- Sub Feb 08, 2014 1:13 am
#101357
Зар је нормално да Партизан, Звезда и други наши клубови трпе то "Убиј Србина"?
Српска се кошарка, баш као и добар део српске јавности, понаша у сусрету са екс-браћом са запада, у Јадранској лиги и мимо ње, као злостављана жена: она коју муж сваког дана туче, а она ћути и трпи, и не говори никоме.
Тог 7. децембра 1991. године ваљало је лећи раније. Наредног јутра, још пре зоре по нашем времену, Црвена звезда, шампион Југославије и Европе, играла је за титулу светског првака у Токију, против чилеанске екипе Коло Коло, коју је предводио Мирко Јозић.
Знао је то добро и Михајло Зец, Србин из Загреба, из Пољаничке улице, мало испод Илице, један од оних градских месара које зна читав град, и читав град га поздравља, као да је месар димничар, па доноси срећу онима који му назову добар дан. Или су, макар, то радили до лета 1990. године, када су Михајлу и његовој супрузи Марији стигле прве претње. Одмах после лудила у Максимиру, Загребом су почеле да круже неке нове униформе, а Срби су се, породица по породица, тихо исељавали и будзашто продавали своје станове и куће, огњишта око којих су се скупљали вековима.
И скоро нико, после Максимира, више није називао добар дан Михајлу Зецу.
Тог 7. децембра ваљало је, упркос свему, лећи раније. Био је то сигурно велики грех - навијати за српски клуб усред Загреба, чак и ако је тај клуб био шампион и даље постојеће државе, а онда, замислите, и шампион континента - али Михајло Зец је желео да гледа Звезду, па је на спавање отерао читаву фамилију. Прво је пољубио децу, 12-годишњу Александру, па 11-годишњег Душана, па најмлађу Гордану. Обукао је пиџаму и угасио светло.
Јесте било рано, једва 22 часа, али сутра је, још пре зоре по нашем времену, играла Звезда, у Токију, за наслов светског првака, против чилеанске екипе Коло Коло, коју је предводио Мирко Јозић, Хрват.
Негде око 23 часа, таман пошто је породицу ухватио први сан - а тај је најслађи, и у њему се обично дешавају лепе ствари: рецимо, мала Александра усни да Владимир Југовић игра меч свог живота, да Звездин гол без проблема брани Звонко Милојевић, да Дарко Панчев оверава кров света са магичних 3:0 - у кућу су упали наоружани маскирани људи, намерени да одведу Михајла Зеца. А тих дана, када је говорило ХДЗ-овско оружје, то је значило само једно - да ће га, као и многе о којима се само шапутало, прогутати загребачка ноћ.
Михајла су убили метком у леђа, а потом схватили да су злочин виделе Марија и мала Александра, 12-годишња девојчица чији је једини грех био што је имала лак сан, и што се пробудила. Мерчеповци - јер били су то људи Томислава Мерчепа, једне јединице у саставу хрватског МУП-а - су их завезали и комбијем одвезли на Сљеме, код планинарског дома Адолфовац. Малој Александри, 12-годишњој девојчици чији је једини грех био што је Српкиња, пуцали су хеклером у потиљак. Њено тело бачено је на депонију.
Њих троје никада неће видети ону Југовићеву симултанку, ни гол Дарка Панчева, ни нервозног Мирка Јозића, ни славље у Токију, у Београду, у Бањалуци, у Титограду, у Книну.
За тај злочин - ликвидација Срба само зато што су Срби - нико никада није осуђен. Недужна и невина дванаестогодишња девојчица данас нема споменик у Загребу, ни на Сљемену, тамо где се вози Светски куп у скијању, ни поред планинарског дома Адолфовац. Нигде. Убиство породице Зец мрља је и срамота на ионако увелико осрамоћеном хрватском друштву.
Ако постоји нешто тамо горе, и нешто после овог животарења, онда један малени анђео, ученица седмог разреда основне школе, Александра Зец, наново добије метак у потиљак сваки пут када у Загребу неко повиче "Убиј Србина", само зато што је Србин.
А тек када то почне да виче цела дворана, као што је наново викала у уторак увече, 4. фебруара 2014, пуне 22 године од убиства породице Зец, у ноћи када је Цибона дочекала Партизан...
Српска се кошарка, баш као и добар део српске јавности, понаша у сусрету са екс-браћом са запада, у Јадранској лиги и мимо ње, као злостављана жена: она коју муж сваког дана туче, а она ћути и трпи, и не говори никоме. Нема поверења у институције, нема храбрости да се склони од насилника, и једино што ради је одмахивање руком, куповина већих наочара како се маснице не би виделе, и слегање раменима. Као, шта ћеш, такав је живот, а помало сам и заслужила...
То је, после лудила у Загребу и још већег лудила у Задру, где су распомамљени навијачи умало упали на терен да линчују кошаркаше Партизана, по свему заличило на Стокхолмски синдром. Жртва је патолошки заволела свог злостављача, и понаша се као да је оно "Убиј Србина", у граду у којем је то пре две деценије био рефрен једнако као и сада, сасвим нормално.
Зар је нормално да Партизан, Звезда и други наши клубови трпе то "Убиј Србина"? Зар је нормално да будемо баш толики мазохисти, толики комплексаши, толико заљубљени у насилника? Зар је нормално да то у том истом Загребу мора да доживи Богдан Богдановић, драгуљ српске кошарке, рођен девет месеци после ноћи која је прогутала породицу Зец?
Зар не би било логично да и Партизан и Звезда, и Вујошевић и Радоњић, и Даниловић и Човић, сваки пут када неки пургерски орангутан викне то "Убиј Србина“, а маса прихвати, повуку екипу с терена и запрете да неће више играти ту фарсу од лиге?
Ако неће због себе и због нас, нека ураде то због мале Александре...
Пише: Марко Прелевић, уредник Недељника и колумниста Моцарт спорт
CIMANJE NASILJE
SIPURSKE LIVADE
- By BBBbbb