Sunce tuđeg neba

Dobrodošli u zemlju košarke. Pogotovo ako dolazite iz zemlje košarke. U godini koja je za nama, još jedan Srbin je doživeo da mu se dres podigne pod svodove dvorane u kojoj igraju „naši“ Kingsi. I to je, nažalost, bilo i najveće dostignuće koje je neki naš igrač, i to penzionisan, uspeo da uradi u NBA ligi. Odavno već nemamo „naše“ Kingse, nemamo više ni petorku NBA igrača, neki drugi globtroteri su preuzeli atribute evropskih Jordana i Magica, ali i dalje znamo da igramo košarku, tu nema sumnje. Ovaj tekst neće dati odgovor na pitanje zašto imamo toliko malo NBA igrača, ipak je ovo blog o koledž košarci. Međutim, upoznaćemo neke zemljake koji su dali mnogo više američkoj košarci nego što možemo da zamislimo, setićemo se onih koje je trnovita staza uspeha vodila kroz NCAA ligu i predstaviti sadašnje studente odrasle na sremskom siru, zlatiborskom kajmaku ili peglanoj kobasici.

 

Slavna prošlost

Mlađim poznavaocima i „poznavaocima“ američke košarke ću otkriti jednu tajnu – Vlade Divac nije prvi Srbin u NBA ligi! Nije čak ni najbolji! Mnogo pre nego što se u familiji Divac na obroncima Jadovnika sekla zlatiborska pršuta u čast novorođenčeta od cirka 5 kg, dva Srbina su urezala svoja imena u istoriju američke košarke. Da u nekom niskobudžetnom kvizu čujete pitanje „Čime se bavio Zdravko Govedarica“, sasvim sam siguran da ne biste znali odgovor, pa sve da vam je i ponuđen. Iako je to prvi Srbin koji je ostavio svoje ime u američkoj košarci. Sin srpskih emigranata iz Hercegovine koji su Zemlju mogućnosti stigli još pre Velikog rata rođen je 1928. godine u „našem“ Čikagu. Kao najmlađe od petoro dece dobio je nadimak Bato koji će ga pratiti celog života. Bato je imao tu sreću da ne odrasta u današnjem Čikagu koji u NCAA svetu znači koliko i Leeds United u Ligi šampiona. Tadašnji De Paul univerzitet je bio powerhouse NCAA lige. Kao takav, nije mogao da propusti da se lokalni dečko koji se isticao u Lane Tech srednjoj školi nađe na spisku njihovih stipendija. Bato Govedarica je zaigrao za Blue Demonse 1947, godinu dana nakon što je iz tima put slave otišao George Mikan, jedan od 50 najboljih igrača u istoriji NBA i igrač koji je dobio nadimak Mr. Basketball, inače, takođe poreklom sa prostora bivše države. Tadašnja NCAA liga nije dozvoljavala freshmenima da igraju za prvi tim, pa je Bato imao godinu dana za privikavanje i individualni napredak, što je i te kako iskoristio. U svojoj prvoj godini u timu 180cm visoki plejmejker zauzeo je svoje mesto u startnoj postavi De Paula sa 8.5 poena po meču. Postepeno je podizao svoje proseke i ulogu u timu, da bi seniorsku godinu završio sa 14 poena u proseku kao najbolji igrač i strelac tima i član najboljeg All-American tima NCAA lige 1951. godine.

Iste godine na draftu Govedaricu kao 25. pika biraju Syracuse Nationalsi, današnji Philadelphia 76ersi. Velika nesreća koja je zadesila Batu i njegovu NBA karijeru nije imala veze sa povredama ili suspenzijama, već nečim mnogo gorim. Korejski rat, koji je u to vreme besneo, iziskivao je da svi Amerikanci odsluže svoj dug državi, pa tako i Zdravko Govedarica. Nakon dvogodišnjeg boravka u haosu ratnog vihora, Bato više nije bio psihički spreman za košarku na najvišem nivou. Sezonu 1953/54, jedinu profesionalnu u karijeri, završio je sa 23 odigrana meča, nijedan kao starter, i beležio 3.3 poena i 1 asistenciju. Po završetku kratke karijere posvetio se privatnom biznisu, igranju golfa i treniranju klinaca. 1976. godine postao je član Hall of Fame univerziteta De Paul,  a trideset godina kasnije Zdravko Bato Govedarica je uvršten u još jednu Kuću slavnih, ovog puta grada Čikaga, kao jedan od 50 najboljih košarkaša ikada rođenih u tom gradu. To priznanje je ipak stiglo dva meseca prekasno, jer je Bato u martu iste godine preminuo u 77. godini.

