[kosta76]

Kako Knofi da postane Puškin ako ne moze da pise?
Onih par pesama, kao i ona od Majamija i Japanca su remek dela. Ko napiše bolju neka se buni

[SASA BANJAC]

Drugari,u pravu ste,jebali smo kevu temi,imate pravo...Ako neko ima vremena nek ovo isprebacuje,ako ne,ja cu ujutru...

Jedna molba samo...Ne dirajte Knofijevu pesmu...Ja glasam da je ovo Knofijevo pisanije najbolji post od kad se otvorio novi forum,bez konkurencije !!!!

Majke mi !

[Yopitsch-Kurz]

Tek sad sam online

Rudonja, nisi morao da brises, ako te je mrzelo da prebacujes - prebacio bih ja na Svastaru ili gde vec
Ovo je bila zajebancija, ok, ako joj nije mesto ovde prebacio bih.
Ovako je ispalo da smo ko zna sta pisali...

[kosta76]

Ok, ali meni se svidela Antoanova pesma, Shomy je opalio neki haiku. Nije bitno da li je nekome po ukusu, njihove su, plod njihove inspiracije. Moj ortak je iydao ybirku pesama-Stihici za nocne more. Do tada su ljudi njegove pesme shvatali neozbiljno. Sto da pesme branimo? Pesma nikoga ne vredja, a svakome je njegova pesma draga i uložio je trud. Sada se pojavi književni kritičar i obriše.
Tema se yove Rec i pokret. Gusi se pokret veselih pesnika, oduyima im se rec

[hazarder]

Srbi se nikada nisu savili



Italijanski intelektualac i humanista o našem narodu i sudbinama ljudi sa KiM, bezosećajnosti evropskih naroda: Evropa je kao ostarela majka koja je pod dominacijom svog degenerika sina – SAD

Srbi će se vremenom, da ne bude zabune, ponovo uzdići. Sa snagom koja ih razdvaja, sa tim jakim osećajem pripadnosti sopstvenoj kulturi. Koja ne znači netrpeljivost već ponos na svoje korene – kaže Italijan Alesandro di Meo, autor knjige „Urlik sa Kosova“, u izdanju kuće „Pešić i sinovi“, zbirke istinitih i potresnih priča o sudbinama Srba sa Kosova i Metohije.

Od NATO bombardovanja naše zemlje 1999. godine, Di Meo je krenuo u borbu za istinu i pravdu za srpski narod. Napisao je četiri knjige i napravio nekoliko dokumentarnih filmova o Srbima koji žive u izolovanim selima Kosova i Metohije, kao i o izbeglicama, i već četrnaest godina neumorno pokušava da dopre do ušiju gluve javnosti Zapada i istera pravdu na videlo.

Osvedočeni humanista na delu, Srpkinju izbeglu sa Kosova i njenog sina, ugostio je pune tri godine u svojoj kući u Rimu, i učinio sve da se detetu uradi transplantacija koštane srži u Italiji.

- Ona mi je kao sestra, moja sestra – kaže nam Di Meo na srpskom.

Gost iz Rima u četvrtak je svečano primljen u Udruženje književnika Srbije, kao počasni član.

* Šta ste naučili o Srbima?

- Pokušavao sam pre svega da produbim znanje o srpskom narodu, kroz istoriju. Za razliku od onoga što je jaka medijska propaganda plasirala i što smo mogli da čitamo o Srbima kao o divljim ljudima, genocidnom narodu, zločincima, uverio sam se u potpunu suprotnost: da su Srbi divan narod, vrlo gostoljubiv, otvoren za strance. Ono što sam naučio i što stalno ponavljam jeste da su Srbi kroz istoriju mnogo puta morali da se pokoravaju, ali da se nikada nisu savili pred neprijateljem i osvajačem. To je najveća odlika srspkog naroda: možda su poraženi, u vreme Turaka, svetskih ratova, ali ponavljam – nikada se nisu savili. To je metafora srpskog naroda, koju najviše volim. Ta sposobnost Srba da odole nevolji i zlu.

