[Joomla10]

Moze pomoc?Sta preporucujete,idiot ili vladalac? Ne pitajte kako sam dosao do tog izbora,nisam ni znao da ih imam.

Vladalac. Odlicne su obadve knjige, ali moja najomiljenija knjiga je svakako Vladalac.

[Joomla10]

"Грешили смо, испаштали смо. Увредили смо Господа Бога,кажњени смо. Укаљали смо се сваким неваљалством, опрали смо се крвљу и сузама. Погазили смо све што је прецима било свето, зато смо били погажени. Имали смо школу без вере, политику без поштења, војску без родољубља, државу без Божјег благослова. Отуда нам пропаст и школе, и политике, и војске, и државе. Двадесет година патили смо се да не будемо своји, зато су нас туђинци поклопили својим мраком. Двадесет година ругања прецима, што су се приволели царству небескоме, због тога губавог нам царства земаљског губитак. Каквом смо мером мерили Бога и своје претке, тако нам је одмерено!"

[hazarder]

Ta mrznja nije lako objasnjiva. Pre pogroma Srba u 2 svetskom ratu, mislim da nema istorijskih tragova da je bilo nekih dugova iz proslosti u vidu masovnih stradanja Hrvata ili Srba od ruke onih drugih. Brutalan i zverski sistem logora u NDH nema pandan sa bilo cime sto se desilo Hrvatima od strane Srba. Ono su ustase uradile u 2 svetskom ratu je cudilo i esesovce.
Posle toga pricati o mrznji postaje deplasirano
Harali su Srbijom do Zemuna. Nadomak pokorene srpske prestonice Beograda, bila je Paveliceva i Hitlerova tvorevina koja je palila i zarila sve sto je srpsko. Trebalo je preziveti takvih 5 godina

Nacionalizam se zasniva na patriotizmu i zelji za ujedinjenjem.NAcionalizam nas je oslobodio od Turaka.
Danas se nacionalizam razapinje i izjednacava sa sovinizmom jer je mnogima u interesu da se Srpski narod svede na teritoriju od pre Berlinskog kongresa.
U Evropi, jedina zemlja koja vodi iole nacionalnu politiku je Rusija.
Nacionalizam, dakle, nije sovinizam, to je pokret za oslobodjenjem, ujedinjenjem, i pokret za kulturu jednog naroda.

Kakve veze ima Nacertanije sa Hrvatima? U Nacertaniju se prvenstveno prica o oslobadjanju od Turaka. Teritorije pod AU su potpuno u drugom planu.

Da, Turci jesu genocidan narod. Ono sto su uradili Jermenima je zlocin nad zlocinima, dovoljno je to da se ne vracamo dalje u proslost. Samo kakve veze imamo mi i Rusi sa genocidom?Genocid je smisljen i unapred planiran pokusaj da se CEO jedan narod u odredjenoj drzavi potpuno unisti, tako da su u Evropi doziveli genocid samo Jevreji i Srbi......a mi smo svojim pomirljivm stavom prema Hrvatima posle II svetskog rata doziveli da nam se isto ponovi posle 45 godina. Bolje i dobar neprijatelj nego lazan prijatelj da ti pravo kazem.

Ne kazem ja da medju Hrvatima nema normalnih ljudi, naravno da ih ima. Svuda na svetu ih ima. Sigurno da ima i takvih Hrvata, ne sporim ja to. .... ali istorijsko iskustvo kad su oni u pitanju bi trebalo da nas drzi na distanci od njih jer nikad ne znas kad ce ponovo da pomahnitaju. Realno uz Siptare (koji su ipak narod na civilizacijski nizem nivou, ma kako ovo ruzno zvucalo) imaju kako ti kazes najveci broj krvnika na ovim prostorima. Stvar je u tome sto to nije slucajno, sistematski su uceni da nekog mrze od malih nogu. Moguce da ce sada prestati nove generacije da budu opterecene Srbima, kada Srba prakticno vise ni nema. Za to nije samo elita kriva, problemi su mnogo dublji i od toga ne treba okretati glavu.

