Ludilo u genima

Tradicija se, po Merriam-Websterovom rečniku definiše kao: „nasleđen, uspostavljen ili običajan obrazac misli, akcija ili ponašanja, kao što su religijske prakse ili društveni običaji“. Krastavac se, po istom rečniku, definiše kao „jestiv, mesnat plod biljke Cucumis sativus, cilindričnog oblika sa zaobljenim krajevima, zelene, bradavičaste kože.“ I jedna i druga informacija imaju istu upotrebnu vrednost za ovaj blog. Tradicija je, jednostavno rečeno, ono što traje. Bilo da je to skup običaja kojima obeležavamo Božić, dvanaestogodišnje uzimanje titule državnog prvaka, ili činjenica da su ostrvske ekipe nezgodni protivnici za bilo koji naš fudbalski tim ili nacionalnu selekciju. Država koja je jedva skupila 230 godina postojanja se ne može baš nazvati zemljom tradicije, ali postoji oblast života u kojoj se takve stvari izuzetno neguju. Navijačke tradicije zauzimaju posebno mesto u priči o koledž košarci, imajući u vidu da se sama košarka, valjda, igra baš zbog njih – njihovog visočanstva Navijača. U ovom postu upoznaćemo neke od najpoznatijih i najupečatljivijih tradicija američke koledž košarke. Uživajte!

Sečenje mrežice

Jedna od košarkaških tradicija u svetu koja nikada ne dosadi. Gotovo da nema turnira ili finala nacionalnog prvenstva, a da sečenje mrežica od strane pobedničke ekipe nije podjednako važno kao podizanje pehara. Ali malo ljudi zna kako i gde je sve počelo. Tradicija je nastala, gde drugo, nego u najkošarkaškijoj državi u Sjedinjenim državama – u Indiani. Početkom dvadesetih godina prošlog veka, srednjoškolski timovi u ovoj državi su pobede na regionalnim turnirima počeli obeležavati sečenjem mrežica. Everett Case, legendarni trener, je nekoliko puta i sam učestvovao u tim ceremonijama, da bi tradiciju preneo i u NCAA postavši trener North Carolina State-a. 1947. godine, Wolfpack je pod njegovim vođstvom uspeo da osvoji turnir Southern konferencije, a Case je zaželeo suvenir. Kako u sali nije bilo merdevina, igrači NCS-a su morali da na rukama drže svog trenera, koji je na zaprepašćenje svih ostalih, isekao mrežicu i poneo je sa sobom. U početku se tradicija nije odmah primila, timovi na zapadnoj obali su je nazivali „glupošću sa East Coast-a“, ali se vremenom pelcer primio i proširio do interkontinentalnih razmera. Zanimljivo je da je trener Jim Valvano, takođe coach North Carolina State-a, pred završni turnir 1983. godine sa svojim igračima na treningu vežbao – sečenje mrežica. Vizualizacija je u potpunosti uspela. Rezultat – velika pobeda Wolfpacka u finalu protiv Phi Slamma Jamma Houstona, o kojoj je već bilo reči u ovom blogu. Mnogo godina kasnije, 2008. godine, igrači Kansasa su, nakon dobijenog finala, uveli sopstvenu tradiciju u kojoj svaki igrač napravi po jedan rez na mrežici, počev od freshmana pa sve do glavnog trenera. Kao i mnoge druge košarkaške priče, i ova se proširila van američkog kontinenta postavši jedna od najčuvenijih sportskih tradicija. Što se tiče čoveka koji je preneo priču u koledž košarku, Everetta Case-a, 1964. godine mu je konstatovan melanom i prognoze su bile da mu je ostalo još 18 meseci. Nakon što je njegov bivši klub uspeo da iznenadi Duke u finalu ACC turnira, igrači su prišli novinarskoj loži, došli do Case-a koji je sedeo u svojim invalidskim kolicima, podigli ga na ramena i odveli do koša, gde je isekao svoju poslednju mrežicu.

