By Karaburac - Čet Maj 28, 2026 2:02 pm
- Čet Maj 28, 2026 2:02 pm
#286499
Nisam mogao da gledam Oly protiv Fenera, ali sam odgledao Valensiju protiv Reala i naravno finale.
Ne bih ulazio u detalje same utakmice, rekao bih samo da su sve ekipe na F4 pokazale nivo košarke koji mislim da ni Partizan ni Zvezda nisu bili ni blizu da pokažu i da su sasvim zasluženo i bili na f4.
Moram da priznam da mi je drago da je Olimpijakos konačno i uzeo titulu nakon toliko sezona u vrhu u kojima im je izmicala. Mislim da su ove sezone, gledajući sve prikazano tokom cele sezone, zaista zaslužili.
A sad bih se malo pozabavio Olimpijakosom i Realom sa strateške strane i zašto mislim da su obe ekipe već godinama u vrhu evropske košarke.
1) Core ekipe je duži niz godina zajedno. U Oliju Vezenkov je 7 sezona tu (sa godinom prekida), Dorsi 3 godine (sa 2 godine prekida, Fener), Piters 4 godine, Milutinov 8 godina (sa 3 godine prekida zbog CSKA), Papanikolau 15 godina (sa godinom prekida Barsa), Walkup 5 godina tu. McKissic je tu 6 godina. Fall koji je propustio celu godinu je isto tu već 5 godina itd. U Realu sa druge strane, Abalde tu 6 sezona. Kampaco 7 sezona sa 2 sezone prekida. Dek je tu 8 sezona. Garuba peta seniorska sezona, plus mlađe kategorije Reala. Jedini prekid zbog NBA. Hezonja 4 sezone. Ljulj 20 sezona u Realu neprekidno! Tavareš je tu 9 sezona.
2) Ovaj dugotrajno sačuvani kostur ekipe apsorbuje promene koje se javljaju iz sezone u sezonu i ubacuje ih u već uspostavljen sistem, ne dozvoljavajući nikome da preuzme sistem. A obe ekipe imaju jasno postavljen sistem, gde se u nekim stvarima poklapaju, a u nekima razilaze, ali imaju jasno izražen sistem koji je prepoznatljiv iz godine u godinu.
3) U eri ''modernizacije'' evropske košarke, možemo reći da su finale igrale dve ekipe koje su igrale svoju tradicionalnu igru bez toliko novotarija. Jasni sistemi i odbrane i napada. Ono što bih rekao da ih u sistemima spaja jeste:
a) Dominatne centarske figure u reketu
b) Napadački pass first plejevi
c) Ofanzivno jako potentne četvorke
d) Skakački izuztno dobre ekipe
e) Odbranbeno jako agresivna spoljna linija
Ono gde se malo razilaze:
1) Oli insistira na visokim snažnim i odbranbeno dominantnim plejevima (Walkup, Nilikina) sa ''jokerom'' koji može da promeni ritam (Dorsi). Takođe, jasni odbranbeni specijalci sa krila (Ward, McKissic). Na beku trpači (Furnije, Lee...). Dve identične četvorke sa Vezenkovim i Pitersom koje svojim šutom vežu odbranu maksimalno i otvaraju prostor za dominantnu peticu u reketu, što je projektovano da budu Milutinov i Fall, ali zbog povrede je tu sezonu izneo Milutinov sa sezonom karijere. Defanzivno skakački specijalac Hall i Tajrik Jones kao joker u doselekciji su upotpunili sistem. Dakle, Oli u suštini insistira na ''tipskim igračima na svakoj poziciji'', gde ostavlja prostor za 2 do 3 igrača u ekipi koji su jokeri koji mogu da promene fizionomiju postavljenog sistema ako baš ne ide.
