Mesto za sve nekošarkaške diskusije
Korisnikov avatar
By Karaburac
#48111
Сон


В полдневный жар в долине Дагестана[1]
С свинцом в груди лежал недвижим я;
Глубокая ещё дымилась рана,
По капле кровь точилася моя.

Лежал один я на песке долины;
Уступы скал теснилися кругом,
И солнце жгло их жёлтые вершины
И жгло меня — но спал я мёртвым сном.

И снился мне сияющий огнями
Вечерний пир в родимой стороне.
Меж юных жен, увенчанных цветами,
Шёл разговор весёлый обо мне.

Но в разговор весёлый не вступая,
Сидела там задумчиво одна,
И в грустный сон душа её младая
Бог знает чем была погружена;

И снилась ей долина Дагестана;
Знакомый труп лежал в долине той;
В его груди дымясь чернела рана,
И кровь лилась хладеющей струёй

1841
Korisnikov avatar
By Jef Costello
#48648
Nisam znao da ovakav kutak postoji na forumu, pa sam se strasno obradovao.
Ne znam šta bih pametno pisao al pošto sam u fazi istraživanja kinematografije francuskog Novog talasa, evo par preporuka:

Fransoa Trifo - Prvi autor sa čijim opusom sam se upoznao i kojeg svima preporučujem za početak. Ako ste kozument savremenog Holivuda, gledanje filmova autora koji gaje ekstremniji poetsko-estetski diskurs, poput Godara ili Renea, može prestavljati kulturološki šok. Ako ste pak upoznati i sa savremenim evropskim filmom, biće vam čudno što preteče vaših omiljenih reditelja, umesto dugih kadrova i ozbiljnog promišnjanja sveta koriste anarhičnu formu i banalne teme, trice i kučine. E tu uleće Trifo kao poručen. Praveći kompromis između svih dotada poznatih filmskih svetova, njegovi su filmovi ozbiljni umetnički dometi ali i prijemčivi svima nama - prosečnim gledaocima.
Kao mlad autor bavio se filmskom kritikom i činio okosnicu verovatno najčuvenijeg filmskog časopisa Cahiers du cinéma. Bio je nezadovoljan stanjem u francuskom filmu koji su činile ziheraške teme i konzervativni autori. Posebnu vrednost je nalazio u Holivudskim filmovima B produkcije. Bio je veliki obožavalac Hičkoka, a njegova knjiga razgovora sa Hičkokom nešto je poput moje filmske Biblije.
Već svojim prvim dugometražnim filmom "400 udaraca" ostvario je veliki uspeh, osvojivši nagradu u Kanu. Pobeda na domaćem terenu najviše je iznenadila njegove sunarodnike Francuze koji su sa akademske visine Novi talas posmatrali kao nešto mladalačko i bezvredno i u svakom slučaju prolazno. Samo za ovo poslednje su bili u pravu a Trifo je 1960-1962 napravio još dva čista novotalasna filma: "Tirez sur le pianiste" i "Jules et Jim".
Od njegovih kasnijih filmova koji su znatno konvencionalniji preporučujem remek-delo "La nuit américaine" u kome prikazuje proces snimanja filma, odnos među glumcima, filmske trikove, i svekoliku ljubav prema filmskoj umetnosti.
Prerana smrt sprečila ga je da napravi još puno lepih filmova.

Luj Mal - Najpotcenjeniji reditelj iz grupe novotalasovaca, potpisuje neke od meni najdražih filmova. Stilski umereniji, sa tipičnim temama buntovnog pojedinca. U mladosti napravio je izvrsnu krimi dramu "Ascenseur pour l'échafaud" koja se odlikuje dinamičnom strukturom i nezaboravnom muzikom Majlsa Dejvisa. NJegov najbolji film iz perioda novog talasa je "Le feu follet" o lečenom alkoholičaru koji nakon izlaska iz bolnice umesto da nastavi da živi rešava da se oprosti sa prijateljima i ode na neko bolje mesto. Ono se u ovoj pesimističnoj studiji ne nalazi na ovom svetu.
Svoj autorski vrhunac doživljava tokom sedemdesetih filmovima o odrastanju. "Le souffle au coeur" govori nam o buntu 14-godišnjeg dečaka protiv buržoaskog licemerja svoje porodice, a "Lacombe Lucien" o fašizmu kao slatkom izazovu mladića na granici punoletstva. Trilogija filmova sa decom kao junacima je dovršena punih petnaest godina kasnije njegovim najboljim i najnagrađivanijim filmom "Au revoir les enfants", o prijateljstvu francuskog i jevrejskog dečaka tokom rata.
I Luj Mal je umro poprilično mlad što se ne može objasniti drugačije no da je poput svih filmskih junaka Novog talasa neprestano pušio te divne francuske cigare...