Proseke poena iz tog vremena treba uzimati sa rezervom jer su nastali u uslovima neograničenog vremena napada i bez linije za tri poena, pa je bekovima bilo znatno teže da „nabiju“ sadašnju statistiku. Svima osim još jednom Srbinu.

U isto vreme kada je Bato gradio svoj put na De Paulu, u SAD se odigravala liga Srpskog narodnog saveza u kojoj su se takmičili timovi mahom sastavljeni i vođeni od strane  potomaka srpskih emigranata. U toj ligi dominirao je srednjoškolski tim Sveti Ilija iz Aliquippa-e, Pennsylvania. Sve to ne bi bilo toliko važno da baš taj maleni gradić na zapadu Pensilvanije nije izrodio možda i najboljeg igrača u istoriji NCAA lige. Kako to obično biva, prvo se rodio njegov otac, Petar Maravić zvani Press. Press je imao dugu i uspešnu trenersku karijeru, između ostalog i u NCAA kao trener Clemsona, North Carolina State-a, LSU-a i Appalachian State-a, ali je, i pored toga što je svojevremeno mnogo cenjen kao veliki trener i inovator, ostao najviše poznat po svom sinu, jedinstvenom Peteru „Pistol Pete“ Maravichu.

Pete Maravich je rođen iste godine kada je Bato Govedarica zaigrao za De Paul. Nasleđeni talenat je još kao sasvim mali demonstrirao i nadograđivao u pratnji oca, osvedočenog košarkaškog fanatika. Međutim, očeve ambicije nisu smetale malom Pete-u, naprotiv, već tada je pokazao osobinu koja će ga krasiti do kraja karijere – radost igranja sa loptom. Kao sedmogodišnjak je znao da satima vežba dribling, finte, dodavanja, šutve, a svoju genetski nasleđenu opsednutost košarkom lako je preneo i u tim Daniel High School-a u Centralu, South Carolina (dok je tata vodio obližnji Clemson) za koji je igrao godinu dana pre nego što je upisao srednju školu! Naviknut na često seljenje zbog očevog posla, mali Pete nije imao problem da se uklopi u novu okolinu, Needham B.Broughton srednju školu u Severnoj Karolini. Upravo ovde je i dobio slavni nadimak Pistol Pete jer je rano stekao naviku da loptu na šut diže sa strane, kao da poteže revolver. Nakon uspešne srednjoškolske karijere, Press je poslao sina na vojni Edwards Military institut, kako bi ojačao dovoljno za bavljenje košarkom. Tamo je Pete postizao 33 poena u proseku.

Najveći koledži tog vremena utrkivali su se za Pistol-ov potpis, ali Pete Maravich je imao veliku želju da zaigra za West Virginia Mountaineerse i već je sve bilo završeno, ali je Press Maravich dobio posao glavnog trenera LSU-a i, kao svaki brižni otac, poturio mu pismo namera za pristup Tigersima uz reči „ako ovo ne potpišeš neću više da te vidim u svojoj kući“. Kao i Bato, ni Maravich nije mogao da se takmiči u prvom timu Tigersa u freshman sezoni, pa je pažnju na sebe skrenuo igrajući za LSU freshman tim. U svom prvom meču zabeležio je 50 poena, 14 skokova i 11 asistencija. U svojoj sophomore sezoni kada je konačno zaigrao za LSU Pistol Pete je počeo da piše istoriju: 1138 poena u prvoj sezoni (prosek 43.8 po meču), 1148 poena u drugoj sezoni (44.2 po meču) i konačno 1381 poen u seniorskoj sezoni, čime je zaseo na čelo besmrtnih kao najbolji strelac u istoriji I divizije NCAA i najbolji strelac po proseku poena (44.2) u karijeri i u jednoj sezoni (44.5 kao senior). Na 28 mečeva je postigao 50+ poena. Sve ovo Pistol Pete je postigao bez pogođene trojke, za samo 83 meča u koledž karijeri, u uslovima neograničenog napada! S obzirom na moderan ona-and-done trend današnjih koledž zvezda, ovi rekordi će još dugo biti neoboreni. Naravno, u sve tri godine biran je u najbolji NCAA tim, dres sa brojem 23 povučen je iz upotrebe na LSU, ali je zbog posesivnosti i ambicije sopstvenog oca, sprečen da zbog lošeg kvaliteta tima iz NCAA ode kao pravi šampion – Pistol Pete nije odigrao nijedan meč na March Madness-u!

