Let the games begin! (deo 2.)

U prošlom tekstu smo upoznali timove koji neće osvojiti turnir, ali će sprečiti neke od favorita da to učine. Sada ćemo predstaviti te favorite. I to prave favorite, odnosno ekipe koje sastavom, formom i igrama zaslužuju da postanu deo istorije koledž košarke, kao i lažne (da ne kažem krive) favorite, koje je splet okolnosti, lak raspored, opklada članova izbornog komiteta ili zavera Vatikana prokrijumčarila među najuži krig nosilaca. Pa, kom’ opanci, Tom i Džeri.

Lažni favoriti

Nije lako biti favorit. Drugi očekuju mnogo od vas, vi očekujete mnogo od sebe, nemate šta da osvojite jer su vas svi već proglasili pobednikom i pre prvog podbacivanja lopte na turniru, a jedino što možete da uradite je da postanete gubitnici preko kojih će neka Pepeljuga da bude lansirana u elitu. Kao što glasi duboka mudriost koju smo toliko puta čuli od naših trenera i „sportskih radnika“ (pratim međunarodni sport već dosta dugo i nikada do sada nisam čuo da još neko ima ovu kategoriju osim nas), najteže je dobiti dobijenu utakmicu. Evo timova koji po mom mišljenju nemaju dovoljno jaka leđa da na njima ponesu breme favorita:

Michigan State Spartans

Rang na turniru: #3 u Midwest Regionu

Skor u regularnom delu: 25-8

Prednosti: Čvrstina. Već godinama ekipa koju vodi Tom Izzo igra čvrstu, mušku košarku, pa ni ovogodišnji Spartansi nisu izuzetak. Verovatno je to zato što i nemaju mnogo izbora. U timu nemaju prevelik broj igrača koji su stvoreni za brzu, lepršavu igru i u stvarnosti predstavljaju nadograđenu verziju Wisconsina. Imaju igrače u spoljnoj liniji koji mogu da izmisle poen, imaju pitbulove pod košem koji su spremni da zatvore oba reketa, imaju i timsku igru na zavidnom nivou, a najveći adut im je to što imaju fantastičnog trenera spremnog da od jedne prosečne ekipe napravi turnirsku pretnju.

Mane: Organizacija napada. Ponekad ne izgleda kao da Spartansi igraju sporu košarku zato što im je to taktička zamisao, već da jednostavno ne znaju kako da smeste loptu u koš. Osetljivu poziciju plejmejkera pokriva Keith Appling od čijeg raspoloženja direktno zavisi uspeh ekipe. A raspoloženje mu se menja češće nego godišnja doba ovih dana. Appling nije plejmejker. Igra na poziciji pleja, ali nije ono što bi po definiciji trebao da bude – čovek koji pravi igru.

Na koga obratiti pažnju: Gary Harris. Igrač koji je pre nekoliko meseci postao punoletan, a već se nametnuo za vođu jednog ozbiljnog NCAA tima zaslužuje da se nađe u ovom pregledu. Harris je neverovatan atleta, košgeter koji može da poentira na različite načine. Može da odigra na obe bekovske pozicije, mada je prirodno SG. Dugačke ruke i brzina reakcije mu omogućavaju da bude odličan defanzivac. Maksimalno odrađuje posao u odbrani i ne beži od prljavog posla. U napadu ima širok asortiman, dobar je šuter za tri, ali je isto tako dobar i u prodoru. Mora još malo da poradi na kontroli lopte i driblingu, ali generalno gubi malo lopti. Pravo osveženje za Michigan State ove sezone.

