- Ned Okt 20, 2013 9:22 am
#81465
Prvo je dojahao među nas pravo iz pesme. Kad ga je s bedema svoje utvrde ugledala snaha Vuče đenerala, "troljetna je uvati groznica". I hrabriji bi postali manje hrabri jer:
"... sjedi junak u polju široku
u ledinu koplje udario,
za koplje je konja privezao,
a pred njime stoji tulum vina;
ne pije ga čim se pije vino,
već leđenom od dvanaest oka, pola pije, pola konju daje;
konj mu nije kakvino su konji,
veće šaren kako i goveče;
junak nije kakvi su junaci:
na plećima ćurak od kurjaka,
na glavi mu kapa od kurjaka,
privezo je mrkom jemenijom;
nešto crno drži u zubima
kolik' jagnje od pola godine!"
Vuk Karadžić, čovek koji je najviše doprineo da se pevanija o Marku Kraljeviću sačuva u pisanoj reči, zabeležio je u "Srpskom rječniku" i ovo:
Nikakoga Srbina nema koji ne zna za ime Marka Kraljevića. Ja ću ovdje naznačiti o njemu ono što se slabo u pjesmama nalazi, nego se pripovijeda. Pripovijeda se da je Marko bio mnogo jači od ostalijeh današnjijeh, a jamačno i ondašnjiheh ljudi... Ja sam u djetinjstvu gledao u Sremu u krčmi manastira Krušedola gdje je Marko namolovan kako jednom rukom matoroga vola drži za rep preko ramena i nosi na leđima idući upravo... Za njegova Šarca jedni pripovijedaju da mu ga je poklonila nekakva vila, a jedni opet da ga je kupio u nekakvijeh kiridžija: prije Šarca vele da je mijenjao mnogo konja, pa ga ni jedan nije mogao nositi kad u nekakvijeh kiridžija vidi šareno gubavo muško ždrijebe, učini mu se da će od njega dobar konj biti, i uzme ga za rep da omahne oko sebe kao što je ostale konje ogledao, ali se ono ne dade ni s mjesta pomaći; onda ga kupi u kiridžija, izliječi ga od gube i nauči vino piti.
Za smrt Marka Kraljevića različno se pripovijeda: jedni vele da ga je negdje u selu Rovinama ubio nekakav karavlaški vojvoda Mirčeta zlatnom strijelom u usta, kada su se Turci bili s Karavlasima, drugi kazuju da mu se u takvome boju zaglibio Šarac u nekakvoj bari kod Dunava i da su onde obojica propali; u krajini Negotinskoj pripovijeda se da je to bilo u jednoj bari ondje blizu Negotina kod izvora Caričine: ondje ima i sad bara i zidine od stare crkve, za koju govore da je bila načinjena na grobu Markovu. Treći kažu da je u takome boju toliko ljudi izginulo da su po krvi proplivali i konji i ljudi, pa Marko onda pružio ruku k nebu i rekao: "Bože, šta ću ja sad?" Na to se Bog smilovao i nekakvijem čudnijem načinom prenio i njega i Šarca u nekakvu pećinu, u kojoj i sad obojica žive: on, zabodavši svoju sablju pod gredu ili je udarivši o kamen, legao te zaspao, pa jednako spava, pred Šarcem stoji malo mahovine od koje pomalo jede, a sablja sve pomalo izlazi ispod grede ili kamena, pa kad Šarac mahovinu pojede i sablja ispod grede ili kamena ispadne, onda će se i on probuditi i opet će na svijet izići. Jedni govore da je on u tu pećinu pobjegao kad je prvi put vidio pušku i pošavši da je ogleda (da li je istina da je onaka kao što se pripovijeda) probio iz nje sâm sebi dlan, pa onda rekao: "Sad ne pomaže junaštvo, jer najgora rđa može ubiti najboljega junaka".
U manastiru Sv. Dimitrije, u selu Sušici kod Skoplja, znanom kao Markov manastir, oštećen vremenom i ljudima, nalazi se portret najopevanijeg junaka svekolike naše istorije (na slici). On odaje ozbiljan lik i naglašeno strog pogled čovek od oko 30 godina. Odeven je u purpurnu odeću, a kraljevsku krunu ukrašavaju niske bisera. Na svitku koji drži u ruci piše da je upravo on sazidao i ukrasio "si božanstveni hram". Oko glave mu je svetao krug, svetiteljski.
I u manastiru Sv. Arhangela iznad današnjeg Prilepa nalazi se njegov koliko-toliko sačuvan lik. To je čovek srednjih godina, u vladalačkim paradnim haljinama s krunom na glavi i krstom u ruci. Brada mu je više kestenjasta nego crna. Pored njega je lik sedobradog starca, po svoj prilici, kralja Vukašina...
Veliki nemački pesnik Gete u skici o "Srpskim narodnim pesmama", izdatoj 1827, ostaviće sledeći trag:
"Njihov najveći junak Marko, koji se kako-tako slaže s carem u Jedrenu, može da se uzme kao neki sirov pandan grčkom Herkulu i persijskom Rustanu, ali, dabome, na vrlo varvarski i skitnički način. On je glavni i najjači od svih srpskih junaka, bezgranične snage, bezuslovan i zborom i tvorom... On je jedan svemoćni čudovišni junak, nabusit kao niko, koji nas, ma koliko mu se divili, nimalo ne privlači... Teško da će on pokajničkim zaveštanjima, od kojih se potom podižu crkve i manastiri umiriti Boga i naše duše..."
Ili će, na kraju, zapisati i ovo:
"Mi ne možemo da mu uskratimo neku vrstu poštovanja koje nam uvek nameće neumitnost samom svojom pojavom, ali nam nije prijatan ni on ni njegovi drugovi".
Istoričari će, pak posebno odnedavno, nedvosmisleno zaključiti da je Kraljević Marko jedini zakoniti naslednik prestola srpske države koja se već uveliko raspadala.
Ovo je, prema tome, tek jedan u nizu pokušaja da se odgonetne zagonetka Marka Kraljevića, nadjunaka naše epike kome istorija nije bila naklonjena.