Zan-Pjer Melvil - Strogo posmatrano ne pripada Novom talasu ali ja zbog bliskosti sa glavnim protagonistima često označavan kao duhovni otac. Bio je nemačkog porekla ali je promenio svoje prezime Grumbah u Melvil, po čuvenom piscu Hermanu Melvilu. Bio je jako težak sa saradnju, često bi završio film ne govoreći sa glavnim glumcem, a znao je i da se potuče. Bio je patološki lažov i megaloma. No, najvažnije od svega bio je sjajn reditelj-zanatlija čiji filmovi predstavljaju istinske klasike francuskog filma.
Niko pre ni posle njega nije tako vešto prilagodio klasične holivudske obrasce krimi i noar filmova evropskom senzibilitetu. NJegove ubice, pljačkaši, prevaranti nisu tipični i jednodimenzionalni već često usamljenici, mizantropi i čudaci. I svi su besprekorno stilizovani, sa lepim odelima, visokim šeširima i tamnim naočarima. Najpoznatiji Melvilovi krimići su: "Bob le flambeur", "Le cercle rouge" i Le Samouraï u kome se glavni melanholični junak zove Jef Costello, moj forumski alter-ego. Od ostalih Melvilovih filmova preporučujem ratne drame "Léon Morin, prêtre" (prva velika uloga Belmonda) i ultimativno remek delo "L'armée des ombres".


Zan-Lik Godar - verovatno najznačajniji živući reditelj. Razlog je prost, najpretenciozniji reditelj svih vremena koji je svoje ambicije osvario u meri nedostiznoj za ostale. Godar je militantni intelektualac i ideološki opredjeljeni filmski stvaralac, čiji su rani radovi na granici eksperimentalnosti a pozni još nemirniji. On je autor najvažnijeg filma novog talasa koji je pokrenuo pravu estetsku revoluciju: „Do poslednjeg daha” („À bout de souffle”).
U filmu „Do poslednjeg daha” dolazi do izražaja Godarov neravnomeran eliptičan stil montaže u koji spada veliki procenat montažnih skokova unutar scena, kao i neslaganja između scena, što je u službi uništenja duhovnog i vremenskog kontinuiteta koji bi gledalac trebalo da prihvati prilikom gledanja filma. Sve u vezi ovog filma je nezaboravno: Belmondo koji sa nakrivljenim šeširom briše usne kroz koje propušta dim, neverovatna seksualnost i zavodljivost nekog očigledno boljeg vremena i te ulice Pariza koje su snimljene kamerom iz ruke da vas potpuno iščupaju iz fotelje i nateraju da malo prošetate njima. Kad se film završi vraćate se u drugi svet. Ima li bolje potvrde dobrog filma?
Sve svoje filmove koji su "gledljivi" snimio je do 1968. godine, njegovo stvaralašto nakon toga prepuštam pametnijima od sebe.
Kao nezaboravne izdvajam: Vivre Sa Vie (1962), Contempt (1963), Alphaville (1965), Pierrot le Fou (1965), Masculin Féminin (1966), Weekend (1967).
Kad pobesnite na vlast, nađete utehu u solidarnosti i socijalizmu, pogledajte godarove filmove da bi uz dozu anarhije opsovali sa terase na sav glas. Bićete ponosni na svoje dostignuće.
Korisnikov avatar
By Yopitsch-Kurz
#48654
Costello, veoma interesantan post!
Sad budi fin pa preporuci neke filmove koje bi valjalo pogledati veceras :?:
Korisnikov avatar
By Jef Costello
#48656
Uh, preporučiti film - najteža stvar na svetu. :)
Za ovo kratko vreme koliko se poznajemo na forumu kapiram da nemaš problema sa kapacitetom da svariš bilo šta sa liste, al ukus ću morati da ti gađam na slepo.
Jel nužno da film bude iz teksta il može i nešto nevezano?
Korisnikov avatar
By Yopitsch-Kurz
#48658
Ma ne sa liste rodjeni, bilo sta sto bi moglo veceras.
Samo ne horor, to ne gledam iz principa. Npr. svima bih preporucio Side Effects iz ove godine.
Svima osim JK, on ga je gledao...i nije ga razumeo
Korisnikov avatar
By Yopitsch-Kurz
#48662
Ziv bio! :obscene-smokingweed: :obscene-drinkingcheers:
Aferim za Memories of Murder, gledao na tv-u davno davno. Jedva sam posle nasao da skinem film i normalan prevod koji se gadja sa njim
Korisnikov avatar
By rudonja
#50758
Ову власт је изабрала већина српског народа, што значи да има легитимитет. Она, по мом мишљењу, спроводи политику коју је водио Јосип Броз Тито - да узмемо што више од Запада, а да узмемо и од Русије. То је традиционална политика, нема ту ништа ново.

