Može biti samo jedan

Mart je prošao, ali ludilo još traje. Nakon više od dve sedmice najuzbudljivijeg košarkaškog turnira, 64 odigrana meča, više od 2500 minuta košarke, došlo je vreme da se svode računi. 64 tima ostaju samo svedoci događaja čiji su nekada bili deo, svetla pozornice sada obasjavaju četiri najbolje ekipe. A mesta na vrhu ima samo za jednog. Kulminacija March Madnessa u punoj svojoj veličini. Final Four!

Da budem iskren, jedno vreme sam dosta razmišljao o iluzornosti pisanja bloga o američkoj koledž košarci i o tome koliko će teško biti pronaći čitaoce koje će to stvarno zainteresovati. Međutim, kada me je pre neki dan na ulasku u kancelariju sačekao kolega koji je pre marta o NCAA košarci znao koliko i o uzgajanju belog duda radi prehrane svilenih buba (a i domaću košarku je prestao da prati dok je još Zufer Avdija bio na vrhuncu slave) sa pitanjem o realnim šansama Wichita Statea u polufinalu, kao i sa provučenom konstatacijom da Louisville ma koliko dobru odbranu igrao ipak neće osvojiti titulu, shvatio sam da će ljudi na ovim prostorima lako progutati sve što ima veze sa naradžastom loptom, samo ako im to lepo servirate.  U to ime, evo još jedne porcije koledž košarke za vas.

Kao što u kafani kada konobar donese račun neki odjednom dobiju nagon za vršenjem nužde dok za stolom ostanu oni najhrabriji, najsolventniji ili jednostavno najpijaniji, tako je i na NCAA turniru došlo vreme da se podvuče crta uz čuveno konobarsko „Šta smo imali?“ U ovom postu pokušaću da vam još detaljnije predstavim četiri najuspešnije, najsrećnije, najprilagodljivije ili jednostavno najbolje ekipe na turniru koje će se u preostale tri utakmice boriti za laskavu titulu pobednika verovatno najtežeg košarkaškog turnira.

Bracket sa rezultatima dosadašnjih mečeva

Wichita State Shockers

Bajka o Pepeljuzi još uvek traje. Shockersi igraju najbolju sezonu nakon 48 godina i jako dobro se snalaze u „nemamo šta da izgubimo“ situaciji. Ekipa koja je tokom leta ostala bez čak pet najboljih strelaca iz prošle sezone odavno je ispunila svoj plan. Već su eliminisali dva tima kojima je Final Four bio namenjen, i protiv Louisville-a će igrati ulogu u kojoj se najbolje osećaju – ulogu Davida protiv Golijata. Ko je ono beše dobio taj dvoboj?

Lokacija: Wichita, Kansas

Poznati bivši igrači: Xavier McDaniel, Antoine Carr, Zoran Radović

Put do Atlante: Wichita State se na NCAA turniru našla voljom izbornog komiteta lige, nakon što su poraženi od Creightona u finalu Missouri Valley konferencije. Niko tada nije mogao ni da pretpostavi da će im to biti poslednji poraz u martu. U prvoj rundi turnira su savladali osmorangirani Pittsburgh, zatim prvog nosioca regiona Gonzagu, 13-rangirani La Salle u Sweet 16 fazi u jedinom meču na kojem su bili favoriti i pobedom nad drugim nosiocem regiona, ekipom Ohio State-a postali prvi član MVC konferencije na Final Fouru nakon Indiana State-a 1979. g.

Prethodni put na F4: 1965.g.

Startna petorka: G Malcolm Armstead G Tekele Cotton G Ron Baker F Cleanthony Early F Carl Hil

Šesti igrač: Fred Van Vleet

Najbolji strelac: Cleanthony Early (13.7 poena po meču)

Najbolji skakač: Carl Hall (6.9 skokova po meču)

Najbolji asistent: Malcolm Armstead (3.9 asistencija po meču)

Dobre vesti:

• Fantastičan skok. Shockersi hvataju 73.7 procenata promašaja protivnika i 38 odsto svojih promašaja, zbog čega su 18. tim NCAA u ofanzivnom i 11. u defanzivnom skoku. To im omogućava da ostanu u meču čak i kada ih šut ne krene.
• Rotacija. Wichita State je ekipa sa najdužom klupom na F4. Čak 11 igrača u timu ima dvocifrenu minutažu po meču. Široka rotacija im omogućava jak tempo koji forsiraju tokom celog meča, pre svega u fazi odbrane.
• Visina. Shockersi su druga najviša ekipa na turniru, odmah iza Syracuse-a. Visina u reketu se manifestuje pre svega kroz skok pod oba koša, ali i u odbrani, gde Carl Hall i Ehimen Orukpe dele banane kao generalni distributeri južnog voća.
• Opuštenost. Jednostavno, nemaju šta da izgube. Igraju protiv tima na kojeg će mnogi staviti kuću i imanje, već su napravili mnogo više nego što se od njih očekivalo i postali jedna od najuspešnijih generacija u istoriji univerziteta.

Loše vesti:

• Glavni igrač. Ili još bolje, nedostatak istog. Mnoštvo problema sa povredama koje su Shockersi imali u toku sezone su prouzrokovali širinu klupe, ali su zato ostavili ekipu bez nosioca igre, odnosno igrača koji će preuzeti na sebe odgovornost i postići poene kada je potrebno. Cleanthony Early je verovatno najtalentovaniji igrač u postavi, ali činjenica da je na poslednjih 7 mečeva čak 4 puta ostao na jednocifrenom broju poena, dovoljno govori o njegovom liderstvu.
• Šut. Pomalo čudno deluje reći za ekipu koja je Gonzagi utrpala 14 trojki da oskudeva u šutu spolja, ali statistika neumoljivo pokazuje da je taj meč bio samo bljesak u tami. Osim što su po procentu šuta tek 164. ekipa u ligi, igraju protiv tima koji protivnike spušta na 31.5% šuta za tri poena.
• Izgubljene lopte. Poslednje što ekipi koja inače ima problem sa izgubljenim loptama treba je da igraju protiv najbolje odbrane lige. Bekovi Shockersa su na turniru izgubili više lopti nego prosečan čovek kišobrana, a sada igraju protiv ekipe koja takve poklone ne propušta.

Trener: Gregg Marshall. Skor na NCAA turnirima 5-8. Ovo je Marshallu 14. sezona kako predvodi neki NCAA tim kao prvi trener i prvi put stiže ovako daleko od kuće. Kao trener Winthorpa je 6 puta izborio plasman na završni turnir i upravo je u svojoj šestoj sezoni na klupi Wichita State-a i već je zabeležio četvrtu godinu sa 25+ pobeda u sezoni.

Glavni igrač: Cleanthony Early (krilo, 203cm, 97kg, Junior, 13.7p, 5.3sk). Teško je u ekipi bez glavne zvezde potražiti go-to igrača, ali gledajući koliko je igra Shockersa u meču protiv Ohio State-a pala u kratkom periodu u kojem je Early bio van terena zbog povrede svi su shvatili koliko je ovaj momak bitan za igru tima.  Rođeni Njujorčanin igra svoju prvu sezonu za Wichita State nakon što je došao sa Junior koledža Sullivan County. Early je najeksplozivniji igrač tima, izuzetno dobro građen i brz za svoju visinu, odličan u igri licem prema košu. Jako dobar skakač i solidan defanzivac. Ipak, imajući u vidu da je košarkom relativno kasno počeo da se bavi (sa 15 godina), njegova igra još ima dosta rupa u elementarnim stvarima, pre svega šutu i leđnoj tehnici.

Rezime: Wichita State je definitivno slabiji tim od Louisville-a. Nije potrebno biti veliki košarkaški znalac da se to zaključi, dovoljna je i elementarna logika. Međutim, Shockersi se u skladu sa svojim imenom uporno trude da pobiju sve temelje elementarne logike – niti imaju veliku zvezdu u timu, niti veliki talenat, niti poseduju iskustvo, s obzirom da prvu i poslednju sezonu igraju u ovom sastavu. Tim koji čine igrači dovedeni sa Junior koledža i srednjoškolci koji nisu bili veliki prospekti pri prelasku na univerzitet i u čijim je redovima samo jedan igrač koji je prošle godine imao kakav-takav uticaj na dešavanja u ekipi je zaista šokirao mnoge samom pojavom na F4. To bi trebalo biti poslednji šok koji su Shockersi napravili ove sezone. Tako bar kaže logika…