Florida Gators

Rang na turniru: #3 u South Regionu

Skor u regularnom delu: 26-7

Prednosti: Raznovrsnost. Gatorsi imaju ozbiljan napadački potencijal. Na mestu kombo beka je odlični Kenny Boynton koji je već veteran NCAA bitaka, tu su još i odlični šuteri Rosario i Scottie Wilbekin, potom krilni centar Erik Murphy, koji više igra spolja nego na postu, i odlični centar Patric Young koji još uvek ne pokazuje svoj puni potencijal. Jednostavno, protiv Floride je teško napraviti odbrambenu taktiku jer se ne zna sa koje strane preti najveća opasnost. Osim toga, Gatorsi imaju tradiciju, talenat i trenera koji zna da motiviše tim.

Mane: Visina. Gatorsi su teška ekipa za branjenje, ali ekipa koja ima problema sa visokim i jakim timovima koji dosta polažu na unutrašnju igru. Na prve tri pozicije se uglavnom rotiraju tri beka, na poziciji četiri igra Murphy koji će uvek pre šutnuti spolja nego se spustiti u reket, tako da se cela filozofija na postu svodi na Younga koji, pored velikog talenta, ipak ima samo 206 cm. Nedostatak visokih igrača se najbolje video u porazu od Ole Miss-a na konferencijskom turniru.

Na koga obratiti pažnju: Kenny Boynton. Skorer. Igra na mestu pleja, ali je u duši bek šuter. I to onaj koji rešava mečeve. Može da postiže poene, što kažu ameri, „in bunches“ i to na najrazličitije načine. Odličan šuter, dobar u prodoru, jako brz i agresivan, solidan atleta za svoju visinu. Uz to je prošao i ceo program na jednom od boljih univerziteta kod jednog od boljih trenera Billa Donovana, pa je i odlično taktički podučen. Lider tima. Voli kada rešava u poslednjem napadu i ne beži od odgovornosti. Solidan defanzivac. Jako ide na protivnika i ne beži od kontakta. Slabiji organizator i dodavač, ne baš najbolji pregled igre za jednog pleja. Kada ga krene, onda je nezaustavljiv, ali isto tako zna i da se ne vidi na terenu. Uspeh Floride na ovom turniru zavisi najviše od toga koji će se Boynton pojaviti na terenu.

Georgetown Hoyas

Rang na turniru: #2 u South Regionu

Skor u regularnom delu: 25-6

Prednosti: Odbrana. Još jedna ekipa koja svoje mečeve igra „na koš manje“. Odbranu igraju svi, u istom ritmu, čitav tok meča. Najbolji strelci tima Porter i Starks su i najbolji kradljivci u ekipi. Pokriveni su dobrim defanzivcima na svim pozicijama, od pleja do centra, i mogu uspešno da odgovore na svaki napad u ligi i da neutrališu svakog napadača. Sezona cvetanja Otto Portera je od tima kojem je predviđeno da bude u velikoj borbi za pozivnicu za bal napravila jednog od većih favorita.

Mane: Napad. Odbrana Hoyasa je prinuđena da bude tako dobra da bi nadoknadila sve ono što napadači propuste. Pomalo je čudno da tim koji ima fantastičnog napadača Portera, odlične pretnje iz drugog plana u vidu Whittingtona i  Smith-Rivere i neverovatnog šutera Starksa bude tek na 65. mestu po procentu šuta i na užasnom 247. mestu po ukupnom broju postignutih poena (64.6 po meču). Takođe, jedna su od lošijih skakačkih ekipa na turniru. Premalo potencijala za nosioca #2 u regionu.

Na koga obratiti pažnju: Otto Porter Jr. Ovaj sofomor je bukvalno procvetao ove sezone. I još uvek se ne vidi čitav cvet. Ima sve što mu je potrebno da bude veliki igrač – fizikalije, atletske sposobnosti, košarkašku inteligenciju, odbranu, skok,… kada na to doda i iskustvo, biće paklen igrač. Još uvek ima mana, ali vredno radi na njima. Šut mu se popravlja i dok pišem ovaj tekst. Problem za Hoyase je što nemaju igrača koji ga može odmeniti, pa ulaze u veliki problem ako Juniora ne krene.