Ljubavni jadi i smrt
Najopevanijoj ličnosti u čitavoj usmenoj poeziji Južnih Slovena istorija, koja ponekad ume da bude tvrdoglava u priznavanju isključivo opipljivih svedočanstava, ne daje mnogo prostora. Doskora je priznavala tek dva dokumenta koja datiraju iz vremena relativno bliskog dobu života i dela Marka Kraljevića, a koja vladaru.
Jedan se odnosi na zapis izvesnog Dobre na jednoj knjizi koji priča o vremenu kad je knjigu prepisao i veli: "Pisa se sija knjiga u Poreče, u selo zovo Kalugerec, a din blagovernago kralja Marka, jegde otdade Todoru, Grgurovu ženu, Hlapenu, a uze ženu svoju prvo venčanu Jelenu, Hlapenovu dštere".
Drugi pisani trag nastao je četrdeset godina po smrti kralja Marka a pripada Konstantinu Filozofu, odnosno njegovom "Žitiju Stefana Lazarevića", gde biograf prvog srpskog despota tvrdi da je Marko pred bitku na Rovinama, gde je učestvovao na strani Turaka, poverio srpskom vlastelinu Konstantinu Dejanoviću, takođe turskom vazalu: "Molim Boga da bude na pomoći hrišćanima, pa ma ja prvi poginuo u ovome boju".
I Marko i Konstantin, koji je inače bio deda (po majci) dvojici poslednjih vizantijskih careva (Jovan VIII i Konstantin XI) poginuli su sutradan, 17. V 1395. (10. X 1394) premda – hrišćani nisu pobedili.
Već u ova dva dokumenta tragači za vezom Markove istorijske i pesničke slike našli su materijala za sebe. Posebno kada su se pripomogli beleškama Mavra Orbina, dubrovačkog hroničara s početka XVII veka, koji je u "Carstvu Slovena" naveo skaske o Marku. Recimo, onu da je Marko oterao svoju ženu Jelenu (kćerku velikaša Radoslava Hlapena) zbog njenog nemoralnog života i da je ona predala grad Kostur svom ljubavniku Balši Balšiću. Odmah su to povezali s narodnom pesmom o Marku i Mini od Kostura. Jelenu je Marko dobio u "zamenu" za svoju prvu poznatu ljubeznicu Teodoru – kćer Grgura Pavlovića – a koju je ustupio svom novom tastu Hlapenu.
Zapis Konstantina Filozofa je možda mogao da doprinese da pevači počnu da pevaju o Markovoj slavi. Unazad, od smrti na bojnom polju ka ranijim podvizima. Jer, sličan slučaj je i priča – legenda o Milošu Obiliću. Heroji se u predanjima, gotovo po pravilu, rađaju posle mučeničke smrti.
Mladi kralj, zakonito
Istorija nije sasvim sigurna da li sme da prvi pomen o Marku smesti u 1356. Naime, natpis iznad južnih vrata Drenovske crkve, sagrađene u blizini Tikveškog jezera, nedaleko od Velesa, kazuje da je crkva živopisana 1356. godine "pri države" Nikole i Marka, a "po smrti svetoradnago cara Stefana". Moguće je da se Nikolino ime u natpisu odnosi na vojvodu Nikolu Stanjevića za koga se zna da je, zajedno sa Markom, vladao upravo na tim prostorima. Narodno predanje, pak, kaže da su crkvu u Drenovu zajednički podigli Vukašin i Marko.
Ono u šta je istorija sasvim sigurna potiče iz 1361, a pronađeno je u Dubrovačkim arhivima. Te godine je Marko stigao u utvrdu ispod Srđa da na čelu srpskoga poslanstva pregovara o prekidu neprijateljstava započetih još 1359, povodom pretenzija Vojislava Vojnovića, najmoćnijeg velikaša na dvoru cara Uroša, na poluostrvo Pelješac (pregovori, doduše, nisu otklonili rat Srbije sa Dubrovnikom, potrajao je godinu dana, a završen je mirom u Onogoštu/Nikšiću pošto su Dubrovčani Srbima nametnuli sankcije na trgovinu solju. Izvesno je, međutim, da je čelnik srpske delegacije tada uspeo neke druge stvari da obavi: podigao je srebro koje je njegova porodica tu deponovala, a uspešno je intervenisao kod vlasti Dubrovačke republike u korist nekih prizrenskih trgovaca.
Čini se da je natpis na crkvi Sveta nedelja u Prizrenu, sasvim slučajno otkriven septembra 1966, poprilično izmenio istorijsku sliku o Marku Kraljeviću. Natpis je otkriven u dvorištu jedne privatne kuće, u predgrađu stare prizrenske tvrđave, u prostoru poznatom kao Potkaljaje, a u njemu podatak da je crkva – posvećena Vavedenju – sazidana i živopisana "povelenijem i otkupom gospodina mladoga kralja Marka" 6879. godine (1371) od stvaranja sveta. (prim. mod.: to je po vizantijskom računanju nastanka sveta, a 2008. godina je 7513.)
S obzirom da su istu titulu "mladi kralj" imali i Dragutin i Dušan i Uroš, te da je Uroš bio bez potomstva, moguće da je jedini zakoniti naslednik srpskog prestola bio Vukašinov sin – Marko.
Ovo zbog činjenice da je po smrti pomenutog Vojislava Vojnovića (1363. godine) car Uroš Nejaki, u potrazi za novom čvrstom rukom koja bi okupila razuzdano plemstvo, Vukašina Mrnjavčevića, gospodara Prilepa i okoline, koji je porodično bio povezan sa većinom moćnih feudalnih kuća u zemlji, proglasio za kralja – svog suvladara, a njegovog najstarijeg sina Marka za mladog kralja. Ne zna se kada je tačno, i na koji način, došlo do ove promocije (1366. Vukašin se već pominje kao kralj), ali je simbioza očigledno bila kratkotrajna pošto se u jednoj povelji iz 1370. godine Vukašin naziva "gospodar srpskih i grčkih zemalja i zapadnih strana", Uroševo ime se tu uopšte ne navodi, iako je Vukašina Mrnjavčevića nadživeo za dva meseca. Zato i nije sigurno da bi on Marku zaista ostavio presto srpske države – da ga je neko o tome uopšte i pitao.
