Laku noć, džezeri; Dobro jutro, šusteri…

Sedim u Crnoj Gori na moru i uživam; mislim kako je dobro kad se odmaraš od posla, foruma,  košarke, svakodnevice. Sve je više ludo dobrih klubova i kafića ovde na moru. Sunčanje, plivanje, prijatelji, sve čari toplog vremena (a ima ih…:-) ).

Noć je, treći na četvrti maj… Negde u daljini jedva čujno od basova koje slušam u bašti u kojoj sedim, čujem stvar: “Nekad i sad sa malo razlike, isti se ritam igrao…” Znate tu stvar, Čutura i Laki bend? Dobra je,  ali čak i muzički netačna. Pitam se koliko je svet ostao isti, muzički, sportski, socijalni; koliko smo mi isti u promenjenom svetu… Znam sledeće – definitivno, košarka i ja nismo isti, a za ostalo će morati pametniji da kažu… Jasno vam je, čim sam ušao u sobu, uzimam komp i pišem blog, da podelim sa vama ovu noć i svoja razmišljanja. A trebalo je drugačije ovu noć da potrošim…

Na istom ovom mestu sam pre nekih godina (ima otad…) bio klinac koji je gordo dolazio na košarkaško igralište, u pauzama priprema koje se, čini mi se, nikad nisu završavale, samo su se nastavljale jedna na drugu. Samouveren i siguran u svoju ruku, koja me nije izdala ni mnogo godina kasnije, a ni tad, koristio sam retke dane bez košarkaških obaveza, a trošio ih na košarku i to na moru. Za nekog glupo, za mene neophodno. Znam, nije blog o meni, o košarci je, ne brinite. Samo pravim uvod.

E, u to vreme nisam mašio. Dolazio sam tu sa prijateljima koji su kasnije  donosili ovoj zemlji  olimpijske medalje i medalje sa svetskih i evropskih prvenstava. Tada je košarka igrana po principu “ko ubaci više”. Sećam se da su dolazile i neke protivničke ekipe koje su igrale za to vreme brutalnu odbranu nad nama. Ti su momci igrali stalno sa podignutim rukama, sa rukom ispruženom u lice; neprekidno su ulazili u kontakt, igrali odbranu tako blizu da mi se činilo da mi se pod majcu podvlače. Mi smo ih žalili, smatrali smo (i bilo je tako u to vreme) da  su to “šusteri” i da igraju ono što znaju,  a što je manje cenjeno – grubu i snagatorsku košarku. Dobijali smo ih mi, teško i bolno, ali jesmo. Njima je bio užasno velik motiv da nas dobiju, ma kojim sredstvima, ma kakvim načinima, samo da sutra mogu da se pohvale. Mi nismo bili radi da neko naš skalp nosi okolo i širi poklič pobede. Dobijali smo i pod uslovima koje je teško objasniti, recimo, gde nije faul guranje s leđa u skoku ili bodycheck na ulazu. Košarkaškim žargonom rečeno – to su bili “ujedači za patiku”, a mi “gospoda”. U to vreme košarkaški, a i ovaj “običan” svet je pripadao nama, “Ligi izuzetnih džentlmena”…

Kao što na početku rekoh, svet se menjao, posebno košarkaški svet. I mi smo. Samo se visina koša i širina obruča nije menjala. Svake smo godine sve teže dobijali te “šustere”, sve dok nismo počeli da s njima igramo egal završnice u kojima je sreća odlučivala. Kako su opšta košarkaška pravila dopuštala sve više kontakta, tako su i kontakti na basketu bili sve brutalniji i sve je počelo da gubi smisao, jer je na basketu sve postalo dozvoljeno, naglašenim kvaziekvivalentom oficijalnoj košarci. Košarkaški svet je sve više pripadao njima, “šusterima”, a sve manje nama, ”majstorima”. Ne samo taj basketaški, nego i čitav košarkaški univerzum.