Kao i mnogo puta nakon toga, i na draftu 1970. godine je bilo dosta sumnji u vrednosti velikog asa. Mnogi su mislili da mršavi Pete nema šta da traži u najjačoj ligi, da je više zabavljač nego ozbiljan igrač, pa je biran „tek“ kao treći pik, iza Boba Laniera i Rudy Tomjanovicha. Ovaj draft je ostao ubeležen i po tome što je čak šestorica igrača sa njega uvršćena u košarkašku Kuću slavnih (pored Pete-a i Laniera još Dave Cowens, Calvin Murphy, Nate Archibald i 122. pik Dan Issel), a Maravich, Cowens i Archibald su dogurali i do 50 najboljih u istoriji NBA. Pistol Pete-a su pokupili Atlanta Hawksi, koji su ga obavezali tada astronomskim ugovorom od 1.9 miliona $. Maravich je imao mnogo problema u prvoj NBA sezoni, što zbog konzervativne igre Hawksa u koju se nije uklapao, sujete Lou Hudsona, tadašnje glavne zvezde tima, i ljubomore celog tima zbog ogromnog ugovora. I pored toga, Maravich je sirovim talentom došao do 23.2 poena u rookie sezoni, što je bilo dovoljno za NBA All Rookie tim, ali ne i za zvanje Rookie of the Year koje su podelili Geoff Petrie (24.8 poena)i Dave Cowens (17 poena i 15 skokova). Uz sve to, Maravich je uspeo da se potpuno podredi kolektivu pa je najveći egoista Hudson sezonu završio sa ličnim rekordom od 26.8 poena po meču. U drugoj sezoni, Maravichevi poeni opadaju na 19.3 po meču, što se poklopilo sa lošijom sezonom tima koji se nekako dokopao play off-a u kojem su teško eliminisani od favorizovanih Celticsa (Pete beležio 27.7 poena u tim mečevima). Taj play off je i bio nagoveštaj eksplozije u trećoj sezoni koju je Pistol završio sa 26.1 poenom i 6.9 asistencija i svojim prvim All-Star nastupom. Četvrtu, poslednju sezonu u Hawksima, Maravich je završio kao drugi strelac lige sa 27.7 poena.

Leta 1974. godine New Orleans Jazz je pristupio NBA ligi i bilo im je potrebno franchize ime koje će ih staviti na mapu. Izbor je pao na Pete Maravicha i njegov izuzetno atraktivan stil igre. Uz sve to, Pete je bio i domaći dečko sa LSU-a. Prva sezona je kao po pravilu teška, pa je Maravich postizao prosečno 21.5 poena za najgori tim lige. Postepeno su rasli i Jazz i forma Maravicha koji je sezonu 1976/77 završio sa 31.1 poena u proseku, ubacivši 68 poena Knicksma i još 13 puta po 40+ poena. U narednoj sezoni, baš kad je bio na vrhuncu, povreda ga je odvojila od terena dobar deo sezone, ali je i pored toga ubacivao 27 poena prosečno, uz 7 asistencija. Ipak, hronični problemi sa povredama uslovili su pad forme kao i proseka. Košarka je na dosta dugo otišla iz New Orleansa i preselila Jazz u državu mormona. Maravich je nastavio da kuburi sa povredama i više je sedeo na klupi nego što je igrao, da bi konačno kao free agent došao u slavne Boston Celticse predvođene Birdom. I pored odličnih partija, Julius Erving i 76ersi su se isprečili na putu ka velikom finalu, Maravich je u svojoj poslednjoj sezoni uspeo da se okuša i u šutu za tri poena i sa 67% šuta za tri pokazao kakvu bi statistiku tek mogao da ima. NBA karijeru je završio kao petostruki All Star, najbolji strelac lige, dvostruki član najboljeg tima lige, ćlan Kuće slavnih i jedan od 50 najboljih u istoriji NBA. Dresovi sa brojem 7 povučeni su iz upotrebe u Utah Jazz-u i New Orleans Hornetsima. I pored svega toga, baš kao ni na koledžu, Pete Maravich nije uspeo da se domogne šampionskog prstena.