Директор московског Института за стратешка истраживања, којег одмиља зову "Путинов институт", пошто је основан декретом председника Русије као његов главни аналитички центар и пошто и теоријски и практично обликује руску спољну политику, за Недељник подноси "извештај" како Москва види стање, пре свега на Балкану, али и у целом свету. С Леонидом Решетњиковим, који је у дугој обавештајној каријери забележио и службовање у Београду, баш у време Титове смрти.

Леонид Решетњиков се насмејао кад смо га питали да ли су он и његов Институт Владимиру Путину оно што је Аристотел био Александру Македонском. Он је директор московског Института за стратешка истраживања, којег одмиља зову "Путинов институт", пошто је основан декретом председника Русије као његов главни аналитички центар.

Око двеста аналитичара и стручњака разних профила свакодневно подносе извештаје председнику о питањима безбедности, унутрашње и спољне политике, односа на простору бившег Совјетског Савеза.

"Можда смо то председничкој администрацији, то је огроман апарат", каже нам уз осмех на почетку разговора Решетњиков. "Наш институт сачињава три до четири аналитичка извештаја сваког дана. Не морају да иду сви извештаји код председника Путина лично, већ његовим помоћницима који се баве разним областима", каже Решетњиков.

На питање у којој мери Институт утиче на обликовање руске политике, каже нам:

"Дају нам много задатака, а чим нам дају много задатака, значи да им је све то потребно. А задатке одређује први човек председникове администрације, господин Сергеј Иванов."

Леонид Решетњиков је на овој позицији од 2009. године. Пре тога је дуго радио за руску спољнообавештајну службу, између осталог био је шеф Управе за аналитику. У каријери је забележио и службовање у Београду, баш у време Титове смрти. И баш у Београду је, како каже, схватио да се ближи крај комунизма. Данас каже да је за Русију најважније да Руси поново постану Руси, а не Совјети - по аналогији једнако је, каже, важно да Срби поново постану Срби. Последња догађања у Србији, стиче се утисак, не иду у том правцу. Протеклу недељу провео је у обиласку Балкана, и поред извештаја које он и његове колеге састављају председнику Путину, пристао је да за Недељник поднесе "извештај" како Москва види стање, пре свега на Балкану, али и у целом свету.

Да ли сте током ове посете Србији, Републици Српској и Црној Гори сазнали нешто што нисте знали раније?