2) Real sa druge strane insistira na igri sa nešto nižim bekovima, ali size pune fizički dominantnim trojkama i četvorkama. Bitan deo Realovog napada jeste napad na niski post kroz poziciju 3 sa Hezonjom i Dekom koji se u tim postavkama sjajno snalaze. Pozicija 5 je rezervisana za dominantne figure poput Tavaresa i Lena, sa dodatkom Garube koji je neki ekvivalent Jonesu u Oliju kao joker u ekipi, a ne glavna uzdanica.
3) Takođe ono gde se malo razilaze je to što mi deluje da Olimpijakos nije baš izbirljiv odakle dolazi određeno pojačanje i da mnogo lakše posežu za američkim košarkašima. Real je tu dogmatičan i ima razmišljanje na koje sam se ja u najvećoj meri ugledao uvek kada bih u nekim maštarijama pravio tim Partizana ( a rekao bih, da je recimo približan onome kako je svojevremeno Dule kreirao svoje ekipe).
a) Real voli domaće igrače i deluje da su im prvi izbor.
b) Ako nema dovoljno domaćih igrača sa kvalitetom koji ih zadovoljava posežu za ''latino'' pojačanjima (momci koji dolaze sa špansko-portugalskog govornog područja) poput Deka, Kampaca, Tavareša, Fernanda, Feliza itd...
c) Ako ni to nije dostupno a da zadovoljava kvalitet traži se dalje u Evropi uglavnom je Francuska prvo mesto kojem se okreću kada im treba atleticizam, pa onda i ostalim evropskim zemljama.
d) Tek kad svega toga nema okreću se američkim pojačanjima kojih po pravilu nema puno.
Ovakvim sastavom ekipe obezbeđuje se homogenost ekipe i trajanje sistema.
Svakako da sam sve ovde napisano dosta pojednostavio, mogli bismo da ulazimo dalje u analize, ali moja poenta je da bi naši najbolji klubovi trebali da se ugledaju na najbolje klubove u Evropi. Da ne treba trener da se menja svako malo. Da se treba odlučiti za neki koncept kako želimo da ekipa izgleda, kreirati core ekipe koja treba da pruži okvir za takvu košarku itaj core istrpeti 3+ godina kako bismo mogli da se nadamo nekim ozbiljnijim uspesima.
Ne bih ulazio u detalje same utakmice, rekao bih samo da su sve ekipe na F4 pokazale nivo košarke koji mislim da ni Partizan ni Zvezda nisu bili ni blizu da pokažu i da su sasvim zasluženo i bili na f4.
Moram da priznam da mi je drago da je Olimpijakos konačno i uzeo titulu nakon toliko sezona u vrhu u kojima im je izmicala. Mislim da su ove sezone, gledajući sve prikazano tokom cele sezone, zaista zaslužili.
A sad bih se malo pozabavio Olimpijakosom i Realom sa strateške strane i zašto mislim da su obe ekipe već godinama u vrhu evropske košarke.
1) Core ekipe je duži niz godina zajedno. U Oliju Vezenkov je 7 sezona tu (sa godinom prekida), Dorsi 3 godine (sa 2 godine prekida, Fener), Piters 4 godine, Milutinov 8 godina (sa 3 godine prekida zbog CSKA), Papanikolau 15 godina (sa godinom prekida Barsa), Walkup 5 godina tu. McKissic je tu 6 godina. Fall koji je propustio celu godinu je isto tu već 5 godina itd. U Realu sa druge strane, Abalde tu 6 sezona. Kampaco 7 sezona sa 2 sezone prekida. Dek je tu 8 sezona. Garuba peta seniorska sezona, plus mlađe kategorije Reala. Jedini prekid zbog NBA. Hezonja 4 sezone. Ljulj 20 sezona u Realu neprekidno! Tavareš je tu 9 sezona.
2) Ovaj dugotrajno sačuvani kostur ekipe apsorbuje promene koje se javljaju iz sezone u sezonu i ubacuje ih u već uspostavljen sistem, ne dozvoljavajući nikome da preuzme sistem. A obe ekipe imaju jasno postavljen sistem, gde se u nekim stvarima poklapaju, a u nekima razilaze, ali imaju jasno izražen sistem koji je prepoznatljiv iz godine u godinu.