Louisville Cardinals

Jedini prvi noslilac turnira koji je preživeo seču knezova i jedini tim koji je učestvovao i na prošlogodišnjem final Fouru. Najveći favorit turnira. Kompletan tim predvođen kompletnim trenerom. Tim čija glavna zvezda igra najbolju košarku karijere baš na ovom turniru. Ekipa koja je zadobila simpatije mnogih neutralnih ljubitelja košarke nakon teške povrede jednog od najznačajnijih epizodista. Ali i jedini tim u završnici koji ima šta da izgubi…

Lokacija: Louisville, Kentucky

Poznati bivši igrači: Wes Unseld, Samaki Walker, Francisco Garcia

Put do Atlante: Ekipa Louisville-a je pred početak sezone rangirana kao #2 u ligi i na tom mestu je i završila regularni deo. Nakon trijumfa na turniru Big Easta i 14 vezanih pobeda, još uvek ih niko na završnom turniru nije pošteno ni namučio: 79-48 protiv North Caroline A&T u prvom kolu, 82-56 protiv Colorado State-a u drugoj rundi, 77-69 protiv Oregona u Sweet 16 fazi i ubedljiva pobeda protiv Duke-a 82-56 u Elite 8 rundi.

Prethodni put na F4: 2012.g.

Najveći uspesi na turniru: Titule 1980. i 1986.g.

Startna petorka: G Peyton Siva G Russ Smith F Wayne Blackshear F Chane Behanan C Gorgui Dieng

Šesti igrač: Luke Hancock

Najbolji strelac: Russ Smith (18.8 poena po meču)

Najbolji skakač: Gorgui Dieng (9.5 skokova po meču)

Najbolji asistent: Peyton Siva (5.8 asistencija po meču)

Dobre vesti:

• Brzina. Cardinalsi su najbrža ekipa na NCAA turniru, bez obzira da li je u pitanju brzina u odbrani i način na koji udvajaju i preuzimaju igrače, ili eksplozivni kontranapadi kojima razbijaju protivnike. Smith&Siva predstavljaju najbrži bekovski par na turniru.
• Tranzicija. Cardinalsi igraju konkretnu košarku sa snažnim presingom i ubitačnom tranzicijom. Cela petorka se odlično kreće, centar Gorgui Dieng je često prvi u kontranapadu, a Russ Smith je verovatno najveća opasnost po koš protivnika kada je open-court igra u pitanju u čitavoj NCAA ligi.
• Motiv. Skoro svaki March Madness donese poneki kadar po kojem će se pamtiti, a ove godine to je definitivno povreda Kevina Ware-a. Oni koji su gledali uživo meč protiv Duke-a mogli su da vide koliko je ovaj događaj pogodio sve igrače i stručni štab Louisville-a. Nema sumnje da će dodatni motiv predstavljati želja da se povređenom drugu umesto banana u posetu donese šampionski trofej.

Loše vesti:

• Poziciona igra. Iz odlične odbrane Cardinalsi crpe energiju za napade, koje često na krilima presinga završavaju pre nego što se protivnički centri vrate na svoju polovinu. Nedostatak pravog spot-up šutera se ogleda u problemu u koji Louisville upadne kada treba organizovati smisleni napad koji traje duže od vremena potrebnog da Russ Smith ugleda obruč. Smith akcije uglavnom završava prodorom pod koš gde često iznudi faul, naskokom sa poludistance ili trojkom iz dotrčavanja. Sve ove stvari je teško odraditi u pozicionom napadu. Naročito kada u timu nemate pravu napadačku pretnju na niskom postu.
• Šut spolja. Peyton Siva je fantastičan defanzivac, brz i prodoran napadač, ali i neko ko zna ozbilno da ošteti pleksiglas table svojim šutevima spolja. I to kada je sam. Na treningu. Nije baš da ne može da pogodi, ali je primetno da nema izgrađen i prefinjen šut spolja jer će u jednom napadu pogoditi dno mrežice, a u sledećem sat za merenje vremena. Smith je dobar šuter, ali nikako nije igrač koji će se izboriti za šut pored višeg čuvara (a 99% čuvara u ligi je više od njega).
• Velika očekivanja. Louisville je najveći favorit na F4. Samim tim su i ekipa koja može mnogo toga da izgubi, dok se uspeh podrazumeva. Ako je toliko teško dobiti već dobijen meč, zamislite onda koliki je posao osvojiti već osvojen turnir. A ovaj turnir ne trpi loš dan.