Lazar nije stigao na Kosovo
Nakon smrti Dušana Silnog (1355) Carstvo je, po tadašnjim božjim i ljudskim zakonima, pripalo njegovom sinu Urošu. Međutim, Dušanov polubrat Simeon nije tako mislio, pa se, i on, proglasio za cara. A jednoj carevini je najčešće mnogo i jedan car. Pokušaj pomirenja, aprila 1357, na Državnom saboru u Skoplju, nije uspeo.
I bi rat, građanski. Stric protiv sinovca. Sinovac je pobedio zahvaljujući podršci velikaša, među kojima i braće Mrnjavčević, Vukašina i Uglješe, sinova nekog sitnog hercegovačkog vlastelina Mrnjave (možda Mrnjan) koji se 1280. godine pominje u jednoj povelji kao kazanac (blagajnik) u Trebinju. Prvi nekad bejaše peharnik kod cara Dušana, drugi konjušar.
Kada je Vukašin kasnije krunisan za kralja, Uglješa je u Serskoj oblasti, sa titulom despota, nasledio staru caricu Jelenu, Dušanovu udovicu.
Naravno, drugi malo manje moćni feudalci nisu mogli tek tako da pređu preko toga. Čak se na Kosovu zametnuo pravi pravcati boj, dvadeset godina pre onog sudbonosnog od 28. VI 1389. Možda je to i bio uvod u docniju propast. Tek, 1369. godine župan Nikola Altomanović (rođak pomenutog Vojislava Vojinovića) udari na nove posede Mrnjavčevića na Kosovu, ali izgubi bitku jer mu se glavni saveznik, knez Lazar Hrebeljanović, u poslednji čas nije pridružio.
Ima nagoveštaja da se neodlučni Uroš u ovom sukobu stavio na stranu gubitnika, pa to unekoliko objašnjava i navedenu povelju iz 1370. godine u kojoj je njegovo ime izostavljeno.
Čerupanje kraljevine
Kralj Vukašin je potom krenuo i na Dubrovčane, ali su se oni opet izvukli svakojakim obećanjima.
Da bi skršio dalju samovolju velikaša, s obzirom da je Uroš Nejaki bio sve samo ne jak vladar, kralj Vukašin je s mladim kraljem Markom, juna 1371. pošao prema Onogoštu da kazni nevaljalog, ali moćnog župana Nikolu altomanovića. Spas za župana na zapadu neočekivano je došao sa istoka. Turci su ugrozili oblast despota Uglješe, te je srpski kralj pohitao da pomogne bratu.
Ishod bitke na Marici bio je katastrofalan po braću Mrnjavčević i, pokazaće se, docnije po celokupnu srpsku carevinu. Niko im nije pritekao u pomoć, bez obzira koliko su je uporno tražili na sve strane. Knez Lazar je brinuo svoje brige, isto kao i Nikola Altomanović i Vuk Branković.
Cara Uroša očigledno niko više ništa nije pitao.
Razume se da je posle maričke pogibije malo ko mario za zakonitu titulu i presto kralja Marka. Iz dana u dan njemu je čerupana teritorija. Najmanje su Turci uzeli, Knez Lazar je sebi pripojio Prištinu i Novo Brdo, kao i mnoga druga obližnja mesta. Nikola Altomanović je zauzeo sve što je bilo uz njegove zemlje. Vuk Branković je kralju Marku oteo Skoplje. Braća Dejanović, Jovan i Konstantin, preostalo. Marku je ostalo malo zemlje u zapadnoj Makedoniji sa Prilepom.
U narodu postoji izreka "kasno Marko na Kosovo stiže". Prema istorijskim izvorima, Vukašinov prvenac nije bio u obavezi da vojno pomaže svoje nove gospodare Turke sve do Bajazitove vladavine, znači, posle Kosovske bitke. Postoje, međutim, nagoveštaji da su odredi drugog pominjanog turskog vazala iz tih krajeva Konstantina Dejanovića vojevali protiv Lazara na Vidovdan 1389. godine, zajedno s Turcima, pa postoji i ta mogućnost da ni Marko nije baš "zakasnio", tim pre što je sa Lazarom već bio u sukobu.
Ovo je, otprilike, ram za istorijsku sliku najopevanijeg od svih opevavanih srpskih junaka. Kariku koja bi spojila ličnost istorijski drugorazrednog vladara sa najpoznatijom, najpopularnijom i najsloženijom legendom balkanskih naroda već više od stoleća pokušavaju da nađu mnogi naši, ali i evropski istoričari. I ne samo oni.
Herakleja u Markovoj državi
Najranija beleška o epskom Marku potiče iz 1547, kada je izvesni slepi vojnik na trgu grada Splita pevao pesmu o Marku Kraljeviću. Znači, skoro 150 godina nakon smrti. Pesmu su, kaže letopisac, prvo prihvatili stari ratnici koji su odmarali na pjacenti, a onda je prihvatio ceo trg, kao hor kod antičkih Grka.
Nepunih deset godina nakon ovog događaja Hvaranin Petar Hektorović u svom spevu "Ribanje i ribarsko prigovaranje" zabeležio je bugaršticu "Marko Kraljević i brat mu Andrijaš", prvi zapis u stihu o čoveku koji je postao glavni junak većine naših epskih pesama. Zanimljivo je da je pomenuti Hektorović pesmu zebeležio od dvojice ribara iz svog rodnog mesta Starog grada na Hvaru.
Guslar Tešan uzvraća udarac
Jedan od brojih tragalaca za vezom između istorijskog i pesničkog lika Marka Kraljevića reći će da nije nimalo slučajna Markova nametljiva sličnost s Herkulom. Jer, jedno od najvećih Herkulovih svetilišta – Herakleja – nalazilo se na području Markove države.