[Joomla10]

ПОУЧНА ПРИЧА
Један доктор је журно утрчао у болницу након што је добио хитан позив да изврши веома тешку операцију на једном дечаку. Обукао је одмах хируршки мантил и упутио се директно ка операционој сали.
У ходнику испред операционе сале затекао је бесног дечаковог оца како нервозно цупка ногама. Чим је човек видео доктора, притрчао му је вичући на њега: “Зашто Вам је требало толико дуго времена? Зар Ви не знате да је живот мога сина у опасности? Где Вам је осећај одговорности према другима? Какав сте Ви доктор?”
Доктор је са искреним жаљењем рекао:“Заиста се извињавам, али чим сам добио позив упутио сам се ка болници. Нисам могао стићи брже. А сада бих Вас замолио да се смирите како бих могао да на миру обављам свој посао.”
“Да се смирим? Ја да се смирим? А шта да је Ваш син у тој просторији сада, да ли бисте се Ви смирили? Да Ваш син умире, како бисте се Ви понашали?” – бесно је узвратио отац.
Операција је трајала неколико сати и доктор је изашао сав срећан и насмејан. “Хвала Богу, Ваш син је ван животне опасности!” И не сачекавши никакву реакцију дечаковог оца, изјурио је из болнице. У трку је само добацио, “Ако имате икаквих питања, питајте медицинску сестру.”
“Зашто је овај доктор овако арогантан? Није могао да сачека ни неколико минута да га упитам за тренутно стање мога сина!” – прокоментарисао је отац чим је видео медицинску сестру.
Медицинска сестра му је одговорила: ”Његов син је погинуо јуче у ауто несрећи. Био је на његовој сахрани кад сам га ја позвала ради хитне операције Вашег сина. И сада, чим је спасио живот Вашег сина, отрчао је назад да сахрани свог.”
Никада не осуђуј друге, јер никада не можеш знати какви су њихови животи и кроз шта они пролазе.

[Zex88]

Upoznao sam nekog hrvatskog pisca, Renato Baretic,pa mi je kroz neformalan razgovor spomenuo svoju knjigu

Jel citao neko?

Btw,Joomla dobra ti je preporuka Vladalac.

[Salvatore Guliano]

ovog leta sam apsolvirao i skoro zavrsio sve Puzove knjige koje su mi ostale u biblioteci

"Porodica" i "Kum" su bili na repertoaru.

"Porodica" je nesto sasvim drugacije od vecine Puzovih dela, ali na kraju knjige pise pojasnjenje zasto i kako je doslo do te ideje da se prica smesti u doba vitezova i zamkova. sto svakako dodaje car pri citanju i otvara neka druga vrata, ali je i dalje poenta ista kao i u svim delima, kriminalistika. kao i u svim njegovim knjigama odlicni opisi psihickog stanja lika, kao i fizicki opisi. poslednja Puzova knjiga na kojoj je radio pred samu smrt i nije je dovrsio.na mene nije ostavila dovoljno jak utisak, i nije mi se specijalno svidela, ali je naravno bilo dosta toga sto se moze nauciti. radnja je malo smorna i ima brdo likova sto jos vise daje losiji utisak na knjigu. kao da nikako da predje na tu pravu stvar i da je zavrsi, sve nekako najavljuje i kao da samo gomila desavanja i na kraju BUM! ali dobra knjiga.

"Kum" je po meni mozda najbolja njegova knjiga i ko je gledao film(a ja nijednom nisam gledao sva tri dela cela) mora da ga procita i bice odusevljen. ima dosta toga cega nije bilo u filmu, zbog cega mi se i svidela. ne bih mnogo reci trosio na ovo ostvarenje i kao sto rekoh ko nije procitao toplo preporucujem.