Trener: Rick Pitino. Jedan je od samo dvojice trenera koji su vodili tri različita programa na Final Fouru završnog turnira (Providence, Kentucky, Louisville). Lista uspeha koje je jedan od najboljih trenera u istoriji koledž košarke postigao u svojoj karijeri je pozamašna: titula sa Wildcatsima (1996.g.), sedam nastupa na Final Fouru, 11 pobeda na konferencijskim turnirima, trener godine u NCAA (6 puta),… Samo ne pitajte za njegovu karijeru NBA trenera.

Glavni igrač: Russ Smith (bek, 185cm, 75kg, Junior, 18.8p, 3.0as) Ovaj Russ Smith je igrač koji može dovesti Cardinalse do titule. Njegov brat blizanac koji je oduzeo nekoliko godina života Pitinu se nije pojavio na turniru. Na sreću Louisville-a. Smith igra odlično ceo turnir. Glavna je napadačka opcija, ubedljivo je najeksplozivniji i najagresivniji napadač Cardinalsa, ali je pokazao i da je konačno sazreo kao ličnost, racionalizovanjem selekcije šuta i uključivanjem saigrača u igru. 19 poena po meču iz regularnog dela je nadogradio na 26 na turniru. Odbrana nikada nije dovođena u pitanje. Glava međutim jeste. Jednostavno, čovek je lud. Da li u pozitivnom ili negativnom smislu uglavnom zavisi od trenutne inspiracije. Činjenica je da retko koga ostavlja ravnodušnim. Mnogi mu osporavaju fizičke predispozicije zbog kojih verovatno neće napraviti dobru NBA karijeru na poziciji dvojke, ali kombinacija hladnokrvnosti i instinkta ubice je ono što ga definitivno izdvaja u masi konkurencije.

Rezime: Cardinalsi trenutno igraju najbolju košarku u NCAA. Pokriveni su u svim segmentima igre, od fantastične odbrane, preko košgetera, skakačkih mašina i defanzivnih specijalaca do harizmatične trenerske legende. U prethodnih 14 mečeva su neporaženi, od toga je 10 pobeda bilo nad timovima učesnicima ovogodišnjeg turnira, a samo dva tima su uspela da izgube sa jednocifrenom razlikom. Imaju iza sebe kontinuitet, tradiciju, dobru formu, emotivnu pozadinu, pred sobom najslabijeg protivnika na papiru i ponekad se čini da jedini koji mogu da im stanu na put su oni sami.

Syracuse Orange

Mašina za igranje zone 2-3 je već godinama jedna od onih ekipa koje nakon regularne sezone pune uspona i padova, senzacionalnih pobeda i još senzacionalnijih poraza, bez velike zvezde u timu ipak nekako dođe do završnog turnira na kome po pravilu pruža odlične partije, ali poklekne na korak do velikog podijuma. Ova generacija Narandžastih je spremna za taj presudan korak. Posle deset godina jasno objavljuju kandidaturu za najveći domet plasmanom među četiri najbolje ekipe. Sve što sada treba da urade je da u svojim redovima pronađu novog Carmela koji će im doneti trofej.

Lokacija: Syracuse, New York

Poznati bivši igrači: Dave Bing, Rony Seikaly, Sherman Douglas, Derrick Coleman, Carmelo Anthony

Put do Atlante: Statistički, Narandžasti su se prošetali do turnira jer su sve četiri utakmice dobili sa 20 poena u proseku. Realno gledajući, jedini problem su imali u drugom kolu protiv Californie koju su dobili 66-60, nakon čišćenja Montane prvog dana turnira 81-34. pobeda nad prvim nosiocem regiona ekipom Indiane 61-50 gde su najbolji napad lige limitirali na 33% šuta iz igre donela im je preko potrebno samopouzdanje koje su pretočili u laku pobedu nad Marquette-om 55-39.

Prethodni put na F4: 2003.g.

Najveći uspesi na turniru: Titula 2003.g.