Uostalom, jedina ličnost kojoj je u celokupnoj našoj epici posvećen ceo ciklus upravo je ličnost Marka Kraljevića.
Njegovu slavu, opet slično brojnim evropskim junacima, prenosili su narodni pevači, guslari. Pre svih Tešan Podrugović. Od njega je Vuk Karadžić pribeležio najlepše pesme o Marku Kraljeviću. Čini se da je guslar Tešan osetio veliku srodnost s likom epskog Marka. I on je bio izvanrednog telesnog rasta, pravi gorostas, i on je bio junak nad junacima, i on je štitio slabe, i on se celog života tukao protiv nasilnika.
Gotovo je nemoguće, čak ni približno utvrditi broj pesama i balada, istorijskih i mitskih predanja, poslovica i izreka, čak i šaljivih priča u kojima se svet oko Marka vrti. Na pitanje kad, kako i zašto je mali vladar postao tako veliki junak i kako da sluga vladara tuđeg, neprijateljskog carstva postane najveći nacionalni junak u narodu koji je borbu protiv tog istog carstva smatrao svojim osnovnim istorijskim zadatkom, istraživači su ponudili, i još nude, različite odgovore. Zavisno od umešnosti iščitavanja retkih istorijskih tragova i više govore o Marku kao čoveku nego kao odgonetanja onog što nam je narodna pesma i priča donela.
Kako je nastala legenda
Po svoj prilici Marko Kraljević je u legendu dojezdio odmah posle pogibije na Rovinama.
U traganju za rešenjem rebusa, tragači za izgubljenom karikom nudili su svakojaka objašnjenja.
Jedni su tvrdili da je kralj Marko na dvoru imao najbolje pevače, te nije čudo ni što su pesme lepe ni što ih ima toliko. Drugi su bili uvereni da je njihova ogromna epska popularnost proizašla iz njegove izuzetne snage i srčanosti. Treći su sve pripisivali Markovoj svojeglavosti i originalnosti.
Nisu usamljena mišljenja da mu se narodni pevač i pričalac na taj način zahvaljivao za njegovu nesebičnu brigu i ljubav prema prostome narodu. Neki misle da je presudnu ulogu u veličanju Marka Kraljevića odigrala crkva, pre svega Hilandar, gde je – po pesmi – i sahranjen, a razlog koji su iznalazili u stihovima u kojima junak deli blago "nek se crkve krase".
Uz to, istoričari su potvrdili, Marko je iza sebe ostavio i nekoliko zadužbina u svojoj oblasti, koje su vreme i ljudi uglavnom rasturili i uništili. Premda, valja napomenuti, nije sačuvana nijedna narodna pesma o kralju Milutinu – svakako najvećem ktitoru u srpskoj istoriji.
Postoji još jedan istorijski trag koji je, mogućno, pripomagao širenje mita o kralju bez kraljevine. Naime, kao svom vazalu, Turci su skoro četvrt veka zaobilazili njegovu oblast. Markovi podanici su, prema tom izvoru, bili pošteđeni azijatskih zuluma, a kad su se – nakon bitke na Rovinama – rasuli po svetu, krenule su priče o starim dobrim vremenima.
Čekajući Marka
Istina je, po običaju, negde između. Čini se da bi se kratko mogla spakovati u onaj Njegošev stih "iz glave je cijela naroda". U "Gorskom vijencu" – gde je pomenut samo jednom, i to na čelu srpskih junaka – svat Crnogorac ga naziva i "perjanicom", ali i "turskom pridvoricom".
Marko Kraljević je, dakle, metafora jednog vremena i ljudi u njemu. A valja znati da je Marko iz pesme živeo "do trista godinah". Umro je, kako stih veli, "od Boga, od starog krvnika".
A da je Marko uistinu nešto posebno na ovim prostorima, lik koji odoleva poroznosti ljudskog pamćenja, svedoče i dva bezmalo ovovremena slučaja.
Prvi se desio početkom četrdesetih godina pretprošlog veka u Šibeniku i zabeležen je u mesnom letopisu: "Prije nekoliko mjeseci jedan težak žalostan iz Pokrivnika, maloga sela tri ure vrh Šibenika, dođe gospodaru i veselo reče:
- Dobre imam glasove, gospodaru. Marko Kraljević je ustao. Vidjeli su ga neki u Hrvatskoj…
Odgovor gospodara moguće je naslutiti.
Nešto kasnije, u Prvom balkanskom ratu 1912, Marka Kraljevića nije video samo jedan čovek. Čitav jedan puk srpske vojske video je Marka Kraljevića kako vodi napad na grad Prilep, koji je toliko vekova ranije pripadao ovom narodnom junaku...
Novije viđenje Kraljević Marka nije zabeleženo. Možda kad Šarac pojede onu mahovinu i sablja ispod grede ili kamena ispadne. Jer:
"Bog da živi Kraljevića Marka!
Koji zemlju od zla izbavio,
koji satr zemlji zulumćara;
prosta m' bila i duša i telo!"
Što se istorije tiče, kraj je ovakav: odmah po pogibiji Kraljevićevoj sultanovi činovnici zaposeli su njegovu oblast pošto vladar nije za sobom ostavio naslednika. Njegova braća Andrija i Dimitrije sklonili su se najpre u Dubrovnik, gde "podigoše svoje i Markove delove od ostavine kralja Vukašina". Odatle su pošli u Ugarsku da stupe u službu kralja Žigmunda. Dimitrije koji se pominje sve do 1407. godine putovao je nekoliko puta kao ugarski poslanik i najzad postao "župan zarandske županije i kraljev kastelan grada Vilagoša".
"... sjedi junak u polju široku
u ledinu koplje udario,
za koplje je konja privezao,
a pred njime stoji tulum vina;
ne pije ga čim se pije vino,
već leđenom od dvanaest oka, pola pije, pola konju daje;
konj mu nije kakvino su konji,
veće šaren kako i goveče;
junak nije kakvi su junaci:
na plećima ćurak od kurjaka,
na glavi mu kapa od kurjaka,
privezo je mrkom jemenijom;
nešto crno drži u zubima
kolik' jagnje od pola godine!"