POMOĆ DESETINAMA PORODICA

Arhitekta po profesiji, zaposlen na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Rimu „Tor Vergata“, Alesandro di Meo radi na doktorskoj studiji „Kultura i teritorija“, paralelno sa studijom crkava i manastira na Kosovu i Metohiji. Istinski humanista, član je udruženja „Most za“, organizacije koja se bavi posledicama koje moderni ratovi imaju na civilno stanovništvo. Inicirao je prikupljanje sredstava za nabavku opreme za pedijatrijska odeljenja bolnice „Majka i dete“ u Beogradu, lekove i robu za Crveni krst Srbije u Kraljevu, za lečenje srpske dece obolele od teških bolesti u Italiji. Organizovao je izlete i gostoprimstvo deci iz izbegličkih porodica u Italiji i finansijsku pomoć desetinama porodica.

* To ste uvideli i među ljudima sa Kosova?

- Za 14 godina boravio sam mnogo puta na Kosovu i u Kraljevu gde se nalazi najveći broj izbegličkih kampova. Najjači utisak mi je kako taj narod koji nema takoreći ništa, uspeva da preživi sa sto evra mesečno, uspeva da se podigne i ide dalje. Neverovatna je upornost i snaga u srpskom narodu da ni od čega i ni iz čega ponovo nastavlja sa životom. To me je uvek fasciniralo, mogao bih tri dana da vam pričam o tome.

* Među brojnim pričama sa Kosova koje prenosite svetu, koja je utisnula poseban pečat?

- Dečani su mi ostali u srcu. Taj manastir me je potpuno impresionirao. Ima na Kosovu i Metohiji hiljade pejzaža i ljudi o kojima bih mogao da pričam. Kako zaboraviti sva ta lica i sudbine… U italijanskoj verziji knjige „Urlik sa Kosova“ postoji i DVD sa dokumentarnim filmom koji sam snimao. Film počinje snimkom gde se žena, koja je pobegla sa Kosova, vraća posle deset godina u rodno mesto, zatiče svoju kuću koja je potpuno u ruševini, i otkriva drvo iz kolevke deteta… Ima mnogo takvih događaja. A to su bile osobe koje su jedino želele da žive normalan život. I stalno se pitam kakva je bila krivica tih ljudi da tako postradaju, da budu prognani iz domova, da im se kuće zapale, a pritom su preživeli pakao.



* Koje želje su vam poveravali ti ljudi?

- U početku, kada sam sretao te ljude, izbeglice, mnogi su želeli da se vrate na Kosovo, a onda se dogodio mart 2004. kada su se desila nova nasilja. U međuvremenu, deca su porasla u potpuno drugom okruženju od Kosova, i teško je vratiti ih ponovo… Najviše se divim onima koji su ostali na Kosovu. Oni su uspeli da iškoluju decu bez obzira na to što su ona morala da putuju i život im je stalno bio ugrožen. Oni zaslužuju najveće naše divljenje jer su ostali na poslednjem braniku.

* Ubijanje osiromašenim uranijumom nastavlja se, a vi predano istražujete posledice. Zašto je naša zemlja zasuta uranijumom?

- Zašto, zašto… Evropa je kao ostarela majka koja je pod dominacijom svog degenerika sina, a to su Sjedinjene Američke Države. Taj sin u svom ludilu izmišlja koješta, a Evropa kao majka koja ne može da odbije ludila i budalaštine deteta, dopušta to, ne uspeva da se odbrani. Tu je i ogromna propaganda koja je pratila sve. Isti je slučaj bio i u Iraku i poslednjim ratovima koje je Amerika sprovela. Na kraju, napravila je i najveću vojnu bazu na Kosovu – Bondstil.

SRBIJA ŽRTVA

* Napisali ste da je Srbija napuštena od svih…
- Jugoslavija je bila kao brod koji tone, a svi miševi – bivši susedi, druge republike – beže. Srbija jedina nije pobegla nigde i ostala je natovarena tim bremenom. Oni koji su otišli imali su samo dobrobit i olakšice, a Srbija koja je ostala, imala je samo probleme i ima ih i dan-danas. Ne želim da demonizujem nijedan narod, ni Hrvate ni Albance, međutim činjenice govore da su svi oni na neki način profitirali, a jedino je Srbija stradala. To su sankcije, izbeglice, bolesti zbog osiromašenog uranijuma kojima je zasuta.

* Niste blagonakloni prema Evropskoj uniji?