Startna petorka: G Michael Carter-Williams G Brandon Triche F James Southerland F C.J. Fair F Rakeem Christmas

Šesti igrač: Baye Keita

Najbolji strelac: C.J. Fair (14.3 poena po meču)

Najbolji skakač: C.J. Fair (6.9 skokova po meču)

Najbolji asistent: Michael Carter-Williams (7.4 asistencija po meču)

Dobre vesti:

• Savršena zona. Paradoksalno zvuči, ali zaista je ponekad uživanje gledati kako igrači Syracusea ubijaju košarku svojom zonom. Limitirali su svoje protivnike na 29 procenata šuta iz igre na turniru i pri tom postigli nešto što se retko viđa – primili su manje pogodaka iz igre nego što su iznudili izgubljenih lopti! Spustili su najbolji napad lige Indianu i trećeg nosioca kostura Marquette na manje od 90 poena ukupno. Pet igrača  u narandžastom se ponaša kao složeni organizam koji diše, pokreće se i razmišlja kao celina kada je zonska odbrana u pitanju. I ono što svi protivnici znaju je da kod njih nema odbrambenih tajni – igraće zonu 2-3 čitav tok meča, bez obzira na rivala i trenutni rezultat. I pored toga, niko na celom turniru do sada nije našao način da im se suprotstavi.
• Visina. Kada imate plejmejkera koji je visok skoro dva metra onda je jasno da vam je visina prednost. Cela startna petorka Syracusea je viša od 193cm i Narandžasti koriste tu činjenicu da terorišu protivničke bekove i blokiraju unutrašnje igrače. Čudovišni raspon ruku igrača samo dodaje ne efektivnosti odbrane i napadačkog skoka.

Loše vesti:

• Napadačka igra bekova. MCW je elitni plejmejker koji može da iskreira sopstveni šut, a Brandon Triche je kombo bek sa odličnim prodorom i dobrim step back šutem. Problem je što te stvari ne rade dovoljno često. Ova dva igrača gube preko 6 lopti po meču i šutiraju 29% van linije za tri poena, a pri tom ispale preko 7 trojki. Ako njih krene šut, budite sigurni da će Syracuse pobediti fantastičnom odbranom koja dozvoljava svega 46 poena protivniku. Ključna reč je ako. Ni ostatak tima ne igra preterano potentnu napadačku igru. Syracuse je 57. tim u NCAA po napadačkoj efikasnosti (poeni po posedu), i ofanzivni skok je često jedina tanka linija po kojoj hodaju na putu do uspeha.
• Defanzivni skok. Koncepcijski rizik koji svesno preuzimaju. Svi koji su ikada odgledali više od tri četvrtine nekog košarkaškog meča znaju da je jedna od najvećih mana zonske odbrane defanzivni skok. Ove sezone, Orange je 279. tim lige po defanzivnom skoku. Koliko god čudno zvučalo, istina je da je nekada najbolji način da razbijete zonu Syracusa u stvari da promašujete šuteve.

Trener: Jim Boeheim. Jim je legenda Syracuse-a. Može se reći i da Jim Boeheim jeste Syracuse. Iza sebe već ima 37 sezona kao glavni trener i sve ih je proveo u Syracuseu, gde je i studirao. Lokalni dečko je ceo život posvetio svom univerzitetu i sada je drugi trener po broju pobeda u istoriji NCAA lige (odmah iza neprikosnovenog Krzyzewskog). Zaslužan je za 9 titula najboljeg tima na Big Eastu, 4 Final Four nastupa i za najveći uspeh tima – titulu šampiona 2003. godine.

Glavni igrač: Michael Carter-Williams (plejmejker, 198cm, 84kg, Sophomore, 12.1p, 7.4as, 4.9sk). Kada bi MCW imao dobar šut, bio bi jednostavno savršen. Fantastičan defanzivac, izuzetnih fizičkih predispozicija za poziciju koju igra, košarkaški inteligentan, odličan kreator i organizator, dobar dodavač (jedno vreme najbolji asistent lige), dobar u prodoru, dobro koristi visinsku prednost u odnosu na čuvara, izuzetno pokretljiv u odbrani i ogromnog raspona ruku kojima u kombinaciji sa patentiranom zonom Boeheima iznuđuje veliku broj presečenih lopti. Bukvalno sve osim šuta. Najveća mana mu je to što se ponekad previše trudi da dokaže drugima ono u šta je verovatno jedino on sam ubeđen – da je prefinjeni trojkaš.