Vuk Karadžić, čovek koji je najviše doprineo da se pevanija o Marku Kraljeviću sačuva u pisanoj reči, zabeležio je u "Srpskom rječniku" i ovo:
Nikakoga Srbina nema koji ne zna za ime Marka Kraljevića. Ja ću ovdje naznačiti o njemu ono što se slabo u pjesmama nalazi, nego se pripovijeda. Pripovijeda se da je Marko bio mnogo jači od ostalijeh današnjijeh, a jamačno i ondašnjiheh ljudi... Ja sam u djetinjstvu gledao u Sremu u krčmi manastira Krušedola gdje je Marko namolovan kako jednom rukom matoroga vola drži za rep preko ramena i nosi na leđima idući upravo... Za njegova Šarca jedni pripovijedaju da mu ga je poklonila nekakva vila, a jedni opet da ga je kupio u nekakvijeh kiridžija: prije Šarca vele da je mijenjao mnogo konja, pa ga ni jedan nije mogao nositi kad u nekakvijeh kiridžija vidi šareno gubavo muško ždrijebe, učini mu se da će od njega dobar konj biti, i uzme ga za rep da omahne oko sebe kao što je ostale konje ogledao, ali se ono ne dade ni s mjesta pomaći; onda ga kupi u kiridžija, izliječi ga od gube i nauči vino piti.
Za smrt Marka Kraljevića različno se pripovijeda: jedni vele da ga je negdje u selu Rovinama ubio nekakav karavlaški vojvoda Mirčeta zlatnom strijelom u usta, kada su se Turci bili s Karavlasima, drugi kazuju da mu se u takvome boju zaglibio Šarac u nekakvoj bari kod Dunava i da su onde obojica propali; u krajini Negotinskoj pripovijeda se da je to bilo u jednoj bari ondje blizu Negotina kod izvora Caričine: ondje ima i sad bara i zidine od stare crkve, za koju govore da je bila načinjena na grobu Markovu. Treći kažu da je u takome boju toliko ljudi izginulo da su po krvi proplivali i konji i ljudi, pa Marko onda pružio ruku k nebu i rekao: "Bože, šta ću ja sad?" Na to se Bog smilovao i nekakvijem čudnijem načinom prenio i njega i Šarca u nekakvu pećinu, u kojoj i sad obojica žive: on, zabodavši svoju sablju pod gredu ili je udarivši o kamen, legao te zaspao, pa jednako spava, pred Šarcem stoji malo mahovine od koje pomalo jede, a sablja sve pomalo izlazi ispod grede ili kamena, pa kad Šarac mahovinu pojede i sablja ispod grede ili kamena ispadne, onda će se i on probuditi i opet će na svijet izići. Jedni govore da je on u tu pećinu pobjegao kad je prvi put vidio pušku i pošavši da je ogleda (da li je istina da je onaka kao što se pripovijeda) probio iz nje sâm sebi dlan, pa onda rekao: "Sad ne pomaže junaštvo, jer najgora rđa može ubiti najboljega junaka".
U manastiru Sv. Dimitrije, u selu Sušici kod Skoplja, znanom kao Markov manastir, oštećen vremenom i ljudima, nalazi se portret najopevanijeg junaka svekolike naše istorije (na slici). On odaje ozbiljan lik i naglašeno strog pogled čovek od oko 30 godina. Odeven je u purpurnu odeću, a kraljevsku krunu ukrašavaju niske bisera. Na svitku koji drži u ruci piše da je upravo on sazidao i ukrasio "si božanstveni hram". Oko glave mu je svetao krug, svetiteljski.
I u manastiru Sv. Arhangela iznad današnjeg Prilepa nalazi se njegov koliko-toliko sačuvan lik. To je čovek srednjih godina, u vladalačkim paradnim haljinama s krunom na glavi i krstom u ruci. Brada mu je više kestenjasta nego crna. Pored njega je lik sedobradog starca, po svoj prilici, kralja Vukašina...
Veliki nemački pesnik Gete u skici o "Srpskim narodnim pesmama", izdatoj 1827, ostaviće sledeći trag:
"Njihov najveći junak Marko, koji se kako-tako slaže s carem u Jedrenu, može da se uzme kao neki sirov pandan grčkom Herkulu i persijskom Rustanu, ali, dabome, na vrlo varvarski i skitnički način. On je glavni i najjači od svih srpskih junaka, bezgranične snage, bezuslovan i zborom i tvorom... On je jedan svemoćni čudovišni junak, nabusit kao niko, koji nas, ma koliko mu se divili, nimalo ne privlači... Teško da će on pokajničkim zaveštanjima, od kojih se potom podižu crkve i manastiri umiriti Boga i naše duše..."
Ili će, na kraju, zapisati i ovo:
"Mi ne možemo da mu uskratimo neku vrstu poštovanja koje nam uvek nameće neumitnost samom svojom pojavom, ali nam nije prijatan ni on ni njegovi drugovi".
Istoričari će, pak posebno odnedavno, nedvosmisleno zaključiti da je Kraljević Marko jedini zakoniti naslednik prestola srpske države koja se već uveliko raspadala.
Ovo je, prema tome, tek jedan u nizu pokušaja da se odgonetne zagonetka Marka Kraljevića, nadjunaka naše epike kome istorija nije bila naklonjena.
Ljubavni jadi i smrt
Najopevanijoj ličnosti u čitavoj usmenoj poeziji Južnih Slovena istorija, koja ponekad ume da bude tvrdoglava u priznavanju isključivo opipljivih svedočanstava, ne daje mnogo prostora. Doskora je priznavala tek dva dokumenta koja datiraju iz vremena relativno bliskog dobu života i dela Marka Kraljevića, a koja vladaru.