Košarkaški univerzum je počeo da gubi svoje zvezde. Najsjajnije zvezde su zamenjene nekim tamnim, trenutnim, malim (košarkaškim) nebeskim telima, koja nisu sijala, nego su se samo haotično kretala prostorom odakle su nekad sijale prave i istinske košarkaške zvezde. Nestalo je dobrih šutera, centara sa pameću bekova, krila koja ne promašuju, plejeva koji nisu samo “dodavači” nego pre svega treneri na parketu. Došli su fizički jaki, sa velikim bicepsom, nemaštoviti igrači za koje je sve preko 5m daljina sa koje i ne razmišljaju da šutnu; centri sa preko 120kg, koji ne spuštaju loptu na zemlju… Još se sećam debeljuškastih momaka koje su treneri slali da igraju rukomet, jer “nisu za košarku”; krupnih dečaka kojima su savetovali: “Idite na boks”. E, sad su neki takvi ovladali košarkom…

Za tili čas sve ono što je juče bio faul, danas je duel. Sve ono što je bilo “sramota” u košarci, postala je vrlina. Za čas su se raširile priče o rasponu ruku, jakim ramenima, skočnosti, jakom bloku, jakoj odbrani… Niko više nije govorio o šutu, driblingu, pasu iza leđa, promenama, ulazima… Brzinom svetlosti se sa parketa sve prenelo na beton. Već sledeći odlazak na more kod “brata” Kolašinca je bilo bolno buđenje, i nevera da je i basket postao skoro pa kečerski ring. Samo smo se jednog dana probudili i protiv sebe imali ekipu od tri momka, koji su besomučno tukli po rukama, a da to nije faul, uvaljivali nam rame, a da je to dozvoljeno. Odjednom smo postali “meki”, slabi i “umirući u tehnici”. Da nismo živeli od košarke, verovatno bismo se posle tih prvih buđenja posvetili ronjenju, pecanju, sunčanju, ili čemu drugom što se radi preko dana i predveče na moru. Ovim noćnim stvarima smo bili uvek posvećeni, jako.  🙂

Podseti me to na Balaševićev stih: “A loši đaci, odjednom, svetom vladali”. Mi smo shvatili da moramo i mi tim putem, da je šut luksuz, da se dribling koristi u krajnjoj nuždi, da se improvizacija smatra neozbiljnošću, i gledali smo kako jedan od poslednjih velikih umetnika, iako je pred kraj karijere,  te snagatore i dalje “šalje po burek”, te nabildovane “Rocky košarkaše.” To nam je davalo nadu, ali jedan je Dejan Bodiroga, premalo za košarku koja je sve manje bila igra pametnih, a sve više igra jakih, premalo da nam obasja put.

Elem, počeli smo i mi da sa stidom igramo takvu košarku. Živeli smo od toga, pa smo to smatrali kao popularno nazvani “improving skills”.

Nekad ste imali generacije igrača koji su bili bukvalno umetnici. Utakmice su se završavale rezultatima koji su prelazili 100 poena. Mogli ste da uživate u bravurama igrača koji su bili vretenasti, visoki i neverovatno košarkaški inteligentni. Od Koraća, Kiće, Delibašića, Dalipagića, Ćosića, Slavnića, preko mlađih Savovića, Grbovića, Radovića, Dražena i Ace Petrovića, Knega, Ušića, Nakića, Vilfana, Cvetičanina, Epifanija, Korbalana, Galisa, Janakisa, Fasulasa… Košarka je u to vreme išla ogromnim koracima napred, ne u želji da se približimo NBA, nego da mi sami budemo bolji, da potražimo svoje košarkaške i igračke granice. Iz takvog razmišljanja i rada su došli Divac, Đorđević, Danilović, Paspalj, Bodiroga… Čitava plejada asova koje ni Srbija ni Evropa neće imati, bar ne na okupu u jednoj reprezentaciji. U to zlatno vreme evropske košarke terenima su carevali i Sabonis, Marčuljonis, Kurtinaitis, Abio, Fućka, Nesterovič, Skonakini, Majers… Za sve ove momke jasno ste mogli da vidite kako su nabacivali masu da bi opstali među sve jačom igračkom konkurencijom, čiji se kvalitet sve više merio u kilogramima i dobrim odbranama, a sve manje u datim poenima, driblinzima i košarkaskoj pameti.