New Mexico Lobos

Rang na turniru: #3 u West Regionu

Skor u regularnom delu: 29-5

Lobosi nisu ni dočekali da obrazložim zašto ih svrstavam u grupu lažnih favorita. Gomila pravnika sa Harvarda je ipak bila prevelik zalogaj u prvom kolu…

Marquette Golden Eagles

Rang na turniru: #3 u East Regionu

Skor u regularnom delu: 23-8

Prednosti: Celina. Marquette je jedan od onih timova kod kojeg niko ne štrči. Svi igraju sve. Nema načina da predpostavite na koga će ići sledeći napad jer su svih pet igrača koji su u bilo kom trenutku na parketu približno sličnih kvaliteta i niko se ne ističe. Niko, osim Davante Gardnera koji sa svojih 140 kilograma ponekad izgleda kao kamiondžija koji je zalutao u dvorište osnovne škole u vreme velikog odmora. Zlatni orlovi igraju izuzetno čvrstu, defanzivno orijentisanu košarku sa skoro svih 12 raspoloživih igrača.

Mane: Šut. Brutalno su loši u šutu za tri poena, timski su na jedva oko 30%. U glavnom ne šutiraju mnogo trojki, a i kada šutnu najčešće pokažu zašto je to tako. Ukoliko ulete u rezultatski minus male su šanse da će se u toku meča vratiti iz deficita. U sastavu imaju gomilu igrača koji rade gomilu stvari, ali ni jednog koji neku od tih stvari radi baš, baš dobro. Jednostavno, nemaju igrača koji će ih pokrenuti i koji će preuzeti na sebe poslednji šut. U prvom kolu protiv Davidsona su se jedva iščupali, u sledećoj fazi ih čeka šuterski raspoloženi Butler.

Na koga obratiti pažnju: Vander Blue. Teško je u ovako kompaktnoj celini naći prvog među jednakima. Blue je statistički najbolji igrač tima, sa nešto više od 14 poena. Najveća je opasnost u spoljnoj liniji, a šutira slabih 29% za tri. On i ostatak tima moraju da odigraju na 110% svojih mogućnosti kako bi se duže zadržali na turniru. Pitanje je da li će i to biti dovoljno.

Pravi favoriti

Sada sledi priča o favoritima među favoritima. Ne očekujte da ćete ovde saznati ko će osvojiti turnir, ali vam sa sigurnošću mogu reći da to neće biti prošlogodišnji pobednik, iz prostog razloga jer Kentucky Wildcatsi nisu uspeli ni da se plasiraju među 68 ekipa. Evo timova koji su spremni da na najbolji mogući način iskoriste upražnjeno mestu na tronu vladara NCAA košarke:

Louisville Cardinals

Rang na turniru: #1 u Midwest Regionu

Skor u regularnom delu: 29-5

Prednosti: Odbrana. Možda i najbolja odbrambena ekipa u NCAA. Louisville igra sa niskom petorkom u kojoj su 4 spoljna igrača, što doprinosi neverovatno agresivnoj i pokretnoj odbrani, sa dosta agresivnog full-court presinga (trademark Rika Pitina), udvajanja i preuzimanja. Igrači se zaista ne štede u odbrani. Izuzetna fizička pripremljenost igrača je preduslov za ovakvu igru, ali sve to rezultuje laganim poenima iz kontranapada. Osim toga, Pitino ima i dosta igrača na klupi koje koristi u rotaciji, čak 9 njih igra preko 11 minuta po meču. Ekipa ima dosta talenta, igrače koji na odličan način određuju svoj deo posla i trenera koji zna da na optimalan način podeli zadatke. Svako u timu je samo jedan deo slagalice koju sastavlja Pitino, i to vrlo dobro radi uklapajući recimo napadačku lucidnost Smitha sa defanzivnom fanatičnošću Dienga u kompatibilnu simbiozu.

