Kako je propao R’n’R….. i Košarka

Oboje su valjda propali jer je nestalo sjajnih izvođača, jer smo mi manje sjajni, ili iz oba razloga. Biće da je ovo poslednje.

Za R’N’R bi morao da kaže neko drugi, neko s više gitare u rukama, neko sa dužom kosom i boljim sluhom. Za košarku ću probati ja. Hrabro, zar ne?

Za početak, da se razumemo – ni R’N’R ni košarka nisu nestali, samo su poružneli, bar što se mene tiče.

 

“Košarka je IGRA dva tima od po pet igrača na svakoj strani između koševa, po jasno utvrđenim pravilima igre…” Ovo bi bila valjda najotrcanija, najučestalija i najstarija definicija košarke, stara koliko i sama Košarka. Toliko stara, da ova definicija, iako u celini skoro ista i danas, ima razlike koje menjaju samu suštinu percepcije košarke. Za razliku od nekad, košarka nije više IGRA. Gledajući današnju košarku morali bismo je redefinisati, recimo kao “sportsku aktivnost fizički jakih i veštih timova od po pet igrača po jasno definisanim pravilima”. Ako pogledate obe definicije, već po samoj formulaciji ćete videti  razliku u stilu, lepoti, tečnosti koja se oslikava na terenu; videćete skoro besmislenu definiciju nečega što se odvija na parketu, a više liči na gladijatorsku arenu nego na igru.

Ovu definiciju, samo prevedenu u pokret i događaje, možete videti na bilo kom parketu, uživo, na TV-u, kako god, uvek ćete videti isto…Videćete ostatke košarke.

I da li je košarka sad manje zanimljiva nego nekad? Da jeste – jeste, jer sve manje zastaje dah, sve ređe siromašni pobeđuju bogate, a sve češće gledamo male i osrednje igrače i timove, a pamtimo samo velike.

Pa kako smo mi došli ovde gde jesmo, mislim na srpsku košarku? Mi, koji smo za Evropu što su Amerikanci za svet; mi, koji smo najviše uticali na evropsku košarku od svih košarkaških nacija; mi, koji smo godinama bili najgori u skoro svemu; mi, koji smo godinama u skoro svemu trpeli poraze, samo u košarci odnosili pobede, donosili titule, stvarali trendove?

Svi zajedno, a predvođeni klubovima, došli smo ovde gde jesmo, uz mnooogo faktora koje ću pokušati da ukrupnim u neke veće tačke, koje će sadržati u sebi niz tačkica. Odmah da kažem da nemam ambiciju da obradim baš svaki segment, ni svaki razlog. Nije to moguće uraditi, a da to ne bude ozbiljna studija. Takođe, neću ni ređati razloge nikakvim sledom značaja.

U nekom je momentu košarka postala igra na koš manje. Već sam o tome pisao. U takvoj igri su bili, prirodom stvari, superiorni fizički jaki igrači, što je teralo i napadače koji su, po mojim kriterijumima, plemenitiji matrerijal, da i oni budu fizički jači. Tako smo, skoro neprimetno, dobili prelazak sa “svile na sintetiku” .

Klubovi žele da pobeđuju. Uglavnom preživi onaj koji pobedi. Počeli su da se pune igračima koji nisu neke tehnike, znanja, kreacije, ali su fizički jaki; dobro igraju zadate uloge; loše napadaju, odlično se brane. Ubrzo je to postao trend u Evropi, standard koji si morao da ispuniš ukoliko želiš da budeš u odabranom društvu, a još pre ako želiš da i dalje postojiš.

 

Mi smo prihvatili takav trend, ali nije to ono što nas je ubilo. Ubilo nas je što smo potpuno odustali od svega sto je krasilo našu košarku. Odrekli smo se lucidnosti, nepredvidljivosti, kreativnosti, sjajne tehnike. Nekako je to kao da smo se odrekli ljubavi zbog novca, kao da smo se odrekli kuće u selu zbog garsonjere u gradu. Počeli smo da igramo tuđu igru. Ustvari, odbacili smo našu igru, a prihvatili tuđu veštinu. Klubovi su, da bi preživeli i pobeđivali, počeli da selektiraju fizički jake i vešte, a ne talentovane. Odjednom smo došli u situaciju da je nedisciplina šutnuti kad si sam ako ti nije izričito to rečeno ili dopušteno. Pas iza leđa, improvizacija… sve je to bilo najstrože zabranjeno. Umesto da smo na talenat dodavali fizikalije, mi smo gasili talenat. Desila nam se prohibicija talenta.