Po završetku karijere, Pistol Pete se potpuno povukao iz javnosti. Posvetio se jogi, izučavanju Hinduizna, hranio se samo voćem, a život je završio prerano, onako kako ga je i živeo – na košarkaškom terenu. Sa samo 40 godina Maravich je doživeo srčani udar dok je igrao rekreativnu košarku za crkveni tim. Autopsija je pokazala da je Pete Maravich rođen sa samo jednom koronarnom arterijm umesto dve, zbog čega, da je moderna dijagnostika postojala u to vreme, nikada ne bi ni zaigrao košarku. Pistol Pete je ostao upamćen kao najveći virtuoz sa basketarom, mađioničar, čarobnjak, inovator i najbolji Srbin koji je ikada zaigrao u NBA ligi.

Mnogi će reći da Bato i Pistol Pete možda i nisu pravi primeri „naših“ jer su rođeni Amerikanci, ali oduvek je bilo tako, dok se jedni kite tuđim perjem, drugi se odriču svoga… Što se tiče igrača rođenih na ovim prostorima koji su se uputili preko bare, oduvek je takav put smatran egzotikom. Za razliku od recimo Litvanaca, kojima je sasvim normalno da košarkaško školovanje nastave u USA i time dobiju odlične igrače, poput Jasikevičiusa na Marylandu, Karnišovasa na Seton Hall-u, Songaile na Wake Forestu, Kleize na Missouriju ili Martynasa Pociusa na Duke-u, mnogi u našoj zemlji smatraju odlazak na koledž padom karijere.

Prvi u to vreme domaći igračkoji se upustio u ovu avanturu bio je Krešimir Ćosić, tadašnja zvezda Zadra, koji je otišao u Brigham Young gde je pružao fantastične partije, postao prvi strani igrač koji je dobio All-American status i igrač u čiju čast je povučen dres sa brojem 11 na BYU, a uz sve to postao i mormon, osnovavši kasnije prvu mormonsku zajednicu u SFRJ. Krešo je 1973. godine draftovan od strane Lakersa, ali je odlučio da profesionalnu karijeru nastavi u rodnoj Jugoslaviji. Kao jedan od najboljih igrača sa ovih prostora bio je tako i pionir odlaska „na službeni put“  u Sjedinjene države. Drugo poznato ime koje je nastavilo Krešinim stopama bio je Zoran Radović koji se obreo na Wichita State-u, predvođenu Cliffom Levingstonom i Antoine Carr-om, sa kojim je stigao do Elite Eight faze NCAA turnira, stavivši maleni univerzitet na NCAA mapu na koju se Shockersi vraćaju tek poslednjih par sezona. U timu Shockersa tada je igrao i tada malo poznati Žarko Đurišić, sadašnji direktor za igračka pitanja i skauting Minnesota Timberwolvesa, koji je svojevremeno kao član Olimpije osvojio 11 titula prvaka Slovenije i „izmislio“ Rašu Nesterovića. Kada su Krešo i Zoki povukli nogu, odlasci u NCAA postali su učestaliji. Tri igrača iz Karijeve generacije koja je postala svetski prvak 1987. godine završila su na koledžu: Luka Pavićević na Utah-u, Teoman Alibegović na Oregon State-u i Miroslav Pecarski na Maristu, gde se borio za mesto prvog centra sa letećim Holanđaninom Rikom Smitsom. Pecarski je tako bio član najbolje generacije Marist Red Foxesa koji su se dva puta za redom domogli NCAA turnira, jedini put u istoriji. Pecarski se po završetku koledža vratio u Partizan, ponevši sa sobom spektar neverovatnih zakucavanja.