Mane: Visina i napad. Pošto dosta toga polažu u odbranu, Cardinalsi sa niskom postavom ulaze u koncepcijski rizik koji se uglavnom svodi na slabiji skok. Dieng je jedini igrač koji stvarno skače u timu, dok ostali uglavnom trče. U pozicionom ritmu, bez kontranapada i sa sporijim tempom, napad Louisville-a se svodi na inspiraciju Russa Smitha. Smith je jedan od najluđih igrača u NCAA, kojeg ne interesuje ni koja je sekunda napada ni da li je uopšte prešao na protivničku polovinu ako reši da šutne na koš. A rešava i češće nego što bi možda trebao. Ipak, u pitanju je opasan igrač, kome nikako ne dostaje samopouzdanja i ako uđe u seriju, napuniće bilo koju odbranu. Ostali igrači su solidni timski igrači, ali bez velikih napadačkih zvezda u timu.

Na koga obratiti pažnju: Russ Smith. Jedan od najzanimljivijih igrača na čitavom turniru, a sigurno i igrač sa najkraćim pamćenjem. Ukoliko se desi da promaši prvih devet šuteva, budite sigurni da će šutnuti i deseti a da ne trepne, kao da je tek izašao na zagrevanje. Ovakvi igrači koji ne osećaju pritisak su neophodni svakom šampionskom timu.

Prognoza: Uh… jako teško za prognozirati. Kažu da odbrane osvajaju prvenstva, ali mislim da će ovde uspeh zavisiti od toga da li će napad proraditi kad bude najpotrebnije. Mislim da mogu da ponove uspeh od prošle godine i budu među 4, a onda, ko zna…

Duke Blue Devils

Rang na turniru: #2 u Midwest Regionu

Skor u regularnom delu: 27-5

Prednosti: Iskustvo. Tri glavna igrača tima su seniori, što je neverovatno značajno za koheziju tima i uklapanje freshmena. Mason Plumlee, Seth Curry i Ryan Kelly su posle solidnih juniorskih sezona ostali i završnu godinu na koledžu, i po onome što se vidi za sada, nisu pogrešili. Curry se nametnuo kao lider tima, značajno je popravio svoje brojke i pre svega procente šuta i za sada izgleda bolje nego što je Austin Rivers izgledao prošle sezone. Mason Plumlee je postao jedan od najdominantnijih centara u NCAA. On je i prošle sezone bio blizu double-double učinka u proseku, ali je ove konačno počeo da pruža fantastične partije u kontinuitetu, nešto što nije radio ranije. Sa 17 poena i 10 skokova po meču je sigurno glavna snaga tima. Osim njih, raduje brzo uklapanje freshmena Rasheeda Sulaimona u koncepciju, pa ne čude dobri rezultati Bluedevilsa. Ryan Kelly, snajperista na poziciji četiri, je jedan od ključnih igrača tima. Duke ima izuzetno dobru startnu petorku u kojoj svi postižu dvocifreni broj poena. Takođe, raznovrsnost igre im je jača strana.

Mane: Klupa. Duke ima fantastičnu petorku, ali ništa više od toga. Samo 6 igrača ove godine igra preko 10 minuta u proseku. Tanka klupa se još uvek ne pokazuje kao faktor, ali je moguće da je to samo pitanje vremena. Prva petorka Duke-a provodi više od 30 minuta na terenu, što samo pokazuje nedostatak adekvatnih zamena. Turnirski sistem takmičenja može biti veliki problem za tim koji nema dubinu. Odsustvo samo jednog igrača Ryana Kelly-ja se pokazalo kobnim prošle sezone kada je Lehigh napravio senzaciju izbacivši favorita. Osim toga, Plavi đavoli užasno loše skaču i dopuštaju protivnicima veoma veliki broj ofanzivnih skokova.