Пут је био веома важан и интересантан. Посебно посета Републици Српској. Стекао сам неке нове утиске, а посебно смо одушевљени оним што смо видели у Републици Српској. Видели смо тако добро организован државни систем. Очекивао сам да ћу видети мање организовану државу. Али, држава је уређена, људи ходају усправно, путеви су добри, градови чисти. Осећа се жеља да се сачувају сва та достигнућа. Велики утисак на мене је оставио сусрет с председником Републике Српске господином Додиком, имам осећај да он много трпи за свој народ и за Српску и да заиста жели да сачува све то што је постигао. И он изгледа врло уверен да то учини.

Према неким спољнополитичким анализама, Запад врши притисак да склони Додика. Шта Москва мисли или зна о томе?

Очигледно је да се председник Додик налази под великим притиском Запада, и то знају сви у Москви. И јасно је због чега. Не само због тога што је успео да сачува идентитет Срба у Републици Српској, већ и због тога што жели да створи озбиљну сарадању с Русијом, како економску и културну, тако и политичку. И Западу се то не допада. Не допада им се што је самосталан. Запад је навикао да политичари на Балкану буду сагласни са свиме што они кажу. Додик показује своју вољу и то је дијаметрално супротно интересима Запада. Тако Запад као искрени "демократа" хоће да натера Додика да се потчини свакој наредби.

Како онда тумачите односе власти у Београду са Западом?

Власт је изабрала већина српског народа, што значи да има легитимитет. Ова власт, по мом мишљењу, спроводи политику коју је водио Јосип Броз Тито - да узмемо што више од Запада, а да узмемо и од Русије. То је традиционална политика, нема ту ништа ново. Тако је радио Милошевић. Додик, рецимо, не води традиционалну политику. И управо зато је под притиском Запада. Можда је оправдана политика коју води српска влада. Треба видети какве ће резултате она дати. Москва признаје сваку политику коју спроводи легитимна власт. Ми не можемо натерати Србију да води политику искључиво према Русији. То је немогуће. Једино што Срби треба да знају јесте да Москва врло добро разуме шта се дешава овде. И да за нас никакав значај нема реч русофилство. То је реч коју може свако да каже. Кључна су дела. У Совјетском Савезу је било важно рећи да смо за идеје Маркса, Енгелса, Лењина. Тако је сада важно рећи да смо русофили. Ако сте русофили, онда треба да се учи руски језик, да се бави руском културом, уметношћу. Али, овде тога нема. Значи, ни русофилства нема.

А колико је Русији уопште важно да Србија буде русофилска земља?

Не треба Србија да буде русофилска земља. Србија треба да буде србофилска земља. Пре свега треба да воли саму себе. Ако Србија буде искрено волела себе, своју културу, литературу, историју, и да не издаје завете својих предака, тада ће она по аутоматизму да буде и русофилска. Ако се човек лупа у груди и прича да је русофил, а у исто време хоће да уђе у НАТО, онда ме извините.

Где су за Москву црвене линије "русофилства" за Србију? Да ли је то улазак у НАТО или је Москва повлачи и пре уласка у ЕУ?

Извори данашње кризе су у Америци и ЕУ. Путовање у ЕУ је куповина карте за Титаник. С друге стране, не можете ући у ЕУ а да не уђете у НАТО. НАТО је кључ за улазак у ЕУ. За сада је тако. Не можете бити мало трудни. Ако си у другом стању, онда си у другом стању. Нигде то није записано у јавним документима, али у пракси се тако дешава. А то што неки политичари мисле да можете ући у ЕУ, а да не уђете у НАТО, то је много наивно. Видите до каквог апсурда долазимо. Србија која је повезана с Русијом хиљаду година, и кад никад нисмо ратовали, никад нисмо били у непријатељским таборима, сад можемо да се нађемо у потпуно супротним таборима. То представља издају српских идеала и издају ваших великих предака. Сматрам да сваки политичар који је одговоран мора да схвати како улазак у НАТО није једноставан потез и да ће морати да одговара за тај потез и пред Богом. Наша заједничка историја и живот, то је све Богом дано. Ми смо једно православно братство. Не можемо да издајемо то православно братство, а они нас распарчавају.

На западу се тумачи и да би уласком Србије у НАТО имала "свог играча у противничкој екипи"?