Kraljevčanin Miloš Babić koledž karijeru je započeo u Tennessee Tech Golden Eaglesima, za koje je pružao odlične partije, zbog čega je draftovan 1990. godine od strane Phoenixa koji ga je prosledio u Cleveland. Svoju dvogodišnju NBA karijeru je završio sa 21 odigranim mečom i 1.8 poena i 1 skok u proseku. Alex Radojević je svojevremeno smatran kao velika nada i budući NBA centar kada je iz Budućnosti prelazio na Ohio State, ali se njegova koledž karijera zaustavila i pre nego što je počela. Jim O’Brien je 2004. godine otpušten od strane uprave Buckeyesa nakon što je otkriveno da je Radojeviću platio 6700 dolara kako bi pristupio Ohio State-u. Aleksandar Radojević nikada nije završio u NCAA, ali ne zbog ove malverzacije koja je tek kasnije otkrivena već zbog činjenice da je u Budućnosti primio 9000 dolara na ime plate, što NCAA nikako ne toleriše. Kasnije je preko junior koledža ipak završio kao visoki 12. pik Toronto Reptorsa na draftu 1999. godine Ipak, zbog hroničnih povreda nikada nije uspeo da napravi zapaženu karijeru.

Transfere u novom milenijumu otpočeo je tadašnji junior Partizana Ivan Radenović koji je ostvario odličnu karijeru na Arizoni, a rekordnih 37 poena ubacio je Stanfordu, direktno u lice Brooka Lopeza. Uz njega, poslednje naše ime vredno pažnje je nekadašnji kapiten mlade reprezentacije Nikola Dragović koji je imao solidnu koledž karijeru na slavnom univerzitetu UCLA. Nakon njega je bilo još mnogo pokušaja građenja koledž karijere, ali imena Petra Toraka, Nikole Koprivice, Luke Drče ili Nemanje Ćalasana ipak nisu ni blizu zvučna kao recimo Nikole Vučevića, najsvetlijeg primera kako igrač sa ovih prostora može da napravi odličnu koledž i NBA karijeru. Jedini koji je donekle skrenuo pažnju selektora reprezentacije na sebe je Dejan Kravić koji je završio solidnu koledž karijeru na Texas Tech-u.

Sumorna sadašnjiost

U životu uvek treba biti optimista. Pa tako i kada su naši NCAA igrači u pitanju. Realnost je ipak da su oni bitan faktor u koledž košarci koliko i srpski bob tim na olimpijadi u Sočiju. I pored toga, ti momci koji igraju amatersku košarku nekoliko hiljada milja od svojih domova zaslužuju da se njihovo ime nađe u ovom tekstu. Krenimo predstavljanje od najvećih srpskih NCAA nada današnjice, dok ćemo one ostale samo taksativno navesti (spomenućemo samo igrače iz I divizije):

Stefan Nastić, Stanford. Sigurno najveće ime među srpskom NCAA dijasporom. Rođeni Novosađanin je kao klinac sa porodicom otišao u Kanadu, gde je završio srednju školu uz odlične proseke – 26 poena, 15 skokova i 4 blokade. Zajedno sa još jednim igračem iz Kanade Dwightom Powellom dolazi na Stanford kao par „Kanadskih tornjeva blizaaca“, kako su ih krstili u startu. Nakon solidnog starta freshman sezone, Nastić doživljava težu povredu koja ga odvaja od terena ostatak seone zbog čega dobija status redshirta. U međuvremenu, Powell postaje prva violina tima. U svojoj prvoj pravoj sezoni dobija samo 6 minuta po meču i postiže svega 2 poena. Slično se ponavlja i sledeće sezone, da bi kao junior u timu procvetao, postavši važan šraf u timu koji se domogao Sweet 16 faze. Odlaskom Powella postaje glavni unutrašnji igrač Cardinala, što se odražava u statistici – u seniorskoj sezoni igra svoju najbolju košarku sa 15 poena,  6 skokova i 2 asistencije za 29 minuta igre uz par zapašenih partija – 26 poena protiv Wofforda, 20 protiv BYU-a, 16 protiv Washington State-a i De Paul-a ili 13 poena uz 13 skokova protiv renomiranog Duke-a.  Uz to je i najbolji bloker tima sa 1.5 blokada po meču. Iako je rano vrbovan od strane kanadskog saveza, nikada nije krio želju da igra samo za Srbiju. Iako je igrao i za U16 i U18 selekciju, Nastića je šira publika u našoj zemlji upoznala na Evropskom prvenstvu za mlade 2012. godine kada je ostavio solidan utisak. 2013. godine bio član reprezentacije na Mediteranskim igrama, gde je imao učinak od 12 poena i 3 skoka.