Na koga obratiti pažnju: Mason Plumlee. Double-double mašina. Fantastično je počeo sezonu, dugo vremena bio na proseku 20/12 poena i skokova, koji je malo pokvario kako je sezona odmicala, ali je ipak pokazao da je jedan od najdominantnijih visokih igrača u ligi.

Prognoza:  Ukoliko ih povrede mimoiđu, Bluedevilsi sigurno imaju kvalitet i samopouzdanje da dođu do F4 runde. Samo da pre toga ne na lete opet na nekog C.J. McColluma…

Michigan Wolverines

Rang na turniru: #4 u South Regionu

Skor u regularnom delu: 26-7

Prednosti: Talenat. Startna petorka Wolverinesa je sačinjena od dva juniora, jednog sofomora i dva frešmena. Pri tom su šesti i sedmi čovek takođe freshmeni Mitch McGary i Caris LeVert. Michigan je po tome verovatno i najtalentovanija mlada ekipa u NCAA. Trey Burke je već bio viđen na prošlogodišnjem draftu posle meastralne prve sezone i zvanja Freshman of the year, Tim Hardaway Jr. je verovatno budući NBA igrač, a Stauskas, Robinson i McGary frešmeni o kojima će se tek pričati. Spoljna linija sa Burkeom, Juniorom i Stauskasom je verovatno najubitačnija u ligi. Neverovatno mi deluje da je Komitet ovoliki talenat svrstao tek na mesto #4 nosioca regiona, uz recimo Kansas State, a iza New Mexica koji su već na putu ka kući.

Mane: Neiskustvo. Nedostatak iskusnih igrača još uvek nije primetan u ekipi, pre svega zato što stvari idu odlično po njih. Ali je pitanje kako će se ovi klinci snaći kad pritisak turnira naraste do maksimuma. Fantastična odbrana koju igraju je morala biti kompenzovana slabijim ofanzivnim potencijalom. Osim Burke-a, tim nema pravog košgetera koji pruža konstantne partije. Zbog toga su Wolverinsi prinuđeni da igraju sporiju košarku, sa manje šuteva a više prodora i spuštanja lopte. I na improvizaciju Burke-a. Hardaway je prošle sezone šutirao očajno spolja, ove godine je bolji, ali je daleko od nivoa lidera tima. Ukoliko se drastično ne popravi, sva pažnja protivničkih defanzivaca će biti usmerena na Burke-a, što bi moglo tim da košta uspeha. Unutrašnja igra Wolverinesa praktično ne postoji.

Na koga obratiti pažnju: Trey Burke. Najbolji plej u NCAA. Budući NBA superstar. Nije požurio sa profesionalnim ugovorom, odlučio se da „odsluša“ još jednu godinu na fakultetu i nije pogrešio. Pokazao je da je sazreo kao lider. U užem izboru za igrača godine. Dečko jednostavno može sve na parketu.

Prognoza:  Sa klincima se nikad ne zna. Nedostatak kvalitetne visine u timu će ih najverovatnije koštati neuspeha na turniru, ali fantastična mladost i kvalitet bekovske linije su dovoljni da pobede bilo koga.

Ohio State Buckeyes

Rang na turniru: #2 u West Regionu

Skor u regularnom delu: 26-7

Prednosti:  Aaron Craft i Deshaun Thomas. Jedan verovatno najbolji defanzivac lige, drugi među najboljim napadačima. Craft je fantastičan u odbrani 1 na 1, pravi pitbul koji završava besprekorno odbrambene zadatke. Pritom je i pravi vođa na terenu, i odličan asistent. Kada bi bio više angažovan u napadu, bio bi skoro savršen plej. Ali nije. Thompson je iskoristio prošlu sezonu za svoj procvat. Na prošlogodišnjem turniru je zablistao i učinio da se odlazak Sully-ja manje oseeti. Prva napadačka opcija tima. Nažalost po njih, verovatno i jedina. Prošle godine, ovo je bio Sullingerov tim. Ove godine je Thomasov. A već par godina unazad, pravi vođa ne terenu je Aaron Craft. Zanimljiv tim Buckeyesa ove sezone. Vrlo mlad tim, ali samo sa jednim freshmenom. Ali i samo jednim seniorom. Predvođeni harizmatičnim Thad Matta-om, već nekoliko godina unazad dolaze do Sweet 16, prošle godine i do F4, ali nikako da urade nešto konkretno.