U to doba, iskustvo je bilo jako bitno, ali ni izbliza nije moglo da nadoknadi kvalitet. Danas su jaka fizička sprema i iskustvo osnovni kvaliteti. Uzmimo recimo Katića i Gagića. Nesumnjivo je Gagić mnooogo talentovaniji od Katića, ali nesumnjivo Katić svaki put oduva Gagića i sve mlade centre koji su od njega talentovaniji. Možda je to nekome normalno i možda neko misli da je uvek bilo tako. Ja kažem da nije. Nije, jer sam gledao kako tad mladi (nažalost sad pokojni) Rajko Žižic na “malo dete”  pravi Tkačenka, sovjetskog centra neverovatnih gabarita i fizionomije. Gospodin Tkačenko bi danas bio najboljia evropska petica bez konkurencije.

Razlika u tim duelima je što je igra danas prilagođena fizički jačim igračima. Prednost imaju igrači koji iskustvom bolje koriste masu i lakše se i brže prilagođavaju sudijskom kriterijumu. Mlad igrač nikad ne može da ostvari fizičku snagu kao iskusan igrač, a ako nema snagu, nema nista. Tehnika i talenat će biti tek nagoveštaj da bi mu trebalo raditi na mišićnoj masi. Ako u tom radu izgubi šut i fintu, nema veze, naučićemo ga da igra jaku odbranu. Tako je košarka postala sport defanzivaca, malo talentovanih i mnogo jakih momaka. Izvinite, to nije igra koju sam ja zavoleo. To je kvazikošarka!

Gubitkom šuta i improvizacije, izgubili smo plejeve i bekove. Danas je u Evropi najbolji šuter Amerikanac Kerol. Znam, neko će sad reći da je bilo i ranije užasno dobrih strelaca, a da su Amerikanci, kao recimo  Bob Makadu,  Kevin Mek Gi, Ken Barlou, te Kanađanin Vildzer (svi iz Makabija). I to je tačno, samo to nisu bili šuteri. Oni su samo davali mnogo poena, uglavnom ispod koša, i iz uglova koji su bili neuobičajeni za evropsku košarku, pa ih je bilo teže braniti, a ruku na srce i imali su mnoooogo više talenta nego današnji Amerikanci u Evropi. Recimo, Makadu je u vreme kad je došao u Makabi mogao da igra bar još 3 godine u NBA. Danas imamo igrače iz Sjedinjenih Država koji ne mogu ni da prismrde nekom NBA-ligašu. I dobri su ti Amerikanci za naše uslove. Ne zato što su oni kvalitetni, nego zato što je Evropa odustala od svog koncepta košarke i sada se takmičimo sa onima koji su i izmislili košarku koja se zasniva na fizičkoj predisponiranosti. Problem je što SAD i dalje ima majstore, jer je velika, jer ulaže u košarku, jer svaki kvart ima teren… Evropa nema ništa od toga, makar ne u takvom obimu. Jasno vam je ko izlazi kao pobednik iz takvog takmičenja. Evropa sigurno ne.

Ja bih rekao da je videla žaba da se konj potkiva, pa i ona digla noge. Evropa je žaba, da se razumemo. I nemoj da me neko sad optuži da sam euroskeptik. 🙂