Ognjen Miljković, Eastern Washington. Rođeni Beograđanin je srednjoškolsko obrazovanje stekao na Bishop Montgomery srednjoj školi, jednom od boljih košarkaških programa u Kaliforniji, gde je igrao zajedno sa Stefanom Jovanovićem sa Hawaii-ja. Igra na poziciji krila, ima 21 godinu i visok je cirka 2 metra. Kao senior u srednjoj školi beležio je 17 poena i 9 skokova, što je bilo dovoljno da skrene pažnju NCAA skauta. opredelio se za Eastern Washington Eaglese, gde je u prvoj sezoni beležio 9 poena iu 3 skoka uz 36% šuta za tri poena. Ove sezone je kao sophomore dodatno unapredio napadačku igru i imao nekoliko izuzetnih partija: 16 poena protiv Utah valleya uz 4/6 šut za tri, 20 poena San Franciscu uz 4 trojke iz 7 pokušaja ili 23 poena ubačenih Eastern Oregonu. Prosečno, za 23 minuta na parketu, Miljković postiže 10.3 poena i 3.1 skok uz 38% šuta za tri poena.

Žarko Valjarević, Maine. Ovaj 23-godišnji bek šuter igra svoju poslednju koledž sezonu za Maine Black Bearse. Nakon pripremne godine na Notre Dame Prep školi gde je pružao solidne partije skreće paznju na sebe mid major koledža poput Robert Morrisa, Daytona i Maine-a, gde je na kraju i završio. u freshmen sezoni nije mnogo igrao, ali je zato u drugoj godini dobio 20-ak minuta po meču, što mu je bilo dovoljno da postiže 8.5 poena uz 34% šuta za tri. U junior sezoni postaje najbolji trojkaš tima sa 44% šuta uz skoro 3 ubačene trojke po meču i 11.3 poena prosečno uz nekoliko zapaženih partija: 16 poena Providence-u (4/5 za tri), 20 poena Middle Tennesee-u uz takođe 4 trojke, 19 poena Vermontu, 24 poena UMBC-u (6/8 za tri) ili solidnih 13 poena ubačenih budućim šampionu UConn-u. Ove sezone za sada za 30-ak minuta po meču ubacuje 11 poena uz nešto slabiji procenat šuta za tri 33% i 3.5 skokova. U odličnoj formi je završio 2014. godinu ubacivši po 22 poena Bostonu i Army-ju.

Strahinja Gavrilović, South California, krilni centar, junior, 1993. godište, 6.3 poena, 3.3 skoka za 16 minuta u proseku.

Stefan Jovanović, Hawaii, centar, sophomore, 1993. godište, 5.3 poena, 3.9 skokova za 16 minuta prosečno.

Marko Gujaničić, George Mason, krilo/krilni centar, junior, 1992. godište, nakon solidne fresman sezone ovaj Čačanin je počeo da igra sve manje čime se logično i smanjivao njegov učinak na terenu. Trenutno za 12 minuta prosečno postiže 3 poena uz 2 skoka.

Marko Vasić, American, bek/krilo, junior, 1992. godište, 2.6 poena, 2.3 skoka za 14 minuta prosečno.

Ivan Lukić, James Madison, krilo/krilni centar, sophomore, 1993. godište, 2.2 poena, 1.5 skokova za 11 minuta prosečno.

Dimitrije Čabarkapa, James Madison, krilo, sophomore, 1993. godište, 1.7 poena, 1.3 skoka za 9 minuta prosečno

Stefan Micović, Maine, krilo, junior, 1993. godište, 1.3 poena, 2.1 skok za 9 minuta igre prosečno.

Mrđan Gašević, Delaware, krilo, sophomore, 1993. godište, 1.3 poena, 2.5 skokova za 10 minuta prosečno.

Aleksandar Milosavljević, Abilene Christian, krilo, senior, 1990. godište, 1 poen, 1 skok za 4 minuta igre.