[Yopitsch-Kurz]

Evo ih: prepušteni su najzad sami sebi i ovom gradu - mašini za usisavanje energije čije ključeve još ne umeju da pronađu. Koračaju trapavim palanačkim hodom dok im ona divlja boja lagano bledi na licima. Pretražuju, uzalud, ulice ne bi li otkrili kog zemljaka. Na licima rođaka počinju čitati netrpeljivost i dosadu, pa se sele u neki studentski dom, gde će se krijumčariti deleći krevet sa nekim koga su tek upoznali: leđa uz leđa... Kada ih zateknu zabravljene kapije, naučiće da noć provedu u šetnji tek opranim gradom. Osluškivaće poput pasa bez gospodara disanje spavača iza otvorenih prozora; negde će ukrasti mleko i piti ga bez daha, skriveni senkama noći, naučiće da slušaju pijane ispovesti u dva ujutru, vrednost praznih obećanja i jutarnje sivilo koje briše noćna prijateljstva... Naučiće da zaboravljaju zavičaj i ljubav provincijskih gospodjica, spomenare i bistre, sveže reke, postajući iz dana u dan sve lukaviji i ljući - mlade zveri ispunjene pravednim besom, bez doma, bez novca, bez prijateljstva i prazničkih ručkova... Stajeće poput tek ukroćenih mladih pastuva danima u redu, a sve u njima govoriće protiv tog reda i tog čekanja. I onda, kada najzad stignu do male, staklene rupe u zidu gde treba da se odluči njihova sudbina, vratiće ih da ponovo stoje na kraju, jer će uvek nedostajati neka taksena marka, neki potpis, pečat ili datum... Na ulicama će se okretati za gradskim devojkama koje ih neće primećivati. Saznaće koliko su daleko od njih i od elegantnih momaka po uglovima, koji imaju svoj tajni jezik neuhvatljive otmenosti. Naučiće se da ih mrze, i ta mržnja će im pomoći da izdrže bitku... Naučiće se da žive bez kuće. Naučiće da zadrže svoje očajanje kada na otkucanim spiskovima za ovo ili za ono ne pronađu svoje ime. I uvek će nedostajati baš njihovo ime! Izgovaraće ga pogrešno. Guraće ih. Izbacivati iz autobusa jer nemaju kartu. Sumnjati da su kome šta ukrali. Sumnjati pre nego išta učine... Pozajmljivaće novac koji nikad neće vratiti! Naučiće da ostanu trezni dok ih zemljaci budu terali da piju na prazan stomak. Naučiće da peru čarape i da ih suše na radijatoru preko noći. Da se briju pozajmljenim žiletom. Da spavaju ne skidajući cipele. Da se uvlače bez karte na utakmice ili filmove. Saznaće za mesta gde je moguće besplatno sedeti u toplom.

- Naučivši sve te stvari, izgubiće svoj sjaj očiju iz avgusta, svežinu daha i sjaj kose, izgubiće belinu okovratnika svojih nedeljnih košulja, osećanje da ih neko štiti i da su neranjivi, izgubiće poverenje u ljubav, jer će upoznati gradske drolje; divljenje prema svemogućem ocu (koji će ovde, u ovom gradu, biti nemoćan provincijalac), izgubiće devojku koja će se udati za nekog tamo, izgubiće želju da se jedanput vrate, izgubiće sećanje na miris tek posečenog stabla u peći, privrženost psa i umiljatost mačke, izgubiće sebe od prekjuče, a kada izgube sve te stvari počeće najzad da dobijaju, dobijaće, dobijaće, dobijaće, dobijaće, dobijaće, dobijaće, dobijaće, dobijaće sve dok ne dobiju ono što su želeli, a tada će shvatiti da je to MALO I DA NIJE VREDELO TRUDA.

Momo Kapor o brucošima

[rudonja]

Kritike na račun neoliberalnog kapitalizama do skora su izgovarali samo teoretičari, filozofi i intelektualci. Sve je, dakle, počinjalo i završavalo se u teoriji. Nešto se, međutim, menja i u praksi. Države koje su poštovale pravila liberalne ekonomije i koje su slušale savete MMF-a polako shvataju da taj put ne vodi nigde drugde osim u sve dublju krizu. Tako su ih okolnosti naterale da osluškuju šta govore kritičari i da njihovu teoriju sprovode u praksu.