Klupe u Memorial Gymnasium-u

Dvorana Vanderbilt Commodoresa je jedna od nastarijih dvorana u NCAA, izgrađena još 1952. godine u čast poginulih studenata u Drugom svetskom ratu, ali ono po čemu je poznata je njen jedinstveni dizajn. Specifičnost u svetu košarke  predstavlja činjenica da je teren u dvorani izdignut u odnosu na tlo, pa podseća na svojevrsnu pozornicu. Ali nije to ono što je razlikuju od svih ostalih dvorana. Pre nego što su se preselili u Memorial, igrači Vanderbilta su svoje mečeve igrali u maloj sali u kojoj je prostor uz sam teren bio toliko sužen da su klupe za rezervne igrače morale biti premeštene na čeone linije, sa jedne i druge strane terena. Kada je nova dvorana izgrađena, čelnici Vanderbilta su odlučili da zadrže tradiciju „bočnih klupa“ i prenesu ih i u novu kuću. Tako je Memorial Gymnasium postao prva dvorana u koledž košarci (a vrlo verovatno i u svetu) u kojoj su klupe za rezervne igrače i stručni štab smeštene – neposredno pored koševa. Istovremeno, kako bi se meč mogao pratiti i sa bočnih tribina, konstrukcije koševa u sali su takođe neobične, i podsećaju na stative fudbalskog gola na koje je nakačena tabla. Ceo ovaj fenomen „bočnih klupa“ daje ogromnu prednost domaćim igračima. Dovoljno je samo zamisliti plejmejkera gostiju koji pogledom traži trenera kako bi dobio instrukcije. Dvorana Vanderbilta je tako postala težak gostujući teren iako je skoro svim gostujućim igračima veliko zadovoljstvo da odigraju svoju rolu na pravoj košarkaškoj pozornici.

Rock Chalk Jayhawk

Rock Chalk Jayhawk je „You’ll Never Walk Alone“ američke koledž košarke. Možda ne toliko melodičan, sigurno ne toliko lep, ali je ipak poklič koji traje više od 125 godina i i dalje se sa istim žarom ori Allen Fieldhouse-om. Poklič je prvi put promovisan još davne 1886. godine, kada je profesor hemije sa Kansasa E.S. Bailey diskutovao sa kolegama kako bi prekratio vreme putovanja vozom (oni koji su se skoro vozili vozom znaju kakve sve ideje padaju čoveku na pamet u trenucima dokolice, na stranu to što je naša železnica danas skoro na nivou one iz 1886.) kako bi bilo dobro da sportski timovi imaju svojevrstan poklič. Umorni od puta, izduvnih gasova voza i ko zna još čega, nisu uspeli da smisle ništa originalnije od „Rah Rah Jayhawk, Go KU“ koji se tri puta ponavlja. Tri godine kasnije, uzvik je dobio današnju formu „Rock Chalk Jayhawk, KU“, kao spomen na posebnu vrstu krečnjačkog kamena koji se nalazi isključivo u okolini kampusa Univerziteta Kanzas, a koji se naziva chalk rock. Eto šta se dešava kada se profesor geologije umeša u stvaranje navijačkog pokliča. Rock Chalk je vremenom postao deo tradicije Univerziteta Kansas i van sportskih borilišta. Poklič je korišćen od strane trupa iz Kanzasa u Američko-filipinskom ratu 1899. godine, a kasnije i u Drugom svetskom ratu. 1911. godine je po prvi put telegrafski prenošen fudbalski meč Border War rivalstva o kojem je bilo reči u postu o najvećim koledž rivalstvima. Hiljade ljudi se skupilo u Lawrencu da isprati „prenos“ meča iz Missouri-ja i tom prilikom je Rock Chalk i zvanično postao deo folklora. Danas je poklič najviše vezan za mečeve Kansas Jayhawksa u Allen Fieldhouse-u, kada se pred početak svakog meča refren „Rock Chalk Jay Hawk“ dva puta sporo, a zatim tri puta brzo ponavlja. Pre toga obično sledi himna univerziteta „Crimson and the Blue“, a zatim borbena pesma „I’m a Jayhawk“. Od sredine osamdesetih godina, Rock Chalk je počeo da se pojavljuje i na košarkaškim mečevima u trenucima kada ekipa Jayhawksa ostvari nedostižnu prednost, kao svojevrstan vid pobedničke cigarete kojom se proslavlja trijumf. Možda prosečnom navijaču naviknutom na redovno pevanje navijačkih pesama ovo ne zvuči ništa posebno, ali opet, situacija u kojoj 17000 ljudi u dvorani ili 52000 na stadionu u jednom glasu ponavlja poklič je nešto što treba doživeti. Rock Chalk Jayhawk KU – tradicija duga 127 godina koja je stala u samo četiri reči.