- Evrope u političkom smislu nema, postoji samo u geografskom smislu. Dovoljno je da odemo na obalu Dunava i da vidimo tu moćnu reku koja teče kroz Evropu i apsolutno se ne može reći da Srbija nije u srcu Evrope. Stvara se lažna slika, a Evropska unija se ne brine o članicama zato što je taj savez zasnovan na ekonomskim interesima, ne podrazumeva ništa drugo.

* Evropa ostaje gluva na „urlike“ istine i pravde?

- U to se uveravamo svakog dana. Evropa je gluva i slepa na istinu. Svedoci smo da Evropa to ne želi da vidi. Primer je i „Slučaj Račak“ koji je falsifikovan i izmontiran. Španija i Italija razmišljaju vrlo ozbiljno o izlasku iz Evrope, iz tog bankarskog lanca, jer sve je ekonomsko pitanje, možda Grčka još ne. Ali potpuno je suludo da Srbija neprestano ima tu intenciju da uđe u nešto što je sklono raspadu.

* Kako doživljavate Kosovo?

- Jedno je Kosovo i Metohija. Upravo sama reč Metohija je simbolična i označava drevnost i vezanost za teritoriju i nastanak srednjovekovne države i manastira, i to je veoma važno. Tome hoću da posvetim doktorsku disertaciju koju spremam.

* Pišete da je u narko-državi Kosova mafija ušla u sve pore društva.

- Sada vidim da varvarstvo pobeđuje kulturu. Nažalost, današnji varvari na Kosovu ne samo što uništavaju srpsko kulturno dobro, manastire, kuće, prave od ljudi taoce u malim enklavama, nego zapravo rade nešto mnogo perfidnije – pokušavaju da izbrišu memoriju, sećanje na srpske korene na Kosovu i Metohiji. Nije čudno što je NATO uspostavio savez sa kriminalcima umesto sa drugom stranom, prvo sa Rugovom, pa sa ovima dalje…

ŽIVOTNI IZBOR

U Knjizi „Jedan osmeh za svaku suzu“, Di Meo opisuje kako je 1999. godine, umesto na fudbalsku utakmicu otišao na proteste zbog NATO bombardovanja.
- Bio je to izbor svakog normalnog čoveka. To je bilo životno opredeljenje, morate da izaberete pravu stranu u pravom trenutku. Ta priča završava se tako što je moj tim izgubio utakmicu jer je igra bila nameštena, od mnogo jačih timova i uprava. Bilo je u tome simbolike: kako moćnici odrede tako će biti, neko će izgubiti utakmicu, neko rat. Odatle je počela priča koja traje do danas, kada sam se priključio da kao volonter pomažem Srbima na Kosovu – kaže Di Meo.

* Zašto?

- Pa zato što kriminalci bolje kontrolišu teritoriju. Rugova je iskorišćen u propagandne svrhe, bio je predstavljen kao neko ko je pacifista, a onda su dalje prešli na novije – Tačija i ostale. Veliki novinar sa „Rai tre“ Rikardo Jakona napravio je paralelu izemeđu Kosova danas i Avganstana, i tog narko-biznisa koji se odvija, o putu droge.

* Da li ste u Italiji samljeni u ovakvom mišljenju?

- Naprotiv, ima puno ljudi koji misle kao i ja, i znaju istinu. Ali javne ličnosti, pogotovo novinari koji žele da naprave karijeru u Italiji, ne mogu uvek da kažu istinu zato što je to demokratija koja to ne dozvoljava. Ista stvar kao i svuda: ako imaš za vratom onoga za koga radiš, koji te plaća, koji je jak i traži od tebe da budeš politički korektan, onda ne možeš da pričaš o istini. Istinu plasira i objavljuje poneki časopis sa malim tiražom. Neki stariji italijanski političari, mnogo iskusniji, vezani za NATO, imaju dobru parolu i dobro indoktriniraju mlađe kolege.

Kažu: „Možeš da pričaš jednu glupost i da je stalno ponavljaš, i onda će ona na kraju da postane istina i ljudi će da počnu da veruju u nju“. Kad je počelo bombardovanje mala partija levice pozvala je na proteste, ali umesto da bude dva miliona ljudi na ulicama, bilo je dve hiljade. Niko nije imun na NATO, svi su pod kontrolom Velikog Brata.