Mane: Visina i nedostatak kvalitetnih igrača. Buckeyesi igraju brzu i atraktivnu košarku, sa small-ball postavom koja odlično trči, ali je problem nedostatak dominantnog igrača na postu. Uz to, Thomas je igrač koji će uvek biti na svojih 20-ak poena, ali osim njega, tim nema pravog napadača. Craft je defanzivni specijalista i pass-first plej. Lenzelle Smith je odličan bek, dobar šuter koji zna da poveže lepe serije poena. Ali je problem što su to serije, a ne konstantan učinak. Pitanje je koliko mogu na leđima Thompsona ukoliko ostali ne preuzmu odgovornost u napadu. Takođe, nedostatak kvalitetnih izmena je više nego očigledan, pa Matta uglavnom igra sa 7-8 igrača u rotaciji.

Na koga obratiti pažnju: DeShaun Thomas. Sasvim sigurno jedan od najboljih napadača u čitavoj ligi (skoro 20 poena po meču). Osim toga, i najkonstantniji: ni na jednoj utamici u sezoni nije zabeležio jednocifren broj poena. A postiže ih na najrazličitije načine, bilo da opali trojku preko ruke ili se spusti na post. Zaista fantastičan igrač. Jedino pitanje je da li sasvim sam može da donese uspeh.

Prognoza:  Jako teško… Ne toliko zbog kostura i potencijalnih protivnika, već zbog kvantiteta i kvaliteta ekipe. Ukoliko izmisle još jednog napadača uz Thomasa mogu i do same završnice.

Gonzaga Bulldogs

Rang na turniru: #1 u West Regionu

Skor u regularnom delu: 31-2

Prednosti: Izbalansiran napad. Gonzaga je napravila veliki put od solidne mid-major ekipe do jednog od 4 najveća favorita za osvajanje turnira. Zagsi igraju odličnu košarku koristeći sve svoje kapacitete: odlično šutiraju, igraju brzo i sa dosta poena, solidno asistiraju i skaču. Imaju odlične šutere poput Pangosa i Bella, najbolji asistent je genetski predodređeni sin legende univerziteta Johna Stocktona, David. A u reketu caruju Olynyk i Harris koji zajedno postignu 32 poena i pokupe 15 skokova. Dower i mladi Poljak Karnowski pružaju odličanu podršku sa klupe.

Mane: Odbrana. Nije da Gonzaga igra toliko lošu odbranu, ali u poređenju sa napadom, nikako nisu na istom nivou pod oba koša. Teško brane perimetar i neotporni su na timove koji dobro šutiraju van linije za tri poena. Buldozi ove sezone imaju šansu da zavladaju koledž košarkom, ali za to im treba mnogo veća žestina u odbrani, naročito protiv šuterski raspoloženih ekipa, kakvim turnir ne oskudeva.

Na koga obratiti pažnju: Kelly Olynyk. Nakon što je prošlu sezonu propustio što zbog povrede, što zbog loše forme, mladi kanadski centar je ove godine postao jedan od najdominantnijih visokih igrača u ligi i budući pik prve runde drafta. Njegovih 17.6 poena i 7.5 skokova ponekad deluju bajkovito, imajući u vidu nagli napredak koji je pokazao. Igrom i izgledom dosta podseća na Fabricia Oberta i na staru, evropsku školu inteligentnih centara.

Prognoza:  Final Four ne bi smeo doći u pitanje s obzirom da su odličnim partijama u regularnom delu zaslužili i malo lakši kostur.