Cameron Crazies

Cameron Crazies su prava navijačka grupa. I to jedna od najuđih. Ne samo da su ludi, oni su i originalni, nepristojni, glasni i pre svega duhoviti. Oni su šesti igrač Duke Bluedevilsa, jedan od razloga zašto Duke ima skor 413-55 na svom terenu pod vođstvom Coach K. Lako ćete ih prepoznati – tela, lica i kose su im ofarbani u plavo ili belo. Na utakmici kreću navjanje još dok traje zagrevanje, a u toku meča, skaču gore-dole po tribinama kad god protivnici imaju loptu u posedu. Cela priča je krenula sredinom 80. godina, kada je Duke svoje mečeve igrao u Cameron Indoor Stadium-u, odakle i Ludaci vuku svoj naziv.  Njihova pojava se poklopila sa dolaskom trenera Mike Krzyzewskog i usponom celog programa. Pre meča, da bi uspeli da dođu do dragocenog parčeta papira sa kojim se ulazi na meč, Cameron Crazies kampuju ispred arene u šatorima. Vremenom se ovaj običaj toliko proširio i postao opšte prihvaćen, da je ceo prostor „kamp zone“ nazvan Krzyzewskiville, mali grad u kojem često može da se nađe i do 1500 studenata, naročito pred velike derbije sa North Carolinom. Ludaci su poznati po svojim „performansima“, još od 1980-ih godina, oni su uspevali da rasplaču čirlidersice, primoraju da televizijska stanica koja vrši prenos isključi ton zbog njihovog glasnog vređanja glavnog sponzora, ili da jednostavno izbace protivničke navijače van dvorane. Nije im strano ni bacanje stvari na teren, pogotovo hrane. Tako su u meču protiv Georgia Techa bacali kese sa rezancima u pravcu Craig Neaml-a, igrača visokog dva metra i jedva teškog 70 kilograma, Dennisu Scottu koji je imao potpuno suprotan problem sa kilažom su bacali grickalice i čokoladice, a Lorenzo Charlesu sa North Carolina State-a kutje od pice, nakon što je isti uhvaćen kako krade pice iz picerije, nekoliko nedelja ranije. Chris Washburn, koji je pomenut u prethodnom postu po krađi stereo uređaja, počašćen je gomilom audio kaseta. Nakon kritika na njihov račun u Washington Postu, Cameron Crazies su predstavili veliki plakat sa natpisom „Ako ne možete da upišete koledž, idite na State. Ako ne možete da odete ni na State, pišite za Washinton Post“. Jedan od najpoznatijih običaja čiji su kumovi Cameron Ludaci, a koji se takođe proširio na druge dvorane u SAD,  je povik „air ball“ nakon promašaja celog koša od strane protivnika. Eh, ti divni ludaci.

