Napad na zonu

U prošlom blogu smo se dotakli nekih načina za napad na zonsku odbranu. U ovom blogu ćemo se detaljnije baviti načinima na koje se zona može neutralisati, odnosno košarkaškim žargonom rečeno – razbiti. Iz narednih redova ćete videti da to nije lak posao, ali je svakako moguć i već više puta viđen. Probaću da vam objasnim te načine, kao i slabe tačke zone, kojih zapravo nema puno. Svakako, količina i dubina slabih tačaka zone zavisi i od ekipe koja zonu postavlja, i od ekipe koja zonu napada.

Da krenemo…

Iako je uvreženo mišljenje da se zona razbija samo šutem spolja ili sa distance, to nije do kraja tačno. Šut spolja jeste jedna od opcija, koja je jako dobra za razbijanje zone, pogotovo ako imate u ekipi izrazito dobre šutere, ali samo jednim je načinom nemoguće napadati zonu. Da bi ste nekog  košarkaškim žargonom rečeno “odučili” od postavljanja zone,potreban je arsenal različitih načina. Zato ću ja manje da se zadržim na šutu kao načinu napada zone, a pojasniću neke druge načine koji su manje poznati.

Kako zona najčvršće brani poziciju niskog posta, košarkaška doktrina kaže da je u toj situaciji najpametnije napasti sa visokog posta. Na toj poziciji je obično odbrambeni “vakum” koji se vrlo lako kažnjava sa pozicije napadačke četvorke ili visokog krila. U bliskoj prošlosti je to igrao Partizan sa Robertsom u ekipi, kad je napadana zona protivnika. Suština napada na zonu preko visokog posta leži u činjenici da su centri suviše nisko i kod lažnog bloka sa strane (obično blok pravi krilni igrač) pas se spušta na poziciju visokog posta. Centri su spori da izađu kvalitetno na taj šut, krila su daleko, bekovi su iza leđa napadača  – šut je otvoren.

Ukoliko u zoni imamo brzog centra koji stiže da izađe na taj šut, sa pozicije visokog posta lopta se spušta na poziciju niskog posta, gde napadački centar ostaje sam i obično kucanjem, a neretko i dodatnim bacanjem kažnjava kašnjenje i sam izlazak. Ta akcija je jedna od varijacija napada “High-Low” za koju ste verovatno već čuli, a koja je specifikum napada i na neke  druge odbrane.

Zona se može napasti i probijanjem spoljne linije, u kojoj bek ne ide do kraja na koš. On naskokom lagano izvodi fintu šuta, što provocira obično centra da stigne da to zatvori. Dalji scenario je isti kao kod gorepomenute akcije. Takođe, ukoliko na šut izlazi krilni igrač, pomeranjem napred napadački centar ostavlja postor za backdoor pas za napadačko krilo. Najzad, i bek može da šutne sa poludistance posle probijanja, ukoliko zona ne reaguje na njega.

Zona se može napasti i kretnjom napadačkog centra u polje, pravljenjem kratkog bloka, ”zabadanjem” beka (izražena namera beka da krene ka košu), čekanjem reakcije odbrambenog krilnog igrača, odnosno čekanjem da priđe i davanjem pasa na krilo, obično u samom korneru, odakle napadački krilni igrač ima vremena (ne previše, jer se krilo vraća) da uputi šut za tri.

Svoje mesto kod napada na zonu svakako ima i brza tranzicija lopte, i stalno napadanje prostora. Ako pažljivo posmatrate, videćete da je zonu najbezbolnije napasti po “šavovima”, odnosno mestima gde se spajaju dva prostora čuvana od dva odbrambena igraca. Recimo, Dijamantidis to radi jako dobro, neprestano vršeći pritisak na “šavove”. Pre ili kasnije oba odbrambena igrača pomisle da će krenuti ovaj drugi. To je idealna pozicija za odlazak na koš do kraja ili do pod sam koš gde se lopta “podvali” saigraču, odnosno napadačkoj petici, a dosta se često praktikuje lob pas koji se obavezno završava zakucavanjem.

Takođe, postoji scenario u kom se kod napada na “šavove” dešava da oba igrača krenu istovremeno da zatvore ulaz, misleći da je napadnut prostor koji oni čuvaju. Takav scenario dobija epilog u faulu u odbrani zbog nepravilnog postavljanja, ili pasom beka na krilo koje je zbog nehotičnog udvajanja ostalo samo. Krila vrlo lako kažnjavaju ovakve situacije ubačenim trojkama ili kucanjem, ako bek da backdoor pas. Kod backdoor-a jako je bitno da napadačko krilo krene na vreme sprintom po čeonoj liniji i očekuje pas beka, po pravilu o zemlju.

U prošlom blogu smo se već malo dotakli nemogućnosti zone da reaguje na kontre i polukontre protivnika. Zona se sporo postavlja u odnosu na odbranu čoveka . Kako je u zoni jako bitno da defanzivni igrači budu u zonskom poretku sa obe noge na parketu, jasno vam je da u kontrama to nije moguće. Zona ne reaguje na brzo kretanje igrača bez lopte, na često menjanje prostora koji  se napada, pa u toj situaciji defanzivna ekipa trčeći u odbranu nema ni priliku da postavi defanzivni poredak kakav je neophodan za sprečavanje koša.