Prestali smo da školujemo mlade da igraju košarku, učili smo ih da trče i skaču. Počeli smo da ih učimo da ne izgube, a ne da pobede. Zavladali su fizički dominantni. Uspesi mlađih selekcija mazali su nam oči godinama. Iz tih selekcija smo očekivali velike igrače, a oni su nestajali. Prelaskom u senirosku košarku više nisu bili dominantni u odnosu na protivnike, a od talenta nije ostalo ništa, jer je talenat bio sputan jos u mlađim kategorijama. Znate, kad jedno dete od 13-14 godina učite iz dana u dan da koristi snagu, a ne pamet, koliko god da je košarkaski pametno, to će se dete sa 19-20 osloniti na ono što ga je favorizovalo u mlađim selekcijama. Pamet će ostati kod kuće, jer je zabranjena i nepotrebna.

Ne umemo mi da igramo tako. Nismo takav narod, nismo ni takvo košarkaško biće. Nije to naš teren. Mi smo bili veliki i najbolji jer smo bili najpametniji, najnepredvidljiviji, najškolovaniji, najuniverzalniji. To smo izgubili lošom selekcijom izazvanom tržištem na kom su se tražili samo jaki i disciplinovani.

Kad smo mi počeli da brojimo koliko je koševa potrebno da ne primimo umesto koliko je koševa potrebno da damo da bi pobedili; kad smo počeli da merimo igrače na kilo umesto na poene… e, tad smo počeli da bivamo to što jesmo sad – počeli smo da se urušavamo kao dominantna evropska košarkaška nacija.

Opšta erozija morala, ekonomskog standarda, mortalitet doveli su do nestajanja starih profesora i košarkaških entuzijasta koji su fokusirano radili s decom, brinuli o njima, vaspitavali ih, pravili igrače po manjim centrima. Kao zamenu za njih smo dobili profesionalne mlade trenere, nedorečene ili neostvarene košarkaše, vlasnike kojekakvih košarkaških akademija, škola… Klubovi su odustali od pravljenja igrača, a počeli su da se ponašaju kao megamarketi – kupim, stavim u raf sezonu-dve, prodam i kupujem i prodajem dalje.

Pravili su se i prave se igrači i dalje, do seniorske košarke dominatni i raskošni, a prelaskom u ozbiljnu košarku uglavnom potonuli i povređeni. Klinci kao dosta mladi odlaze u teretane, da bi postali fizički jači. Treninzi su iscrpljujući, prejaki za mlad organizam. Tako “nabiflano” dete dosta dobro košarkaški izgleda u mlađim selekcijama, onda pređe u seniorsku, napori se povećaju i stižu povrede kao posledica drilova u mlađim selekcijama. Ali nikog nije briga, neko je na njemu zaradio nešto, proslavio se, pročuo se i već ima novu “ergelu”. U tom jazu između juniorske i seniorske košarke je naša crna tačka. Tu nam nestaju oni od koji mnogo očekujemo. Do seniorske košarke i reprezentacije dolaze oni sa najviše sreće, snage, i oni čije je telo moglo sve to da izdrži. A da li su oni to što smo mi navikli da imamo? Nisu. Nisu jer nisu različiti ni od koga u Evropi; nemaju finoću talenta koju je teško stići treningom, nemaju kreaciju koja bi druge zablokirala, imaju taman onoliko koliko i protivnici, samo što smo mi na tuđem, a protivnici na svom terenu.

Tereni su nam prazni, pa što da deca treniraju? U startu znaš da će tvoje košarkaško školovanje da bude skupo, puno odricanja, a da je skoro izvesno da će se na tvoje mesto dovesti neki jeftin stranac, za dnevne potrebe. Ti ćes biti na klupi jer se mora opravdati nečije dovođenje. Onda porazmisliš, kažes: “Pa ok, onda ću da radim nešto drugo u životu”. A možda bi baš on, taj klinac, bio novi Đorđević, Danilović, Divac, ali mi to, nažalos, nikad nećemo saznati, a na još veću žalost – neće ni on… Nemamo više onog na koga klinci treba da se ugledaju. Nemamo nekog za koga će reći: “Hoću da budem kao on”.