Za sada su predvodnice tog novog talasa Argentina i Island, dve države koje imaju gorka iskustva s liberalnim konceptom ekonomije. Sigurno je da će biti sve više država koje će menjati svoju ekonomsku politiku, jer je to izgleda jedini recept da se izađe iz mraka.

Demokratski princip

Iako je zemlja sa malo stanovnika, oko 320.000, Island se hrabro pobunio protiv neoliberalnog kapitalizma i pored ozbiljnih upozorenja MMF-a i ostalih svetskih finansijskih institucija, koje čak prete izolacijom toj zemlji. Građani i vlast jedinstveni su u borbi za demokratiju, i odličan su primer borbe za očuvanje suvereniteta jedne zemlje.
Na referendumu, koji je čak dva puta sproveden po pitanju obaveze plaćanja dugova privatnih banaka, više od 90 odsto Islanđana poručilo je da im ne pada na pamet da plaćaju dugove banaka. Tako je nedvosmisleno u prvi plan stavljen temeljni princip demokratije da narod sam odlučuje o svojoj sudbini.

Island je 2008. zbog finansijske krize bio na kolenima. Koliko je stari sistem bio nakaradan pokazuje i činjenica da su pre kolapsa 2008. islandske banke imale 500.000 klijenata u državi koja ima skoro duplo manje stanovnika. Kada su Islanđani videli gde sve to vodi i kada su doživeli bankrot promenili su kurs i od tada se zemlja neverovatno dobro oporavila. Pre svega jer su radili sve ono što ne čine države pogođene krizom u ostatku Evropske unije.

Predsednik Islanda Olafur Grimson kaže da se zemlja oporavila tako što je promenila mehanizam odlučivanja. Kao drugi faktor navodi da se nisu pridržavali tradicionalnih recepata za suočavanje s ekonomskom krizom.

„Dozvolili smo da banke propadnu. Po čemu se banke razlikuju od firmi? I to su privatne firme. Ako prave velike greške, moraju da bankrotiraju. U suprotnom bankama se signalizira da mogu poslovati s velikim rizicima. Ako imaju uspeha nagrađuju se kraljevski, ako nemaju uspeha porezni obveznici plaćaju račun. Island je mala zemlja koja ima svoju valutu, nije članica evrozone. Pogledajte Grenland, Island, Veliku Britaniju, Norvešku, Dansku i Švedsku – sve te zemlje nisu uvele evro. Većina država na severu odlučila se za drugačiji put, i njima je tako bolje“, kaže Grimson, i poručuje da bi iskustvo Islanda zaista moglo biti signal za sve ostale države da ponovo razmisle o odlukama u poslednjih 30 godina.

Pre 2008. godine Island je bio raj za štediše iz Velike Britanije, Holandije, Belgije i mnogih drugih država. Imali su povoljnu kamatu na štednju, nudili su povoljne kredite i u kratkom roku omogućavali bankama veliku zaradu. Ali sve to trebalo je vratiti. Tri vodeće komercijalne banke „Glitnir“, „Landsbanki“ i „Kaupting“ preuzela je država nakon što su u oktobru 2008. propale za bukvalno sedam dana.

Zemlja se našla pred dva izbora: ili da spasava banke ili da ih ostavi da propadnu, što bi značilo da štediše ostaju bez svega. Građani su se odlučili za drugu opciju jer nisu hteli da vraćaju dugove banaka. Vlada ih je podržala. Otpisivala je dugove onim domaćinstvima kojima je iznos premašivao 110 odsto ukupne imovine, banke su otpisale zajmove u iznosu od 13 odsto ukupne domaće proizvodnje, i uz to je Vrhovni sud doneo odluku da su krediti s valutnim klauzulama nezakoniti, što je značilo da građani više nisu morali da pokrivaju gubitke domaće valute. Sve to donelo je sjajne rezultate. Samo u 2011. BDP je porastao za 2,9 odsto.
Analitičari kažu da Islandu tek predstoji period blagostanja, kriza je iza njih, ekonomija je stabilna, građani su odahnuli nakon što su jedno vreme mukotrpno radili, štedeli i svi zajedno pomogli da se zemlja spasi.