Jedan se odnosi na zapis izvesnog Dobre na jednoj knjizi koji priča o vremenu kad je knjigu prepisao i veli: "Pisa se sija knjiga u Poreče, u selo zovo Kalugerec, a din blagovernago kralja Marka, jegde otdade Todoru, Grgurovu ženu, Hlapenu, a uze ženu svoju prvo venčanu Jelenu, Hlapenovu dštere".
Drugi pisani trag nastao je četrdeset godina po smrti kralja Marka a pripada Konstantinu Filozofu, odnosno njegovom "Žitiju Stefana Lazarevića", gde biograf prvog srpskog despota tvrdi da je Marko pred bitku na Rovinama, gde je učestvovao na strani Turaka, poverio srpskom vlastelinu Konstantinu Dejanoviću, takođe turskom vazalu: "Molim Boga da bude na pomoći hrišćanima, pa ma ja prvi poginuo u ovome boju".
I Marko i Konstantin, koji je inače bio deda (po majci) dvojici poslednjih vizantijskih careva (Jovan VIII i Konstantin XI) poginuli su sutradan, 17. V 1395. (10. X 1394) premda – hrišćani nisu pobedili.
Već u ova dva dokumenta tragači za vezom Markove istorijske i pesničke slike našli su materijala za sebe. Posebno kada su se pripomogli beleškama Mavra Orbina, dubrovačkog hroničara s početka XVII veka, koji je u "Carstvu Slovena" naveo skaske o Marku. Recimo, onu da je Marko oterao svoju ženu Jelenu (kćerku velikaša Radoslava Hlapena) zbog njenog nemoralnog života i da je ona predala grad Kostur svom ljubavniku Balši Balšiću. Odmah su to povezali s narodnom pesmom o Marku i Mini od Kostura. Jelenu je Marko dobio u "zamenu" za svoju prvu poznatu ljubeznicu Teodoru – kćer Grgura Pavlovića – a koju je ustupio svom novom tastu Hlapenu.
Zapis Konstantina Filozofa je možda mogao da doprinese da pevači počnu da pevaju o Markovoj slavi. Unazad, od smrti na bojnom polju ka ranijim podvizima. Jer, sličan slučaj je i priča – legenda o Milošu Obiliću. Heroji se u predanjima, gotovo po pravilu, rađaju posle mučeničke smrti.
Mladi kralj, zakonito
Istorija nije sasvim sigurna da li sme da prvi pomen o Marku smesti u 1356. Naime, natpis iznad južnih vrata Drenovske crkve, sagrađene u blizini Tikveškog jezera, nedaleko od Velesa, kazuje da je crkva živopisana 1356. godine "pri države" Nikole i Marka, a "po smrti svetoradnago cara Stefana". Moguće je da se Nikolino ime u natpisu odnosi na vojvodu Nikolu Stanjevića za koga se zna da je, zajedno sa Markom, vladao upravo na tim prostorima. Narodno predanje, pak, kaže da su crkvu u Drenovu zajednički podigli Vukašin i Marko.
Ono u šta je istorija sasvim sigurna potiče iz 1361, a pronađeno je u Dubrovačkim arhivima. Te godine je Marko stigao u utvrdu ispod Srđa da na čelu srpskoga poslanstva pregovara o prekidu neprijateljstava započetih još 1359, povodom pretenzija Vojislava Vojnovića, najmoćnijeg velikaša na dvoru cara Uroša, na poluostrvo Pelješac (pregovori, doduše, nisu otklonili rat Srbije sa Dubrovnikom, potrajao je godinu dana, a završen je mirom u Onogoštu/Nikšiću pošto su Dubrovčani Srbima nametnuli sankcije na trgovinu solju. Izvesno je, međutim, da je čelnik srpske delegacije tada uspeo neke druge stvari da obavi: podigao je srebro koje je njegova porodica tu deponovala, a uspešno je intervenisao kod vlasti Dubrovačke republike u korist nekih prizrenskih trgovaca.
Čini se da je natpis na crkvi Sveta nedelja u Prizrenu, sasvim slučajno otkriven septembra 1966, poprilično izmenio istorijsku sliku o Marku Kraljeviću. Natpis je otkriven u dvorištu jedne privatne kuće, u predgrađu stare prizrenske tvrđave, u prostoru poznatom kao Potkaljaje, a u njemu podatak da je crkva – posvećena Vavedenju – sazidana i živopisana "povelenijem i otkupom gospodina mladoga kralja Marka" 6879. godine (1371) od stvaranja sveta. (prim. mod.: to je po vizantijskom računanju nastanka sveta, a 2008. godina je 7513.)
S obzirom da su istu titulu "mladi kralj" imali i Dragutin i Dušan i Uroš, te da je Uroš bio bez potomstva, moguće da je jedini zakoniti naslednik srpskog prestola bio Vukašinov sin – Marko.
Ovo zbog činjenice da je po smrti pomenutog Vojislava Vojnovića (1363. godine) car Uroš Nejaki, u potrazi za novom čvrstom rukom koja bi okupila razuzdano plemstvo, Vukašina Mrnjavčevića, gospodara Prilepa i okoline, koji je porodično bio povezan sa većinom moćnih feudalnih kuća u zemlji, proglasio za kralja – svog suvladara, a njegovog najstarijeg sina Marka za mladog kralja. Ne zna se kada je tačno, i na koji način, došlo do ove promocije (1366. Vukašin se već pominje kao kralj), ali je simbioza očigledno bila kratkotrajna pošto se u jednoj povelji iz 1370. godine Vukašin naziva "gospodar srpskih i grčkih zemalja i zapadnih strana", Uroševo ime se tu uopšte ne navodi, iako je Vukašina Mrnjavčevića nadživeo za dva meseca. Zato i nije sigurno da bi on Marku zaista ostavio presto srpske države – da ga je neko o tome uopšte i pitao.