Umesto da smo koristili svoje prednosti, mi smo odlučili da dostižemo tuđe koje nikad nisu bile dovoljne drugima da budu bolji od nas. Bacilli smo svoju tortu za tuđe g…

Država nam je sa dvadeset i nešto miliona spala na desetak. Znam, neko će sad reći: “A generacija Divac, Đorđevic je srpska”. Jeste, ali da se podsetimo gde je ta generacija rođena ili stasavala. Danilović u Sarajevu, Bodiroga u Zadru, Savić u Splitu, Tarlać i Stojaković u Grčkoj… Pa to je cela jedna petorka, i to kakva petorka! Sad više ne možemo da povlačimo igrače sa cele teritorije Ex-YU. Centri po manjim gradovima su zatvoreni. Sudbina talentovanog klinca iz provincije je da dođe u neki privatni klub, bude drilovan, prodat nekom većem klubu, i da je posle toga prepušten sam sebi. Samo retki će da se sete i zapitaju gde li je “taj i taj”. Igrači nam se više troše, umesto da ih poštedimo tako što ćemo da im razvijamo talenat, a snagu da koriste samo kao podršku talentu. Umesto da igrača učimo da šutne preko ruke, mi ga učimo da uđe u telo i izdrži duel. Ok, treba i duela, ali samo kao nužnost, a ne kao idealno rešenje.

Nemamo više trenere koji košarkaški vaspitavaju mlade igrače, nego samo one koji rade sa igračima. Nekako mi se čini da je njima to posao kao i svaki drugi. Da ne rade to, bili bi instruktori vožnje ili, recimo, ekonomisti. Nema više tog trenerskog nerva, nemamo više trenere koji talenat prepoznaju u detetu od 10 godina. Pa kako da imamo kad je biceps danas talenat?

Klubovi zbog konkuretnosti dovode strance. Naša deca nemaju mesta, ili ga imaju manje, odlaze mladi preko u jake lige, tamo tavore, sede po klupama, menjaju klubove. Prolaze tako jer ih mi ovde nismo učinili posebnim, nismo im dali ono što će neko u Evropi teško dati njegovom vršnjaku. Dajemo mu ono što imaju svi. Kao mlad sa onim što nije posebno, ne može da se nametne, ne može da bude onaj koji pravi razliku, a kao što mi to očekujemo od stranaca u našim klubovima, to i stranci očekuju od naših u svojim klubovima.

 

 

Nekad smo bili bezobrazniji od Grka, lukaviji od Španaca, eksplozivniji od Francuza, bolji šuteri od Litvanaca, to nam je donosila naša filozofija košarke. Danas više nemamo ništa svoje. Našu pljeskavicu smo bacilli zbog Big Mek-a.

A šta smo mi tu krivi? Pa krivi smo jer nemamo strpljenja da sačekamo mlađe, mi kao navijaci…Želimo pobede, želimo EL, želimo da se ponosimo pobedama, a ne igračima, zarad pobede menjamo našeg igrača za stranog. A ponos zbog pobede treba da je posledica strpljenja da neko počne da pobeđuje, da nauči da pobeđuje da bi pobeđivao još dugo. Ali ni sami klubovi nisu zainteresovani. Više interes srpske košarke ne zanima ama baš nikog, ni savez, ni klubove, ni igrače. Nije slučajno da imamo toliko otkaza u reprezentaciji. Igrači su odrasli po klubovima gde je reprezentacija bila od trećerazrednog značaja. Igračima je skraćen “rok upotrebe” zbog napora koji imaju od detinjstva pa do zrelih godina, a klubovi su ti koji plaćaju. Zato igrači ne žele da protraće rok upotrebe na nekomercijalne akcije reprezentacije, nego ostanu da se spreme za ugovor neku hiljadu evra skuplji. A mi ćemo ponovo da im kličemo, tapšemo, skandiramo… Da, da, hoćemo, jer su ostavili trag u klubu za koji navijamo. To što ne žele da igraju za reprezentaciju – koga briga, već je krenulo prvenstvo, EL, o tome više niko ni ne misli. Lako praštamo, još lakše zaboravljamo. Znaju to i igrači, da ako, posle svega, ubaci važnu trojku u EL za naš klub, ma sve mu je oprošteno.

Zato smo krivi što nas zabole za Reprezentaciju, za strpljenje, za mlade igrače, što nas zabole za sve što nam ne donese trenutak sreće jednom nedeljno od voljenog kluba, da bar tad pobegnemo iz problema svakodnevice.