Uništeni mit

Argentinska priča dogodila se nešto ranije. Ta južnoamerička država proglasila je bankrot u decembru 2001. Tada se našla u najgoroj dužničkoj krizi u istoriji, ali je uspela da se oporavi. Argentina je prestala da sluša savete međunarodnih finansijskih institucija i da primenjuje korporativni recept rigoroznih mera štednje koje se danas primenjuju u evrozoni. U reformu su krenuli iz dubokog minusa. Tada je ta država dugovala čak 93 milijarde dolara. Kao i Island, Argentina se okrenula sebi i uspela da se preporodi.

Ta država je devedesetih slušala sve savete MMF-a, kako često kažu bila je najbolja učenica fonda, i propala je. MMF ju je ostavio na cedilu. Potom je od 2003. do danas, dakle za samo 10 godina, Argentina sama, bez pomoći međunarodnog finansijskog tržišta, povećala svoj BDP za 90 odsto. To je najveći rast u istoriji tržišta i ekonomije.

Argentina je uspostavila unutrašnje tržište, ne ispuštajući iz vida odgovornu socijalnu politiku. Platila je dug MMF-u i reprogramirala ga je dva puta, 2005. i 2010. Čak 93 odsto kreditora pristalo je na reprogramiranje i svi oni isplaćeni su bez pomoći spolja.

Argentinska predsednica Kristina Fernandes de Kirhner vodi državu u suprotnom pravcu od zemalja koje se trenutno bore s krizom. Uz to ona je čak i radikalniji kritičar MMF-a od islandskih političara.
„Uništili smo mit o nužnosti spoljnog zaduživanja i posredništva, što nas je i dovelo do bankrota 2001. Mislim da je to pravi razlog besa MMF-a. Argentina je kost u grlu globalnog pljačkaškog finansijskog sistema.

Mi smo restrukturirali naš dug i sve uredno platili bez ičije pomoći. Stopa nezaposlenosti u Argentini je 6,9 odsto, imamo najviše prosečne plate u Latinskoj Americi i najveću kupovnu moć, uzimajući kao odrednicu američki dolar. Godine 2003. naš javni dug iznosio je 166 odsto BDP-a, i to 90 odsto u stranoj valuti. Danas je javni dug Argentine 14 odsto snažnog BDP-a i samo 10 odsto je u stranoj valuti“, navodi Kirhnerova.

Ona je napisala da je MMF stvorio tržište na temelju socijalne isključivosti i politike sukobljavanja, kao i da je licemerno usvojio Deklaraciju o nepoverenju protiv Argentine zbog navodnog lažiranja statističkih podataka o inflaciji, BDP-u i ostalim ekonomskim pokazateljima. „Gde je bio MMF, pa da nije mogao da vidi krize u svetu? Gde je bio kada se, budući da sve znaju, naočigled svih špekulisalo na tržištima kapitala? Gde je bio jedan o njegovih bivših direktora Rodrigo Rato kada je ’Bankia’, banka koju je on vodio, morala da zatraži ’pomoć’ od milijardu evra da ne bi propala?

U Španiji je danas 26 odsto nezaposlenih, uglavnom mladih. Nemaju ni posao ni stan. Koje statistike MMF-a govore o tim tragedijama?“, napisala je Kirhnerova.
Ona se dalje pita koji su to parametri i procedure kojima MMF analizira zemlje na ivici bankrota, koje se i dalje zadužuju, a čiji narodi gube svaku nadu u bolje sutra.

„Zemlje u usponu koje ne podržavaju globalnu ekonomsku politiku MMF-a u poslednjih 10 godina moraju da plaćaju štetu koju su drugi napravili. Takođe MMF nikada nije sankcionisao pojedince koji su se strahovito obogatili na tuđ račun, što je i dovelo do svetskog ekonomskog sloma. Uprkos svim činjenicama sankcije su uvedene Argentini, a ne pravim krivcima“, zaključila je Kirhnerova.