Lazar nije stigao na Kosovo
Nakon smrti Dušana Silnog (1355) Carstvo je, po tadašnjim božjim i ljudskim zakonima, pripalo njegovom sinu Urošu. Međutim, Dušanov polubrat Simeon nije tako mislio, pa se, i on, proglasio za cara. A jednoj carevini je najčešće mnogo i jedan car. Pokušaj pomirenja, aprila 1357, na Državnom saboru u Skoplju, nije uspeo.
I bi rat, građanski. Stric protiv sinovca. Sinovac je pobedio zahvaljujući podršci velikaša, među kojima i braće Mrnjavčević, Vukašina i Uglješe, sinova nekog sitnog hercegovačkog vlastelina Mrnjave (možda Mrnjan) koji se 1280. godine pominje u jednoj povelji kao kazanac (blagajnik) u Trebinju. Prvi nekad bejaše peharnik kod cara Dušana, drugi konjušar.
Kada je Vukašin kasnije krunisan za kralja, Uglješa je u Serskoj oblasti, sa titulom despota, nasledio staru caricu Jelenu, Dušanovu udovicu.
Naravno, drugi malo manje moćni feudalci nisu mogli tek tako da pređu preko toga. Čak se na Kosovu zametnuo pravi pravcati boj, dvadeset godina pre onog sudbonosnog od 28. VI 1389. Možda je to i bio uvod u docniju propast. Tek, 1369. godine župan Nikola Altomanović (rođak pomenutog Vojislava Vojinovića) udari na nove posede Mrnjavčevića na Kosovu, ali izgubi bitku jer mu se glavni saveznik, knez Lazar Hrebeljanović, u poslednji čas nije pridružio.
Ima nagoveštaja da se neodlučni Uroš u ovom sukobu stavio na stranu gubitnika, pa to unekoliko objašnjava i navedenu povelju iz 1370. godine u kojoj je njegovo ime izostavljeno.
Čerupanje kraljevine
Kralj Vukašin je potom krenuo i na Dubrovčane, ali su se oni opet izvukli svakojakim obećanjima.
Da bi skršio dalju samovolju velikaša, s obzirom da je Uroš Nejaki bio sve samo ne jak vladar, kralj Vukašin je s mladim kraljem Markom, juna 1371. pošao prema Onogoštu da kazni nevaljalog, ali moćnog župana Nikolu altomanovića. Spas za župana na zapadu neočekivano je došao sa istoka. Turci su ugrozili oblast despota Uglješe, te je srpski kralj pohitao da pomogne bratu.
Ishod bitke na Marici bio je katastrofalan po braću Mrnjavčević i, pokazaće se, docnije po celokupnu srpsku carevinu. Niko im nije pritekao u pomoć, bez obzira koliko su je uporno tražili na sve strane. Knez Lazar je brinuo svoje brige, isto kao i Nikola Altomanović i Vuk Branković.
Cara Uroša očigledno niko više ništa nije pitao.
Razume se da je posle maričke pogibije malo ko mario za zakonitu titulu i presto kralja Marka. Iz dana u dan njemu je čerupana teritorija. Najmanje su Turci uzeli, Knez Lazar je sebi pripojio Prištinu i Novo Brdo, kao i mnoga druga obližnja mesta. Nikola Altomanović je zauzeo sve što je bilo uz njegove zemlje. Vuk Branković je kralju Marku oteo Skoplje. Braća Dejanović, Jovan i Konstantin, preostalo. Marku je ostalo malo zemlje u zapadnoj Makedoniji sa Prilepom.
U narodu postoji izreka "kasno Marko na Kosovo stiže". Prema istorijskim izvorima, Vukašinov prvenac nije bio u obavezi da vojno pomaže svoje nove gospodare Turke sve do Bajazitove vladavine, znači, posle Kosovske bitke. Postoje, međutim, nagoveštaji da su odredi drugog pominjanog turskog vazala iz tih krajeva Konstantina Dejanovića vojevali protiv Lazara na Vidovdan 1389. godine, zajedno s Turcima, pa postoji i ta mogućnost da ni Marko nije baš "zakasnio", tim pre što je sa Lazarom već bio u sukobu.
Ovo je, otprilike, ram za istorijsku sliku najopevanijeg od svih opevavanih srpskih junaka. Kariku koja bi spojila ličnost istorijski drugorazrednog vladara sa najpoznatijom, najpopularnijom i najsloženijom legendom balkanskih naroda već više od stoleća pokušavaju da nađu mnogi naši, ali i evropski istoričari. I ne samo oni.
Herakleja u Markovoj državi
Najranija beleška o epskom Marku potiče iz 1547, kada je izvesni slepi vojnik na trgu grada Splita pevao pesmu o Marku Kraljeviću. Znači, skoro 150 godina nakon smrti. Pesmu su, kaže letopisac, prvo prihvatili stari ratnici koji su odmarali na pjacenti, a onda je prihvatio ceo trg, kao hor kod antičkih Grka.
Nepunih deset godina nakon ovog događaja Hvaranin Petar Hektorović u svom spevu "Ribanje i ribarsko prigovaranje" zabeležio je bugaršticu "Marko Kraljević i brat mu Andrijaš", prvi zapis u stihu o čoveku koji je postao glavni junak većine naših epskih pesama. Zanimljivo je da je pomenuti Hektorović pesmu zebeležio od dvojice ribara iz svog rodnog mesta Starog grada na Hvaru.
Guslar Tešan uzvraća udarac
Jedan od brojih tragalaca za vezom između istorijskog i pesničkog lika Marka Kraljevića reći će da nije nimalo slučajna Markova nametljiva sličnost s Herkulom. Jer, jedno od najvećih Herkulovih svetilišta – Herakleja – nalazilo se na području Markove države.
Uostalom, jedina ličnost kojoj je u celokupnoj našoj epici posvećen ceo ciklus upravo je ličnost Marka Kraljevića.
Njegovu slavu, opet slično brojnim evropskim junacima, prenosili su narodni pevači, guslari. Pre svih Tešan Podrugović. Od njega je Vuk Karadžić pribeležio najlepše pesme o Marku Kraljeviću. Čini se da je guslar Tešan osetio veliku srodnost s likom epskog Marka. I on je bio izvanrednog telesnog rasta, pravi gorostas, i on je bio junak nad junacima, i on je štitio slabe, i on se celog života tukao protiv nasilnika.