Andrija Milovanović, McNeese State, krilo, sophomore, 1993. godište, 1 poen, 0.5 skokova za 3.5 minuta prosečno.

Luka Pajković, Morehead State, bek, senior, 1992. godište, 5.7 poena, 1.7 skokova za 16 minuta igre prosečno prošle sezone, ove sezone nije odigrao nijedan meč.

Svetla budućnost

Posle ko zna koliko sušnih NCAA godina, Srbija konačno ima respektabilnu generaciju koledž freshmena od kojih se može očekivati da možda postanu prvi seniorski reprezentativci direktno iz NCAA, ili, zašto da ne, prvi NBA igrači koji su iz Srbije stigli pravo sa koledža.

Nikola Jovanović, South California. Možda i najveća nada među srpskim NCAA igračima, uz Dušana Ristića. Za koji dan će napuniti 21 godinu, a u Ameriku je stigao iz juniorskog pogona beogradskog Partizana. Srednjoškolsku košarku je igrao na Arlington Country Day School-u u Jacksonvillu, gde je se 15 poena i 12 skokova doveo svoju školu do finala državnog prvenstva. Ovaj 210 cm visoki krilni centar se nije mnogo dvoumio kada je dobio ponudu USC-a. Imao je odličnu freshman sezonu sa 8 poena i 4.4 skoka čak 24 meča počevši kao starter. Sa 51% šuta iz igre i 76% sa penala odlično je koristio svaku šansu koja mu je pružena. U prvoj sezoni ubacio je 23 poena univerzitetu California i 21 poen Washingtonu. Dobio je Harold James nagradu za igrača koji je najviše napredovao u timu Trojansa. Izabran je u All Star tim Pac !2 konferencije sa kojim je u avgustu putovao u Kinu, gde je zabeležio 33 poena i 11 skokova u tri meča, uz 70% šuta iz igre. Svoju sophomore sezonu je počeo još bolje, sa 12 poena i 8.5 skokova za 26 minuta igre. U duelu protiv New Mexica je zabeležio rekordnih 16 skokova, da bi protiv Utah State-a izjednačio lični rekord sa 23 poena. Nakon odličnog starta na South Californiji počela su poređenja sa još jednim bivšim Trojansom, Nikolom Vučevićem. S tim što naš Nikola pruža bolje partije nego Vučević u istom periodu.

Dušan Ristić, još jedan od pripadnika generacije 1995. od koje se mnogo očekuje, skrenuo je pažnju košarkaške javnosti na sebe odbijanjem da potpiše profesionalni ugovor sa Crvenom Zvezdom i odlaskom na koledž umesto toga. Preko Sunrise Christian akademije obreo se u redovima jednog od najjačih timova u NCAA – Arizona Wildcatsima. Nekadašnji MVP juniorskog evroligaškog tuirnira i NBA kampa „Košarka bez granica“ je tako postao deo izuzetno talentovane generacije Arizone od koje se tek mnogo očekuje. Ipak, kao freshman ima mnogo toga da prođe da bi mogao da se potpuno prilagodi na novi način igre. Ristić je veliki, možda i Nba potencijal, a pravu šansu u NCAA će dobiti tek u narednim godinama kada prvi centar Kaleb Tarczewski napusti tim i oslobodi mu prostor. Do tada, Ristiću ostaje da vredno i naporno trenira i individualno se usavršava na najboljem mogućem mestu za to. Za sada, za 8 minuta proečno beleži 3 poena i 2 skoka, a samo bljesak potencijala je nagovestio protiv Utah Valleya kada je za 18 minuta postigao 13 poena uz 7 skokova.

Aleksa Nikolić, 19-godšnji kombo bek iz Pančeva, već po dolasku u NCAA je oduševio sve na univerzitetu Marshall zbog svojih predispozicija. Od dolaska u NCAA narastao je 2 cm i još uvek raste, trenutno je na 198cm uz fantastičan raspon ruku od 210cm! Uz odličnu kontrolu lopte jednog plejmejkera i građu krila predstavlja jako zanimljiv prospekt, zbog čega mu je trener Dan D’Antoni, brat mnogo poznatijeg Mike-a, već dao veliku slobodu u prvoj sezoni sa 24 minuta prosečno na terenu, uz za sada skromnih 3.3 poena, 3.5 asistencija i 3.8 skokova. Na Marshalu dosta nade polažu u ovog momka, zašto ne bismo i mi? Aleksi društvo na koledžu pravi još jedan freshman iz Beograda, 206 cm visoki krilni centar Milan Mijović,  koji za 10 minuta prosečno postiže 2 poena uz 2 skoka.