I tako je propala naša košarka. Ne dajemo od sebe više ono najbolje, dajemo ono što se najlakše proda. I nisu nama krivi stranci, da me neko pogrešno ne shvati. Nama smo krivi mi, mi, koji smo odustali od onoga što najbolje radimo, od načina rada s mladima koji nam je doneo sve što smo imamo. Krivo nam je tugovanje što ne igramo EL, a ne radovanje rađanju nekog novog velikana. Krivi su klubovi-megamarketi, skriveni iza potrebe za preživljavanjem. Kriva je i država, koju više nije briga ni za šta sem za sebe samu. Ali uz sve to, da je moglo i moralo bolje – jeste.

Nije naša erozija počela juče. Počela je silaskom poslednjeg velikog igrača, Bodiroge. On je poslednji iz te velike generacije, i tu smo stali. Sve što je napravljeno po novom “sistemu”, novom “proizvodnom” programu je jednokratno, nedovoljno ubedljivo.

Počeli smo da navikavamo na osrednje, počelo je da bude sramota želeti više. Odmah ti zalepe etiketu da si “razmažen”. Čuj, razmažen… Možda jesam, rastao sam u neko drugo vreme. Tek sa trideset godina sam otkrio da se igraju kvalifikacije za velika takmičenja. Do tad nisam ni mogao da znam – bivali smo prvaci ili bar na podijumu. Tek sam sad saznao da je dobar rezultat biti šesti, sedmi. Do pre neku godinu je to bio skandal… Da, razmažen sam, voleo bih da takav i ostanem, ali su, nazalost, šanse male.

Kad posmatrate novije, mlađe trenere, većina njih je odnekud nikla, imaju po 25 godina i već su treneri prvog tima. Nemam ništa protiv mladih trenera. Ja sam, takođe, prošao tu fazu, nikad nisam ni postao iskusan trener, hvala Bogu, ali nekako mi nije jasno gde su to naučili košarku? Igrajući do 25 godina nižerazredne lige, završavajući Višu trenersku? Mladi treneri doživljavaju rad sa mladima kao neko “trenutno stanje” dok ne sednu na klupu seniorskog tima, i neće oni mnogo da se trude oko dece, oni su tu trenutno.

Znate, mi smo nekad imali trenere koji su u svojim šezdesetim godinama radili sa mladima. To nije bila sramota, nije to bio regrutni centar mladim trenerima; to je bio ozbiljan, osetljiv, jako zahtevan i visoko cenjen posao. Neki od takvih trenera, za većinu potpuno anonimnih, napravili su košarkaška imena od kojih se naježiš. Oni su im dali tu prvu košarkašku školu, usadili radne navike, košarkašku filozofiju, pobednički duh. Takvim trenerima niste mogli da podvalite klinca samo zato što je visok, niste mogli da ga ubedite da će od nekog nešto biti ako zapravo neće. Oni su za svakog znali koliko vredi. Kad ti oni proreknu karijeru, to ti je, nema tu mnogo odstupanja. Radili su sa klincima vredno, roditeljski, znali su svako dete u bližoj okolini i većina regiona je imala takve ljude. Danas ih nema. Danas imamo plaćene škole košarke. Ja, recimo, nikad nisam platio pripreme. Danas se i to plaća, a ko ide – onaj koji može da plati pripreme; ko igra – onaj koji je bio na pripremama. Tako dolazimo do ozbiljnog sužavanja košarkaškog potencijala. Pritom mladi treneri više vode računa o profitu škole nego o napretku igrača. Oni svoj rezultat cene po zadovoljstvu roditelja nekog deteta. Tako smo došli do prosečnih, malotalentovanih, previše ambicioznih…

Nacionalna televizija nema emisiju posvećenu košarci, ozbiljnu emisiju. A i kome da je posveti? Nemamo više ozbiljne košarkaške centre. Beograd i okolina, Kragujevac, koji se bori za vazduh. Kome posvetiti emisiju… Košarka je sve više postala modni detalj, sve manje ljubav. Čitam pre neki dan, recimo, čuveni “Packe” bivši reprezentativac SFRJ je završio prehrambenu tehnologiju, inače je jedan od tvoraca Cipiripi krema. Vučinić, bivši reprezentativac, koga je nasledio Bogosavljev u Zvezdi, vrhunski je inženjer, diplomirao uz košarku; čovek ima medalje sa velikih takmičenja. Nisu igrali za pare, igrali su iz ljubavi. Vučinić kaže da je kao inženjer imao veća primanja nego kao košarkas, i ok je igrao, igrao je iz ljubavi.