Saint Joseph’s Hawk

Maskote su veliki deo tradicije američkog sporta, a izuzetak nisu ni koledž timovi. Nošenje ogromne vunene lutke koju je pre vas nosilo na stotine ljudi, i isto toliko njih oznojilo, olakšalo ili ko zna šta još uradilo u njoj, se smatra velikom čašću. Jastreb univerziteta Saint Joseph je najbolja maskota u svetu koledž košarke, po izboru ESPN-a, Sport Illustrateda i The Sporting Newsa. Šta je toliko specifično kod Hawka? Po izgledu, ništa posebno, u NCAA ima još na desetine pernatih maskota koje jurcaju po terenu, ali samo studentu u kostimu Hawka je zagarantovana upala mišića. Naime, u skladu sa motom univerziteta koji glasi „The Hawk Will Never Die“, (ne)srećnik u telu Hawka mora konstantno da maše krilima za vreme trajanja utakmice, čak i u poluvremenu. I to traje još od 1956. godine. Pre nekoliko godina, ESPN je u prenosu meča Saint Joseph’s univerziteta koristio specifičan „flap-o-meter“ kojim je ustanovljeno da Hawk zamahne svojim krilima oko 3500 puta u toku jednog meča. Samo jednom se na kratko desilo da Hak prestane da maše krilima, i to 1998. godine u meču protiv Rhode Islanda, kada je Rhody the Ram, maskota Rhode Islanda, pokušao i uspeo da skine glavu Hawku koji ga je potom oborio na pod i umlatio. Rhody je isključen sa meča, a Hawk je nastavio da maše krilima. Tradicija Saint Joseph’s Hawk-a je izuzetno poštovana na univerzitetu. Jednom godišnje se bira student nosilac zvanja The Hawk-a, koji se smatra punopravnim članom košarkaškog tima, putuje svuda sa ekipom, a za uzvrat dobija – full stipendiju i odličnu definiciju ramenog pojasa.

Midnight Madness

Svuda u svetu navijači sportskih klubova sa nestrpljenjem čekaju početak nove sezone, ali samo se u koledž košarci od toga pravi Ludilo. Ponoćno ludilo je naziv za vrlo specifičnu tradiciju koja se proširila duž cele mape univerzitetske košarke. Evo o čemu se radi. U NCAA ne možete organizovano trenirati preko leta, timovi su praktično raspušteni krajem sezone i novo okupljanje nije moguće sve do sredine oktobra, odnosno, do prvog petka najbližeg 15. oktobru, kada tačno u ponoć i zvanično počinje nova sezona, i timovima je dozvoljeno da održavaju zajedničke treninge. Taj trenutak iščekivanja da sat otkuca ponoć se u studentskom svetu brzo pretvorio u događaj sličan dočeku Nove godine. Tradicija je počela 1971. godine, kada je trener Marylanda Lefty Driesell tačno u ponoć organzovao trku na 1,5 milja za svoje igrače. Spontano se okupilo oko 3000 fanova u kampusu kako bi pozdravili tim, i Ludilo je započelo. Driesell je redovno održavao tradiciju dok je bio na Marylandu, a posle je preneo i na Georgia State. 1982.g. Kentucky Wildcatsi su počeli sa aktivnom promocijom proslave pod nazivom Midnight Madness, kao školskog performansa sa glumcima, publikom, bendom,… na Kansasu se slična manifestacija naziva “Late Night in the Phog”, i otpočela je 1985. g. na insistiranje tadašnjeg trenera Larry Browna, a sada se svake godine prenosi putem streaminga na Internetu. U većini kampusa, događaj se svodi na takmičenje u zakucavanju i šutiranju trojki, šutevima sa pola terena, poklanjaju navijačkih rekvizita ili dela opreme publici, koncerte, pozorišne predstave, predstavljanje novajlija,… Često se dovode poznate ličnosti: pevači, glumci, bivši sportisti koledža. Na univerzitetu Michigan State je glavni događaj Midnight Madnessa iščekivanje na koji način će se trener Tom Izzo predstaviti publici. Prošle godine se odlučio da se pojavi obučen kao Iron Man, dok je pre toga u dvoranu ušao vozeći svoj Harley-Davidson. Trener Floride Billy Donovan se odlučio da pozdravi publiku ustajanjem iz mrtvačkog kovčega. Vremenom je Midnight Madness postao i medijski spektakl, pa je svake godine moguće na nacionalnoj frekvenci videti live prenose festivala sa različitih kampusa. Vaše pravo da znate sve. Tim menadžeri događaj često vide kao priliku za dodatnu zaradu, pa je recimo Rupp Arena, dom košarkaša Kentucky Wildcatsa (svaka asocijacija na Acu Stojanovića je više nego slučajna), rasprodata nedeljama pred sam događaj. Pričamo o dvorani sa preko 23000 mesta… Ponoćno Ludilo je tako postao svojevrsni festival kojim započinje svaka nova sezona. I sve u slavu Košarke.