Vasilije Pušica, jedan od najtalentovanijih domaćih bekova, zapaženi član U18 selekcije, član prve petorke NIJT turnira 2013. godine, odlučio se da karijeru nastavi u Sjedinjenim državama. Godinu dana je proveo u Sunrise Christian akademiji u Bel Aire-u, Kanzas, jednom od najboljih pripremnih programa u SAD,  gde je beležio 9.3 poena i 5 skokova. Trenutno je freshman na univerzitetu San Diego, gde za 13 minuta prosečno beleži 3.6 poena, 2.1 skok i 1.5 asistenciju.

Luka Anđušić, vicešampion sveta sa U19 selekcijom, brat Danila Anđušića, bivši igrač Hemofarma i OKK Beograda, nakon boravka u West Oaks akademiji u Orlandu našao se kao freshman u rosteru South Alabame, gde prosečno postiže 2.6 poena i 1.2 skokova za 10 minuta na parketu.

Aleksa Jugović, mladi Leskovčanin je preko juniorskog tima Partizana došao do NCAA lige i dresa Tennessee Tech-a. Ovaj 19-godišnji plejmejker i član juniorske reprezentacije takođe je godinu dana pripreme za koledž košarku proveo u prep schoolu Hamilton Heights Christian Academy gde je postizao 13.9 poena, 6.4 asistencije i 1.2 ukradene lopte. Sezona prilagođavanja mu je omogućila solidan start na koledžu: za 18 minuta prosečno postiže 6.3 poena uz 2 asistencje i 1 ukradenu loptu.

Miloš Kostić, Appalachian State, krilo, freshman, 1994. godište, pre koledža igrao na IMG Academy na Floridi gde je beležio 10 poena, 5 skokova i 5 asistencija. Ove sezone na pet odigranih mečeva prosečno beleži 2.6 poena i 1.4 skoka za 5 minuta prosečno. Nekoliko dana pre pisanja ovog teksta doneo pobedu svom timu u duelu sa Arkansas State-om sa 11 poena za 7 minuta igre, uz 3 trojke iz 4 pokušaja.

Miloš Čabarkapa, Central Michigan, 213 cm visoki Beograđanin rođen 1993. godine, prošao školu košarke u Partizanu, pa je preko Superfunda i Žitko Basketa došao u Ameriku gde je pohađao pripremnu Impact Basketball akademiju, a prvu sezonu redshirtovao da bi se još bolje spremio na novi stil košarke. Ove sezone kao freshman postiže prosečno 2.5 poena uz 2.3 skoka za 6 minuta na parketu.

Filip Međo, rođeni Beograđanin, igra svoju prvu sezonu na Central Michiganu, ali za sada nije dobio priliku da debituje u NCAA. Ovaj 190cm visoki kombo bek je godinu dana pre koledža proveo na Impact Basketball akademiji kao i Čabarkapa, gde je beležio 20 poena, 6 skokova i 6 asistencija.

Novak Topalović, 213 cm visoki centar rođen u Pljevljima, odrastao u Nišu, završio St. Margarita Catholic srednju školu, trenutno freshman bez učinka na Idaho State-u.

Miroslav Jakšić, 19-godišnji krilni centar pokazuje solidan potencijal kao freshman u timu Grand Canyona, ali je za naše reprezentativne kategorije već prošlost jer je 2011. godine osvojio bronzu na U16 prvenstvu Amerike sa selekcijom Kanade.

Da li je bolje ostati u Srbiji ili otići na koledž? Ko će od naših koledž igrača završiti u A selekciji, a ko će se vratiti u Srbiju? Kakve su NBA šanse naših NCAA nada? Za raspravu o ovim i sličnim temama postite naš forum, u iščekivanju sledećeg broja Madness-a. Pozdrav do sledećeg čitanja, ‘Toine.