.

Na klipu vidimo važnost timske odbrane i učešća celog tima u zonskoj odbrani (prvih 20 sekundi)

Prešli smo teoretski deo, pa da se sad pozabavimo praktičnim benefitima zone i šta mi kao tim dobijamo postavljajući ovakav način odbrane.

Zonu je, ukoliko je dobro postavljena, jako teško probiti ulazom, a kako na ulaz kreću uglavnom bekovi, onda i bekovi traže drugo rešenje, a to je pas pod koš. Ti pasovi pod koš kod zone su jako rizični, teško prolaze i centri generalno teško stižu do tih lopti; ako i stignu, to uglavnom nisu pozicije sa kojih visok igrač može ozbiljno da ugrozi koš. Zona u svojoj prirodi ima filozofiju odbrane reketa, te vam iz toga može biti jasno da pas u reket nije dobra ideja. Takođe, kako su odbrambeni centri raspoređeni na prilično malom prostoru, prilično lako “pomažu” jedan drugom na niskom postu, makar povlačenjem par koraka u reket, što je dovoljno da zatvore deo prostora i budu na granici “svog” i prostora na kom pomažu saigraču. Zaključujemo da su bekovi i centri u dosta teškoj situaciji napadajući zonu, posebno ako uzmemo “tradicionalne” pozicije za napad ove dve pozicije u timu.

Na klipu vidimo zonom izazvan problem saradnje bek-centar  (1:46-1:52)

Šta je sa odbrambenim krilima? Krila uglavnom popunjavaju “rupe”, brane takozvanu ničiju zemlju i imaju zadatak da skokom ili kupljenjem lopte posle promašenog šuta protivnika osiguraju posed lopte ekipi koja se branila. Krila koja se brane obavezno idu na “pomoćni” skok. Na taj način sa centrima formiraju takozvani skakački trougao, a trougao je u košarci umnogome i osnova za većinu odbrana i napada (o tome u narednim blogovima). Napadačka krila najčešće pokušavaju da zauzmu poziciju u samom korneru, kako bi eventualno šutem napali koš, što odbrambenim krilima u zoni daje komfor čuvanja kornera i eventualnu korekciju na probijanje protivničkog beka, sprečavanja “backdoor “ pasa…

Na klipu vidimo zonom isprovociran šut i dobro građenje na niskom postu centara, takođe dobar skok i kupljenje lopte beka u ovom slučaju (vrlo često ovakve lopte “skidaju” krila) (1:30-1:45)

Još jedna jako bitna odlika zone koju treba znati je dosta dobra odbrana pick and rolla. Kako zona funkcioniše na univerzalnom principu preuzimanja igrača, tako je i odbrana P&R-a preuzimanjem jako delotvorna. Filozofija P&R-a kao napadačke opcije je u dobrom postavljanju blokova napadača. Rekosmo da je njegova odbrana jako uspešna zonom; onda saznajemo da zona ima još jednu sekundarnu funkciju, a to je sprečavanje postavljanja dobrih blokova, jer ne daju rezultat i ne postiže se prednost blokom; naprotiv, napad protivnika se usporava i na taj način se dovodi u vremenski cajtnot za vreme napada.

Na klipu vidimo dobru zonsku odbranu od P&R  (od 1:35 do kraja)

Sekundarnim efektima zone se smatraju “prikrivanja”. Evo na šta se to odnosi. Moguće je prikriti ili svesti na minimum slabe tačke odbrane. Zatim, ako imamo nešto nižu postavu na parketu, zonom ćemo obezbediti manju važnost skoka i visinske predisponiranosti protivnika. Takođe se dosta dobro čuvaju igrači u problemu sa većim brojem penala, jer je igra 1 na 1 svedena na minimalne šanse za isvesti.

Ako bih ovde završio blog, zaključili bismo da je zona nepobediva odbrana, bez mana i bez slabosti. Verovatno bi u tom slučaju košarkaški rezultati bili kao i fudbalski, 0:0, što svi znamo da nije slučaj. J Pa hajde onda da razotkrijemo mane i slabosti zonske odbrane.

Dakle, u narednim redovima ćemo se pozabaviti MANAMA zonske odbrane.

Ako mene pitate, najveća mana zone je to što se dosta sporo postavlja; kod tranzicionih, pa čak i kod polutranzicionih napada, skoro je nemoguće postaviti zonsku odbranu. Da pojasnimo, kod kontri i polukontri, zona je neupotrebljiva.

Zona vrlo problematično radi kod brzih kretnji napadača i kod učestalih ukrštenih protrčavanja kroz reket.

Već smo rekli da je zona izrazito timska defanzivna formacija, i vrlo se često dešavaju loša zagrađivanja napadača, posebno kod bočnih odbijanja lopte posle promašenog šuta napada. Uglavnom su akteri loših zagrađivanja krilni igrači, koji su i pod najvećim pritiskom kretnji napadača kod zone.

Odbrambeni igrači u zoni znaju vrlo često da budu zbunjeni.

Vrlo komplikovana podela odgovornosti  – gde počinje, a gde se završava zona odgovornosti jednog igrača u odnosu na prostor koji brani.

Velika mogućnost spore reakcije na “ničiju” loptu.

Ranjivost na šut spolja; česta kašnjenja na sprečavanje šuta.

Pogledajte Partizanovu zonsku odbranu na 04:50

Videli smo, zona nije nepobediva, kao što nije nijedna defanzivna taktika, ali je svakako TEŠKO POBEDIVA!