John Brown Toalet Paper Game

„Da vidim da li sam sve poneo… novčanik? Tu je. Karta za meč? Tu je. Ključevi od kola? Tu su. Rolna toalet papira? Tu je.“ Možda zvuči čudno, zapravo, sigurno zvuči čudno, ali ovo je tipičan način pripreme za prvi meč sezone navijača John Brown Golden Ealgesa. U mnoštvu različitih tradicija koje je sreću u koledž košarci jedna je, pa, recimo različitija od drugih. Za razliku od ostalih, tradicija univerziteta John Brown iz Arkansasa koji se takmiči u NAIA ligi ima realne košarkaške posledice. Na početkuj svake sezone, kada John Brown igra prvi meč na domaćem terenu, tradicija je da se, nakon što domaća ekipa postigne prvi koš iz igre, ceo teren prekrije – toalet papirom. Znači, hiljade i hiljade rolni toalet papira. U tenucima kada se ceo teren zabeli, na tribinima počinje žurka, dok za to vreme maskota domaćeg tima pravi anđele u toalet papiru. Osim što izaziva prekid meča i skupljanje traka po terenu, ova neobična tradicija donosi i prednost gostujućem timu, jer ujedno predstavlja i prvu tehničku grešku u sezoni za ekipu John Browna. Ali, za to niko ne mari previše, i to već više od trideset godina… Najbolja tehnička greška u istoriji sporta.  Posle toliko vremena, niko se više ni ne seća kada je i zašto bačena prva rolna. Jedni kažu da je izazvana pogrešnom sudijskom reakcijom, drugi lošom formom domaćeg tima, a treći se pitaju, ko još to ide na košarkaški meč sa pakovanjem toalet papira kod sebe? Najzvaničnija verzija je da je cela priča počela osamdesetih godina kao način skretanja pažnje na univerzitet. Ako je tako, plan je u potpunosti uspeo, jer je jedan mali program iz Arkansasa uspeo da nađe način da jednom godišnje, bar na kratko, pažnja sportske javnosti u Sjedinjenim državama bude usmerena na njih. I to sve zbog toalet papira.

Taylor University Silent Night

Za razliku od studenata John Brown univerziteta, oni sa Taylora imaju malo konzervativniji, jednostavniji, ali podjednako cool nastup. Svakog petka pre završni ispita, koji padaju negde sredinom decembra, održava se pomalo čudan, ali i izuzetno originalan festival košarke u režiji studenata Univerziteta Taylor. Silent Night počinje kao i svaki drugi meč, ali sa jedva primetnom razlikom. U stvari, totalno neprimetnom, ako gledate prenos sa stišanim tonom ili inače ne čujete baš najbolje. Početak meča liči na basket ponedeljkom popodne na starom Difu, jedino što se čuje je škripa patika, lopta koja odskače i igrači koji se dozivaju. Iako je dvorana dupke puna. Ta sablasna atmosfera traje sve dok domaći tim ne postigne deseti poen. A onda nastaje haos. Dvorana se pretvara u epicentar ludila, erupcija oduševljenja, skakanje, grljenja, konfete, maskenbal,… u najmanju ruku biste pomislili da su tim košem postali državni prvaci. Ali ipak, u pitanju je samo jedna simpatična tradicija koju ova škola, koja se takmiči u NAIA ligi, redovno održava. Pred kraj meča, cela dvorana peva „Silent Night“ (šta drugo?), a nakon susreta, svi se sele u kampus univerziteta na božićnu žurku. Cela priča je plod ideje bivšeg pomoćnog trenera potekla još krajem osamdesetih godina, brzo postavši veoma popularna kod studenata, ali i igrača Taylora. Još jedna zanimljiva ideja koja je mali studentski tim stavila na košarkašku mapu.

Toliko za sada. U narednom postu ćemo upoznati najbolje navijače u koledž košarci. Pozdrav do sledećeg čitanja, ’Toine.