[Gaja]

ПОУЧНА ПРИЧА
Један доктор је журно утрчао у болницу након што је добио хитан позив да изврши веома тешку операцију на једном дечаку. Обукао је одмах хируршки мантил и упутио се директно ка операционој сали.
У ходнику испред операционе сале затекао је бесног дечаковог оца како нервозно цупка ногама. Чим је човек видео доктора, притрчао му је вичући на њега: “Зашто Вам је требало толико дуго времена? Зар Ви не знате да је живот мога сина у опасности? Где Вам је осећај одговорности према другима? Какав сте Ви доктор?”
Доктор је са искреним жаљењем рекао:“Заиста се извињавам, али чим сам добио позив упутио сам се ка болници. Нисам могао стићи брже. А сада бих Вас замолио да се смирите како бих могао да на миру обављам свој посао.”
“Да се смирим? Ја да се смирим? А шта да је Ваш син у тој просторији сада, да ли бисте се Ви смирили? Да Ваш син умире, како бисте се Ви понашали?” – бесно је узвратио отац.
Операција је трајала неколико сати и доктор је изашао сав срећан и насмејан. “Хвала Богу, Ваш син је ван животне опасности!” И не сачекавши никакву реакцију дечаковог оца, изјурио је из болнице. У трку је само добацио, “Ако имате икаквих питања, питајте медицинску сестру.”
“Зашто је овај доктор овако арогантан? Није могао да сачека ни неколико минута да га упитам за тренутно стање мога сина!” – прокоментарисао је отац чим је видео медицинску сестру.
Медицинска сестра му је одговорила: ”Његов син је погинуо јуче у ауто несрећи. Био је на његовој сахрани кад сам га ја позвала ради хитне операције Вашег сина. И сада, чим је спасио живот Вашег сина, отрчао је назад да сахрани свог.”
Никада не осуђуј друге, јер никада не можеш знати какви су њихови животи и кроз шта они пролазе.

Vala jeste

[hazarder]

"Испребијани митрополит Доситеј

Ипак, дошла је и страшна 1941. Увече 10. априла 1941. доведен је у затвор загребачке полиције у Петрињској улици заједно са ђаконом Лазаром Живадиновићем и послужитељем Радомиром Станковићем. Један очевидац каже: “Страшно ми је било гледати старог, болесног, немоћног и потпуно испребијаног митрополита Доситеја, који је, иако испребијан, усправно стајао у полицијском ходнику међу криминалцима”.

Тешко болестан премештен је у болницу “Милосрдних сестара”. Уместо лечења “милосрдне сестре” свирепо су га мучиле и понижавале. Од њих је свакодневно мучен и злостављан, тако да му је сва брада била почупана.

Болнички извештај по доласку у Београд звучао је овако: “Високопреосвећени митрополит налази у стању тешкога ступора [обамрлости] и психичке дезоријентације: говори тешко, невезано, неразговетно и не реагује ни на какав физички додир, као врео предмет, убод, притисак. Лице му је модро, надувено, покривено пространим крвним суфузијама. Из браде и са главе је чупана коса и та места подливена крвљу. Грудни кош, леђа, рамена и руке покривени модрицама-екимозама и отоцима, зглобови долактица и шака надувени, модри, диформи. Бутине ишаране модрицама, колена отечена и покрети артикулација немогући. Нарочито пада у очи језик који је испао из уста, модар и крвав, здебљао од рана виси кроз разбијане и израњављене десни. Рањеник је фебрилан, показује знаке акутне срчане слабости и бронхитичне појаве. Испитивање рефлекса немогуће, и то ателарних због отока, а зеничних због крвљу подливених беоњача и отечених аркада, које затварају потпуно очне дупље. Доњи део абдомена надувен услед ретенције мокраће. Све наведене спољашње повреде као и унутрашње повреде тешко су трауматичне природе и нанете ударцима тупог оруђа или чупањем, као што је случај са језиком и косом”…После тога митрополит Доситеј живео је још две и по године као тежак душевни и физички болесник, док није 13. јануара 1945. умро у Београду.

