- Uto Okt 08, 2013 1:50 pm
#79280
"Испребијани митрополит Доситеј
Ипак, дошла је и страшна 1941. Увече 10. априла 1941. доведен је у затвор загребачке полиције у Петрињској улици заједно са ђаконом Лазаром Живадиновићем и послужитељем Радомиром Станковићем. Један очевидац каже: “Страшно ми је било гледати старог, болесног, немоћног и потпуно испребијаног митрополита Доситеја, који је, иако испребијан, усправно стајао у полицијском ходнику међу криминалцима”.
Тешко болестан премештен је у болницу “Милосрдних сестара”. Уместо лечења “милосрдне сестре” свирепо су га мучиле и понижавале. Од њих је свакодневно мучен и злостављан, тако да му је сва брада била почупана.
Болнички извештај по доласку у Београд звучао је овако: “Високопреосвећени митрополит налази у стању тешкога ступора [обамрлости] и психичке дезоријентације: говори тешко, невезано, неразговетно и не реагује ни на какав физички додир, као врео предмет, убод, притисак. Лице му је модро, надувено, покривено пространим крвним суфузијама. Из браде и са главе је чупана коса и та места подливена крвљу. Грудни кош, леђа, рамена и руке покривени модрицама-екимозама и отоцима, зглобови долактица и шака надувени, модри, диформи. Бутине ишаране модрицама, колена отечена и покрети артикулација немогући. Нарочито пада у очи језик који је испао из уста, модар и крвав, здебљао од рана виси кроз разбијане и израњављене десни. Рањеник је фебрилан, показује знаке акутне срчане слабости и бронхитичне појаве. Испитивање рефлекса немогуће, и то ателарних због отока, а зеничних због крвљу подливених беоњача и отечених аркада, које затварају потпуно очне дупље. Доњи део абдомена надувен услед ретенције мокраће. Све наведене спољашње повреде као и унутрашње повреде тешко су трауматичне природе и нанете ударцима тупог оруђа или чупањем, као што је случај са језиком и косом”…После тога митрополит Доситеј живео је још две и по године као тежак душевни и физички болесник, док није 13. јануара 1945. умро у Београду.
Занимљив податак, који наводи у својим мемоарима митрополит Јосиф (Цвијовић) звучи овако: «Од 1941 године на овамо блаженоупокојени митрополит Доситеј, тешко злостављан од разјарених павелићевско-католичких сестара, боловао је тешко и претешко.»
После пуштања из затвора је «био … за читавих 1015 дана у бесвесном стању.»
Тако је окончао свој мученички живот св. Доситеј, кога обично називамо «загребачким», али се он, по својој љубави и добрим делима за своју паству, може назвати и «нишким».
Други Нишлија, фра Срећко Перић, такође је прошао узбудљиве догађаје у рату. Ево два сведочења о његовом поступању током Другог светског рата:
“Кољите све Србе”
Фратар Срећко Перић, чија је рођена сестра била удата за Србина, обратио се у пролеће 1941. године са олтара цркве у ливањском срезу окупљеним Хрватима:
“Браћо Хрвати, идите и кољите све Србе, а најпре закољите моју сестру која је удата за Србина. Када завршите овај посао дођите к мени у цркву, где ћу вас исповедити, па ће вам сви греси бити опроштени.”
После тога је започео покољ. Упоредо су пљачкали и палили српске куће и домове. До 20. августа 1941.г. убијено и поклано је у Ливањском срезу око 5.600 мушкараца, жена и деце. Овај монструм фра Перић, имао је за помоћнике и све фратре из самостана Горица, њих око двадесет. Сведоци ових злочина усташких фратара из самостана Горица су Марија Богуновић и Љубо Црногорац из Челебића, који додају:
„Усташка руља, силовала је жене, резала им дојке, старцима сјекла руке и ноге, вадили очи, а малој дјеци одрубљивали главе и бацали их у крило мајкама.“ (Из дела „Магнум кримен“ Виктора Новака, Хрвата, историчара који је после стравичних злочина римокатоличког клера прешао у Православље)
„На сву жалост и беду која их је задесила најтеже им је пало наређење сеоског кнеза Јаке Михаљице да се морају покрстити, то јест, прећи у римокатоличку веру да би остале живе оне и њихова деца.” Сила Бога не моли, синко мој. Ми дицу у нарамак и за руку па на Горицу у њиову цркву или код школе на Катарину. Изнио фратар Срећко Перић наше црквене књиге и призива ко је дош’о. Није дошла црна Васиница, убили јој сина Мирка, јединац, није ни женска имала. Надала се, да ће је доћ убит, али нису. А није ‘тила да се покрсти ни Цвита Митровичина, жалост је убила за браћом и ћаћом а она је увик била приклонита Цркви. Ишли ми тако сваке недиље, радили, врли и косили на Приображење, за нашу Госпојину а ‘рвацке свеце поштовали. Јадна дица код фратра уче здраву Марију и њиов Очињаш а код куће ми по нашем и постимо наш пост, те сридом и петком, али кријућ. А пост је био сваки дан,само што млико нисмо пили ко је има краву. Сиротиња из сваког ћошка,…” (Љубица Радета)
2000. Митрополит загребачки Доситеј био је канонизован од стране Српске Православне Цркве. Фра Срећко није канонизован од стране римокатолика, али не би чудило да се и догоди тако нешто. Многе људе је придобио на свој начин за римокатолицизам. Поводом римокатоличке (екуменске) литије у Нишу која је најављена за 21. рујан (септембар), на којој ће по разним проценама учествовати од 20.000 до 100.000 римокатолика и поводом дизања споменика толеранцији, свакако представници римокатолика и «православних» екумениста не би требало да забораве ове две личности.
Можда би бољи предлог за израду споменика толеранцији од споменика искривљеном крсту био да се изради споменик где би фра Срећко и свети Доситеј били изливени загрљени. То би мало било налик на споменик Бори и Рамизу, мада Косовци кажу да је Рамиз убио Бору."