* U tom maniru čujemo i priče o albanskom svojatanju srpskih manastira?

- Upravo je to poenta, taj varvarizam, namera da se prisvoji tuđa istorija. Svoj doktorski rad upravo počinjem istraživanjem o tome. Pre tri godine, na fakultetu gde radim, jedan albanski student počeo je svoj doktorat upravo suprotnom tezom, pokušavajući da pokaže kako su svi srpski pravoslavni manastiri u stvari albanski. Na svu sreću, univerzitet je tezu Albanca zaustavio, jer istoriju moraš da dokažeš, ne možeš da pričaš fantazije.

* Kada će konačno da se promeni slika da su Srbi varvari?

- Prošlo je četrnaest godina kako dolazimo ovde i pokušavamo da prenesemo istinu o Srbima i tačne informacije o Srbiji. Bila je dovoljna jedna utakmica u Đenovi, Italija-Srbija, fudbalsko veče da se slika koju gradiš godinama sruši preko noći. Kada su Italijani videli šta rade srpski navijači, odmah su mi rekli: „Eto vidiš, to su srpski varvari.“ Jednom sam u provincijskom gradu u Italiji promovisao knjigu i prikazao jednočasovni dokumentarni film o Srbima sa Kosova. Ustao je posetilac i rekao: „Pa dobro, ali šta je bilo u Srebrenici?“ Pitao sam ga: „Pa dobro, šta ti znaš o tome?“ – „Kako šta znam, svi kažu da su Srbi tamo počinili genocid.“ Hoću da kažem da je veoma teško odbraniti istinu, potrebno je da provedeš godine i godine učenja, rada, iznošenja podataka, ali zato kada propagiraš neistinu i hoćeš da je nametneš kao opšteprihvaćeno mišljenje, to je vrlo lako, pogotovo kad imaš čitav aparat iza sebe.

[rudonja]

dobar intervju.

[hazarder]

ŽELJKO CVIJANOVIĆ: POTPISALI SU


Danas se vidi slika evropske Srbije - mala kao Crna Gora, rasturena kao Bosna, nemoćna kao Makedonija, vazalna kao Hrvatska


1.

Potpisali su. Da je to moguće, znalo se, tek verujući da postoji način i tražeći puteve da se to ipak ne dogodi. Ono što se, međutim, nije znalo – bar ja nisam – kako će to uraditi, naime, koja je to politička ili bilo koja druga kakulacija koja nekog može da navede da potpiše tako nešto. Posle tog potpisa, Srbija ima neki problem manje? Ili nadu više? Prokopan neki uski puteljak da se izvuče? Novog prijatelja? Nekome od potpisnika karijera će krenuti uzlaznom linijom? Neko će ga voleti više? Ništa od toga! Kosovo je dato za ništa, i to će ostati tako. Za ništa.

Pa ipak, na pitanje kako će to da urade bolji odgovor od Dačića i Vučića dala je Vesna Pešić. U četvrtak uveče, u emisiji na RTS, Živojin Rakočević – za ovu priliku dovoljno je reći čovek iz Gračanice – pokušao je Pešićevoj da objasni šta znači izručiti sopstveni narod Albancima, kako izgleda život u getu, kako se Srbi leče u bolnicama u kojima nema gaze i medicinskog rastvora i kako se cele porodice posle sporazuma sa Tačijem spremaju na odlazak s Kosova. „Srbija mora napred“, objasnila mu je Pešićeva svoje vis maior razloge, usput ga oslovljavajući sa „Živorade, Žiko“ i pitajući se naglas zašto bi ona njemu uopšte verovala. I zaista, zašto bi verovala jedna Vesna Pešić jednom Srbinu sa Kosova kome ni ime ne može da zapamti, i koji joj tu pominje nekakve gaze i medicinske rastvore, ne kapirajući šta znači kad mu ona lepo srpski kaže da „Srbija mora napred“. Koliko je dakle potrebno nemati elementarne empatije da bi se pronašao raison d'ętre, toliko je dakle moguće pronaći razloga za ovaj potpis. Dakle, Srbija, Živorade, Žiko, mora napred, Srbija mora na kratki espreso u „Cvetić“, a što se tiče geta, medicinskog rastvora i gaze, shit happens, više sreće drugi put. I ne zovi nas više odozdo, mi smo otišli napred.