То су нам пре десет година говорили Бугари, а сада се у Бугарској налазе две америчке базе. И по правилима генерлаштаба, према тим базама су усмерене наше ракете. За сваки случај.

Да ли би то значило да би ракете биле уперене према Србији?

Нажалост, да. Пошто постоји војни блок чији ми нисмо члан, и ако тај блок поставља базе у нашем реону, наши генерали би били идиоти уколико се не би припремали за сваку евентуалност. То се ради по аутоматизму. Другачије није могуће. То су нам исто говорили и Бугари, Словаци... НАТО је војни савез, с врло стриктном хијерархијом. Добијаћете наређење, и мораћете да га испуњавате. Ако треба у Авганистан - у Авганистан. Ако треба у Сирију - у Сирију. Какве ће Србија имати користи од НАТО? Нема никакве специјалне технике, имаће базе, највероватније једну, и даваће пешадију за ратове у Африци или на Блиском истоку. Тако се користе свима осталима. Не видим никакав смисао за улазак у НАТО. Не само Србије, него свих држава сличних Србији. Ко данас угрожава Србију? Је ли то Русија? Није. Је ли то Бугарска? Она, тек, сигурно није.

У анализи сукоба у Сирији рекли сте да иза свега стоји циља Запада да обесмисли пројекат Јужног тока?

Не само Јужног тока, реч је о свим енергетским магистралама из Централне Азије. Други разлог је долазак на границе с Кином и Русијом. Центар светске економије и финансија одлази из САД и прелази у тихоокеански регион, Аустралију, Сингапур, Малезију. И то је читав процес одласка капитала из САД. Америка сад мора да контролише тај коридор и неопходно је вршити притисак на Кину и Русију.

Да ли очекујете даље саботаже Јужног тока, и у којим земљама?

Већ неколико година постоји снажан притисак на Софију. Бивши председник Владе Бојко Борисов би потписао договор, а кроз два месеца би га отказао. Он потпише и после недељу дана дође амерички амбасадор и он откаже тај договор. За нас је врло важан положај Бугарске у Јужном току, јер у Србији не можете направити Јужни ток ако се ствари не реше у Бугарској. Од Румуније, иначе, одавно нема ништа. Басеску има једну једину идеологију. Уместо да пије из неколико извора, он пије с једног, из Америке. Зато је врло важно како ће ићи ствари с Бугарском. Ако то прође у реду, онда ће сви притисци Запада бити усмерени на Београд. То није Запад у питању, већ конкретно САД. Зато нам предстоји велика борба. И врло је важно да ваша Влада не крене путем Бојка Борисова.

Дакле, историја се понавља: Запад и Русија ломе копља око Бугарске, а Србија чека да се ствар преломи преко њених леђа?

Није баш тако. Ми смо већ направили Северни ток, а и томе је било великог противљења. Тамо нам је помогла Немачка, а мислим да ће нам и сад Немачка помоћи. Јер, тај гас иде у Европу. Сви кажу да ће Европа енергетски зависити од Русије, али и ми такође зависимо од Европе, јер ако ми испоручујемо гас у Европу, ми зависимо од тог тржишта. То је однос међузависности.

Русија је, пре свега својим капиталом, присутна и утицајна у Црној Гори. На који начин она може да помогне да се смање притисци на српски народ у Црног Гори и на Српску православну цркву?

Мене ситуација у Црној Гори подсећа на Украјину. Мени таква мржња према Србима није јасна. По мом мишљењу, ради се о једном народу, једном језику, једној вери. Мислим да смо ми изгубили веру. Мислим на Србе, Русе, Бугаре, и то је разлог наших подела. Раније нас је вера сједињавала, а комунистичке власти су срушиле веру. Данас је тешко, јер су људи почели да се деле по економским интересима, и по мафијашким интересима. У таквој атмосфери, спољним факторима је лако да делују. Ако се српски народ у Републици Српској и Црној Гори и Србији, односно руски народ у Русији, Украјини, Белорусији, Казахстану буду вратили својој вери, свом стожеру који их је обједињавао, онда ће и Црна Гора бити у нормалним односима са Србијом, а Украјина са Русијом. Ми сви говоримо да смо православне земље, а шта је код нас православно? То што неко носи крст? Или неко слави славу? Таква је иста ситуација у Русији, и зато је наш противник тако успешан и зато се у Црној Гори појављује антисрбизам.