3) U eri ''modernizacije'' evropske košarke, možemo reći da su finale igrale dve ekipe koje su igrale svoju tradicionalnu igru bez toliko novotarija. Jasni sistemi i odbrane i napada. Ono što bih rekao da ih u sistemima spaja jeste:
a) Dominatne centarske figure u reketu
b) Napadački pass first plejevi
c) Ofanzivno jako potentne četvorke
d) Skakački izuztno dobre ekipe
e) Odbranbeno jako agresivna spoljna linija
Ono gde se malo razilaze:
1) Oli insistira na visokim snažnim i odbranbeno dominantnim plejevima (Walkup, Nilikina) sa ''jokerom'' koji može da promeni ritam (Dorsi). Takođe, jasni odbranbeni specijalci sa krila (Ward, McKissic). Na beku trpači (Furnije, Lee...). Dve identične četvorke sa Vezenkovim i Pitersom koje svojim šutom vežu odbranu maksimalno i otvaraju prostor za dominantnu peticu u reketu, što je projektovano da budu Milutinov i Fall, ali zbog povrede je tu sezonu izneo Milutinov sa sezonom karijere. Defanzivno skakački specijalac Hall i Tajrik Jones kao joker u doselekciji su upotpunili sistem. Dakle, Oli u suštini insistira na ''tipskim igračima na svakoj poziciji'', gde ostavlja prostor za 2 do 3 igrača u ekipi koji su jokeri koji mogu da promene fizionomiju postavljenog sistema ako baš ne ide.
2) Real sa druge strane insistira na igri sa nešto nižim bekovima, ali size pune fizički dominantnim trojkama i četvorkama. Bitan deo Realovog napada jeste napad na niski post kroz poziciju 3 sa Hezonjom i Dekom koji se u tim postavkama sjajno snalaze. Pozicija 5 je rezervisana za dominantne figure poput Tavaresa i Lena, sa dodatkom Garube koji je neki ekvivalent Jonesu u Oliju kao joker u ekipi, a ne glavna uzdanica.
3) Takođe ono gde se malo razilaze je to što mi deluje da Olimpijakos nije baš izbirljiv odakle dolazi određeno pojačanje i da mnogo lakše posežu za američkim košarkašima. Real je tu dogmatičan i ima razmišljanje na koje sam se ja u najvećoj meri ugledao uvek kada bih u nekim maštarijama pravio tim Partizana ( a rekao bih, da je recimo približan onome kako je svojevremeno Dule kreirao svoje ekipe).
a) Real voli domaće igrače i deluje da su im prvi izbor.
b) Ako nema dovoljno domaćih igrača sa kvalitetom koji ih zadovoljava posežu za ''latino'' pojačanjima (momci koji dolaze sa špansko-portugalskog govornog područja) poput Deka, Kampaca, Tavareša, Fernanda, Feliza itd...
c) Ako ni to nije dostupno a da zadovoljava kvalitet traži se dalje u Evropi uglavnom je Francuska prvo mesto kojem se okreću kada im treba atleticizam, pa onda i ostalim evropskim zemljama.
d) Tek kad svega toga nema okreću se američkim pojačanjima kojih po pravilu nema puno.
Ovakvim sastavom ekipe obezbeđuje se homogenost ekipe i trajanje sistema.
Svakako da sam sve ovde napisano dosta pojednostavio, mogli bismo da ulazimo dalje u analize, ali moja poenta je da bi naši najbolji klubovi trebali da se ugledaju na najbolje klubove u Evropi. Da ne treba trener da se menja svako malo. Da se treba odlučiti za neki koncept kako želimo da ekipa izgleda, kreirati core ekipe koja treba da pruži okvir za takvu košarku itaj core istrpeti 3+ godina kako bismo mogli da se nadamo nekim ozbiljnijim uspesima.
I kad ne budes prvi ti...