Za realizaciju napada kontrom i polukontrom na zonu ima takođe više scenarija.

Uobičajen je scenario u kom krilni igrač istrčava kontru paralelno sa aut-linijom i po prijemu pasa direktno napada koš sam i do kraja, kretanjem ili na zakucavanje ili na polaganje, tražeći kontakt u cilindru kako bi dobio i još jedno slobodno bacanje.

Drugi scenario je kad u kontru istrčava bek, koji dobija loptu i kreće ka košu. Ako na njega izlazi visok igrač, on samo “zabode” unutra, pokaže nameru ugrožavanja koša i pas daje na krilne igrače napadačke ekipe.

Treći scenario je kad centar ne uspeva da napadne koš direktno kao u prvom scenariju, nego zbog kasnog pasa biva zaustavljen. Tad centar za kratko fingira napad leđima, dovlačeći još jednog odbrambenog igrača koji čuva leđa igraču koji je na napadačkom centru. Onog momenta kad se bek pojavi na liniji za tri poena, a pod uglom od 90 stepeni on daje pas beku i bek šutem napada koš. Ovo se može igrati i pod uglovima od 45 I 180 stepeni.

Četvrti scenario je kad bek ne uspeva da sa svoje strane napada da pas na slobodno krilo, on jakim trzajem menja ritam i nastavlja kretanje paralelno sa čeonom linijom. Tako stiče poziciju dvostrukog napada, napada na tzv. “drugi obruč” i sad već nesmetanog pasa na drugog beka ili slobodno krilo, koje se iz pozicije od 180 stepeni pomerilo na ugao od 45.

Da se dotaknemo i šuta sa distance kao najčešće pominjanog neprijatelja zone. Definitivno je to dobro oružje, koje sa dobrim šuterima u ekipi potpuno neutrališe zonsku odbranu. Zona daje više prostora za šuteve spolja nego neke druge odbrane jer defanzivni igrači nešto dalje stoje od napadača. Defanzivni igrači se vraćaju češće unazad kako bi zatvorili pasove ka postu, i na taj način, malim ubrzanjem tranzicije lopte, lako se nađe rupa koja se iskoristi za šut. Najčešće je to bočna pozicija, jer su defanzivna krila pod stalnim pritiskom napada na “šavove” svog prostora, budući da su ugroženi i napadom beka i napadom krila. Kod brzog kretanja lopte defanzivna krila pokrivaju veliki prostor. Cilj je da se izazove malo kašnjenje odbrambenog krilnog igrača i da se kašnjenje kazni poenima sa distance. Ukoliko krilni igrač zaluta, zona puca i gubi smisao, tako da se onda napad može igrati ne samo kao napad na zonu, nego i kao napad sa brojčanim hendikepom.

Za zonu je karakteristično da to nije odbrana u kojoj se odbrambeni igrači preterano mnogo kreću. Nekad je zona i način da se ekipa odmori i nadiše posle nekih iscrpljujućih načina odbrane. Svakako iz navedenog razloga je vrlo pogrešno postavljati zonu, jer se napadačkim brzim kretanjem zona pretvara u “grupu građana” koja posmatra dešavanja na terenu.

Autor ovog bloga je i sam bio u prilici da nebrojeno mnogo puta i napada i brani zonu, i svakako je voleo obe situacije. Posebno mi je bila bliska pozicija branjenja zone, jer moja malenkost se nije odlikovala preterano angažovanom odbranom, pa je ovakav način odbrane i najomiljeniji nama “lenjivcima”. Naravno, zona nije pešačka staza, ali je svakako odbrana koja troši manje energije nego neke druge odbrane kojima ćemo se tek baviti.

Kako je kvalitet i uspešnost odbrane skoro do kraja ekvivalent energiji koja se potroši u njenom odigravanju, tako je i zona koja se igra bez energije i volje, potpuno mlaka i lako pobediva.

I pored svih načina koje smo pobrojali u ovom blogu i mana koje smo obradili u prošlom, zona je izuzetno odbrambeno oružje, koje nesumnjivo jako često pravi razliku. Umešnost napada na zonu, njeno razbijanje i neutralisanje, ne samo da pravi razliku u rezultatu jedne utakmice, nego i u potencijalu jedne ekipe i njenom krajnjem dometu. Da bi ste pobedili zonu, morate da budete kompletna napadačka ekipa (sa samo dobrim šutem ostaćete na povremenom problemu zone), ekipa u svim segmentima iskusna, promišljena i sa idejom. Bez toga, završite sa indeksom šuta -28.

Prvu sledeću utakmicu koju budete gledali, pokušajte da uočite načine napada i načine odbrane zone, videćete da je dosta jednostavno očitati dešavanja u oba pravca. Ako vam ovaj blog makar malo pomogne u tome, uspeli smo zajedno, baš onako kako se zona i napada i brani, TIMSKI .