Skratili smo vreme napada na 24 sekunde. Možda izgleda da bi većim brojem napada trebalo da se daje više poena, ali nije tako. Igrači su pod pritiskom vremena; svaki iole neprecizniji pas vodi u stres od isticanja napada; šutira se iz teških situacija da se napad ne bi završio bez napada na koš, a velikom većinom se to maši… Ko je od toga dobio? Samo igrači sa klupe koji igraju više, jer starteri ne mogu kao nekad da igraju po 40 minuta. Brže se rotiraju igrači. Generalno, kvalitet igre pada. Bekovi su u užasno teškoj situaciji, jer treba da šutnu pod pritiskom. Ko dobija? Dobijaju centri koji su tu da pokupe promašaje. Sve se više napada igra na centre. Petice su postale ozbiljni strelci, a suština košarke je postala spustiti loptu na centra. Sećam se vremena kad je posao centra bio da skoči, uzme loptu i doda je beku. Kako da imamo dobre bekove kad smo njihovu ulogu sveli na dodavače centrima? Kako da imamo šutera kad onaj koji treba da šutne, gleda kako da spusti loptu na onog koji treba da skoči? Nekad se, dragi moji, kvalitet ekipe merio kvalitetom spoljne linije. Danas se meri kvalitetom centarskog para.

Sećam se i vremena kad su svi mladi igrači prolazili školu za sve pozicije. Danas imamo igrače koji nisu školovani ni za svoje. Sem ako teretana nije košarkaška škola, a sve više jeste. Sve je više Vesi Petrovića, sve je manje Harisa Brkića. Sve je manje zlatnih medalja reprezentacije, a sve više “vrlo dobrih” 5-7 mesta. Jasan i logičan ekvivalent…

Prođoh pre neki dan pored terena gde sam odrastao. Još mogu da čujem buku i aplauze za dobar potez na basketu. Bivalo je i po 20-30 ekipa. Ako izgubiš – ideš kuci, jer si na redu tek prekosutra. Na terenu jedan momak, mrežica pocepana, šutira na koš, vidim – ne pogađa, ali ima opremu na sebi bar 300 evra vrednu… I ako neko sad kaže da je država kriva, složiću se da jeste, možda i najviše kriva, ali nije kriva jedino država. Gde su ti momci? Lepo je vreme, lopte su sad jeftine, nema mnogo ekipa… Zašto ne igraju? Ne igraju jer su  na j….om FB-u, na nekom Sony-u, jer bi svi da budu Novak Đoković, jer sport više nije društveno priznat, jer je novac važniji od sporta, odnosno, sport je važan ukoliko donosi pare…

Znate šta, dajte mi sad moje Konvers patike sa plavim znakom i dobiću svakog od tih klinaca, bržih, mlađih, skočnijih. Ne zato što sam bolji, nego zato što sam sportista; što igram da pobedim, ne da zadivim; igram jer volim, a ne da zaradim; igram jer igram ceo svoj život, a nije mi to prolazna faza. E, zato su tereni prazni, jer nema “FB in live basket kod Doma” (teren u Aranđelovcu). Ne mogu da ih vide ribe, ortaci, neznanci, prijatelji prijatelja… Jer na terenu nisu bitne patike i šorc, bitno je srce. Tim klincima je srce u Androidima i kompovima. Izvinjavam se, mlađi drugari, i čitaoci, koliko god da vas iritira ovo što čitate, tako je, i sami ovo znate.

Ipak, ja i dalje dobijam na basketu “ujedače za patiku”, jer se neke stvari nikad neće promeniti. Jednom gospodin, uvek gospodin. Jednom Bodiroga, nikad Šek.

Eto, nekome sam se izjadao noćas; možda sam nekim starijima doneo osmeh sećanjima na prošla vremena; neke mlađe naljutio, ali definitivno znam – NEKAD I SAD SA MNOGO RAZLIKE SE “ISTI” RITAM IGRAO…

Već je svanulo, samo talasi tutnje; ja još pišem o košarci i kroz sećanja mi tutnje desetine utakmica, igrača, radosti i tuga, poraza i pobeda, onih koje sam doživljavao i onih koje sam gledao. Za sve je kriv Čutura i Njeno Veličanstvo KOŠARKA, a samo sam došao da se provedem i odmorim za 1. maj… Sad razmišljam da li da blog nazovem “Žal za mladost” ili “Surova sadašnjost”. Rođaci, dođe vam na isto!

Ipak… Jebeš život bez Košarke, kakva je da je…