Rezime: Syracuse nije tim uz koji se uživa u košarci, ali je tim uz koji se uživa u kvarenju igre protivnika. To nije ekipa koja ima izraženu zvezdu u timu, ali je ekipa koja u svojim redovima ima igrača kojem se predviđa solidna NBA karijera. Narandžasti odlično skaču u napadu, ali isto dopuštaju i svojim protivnicima. Najviši tim na turniru, ali tim bez pravog centra. Fantastično se kreću u odbrani, ali im napadi izgledaju tromo. Potpuno kontroverzan tim koji je već nekoliko puta ove sezone bio prežaljen, poslednji put pre 4 nedelje kada nisu uspeli da pređu 40 poena u meču protiv Georgetowna. Sada su na Final Fouru. I u skladu sa njihovim kontrastima, ne bi bilo veliko čudo i da ga osvoje.

Michigan Wolverines

Najtalentovanija ekipa na turniru. Jednog dana će se možda o ovoj selekciji pričati kao o Fab Five verziji 2.0. Činjenica je da ovi momci imaju lepu perspektivu, ali im ništa neće pasti sa neba, naročito ne pobeda na turniru. Kraj NCAA karijere nekih od ovih momaka će u stvari predstavljati početak nove priče u njihovim životima i postoji velika verovatnoća da jednoga dana o nekom od ovih momaka pričamo kao o zvezdi svetske košarke koja je svoju blistavu šampionsku karijeru započela baš na ovom NCAA turniru 2013.

Lokacija: Ann Arbor, Michigan

Poznati bivši igrači: Jamal Crawford, Rudy Tomjanovich, Glen Rice, Jalen Rose, Chris Webber

Put do Atlante: Nakon rutinske pobede protiv South Dakota State-a u prvom kolu 71-56 i iznenađujuće lakog trijumfa protiv nezgodne ekipe VCU Ramsa 78-53 usledio je najbolji meč na čitavom turniru u kojem su dobili favorizovani Kansas 87-85 u meču u kojem su u poslednjih nekoliko minuta nadoknadili dvocifreni minus i lucidnošću Burke-a izborili produžetak u kojem Jayhawksi nisu imali šansi. Baš kao i Florida u Elite 8 rundi koja je razbijena šutem spolja rezultatom 79-59.

Prethodni put na F4: 1993.g.

Najveći uspesi na turniru: Titula 1989.g.

Startna petorka: G Trey Burke G Nik Stauskas G/F Tim Hardaway Jr. F Glenn Robinson III F Mitch McGary

Šesti igrač: Jordan Morgan

Najbolji strelac: Trey Burke (18.9 poena po meču)

Najbolji skakač: Mitch McGary (6.1 skok po meču)

Najbolji asistent: Trey Burke (6.8 asistencija po meču)

Dobre vesti:

• Napadački talenat. Napad Michigana puca iz svih oružja na turniru. Postižu skoro 79 poena po meču i pri tom šutiraju 50% iz igre i 40% van linije za tri poena. Upravo taj šut za tri poena će im biti najveće oružje u razbijanju zone Syracusea. Kompletan tim čini savršeno skladna petorka: kreativac na mestu pleja, prefinjen šuter na dvojci, atletska kombo krila i pokretljiv i agresivan centar. Michigan nakon Fab Five generacije ponovo ima čime da se ponosi. Samo da neko ne zatraži tajmaut.
• Šut spolja. Ponekad ne znate ko će vam sledeći natrpati koš šutem. Kanađanih sa litvanskom šuterskom genetikom Stauskas nije imao dobar ulaz u turnir, ali je sve naplatio protiv Floride šutirajući 6/6 za tri poena. Ukoliko njega ne ide, tu je Burke. I Hardaway. I Robinson.
• Sazrevanje McGary-ja. Mitch McGary je jedan od visokih igrača u koje se polažu velike nade, ali još uvek u stanju poluproizvoda koji tek treba da dobije stalan oblik. Ovaj freshman je u sezoni prosečno postizao 7 poena i 6 skokova, da bi na turniru skrenuo pažnju sa 21 poenom i 14 skokova protiv VCU-a i 25 poena i 14 skokova protiv Kansasa. Nije slučajno što se dobra forma tima pokopila sa dobrim partijama startnog centra.