Gde je nama danas ljubav, ljubav prema reprezentaciji, odanost klubu, ljubav prema samoj igri… Mislim na igrače. Nestala je. Košarka se pretvorila u mesto gde traže uhlebljenje oni koji su ili misle da jesu talentovani, ali nemaju emocije, nemaju želju, nestrpljivi su da sa 20 godina unovče 7-8 godina treniranja, umesto da tad počnu da postaju igrači, a novac da dođe kao posledica. Ne znam da li primećujete da se sad kao zvezde kupuju igrači od kojih se očekuje da nešto budu. A gde su ovi koji već jesu nešto? Pa nema ih, drugari, jer  većina završi na “mogao je da bude”. Nedovršeni smo, nedorečeni, pravimo poluproizvode, poluigrače koji završe u reprezentaciji. Pola od njih i neće da igra za reprezentaciju, neki imaju povrede, neki imaju povrede, a neki imaju povrede, svi zajedno će da skakuću po klupama evropskih klubova i da mašu peškirima za dva meseca.

Nije nama samo propala košarkaška struka, nama je propao moral. Propali su nam košarkaši, jer su suviše polovični da bi igrali i za klub i za nacionalnu selekciju. Suviše neubedljivi u strahu od neputovanja, u strahu da neće biti izabrani, na pripreme dođu samo oni koji ili idu sigurno ili oni koji nemaju šta da izgube, ako odu, odu,ako ne, nisu se ni nadali.

Kad si visoko koliko smo mi bili košarkaški, onda se ovo gde smo sad ne može nazvati padom, ni provalijom, ni propadanjem. To je skoro nestajanje. Kad olimpijski pobednik, i prvak svega što se igralo, dospe u situaciju da se iz godine u godinu raduje samom učešću na nekom takmičenju, onda je to nestajanje velikana.

Da, nestali smo, drugari… Da li ćemo se ponovo pronaći? Možda ova generacija i Sale Đorđević mogu da odgovore, a čime će odgovoriti klubovi? Neafirmisanim poluigračima u 24. godini, strancima koji zarađuju jedva za život svuda sem kod nas, uskraćivanjem mesta mladim, talentovanim? Sumnjam da je to način. Sumnjam i da će biti drugačije nego tako. Sumnjam da će ijedan klub postati pošteno mesto, sve dok se klubovi ne otmu oligarsima koji upravljaju našim, mojim, tvojim, državnim parama, koji upravljaju istorijom dugom 70 godina, koji svojataju nešto što je mnogo pre njih postojalo.

Neko nam je oteo košarku, neko nam je oteo ljubav, neko nam je oteo igru. Neće nam je sam vratiti, neće, jer smo je sami sebi oteli. Moramo da se potrudimo, napunimo terene klincima, oživimo manje gradove u unutrašnjosti, ponovo naučimo da igramo iz ljubavi i čekamo rezultate… Da aplaudiramo pasu iza leđa, finti šuta, finti pasa, promeni kroz noge i onda kad klinca udari lopta u patiku, jer će samo tako to ponovo pokušati. Bez grešaka nema ni rezultata.

I sad kad pogledam kao da ništa nisam rekao, kao da sam samo naglas razmišljao. Razmislite i Vi…

Razmislite zašto smo u moru jakih, malotalentovanih i osrednjih, prihvatili da se sa ostatkom Evrope takmičimo u prosečnosti. Zašto nismo razvijali ono što smo oduvek imali. Zašto smo prestali da školujemo centre da igraju licem kao bekovi i leđima kao autobusi. Zašto nismo nastavili da pravimo trenere. Zašto niko i ništa nije naučio od anonimnih brkatih čikica koji su otkrili svetske i evropske asove. Zašto više niko ne voli košarku dovoljno da bi se odrekao plate da radi sa decom, mislim na platu za taj rad. Bar popodne, predveče, bar kad može. Zašto i ono malo klinaca na basketu posle koša više ne uzvikuje nečije ime, nego je samo zadovoljan sobom. Zašto više nemamo heroje, idole. Zašto nemamo više nikog “El Nacionale”. Zašto, razmislite, to možemo svi. Razmišljanje ne košta. Ali boli. Jer saznaješ.

Ili… Bar stanite automobilima na pešačkom kad dva klinca s loptom žele da pređu ulicu. Možda gledate u buduće velikane, u one koji će nam vratiti na usne, odavno, odavno, već više od decenije zaboravljeno:

“BRAVO, MAJSTORE !”