Miami (FL) Hurricanes

Rang na turniru: #2 u East Regionu

Skor u regularnom delu: 27-6

Prednosti: Tim. Miami se zaista krasi timska igra, i to nije fraza. Jim Larranaga je složio ozbiljan tim u kojem nema izrazitih zvezda,  ne postoje košgeteri i defanzivni specijalci, već svi igaju sve. Miami igra odličnu timsku odbranu, a u napadu se ne uzdaju u to da li će im glavna zvezda imati šutersko veče. U timu nema igrača koji postiže 20+ poena po meču. Štaviše, nema igrača koji postiže ni 15+ poena, ali zato ima njih desetorica koji imaju dvocifrenu minutažu po utakmici. Osnovna karakteristika ekipe je intenzivna odbrana kojom protivnika spuštaju na ispod 40 odsto šuta za dva poena, ukupno tek 34% iz igre. Napadački, su dosta izbalansirani. Tim je veoma iskusan, od pet najboljih igrača tima četvorica su seniori. Jedini koji nije senior je i prva violina tima, Shane Larkin. Zajedno sa Durandom Scottom čini odličnu bekovsku liniju.

Mane: Napad. Miami ne pleni baš virtuoznim akcijama, već se u najvećem boju slučajeva oslanja na individualizam Lakina. U timu nema igrača koji bi mogao da nadomesti njegovu igru ukoliko bi se povredio ili bi jednostavno bio indisponiran. Ove sezone su često upadali u loše šuterske serije iz kojih su se jedva ili nikako izvlačili zahvaljujući improvizaciji glavnih igrača. Nedostatak pravog superstara koji će povući ekipu kada joj ne ide može veoma da se oseti na turniru.

Na koga obratiti pažnju: Shane Larkin. Larkin je po potrebi plej, a po potrebi strelac, ponekad šuter, a ponekad prodor igrač. Najmlađi član startne petorke i njen najvažniji šraf je čitave sezone ona tanka nit koja odvaja ekipni uspeh od neuspeha. Skoro je izazvao erupciju oduševljenja na koledžu kada je saopštio da se vraća i sledeće sezone.

Prognoza:  Uzimajući u obzir da ih sa klupe predvodi iskusni Jim Larranga koji zna kako se neopažano provući pored favorita, kao što je pokazao kada je sa George Mason-om 2006. stigao do Final Foura, ne vidim zašto to ne bi ponovio i ove godine, a možda i načinio i korak više.

Indiana Hoosiers

Rang na turniru: #1 u East Regionu

Skor u regularnom delu: 27-6

Prednosti: Kompletan tim. Odlično pokriveni na svakoj poziciji. Glavni adut – Cody Zeller, na početku sezone ubedljivo najveći favorit za igrača godine. Osim njega, fantastičan šuter na mestu pleja, sa jako racionalnom i pametnom igrom (Jordan Hulls), odličan atleta koji bez problema pogađa šuteve spolja a može da odbrani skoro svakog igrača (Christian Watford), fantastičan borac (Will Sheehey) ili rezervni plej u vidu fantastičnog All-American freshmena i verovatno buduća zvezda tima (Yogi Ferrell). Victor Oladipo se iz senke nametnuo kao lider kada Zellera ne ide i zahvaljujući neverovatnoj odbrani i fizičkim predispozicijama ušao u tefter svih NBA skauta. Indiana je tim koji igra brzu, atraktivnu košarku, zasnovanu na odličnoj odbrani i fantastično raznovrsnim napadom. Taj napad je statistički najbolji na turniru.

Mane: Odbrana. Teško je jednom kompletnom timu naći pravu manu, više je to stvar koja je solidna, ali ne baš vrhunska – odbrana. Hoosiersi imaju dobre defanzivne igrače, ali stil igre koji forsiraju ostavlja ih donekle ranjivim u svom polju. I pored toga, Indiana je tim koja sa svakim igra na poen više jer plodan napad može sebi da dozvoli malo opuštanje u odbrani. Problem može predstavljati izlazak startera, jer osim šestog čoveka Ferrella tim nema igrače na klupi koji bi mogli da održe tempo. I pored toga, tim ima dovoljnu dubinu jer čak 9 igrača igra preko 10 minuta u proseku ove sezone.