Да ли Русија својим утицајем може да стане у заштиту СПЦ?

Наша РПЦ врло чврто и јасно брани интересе СПЦ у Црној Гори, не признаје никакве црногорске цкрве и никада их неће признати. То је рекао наш патријарх. Ми увек примамо митрополита и епископе Српске православне цркве из Црне Горе као нашу браћу и помажемо им. Митрополит Амфилохије се сад вратио из Москве и потписао је уговор у нашем министарству културе за помоћ Храму Светог Саве и српским храмовима у Црној Гори. Пошто је председник Руске Федерације такође члан Руске православне цркве, имаће увек исти став о СПЦ као наш патријарх.

Подржавамо митрополита Амфилохија. Шта више можемо да урадимо? Влада Црне Горе хоће у НАТО, а сва истраживања показују да између 70 и 80 одсто становника Црне Горе неће да њихова држава уђе у НАТО, али Русија не може да отвори ватру из свег артиљеријског оружја. Ако Влада не узима у обзир мишљење свог народа, таква Влада неће дуго опстати.

Према вашим анализама, да ли су реални страхови од стварања Велике Албаније?

На Западу постоји велики страх од стварања Велике Србије, због тога је тако агресивна политика Запада на Србију. Отуда и лицемерје и двојни стандарди. Они, да би спречили стварање Велике Србије, могу подстаћи стварање Велике Албаније. То је идеја Запада, не само албанска. Увек гледајте ко стоји иза кулиса. Који је то циљ политике САД на Балкану? Они су део својих планова испунили, јер српски народ је подељен. Бугарска је прешла под контролу САД, Грчка је растурена у потпуности. Нанели су јак ударац православљу и православним државама на Балкану. Створили су вештачке творевине као што су Македонија, Косово, Федерација БиХ, без националне идеје, националне историје. Те државе су створене у Бриселу и Вашингтону и неће бити дугог века. Кад кажем дуго, то може да буде двадесет и тридесет година, али то је само трен у историји. Нама и вама је запало да живимо у том тренутку. Исто је и с Русијом, руски народ је подељен. Нас 25 милиона живи ван граница Русије. У мом омиљеном руском граду Харкову живи моја сестра, али она живи у иностранству. Четрдесет одсто становника Казахстана су Руси, посебно у делу који се граничи с Русијом. И све те државе настале су вештачким путем, створили су их другови Лењин и Стаљин, они су исцртали границе и поделили руски народ.

Како може да се промени геополитика Балкана и бившег совјетског простора?

Може, ако ми постанемо Руси. Не Совјети, него Руси који су постојали и живели до 1917. године, тада ће се много тога променили. Зашто су код вас толики напади на СПЦ, а у Русији на РПЦ? Кад се распао Совјетски савез, Бжежински је рекао да сада треба уништити православну цркву, јер је то последњи непријатељ који је остао. Он је одлично схватио ствари, али ми још увек не разумемо. Увек треба гледати где непријатељ удара. А ми то схватамо неозбиљно - за православље кажемо "то су поповска посла".

Ја сам у спољнообавештајној служби једно време био шеф управе за сарадњу са другим обавештајним службама. Дошао нам је у посету директор МИ6 и рекао да хоће да посети наш древни манастир. Никада представници страних служби то нису тражили, али смо отишли. Тражио је да још мало прошета. Погледао сам на сат и рекао да имамо протокол. Он је тражио још пола сата. Ишао је и гледао у лице монаха с великом брадом. Ја сам му рекао: „Хајде да кренемо." Рекао је: „У реду, кренућемо, само ми одговорите - приметио сам, како изађемо из цркве, ви и ваш сарадник се крстите и целивате иконе. Ви сте генерал, паметан човек, зашто идете код тих брадатих људи. Ми смо вам показали пут којим треба да идете, треба да идете према светлости, а ви идете у таму. Зашто? Зашто је овде толико много света?" Нисам издржао, рекао сам му: „Највећа грешка је била што сте Русима показали пут којим треба да иду. Да нам ви нисте показали, ми бисмо можда тим путем и кренули." То је случај с директором једне од највећих обавештајних служби. Он је знао којим путем креће Русија, али је хтео да разуме због чега. Ја сам својим сарадницима рекао: „Момци, на правом смо путу." То је било 1996. године. Тако да ситуација на Балкану може да се промени. Ако Руси постану Руси, а Срби постану Срби.