Loše vesti:

• Odbrana. Odličan napad i igra na koš više je ono što maskira najveću manu Michigana. Timu nedostaju igrači koji će zatvoriti reket, prinuditi protivničke bekove da izgube brdo lopti, onemogućiti visokim igračima rivala skokove u napadu i odbraniti perimetar.
• Neiskustvo. Talenat i neiskustvo često idu ruku pod ruku. Tako je i u ovom slučaju. Wolverinesi u svojoj petorci imaju nekoliko viđenih NBA igrača, ali su to ponekad ipak samo tri freshmana , jedan sofomor (igrač druge godine) i jedan junior („trećak“).
• Rotacija. Mitch McGary igra odličan turnir na kojem se afirmisao kao odličan strelac i još bolji skakač sa 47 skokova na 4 meča. Međutim, osim njega Michigan nema kvalitetnog visokog igrača. Imajući u vidu da je u pitanju igrač prve godine koji još nije preležao sve dečije bolesti, eventualni problemi sa ličnim greškama mogu napraviti velike probleme u ionako siromašnoj rotaciji Wolverinesa zbog koje Burke, Hardaway i Robinson često igraju i više nego što bi trebalo.

Trener: John Beilein. Beilein je u Michigan stigao kada je ovaj tim bio u dubokom kanalu propustivši devet uzastopnih NCAA turnira. Nakon raspada Fab Five generacije košarka kao da je stala u Michiganu, bar u onom delu gde igraju Wolverinesi. Coach B je sve to promenio. U drugoj sezoni na klupi U-M, Beilein je doveo tim do završnog turnira, ukupno 4 učešća u poslednjih 6 godina, a ove sezone i do svog najvećeg uspeha – Final Foura.

Glavni igrač: Trey Burke (plejmejker, 183cm, 86kg, Sophomore, 18.9p, 6.8as). Bez njega verovatno ne bismo uživali u igri Wolverinesa na ovom turniru. Pri tom ne mislim samo na pogođenu trojku za produžetak protiv Kansasa. Za razliku od ostalih kandidata za igrača godine u NCAA došao je na turnir da ga osvoji. I to jasno pokazuje svakim potezom. Burke je najbolji plejmejker lige, i verovatno njen najbolji igrač. Osim što je kompletan u skoro svim košarkaškim segmentima, pokazuje i karakter neophodan za NBA superstara. Prošle godine je doneo odličnu odluku da ostane i ovu sezonu na koledžu čime je dodatno sazreo i popravio draft poziciju. Sa svojih sedam asistencija po meču uključio je sve svoje saigrače u dostizanje zajedničkog cilja. Glavni je kohezioni faktor u ekstra talentovanom timu Michigana. Savršena zona koju igraju Narandžasti će mu biti najveći izazov  do sada.

Rezime: Michigan je tim za gledanje. Napad koji igraju ovi klinci je ono što predstavlja samu esenciju košarke. Uvek je nezahvalno prognozirati nastavak nečije karijere, ali Trey Burke ima sve sastojke neophodne da postane the next best thing. A kada imate najboljeg igrača na turniru sasvim je logično i da postanete najbolja ekipa na turniru, zar ne? Nakon nekoliko besanih noći i gomile odgledanih mečeva sve se svodi na poslednjih 80 minuta sezone. Zbog svega viđenog do sada, zbog kvaliteta igre, intenziteta pokazane želje, talenta, trenutnih mogućnosti, zbog svega onoga što čini lepotu najlepše igre na svetu mogu reći da košarka i svi oni koji je vole zaslužuju finale Louisville – Michigan. Finale za pamćenje i uživanje.

Moj posao u prethodnom periodu je bio da vas zarazim virusom koledž košarke. Komentari i poruke koje sam dobijao nakon objavljenih postova mi pokazuju da sam na dobrom putu. Poznajući jačinu virusa na sopstvenom primeru ne brinem da će se održati. Kada jednom ispratite March Madness do kraja, pratićete ga svake naredne godine, verujte mi na reč. A onda jednog dana možda počnete da pišete blog o tome… Od sledećeg posta vraćamo se u ustaljeni ritam od jednog posta nedeljno. Naredne sedmice – retrospektiva sezone. Do tada, ne propustite završnicu turnira: subota na nedelju 00:10 Wichita State – Louisville, 02:45 Syracuse – Michigan, veliko finale ponedeljak na utorak 03:00 (prenosi na Arenasport 1 i ESPN America od kablovskih kanala, za live streamove dođite na forum). Pozdrav do sledećeg čitanja, ’Toine