Gotovo je nemoguće, čak ni približno utvrditi broj pesama i balada, istorijskih i mitskih predanja, poslovica i izreka, čak i šaljivih priča u kojima se svet oko Marka vrti. Na pitanje kad, kako i zašto je mali vladar postao tako veliki junak i kako da sluga vladara tuđeg, neprijateljskog carstva postane najveći nacionalni junak u narodu koji je borbu protiv tog istog carstva smatrao svojim osnovnim istorijskim zadatkom, istraživači su ponudili, i još nude, različite odgovore. Zavisno od umešnosti iščitavanja retkih istorijskih tragova i više govore o Marku kao čoveku nego kao odgonetanja onog što nam je narodna pesma i priča donela.
Kako je nastala legenda
Po svoj prilici Marko Kraljević je u legendu dojezdio odmah posle pogibije na Rovinama.
U traganju za rešenjem rebusa, tragači za izgubljenom karikom nudili su svakojaka objašnjenja.
Jedni su tvrdili da je kralj Marko na dvoru imao najbolje pevače, te nije čudo ni što su pesme lepe ni što ih ima toliko. Drugi su bili uvereni da je njihova ogromna epska popularnost proizašla iz njegove izuzetne snage i srčanosti. Treći su sve pripisivali Markovoj svojeglavosti i originalnosti.
Nisu usamljena mišljenja da mu se narodni pevač i pričalac na taj način zahvaljivao za njegovu nesebičnu brigu i ljubav prema prostome narodu. Neki misle da je presudnu ulogu u veličanju Marka Kraljevića odigrala crkva, pre svega Hilandar, gde je – po pesmi – i sahranjen, a razlog koji su iznalazili u stihovima u kojima junak deli blago "nek se crkve krase".
Uz to, istoričari su potvrdili, Marko je iza sebe ostavio i nekoliko zadužbina u svojoj oblasti, koje su vreme i ljudi uglavnom rasturili i uništili. Premda, valja napomenuti, nije sačuvana nijedna narodna pesma o kralju Milutinu – svakako najvećem ktitoru u srpskoj istoriji.
Postoji još jedan istorijski trag koji je, mogućno, pripomagao širenje mita o kralju bez kraljevine. Naime, kao svom vazalu, Turci su skoro četvrt veka zaobilazili njegovu oblast. Markovi podanici su, prema tom izvoru, bili pošteđeni azijatskih zuluma, a kad su se – nakon bitke na Rovinama – rasuli po svetu, krenule su priče o starim dobrim vremenima.
Čekajući Marka
Istina je, po običaju, negde između. Čini se da bi se kratko mogla spakovati u onaj Njegošev stih "iz glave je cijela naroda". U "Gorskom vijencu" – gde je pomenut samo jednom, i to na čelu srpskih junaka – svat Crnogorac ga naziva i "perjanicom", ali i "turskom pridvoricom".
Marko Kraljević je, dakle, metafora jednog vremena i ljudi u njemu. A valja znati da je Marko iz pesme živeo "do trista godinah". Umro je, kako stih veli, "od Boga, od starog krvnika".
A da je Marko uistinu nešto posebno na ovim prostorima, lik koji odoleva poroznosti ljudskog pamćenja, svedoče i dva bezmalo ovovremena slučaja.
Prvi se desio početkom četrdesetih godina pretprošlog veka u Šibeniku i zabeležen je u mesnom letopisu: "Prije nekoliko mjeseci jedan težak žalostan iz Pokrivnika, maloga sela tri ure vrh Šibenika, dođe gospodaru i veselo reče:
- Dobre imam glasove, gospodaru. Marko Kraljević je ustao. Vidjeli su ga neki u Hrvatskoj…
Odgovor gospodara moguće je naslutiti.
Nešto kasnije, u Prvom balkanskom ratu 1912, Marka Kraljevića nije video samo jedan čovek. Čitav jedan puk srpske vojske video je Marka Kraljevića kako vodi napad na grad Prilep, koji je toliko vekova ranije pripadao ovom narodnom junaku...
Novije viđenje Kraljević Marka nije zabeleženo. Možda kad Šarac pojede onu mahovinu i sablja ispod grede ili kamena ispadne. Jer:
"Bog da živi Kraljevića Marka!
Koji zemlju od zla izbavio,
koji satr zemlji zulumćara;
prosta m' bila i duša i telo!"
Što se istorije tiče, kraj je ovakav: odmah po pogibiji Kraljevićevoj sultanovi činovnici zaposeli su njegovu oblast pošto vladar nije za sobom ostavio naslednika. Njegova braća Andrija i Dimitrije sklonili su se najpre u Dubrovnik, gde "podigoše svoje i Markove delove od ostavine kralja Vukašina". Odatle su pošli u Ugarsku da stupe u službu kralja Žigmunda. Dimitrije koji se pominje sve do 1407. godine putovao je nekoliko puta kao ugarski poslanik i najzad postao "župan zarandske županije i kraljev kastelan grada Vilagoša".
Pri moru uprav srpskih strana,
u pržinah pusta žala
leži Troja ukopana,
od grčkoga ognja pala
///////////////////////////////////////////////////////
CIMANJE NASILJE
SIPURSKE LIVADE
рви балкански рат почео је 30. септембра 1912. године. Краљ Петар I Карађорђевић наредио је мобилизацију I, II и III позива народне војске и последње одбране. Добошари су се размилели сеоским путевима, пуцале су прангије, ватре су гореле на узвишењима изнад села. Дугим месецима ишчекивања дошао је крај. Почињао је рат са Турцима о коме је штампа месецима брујала. Народ се у колонама сливао ка центрима за мобилизацију и, најчешће пешке, одлазио у своје јединице. Море људи, коња и стоке закрчило је малобројне путеве. Изгледало је као да се цела Србија креће.
- By BBBbbb