Мислите ли да та нерешена питања могу да се реше без рата?

Надамо се да могу. Без муке не може ни риба да се извуче из језера. Морамо да узмемо у обзир сваку могућност, али надамо се да може да прође без рата.

Историја, по вама, неправедно гледа на личност цара Николаја Романова. Једном сте рекли и да је био већи војсковођа од Стаљина, јер није дозволио да страни војник уђе на тло Русије, а Стаљину су дошли скоро до Москве. Да ли сте за обнову монархије?

За Русију и за руског човека је монархија потпуно природно стање. Постојала је скоро хиљаду година, а сто година живимо без монархије. Одрекли смо се монархије и шта смо добили? Пет година грађанског рата, четрдесет година крваве диктатуре, до пре десет година били смо близу тоталног колапса. Сад је много боље. Изгубили смо трећину своје територије, и то у Европи. Изгубили смо 25 милиона људи, само за 100 година. Русија је 1913. године била на четвртом месту по темпу развитка, процене су биле да ће до 1930. Русија избити на друго место. А данас је Русија на десетом месту. Сада се испред нас налази Бразил. Шта нам је требало тих сто година? Да би уништили најбоље руске људе или да би их отерали у Југославију. Ја сам симпатизер идеје монархије.

Кад сте постали антисовјет?

Био сам члан Комунистичке партије. Али, код нас су сви то били. У моје време већ није било савременика грађанског рата. Моји родитељи су се родили пре револуције, и код њих се сачувао руски осећај. Ја сам био једини у својој породици који је говорио "совјетски", моји отац, мајка, сестра, брат, сви су говорили "руски". У совјетско време није било добро помињати да је нешто руско. Велики утицај на мене имало је и службовање у Југославији. Био сам овде од 1979. до 1983. и искористио прилику да читам све оно што нисам могао да читам у Совјетском Савезу, где је била стриктна контрола литературе. Овде сам читао о белој емиграцији и упознао многе од тих људи. Тада је већ било извесно да је совјетски систем у кризи и да систем неће дуго издржати. Почео сам да размишљам - куда сада. Јасно је било да комуниста више нема, остали су само чланови партије.

Овде сте "закачили" и последњу годину Титове владавине...

То је такође био шок за мене. У Совјетском Савезу је већ био немогућ култ личности. Ми смо се, рецимо, исмевали Брежњеву, причали вицеве о њему. КГБ није могао ништа да уради по том питању. Дошао сам овде где смо мислили да је празник социјалистичке демократије. Онако како то стварно треба да изгледа. А овде смо наишли на стаљинистички култ. Сви су причали о Титу. Два месеца након што сам дошао био је Дан младости. Дали су нам карте за стадион ЈНА где је био слет. Тито је изашао у белој униформи, и изнели су његову статуу, као Ким Ил Сунгову. Сва омладина се спустила на колена и запевали су "Друже Тито, љубичице бела....". Мислио сам да почињем да лудим.

Стиче се утисак да председник Путин баштини совјетске тековине?

У Русији постоје три фактора - совјетски, прозападни и руски православни. Председник као и сваки председник није само човек само једне партије него треба да води рачуна о интересима сва три фактора. Може се рећи да има симпатије према Совјетском Савезу, неки ће рећи да он симпатише либералне западне идеје, трећи ће рећи да је он пре свега православац. Он, као и сваки светски политичар, усаглашава сва три фактора.

Свет потреса афера да Америка прислушкује цео свет. Како као бивши обавештајац оцењујете односе највећих служби, да ли Американци могу нешто да сазнају у Москви?