Na koga obratiti pažnju: Cody Zeller. Da se završni turnir kojim slučajem zove početni i da se odigrao na početku sezone, Hoosiersi bi se prošetali kroz njega, a Zeller bi bio ubedljivo najbolji igrač. Toliko je ekipa Indiane nahvaljena na početku sezone, baš kao i glavni igrač tima. Porazi u toku godine su ih malo spustili na zemlju i otkrili neke mane koje Zeller poseduje, ali je i dalje u pitanju jedan od najdominantnijih igrača koledž košarke.

Prognoza:  Nešto slabija forma u kojoj se nalaze predstavlja problem, ali kompletna slika i dalje pokazuje jednog od 4 najveća favorita za osvajanje turnira. 

Kansas Jayhawks

Rang na turniru: #1 u South Regionu

Skor u regularnom delu: 29-5

Prednosti: Baš kompletan tim. Ako se za Indianu može reći da su kompletni, onda su Jayhawksi The real-deal. Imaju sve neophodne sastojke za šampionski koktel: igraju fantastičnu odbranu, odličan napad, šutiraju u visokom procentu, dobro skaču i distribuiraju loptu i mogu vas dobiti na stotinu različitih načina. Imaju i dokazanu zvezdu i možda budućeg prvog pika (McLemore), seniore sa gomilom iskustva iz velikih utakmica i prošlogodišnjeg finala (Withey, Releford, Johnson, Young) i možda i najboljeg trenera u NCAA (Bill Self). Uz to imaju i najboljeg blokera lige i čoveka koji naplaćuje carinu za ulazak u reket (Jeff Withey), igrače zadatka (Releford, Johnson) i nadolazeću freshman zvezdu (Perry Ellis). Da li je sada preterano reći da imaju SVE?

Mane: Izgubljene lopte. Ponekad izgleda da su jedini koji mogu da ih dobiju upravo oni sami. Najosetljivija pozicija u timu je plejmejker Elijah Johnson koji i nije pravi plej, ne razigrava baš najbolje saigrače, a i ne predstavlja napadačkog ubicu, pa da mu se to oprosti. Takođe i radi ono što nikako ne bi smeo – gubi dosta lopti. Osim McLemora, Kansas nema pravog košgetera koji će trpati poene u gomilama. Releford je ipak čovek koji pre svega obavlja posao u odbrani, a u napadu je više oportunista nego go to guy, baš kao i Withey. Veliko je pitanje kako će tim izgledati kada odbrane „provale“ McLemorovu igru.

Na koga obratiti pažnju: Ben McLemore. Jedan od igrača koji je eksplodirao ove sezone. Doduše, ima malu prednost u odnosu na ostale freshmane jer je prošle sezone trebao da igra za Jayhawkse, ali nije dobio dozvolu od NCAA zbog „akademskih razloga“, pa je „presedeo“ celu sezonu. Ali, ne da nije sedeo, nego je trenirao sa timom, upoznao se sa taktikom Billa Selfa, igrom Jayhawksa, ligom, protivnicima, i uz to neverovatno mnogo idividualno trenirao što je dalo rezulltate. I to kakve. Za igrača za kojeg u ovim godinama kažu da je spoj Ray Allena i Dwayne Wade-a samo je nebo granica. Verovatno buduća NBA zvezda. Na sledećem draftu će biti u najužem krugu za top 3 pika.

Prognoza:  Sve osim finala bi bio neuspeh za Kansas. Mada, kad god se od njih mnogo očekuje, obično uprskaju stvar. Bolje se snalaze kada ih svi otpišu, baš kao prošle sezone.