Занимљив податак, који наводи у својим мемоарима митрополит Јосиф (Цвијовић) звучи овако: «Од 1941 године на овамо блаженоупокојени митрополит Доситеј, тешко злостављан од разјарених павелићевско-католичких сестара, боловао је тешко и претешко.»

После пуштања из затвора је «био … за читавих 1015 дана у бесвесном стању.»

Тако је окончао свој мученички живот св. Доситеј, кога обично називамо «загребачким», али се он, по својој љубави и добрим делима за своју паству, може назвати и «нишким».

Други Нишлија, фра Срећко Перић, такође је прошао узбудљиве догађаје у рату. Ево два сведочења о његовом поступању током Другог светског рата:

“Кољите све Србе”

Фратар Срећко Перић, чија је рођена сестра била удата за Србина, обратио се у пролеће 1941. године са олтара цркве у ливањском срезу окупљеним Хрватима:

“Браћо Хрвати, идите и кољите све Србе, а најпре закољите моју сестру која је удата за Србина. Када завршите овај посао дођите к мени у цркву, где ћу вас исповедити, па ће вам сви греси бити опроштени.”

После тога је започео покољ. Упоредо су пљачкали и палили српске куће и домове. До 20. августа 1941.г. убијено и поклано је у Ливањском срезу око 5.600 мушкараца, жена и деце. Овај монструм фра Перић, имао је за помоћнике и све фратре из самостана Горица, њих око двадесет. Сведоци ових злочина усташких фратара из самостана Горица су Марија Богуновић и Љубо Црногорац из Челебића, који додају:

„Усташка руља, силовала је жене, резала им дојке, старцима сјекла руке и ноге, вадили очи, а малој дјеци одрубљивали главе и бацали их у крило мајкама.“ (Из дела „Магнум кримен“ Виктора Новака, Хрвата, историчара који је после стравичних злочина римокатоличког клера прешао у Православље)

„На сву жалост и беду која их је задесила најтеже им је пало наређење сеоског кнеза Јаке Михаљице да се морају покрстити, то јест, прећи у римокатоличку веру да би остале живе оне и њихова деца.” Сила Бога не моли, синко мој. Ми дицу у нарамак и за руку па на Горицу у њиову цркву или код школе на Катарину. Изнио фратар Срећко Перић наше црквене књиге и призива ко је дош’о. Није дошла црна Васиница, убили јој сина Мирка, јединац, није ни женска имала. Надала се, да ће је доћ убит, али нису. А није ‘тила да се покрсти ни Цвита Митровичина, жалост је убила за браћом и ћаћом а она је увик била приклонита Цркви. Ишли ми тако сваке недиље, радили, врли и косили на Приображење, за нашу Госпојину а ‘рвацке свеце поштовали. Јадна дица код фратра уче здраву Марију и њиов Очињаш а код куће ми по нашем и постимо наш пост, те сридом и петком, али кријућ. А пост је био сваки дан,само што млико нисмо пили ко је има краву. Сиротиња из сваког ћошка,…” (Љубица Радета)

2000. Митрополит загребачки Доситеј био је канонизован од стране Српске Православне Цркве. Фра Срећко није канонизован од стране римокатолика, али не би чудило да се и догоди тако нешто. Многе људе је придобио на свој начин за римокатолицизам. Поводом римокатоличке (екуменске) литије у Нишу која је најављена за 21. рујан (септембар), на којој ће по разним проценама учествовати од 20.000 до 100.000 римокатолика и поводом дизања споменика толеранцији, свакако представници римокатолика и «православних» екумениста не би требало да забораве ове две личности.

Можда би бољи предлог за израду споменика толеранцији од споменика искривљеном крсту био да се изради споменик где би фра Срећко и свети Доситеј били изливени загрљени. То би мало било налик на споменик Бори и Рамизу, мада Косовци кажу да је Рамиз убио Бору."