То да Американци прислушкују сигурно је као што је сигурно да жене рађају децу. Код нас им је мало теже да сазнају шта их занима, јер имамо добре контраобавештајне службе. То не значи да треба потценити америчке службе, они имају заиста напредну технику. У свету се говори само о ФБИ и ЦИА, а они имају чак дванаест различитих безбедносних служби.

Како Москва види Балкан и свет:

Јужна Америка

Биће под сталним притиском Америке која је посматра као своје двориште. Мислим да тамо Американци неће постићи велике резултате, јер већ немају снаге за то. Америка није оно што је била пре десет година.

Африка

Африка је гладна, у тешком положају, исцртана у вештачким границама нацртаним педесетих година. Она ће увек бити бурни континент и ту је тешко проценити где све могу да избију сукоби.

Сирија

Вид притиска на Русију и Кину. Наставиће се мешање у унутрашње послове Сирије. САД, док год не прогласе победу, неће одустати, или ће много изгубити па ће морати да одустану.

Украјина

Полигон за притисак на Русију. Оваква ситуација као сада продужиће се још неколико година. Украјина ће, ипак, корак по корак да се приближава Русији.

Турска

Турци се налазе поред великим искушењем. Могући су велики унутрашњи проблеми који ће се одразити на јединство државе. Не желе све државе света стабилну Турску. Још је рано процењивати колико спољни фактори утичу на дешавања у Турској.

Пацифик

Финансијски центар света преноси се с Атлантика на Пацифик, што прати јачање Кине. Америка, да би успоставила контролу у овом делу света, производи сукобе као вид притиска на Кину.

Већ сада постоје одређена заоштравања.

Сукоби:

Кина - Јапан

Кина - Вијетнам

Вијетнам - земље Индокине

Европска унија

Без коренитих промена неће опстати. Немачка је једина држава која има снаге да изнесе кризу, али неће немачка локомотива моћи да вуче све европске вагоне. И у Немачкој расте евроскептицизам. Русија тежи продубљивању односа с Немачком.

Балкан

Садашње стање је вештачки уређено и неодрживо на дуг период.

Румунија - под контролом Америке

Бугарска - под америчким утицајем, водиће се борбе око Јужног тока

Црна Гора - има власт која не слуша мишљење свог народа, а таква власт не може дуго да остане

Република Српска - биће под великим притиском јер не води довољно прозападну политику

Косово и Албанија - Запад промовише идеју Велике Албаније као контратежу идејама стварања Велике Србије

Србија - биће под великим притиском да уђе у НАТО
Korisnikov avatar
By Karaburac
#50788
Puno ovih stvari je Resetnjikov istakao i na predavanju u Moskvi i na predavanju u Beogradu.
Mogu da kazem da je prava steta sto njegovo predavanje u Beogradu nije propratilo vise ljudi, covek je ostavio utisak nekoga koji iskreno govori, sto je jako lepa promena u ovim danima kada smo svi navikli na politicki uvijene odgovore.

Za kraj gospodinu Resetnjikovu i RISI-ju dugujem veliku zahvalnost sto sam bio njihov gost u Moskvi i velika mi je cast sto sam imao priliku licno da ga upoznam. Njegova karijera je zaista impozantna, a moram da dodam da je ipak po obrazovanju istoricar, kao i dobar broj saradnika ruskog instituta za strateska istrazivanja. Lepo je videti da jedna tako velika zemlja toliko postuje istoriju.
  • 1
  • 23
  • 24
  • 25
  • 26
  • 27
  • 39
long long title how many chars? lets see 123 ok more? yes 60

We have created lots of YouTube videos just so you can achieve [...]

Another post test yes yes yes or no, maybe ni? :-/

The best flat phpBB theme around. Period. Fine craftmanship and [...]

Do you need a super MOD? Well here it is. chew on this

All you need is right here. Content tag, SEO, listing, Pizza and spaghetti [...]

Lasagna on me this time ok? I got plenty of cash

this should be fantastic. but what about links,images, bbcodes etc etc? [...]