2.

Potpisali su. I Srbija je krenula napred. Recimo da smo, kako je to onomad predlagao Goran Pitić, „amputirali bolesno (kosovsko) tkivo“, od jednako bolesnog buncanja Živojina Rakočevića i da smo sreću i budućnost otetu od kosovskih Srba podelili između sebe na ravne časti. Hoće li nam to sreće biti dovoljno da zaustavimo odlazak Vojvodine? Hoće li nam to što se sa neprijateljem nismo borili na vratima olakšati da branimo kupatilo, dnevnu sobu i dečju sobu, kad počnu da buše po njima? Ili ćemo tu Živojinovu sreću da konvertujemo za mnogo kratkih espresa u „Cvetiću“.

Naravno, gvozdena logika amputacje našeg reformskog ministra nalaže da s tim nije gotovo. Jer zapadna formula onoga što oni zovu Zapadnim Balkanom nalaže jednu vrstu balansa snaga i, znajući tu formulu, za bojati se da će amputacija još biti, da Kosovo neće biti dovoljno. A kako bi i bilo, kad u toj viziji srpske evropske budućnosti Srbija mora da ispuni četiri neizgovorena evropska strandarda – biti mala kao Crna Gora, rasturena kao Bosna, nemoćna kao Makedonija, vazalna kao Hrvatska. Samo takva Srbija, prema stranim kreatorima njene evropske budućnosti, značiće mir i ravnotežu u regionu, samo takvoj će moći da se veruje, samo takva imaće svoju evropsku budućnost. Ako vam još uvek Srbija izgleda da nije ispunila svoja četiri evropska standarda, to samo znači da je za razliku koju oni čine daleko od Evrope. Otuda, samo onaj ko Srbiju bude razvaljivao dovoljno brzo, koliko treba temeljno, i koliko se mora nepovratno, samo će taj ovaj brod držati na evropskom putu. Onaj ko pod nju postavi veću bombu biće veći Evropljanin. Kandidata, ne fali, kaže potpis pod sporazum o dobrosusedskim odnosima sa Kosovom.

3.

Potpisali su. U novijoj istoriji bila je Srbija i u težem i u beznadnijem stanju. Možda je bila i poniženija, ali nikad nije bila naterana da toliko učestvuje u svom poniženju. To samoponiženje najviše se ogleda u tome što su Srbiju ponizile zapadne sile, ali to lice poniženja pred našim očima danas nije njihovo. To lice danas među nama nije lice Hitlera, nije čak ni Pavelića. Pitajte danas bilo kog Srbina koji veruje da se Dačićevim potpisom opasno primakao kraju sveta ko mu je za to najviše kriv, i on će vam izgovoriti srpsko ime. Pitajte bio kog Srbina koji danas veruje kako je ovo novi početak ko mu je najviše kriv što odavno nije u Evrpskoj Uniji, pa i on će vam izgovoriti srpsko ime. Nama danas naši neprijatelji nisu nizašta krivi, toliko smo krivi jedni drugima, bez sposobnosti da se ujedinimo čak pred činjenicom da nas vezuje i naše zajedničko propadanje, koje se ovim potpisom pretvorilo u slobodni pad.

I otuda, kada se jednom prene, kada jednom postane svesna tog pada, čak ni tada Srbija se neće oslobađati jer ovde nikome nisu krivi ni Vašington ni Berlin, ovde samo retki dobacuju do Zagreba i Vatikana, ovde je svima za sve najveći krivac Srbin. Tako je i danas, posle Dačićevog potpisa, i tako će ostati posle svakog našeg potpisa. Ostajemo u mraku sanjajući buđenje i strahujući da ćemo se jednog dana probuditi samo zbog toga da bi udarili jedni na druge. Znam za ozbiljne ljude – i nijedan od njih nije naš – koji veruju da će srpsko pitanje na Balkanu biti rešeno građanskim ratom. I koji rade na tome.

4.

Potpisali su. Poniženje Kosova možda bi se dalo porediti sa poniženjem Čehoslovačke posle Sudetske krize 1938. godine. Sa jednom velikom razlikom: što je Edvard Beneš, ostavljen od svih, pokleknuo pred Hitlerovim ultimatumom, primio poniženje na sebe i nije Česima i Slovacima pričao o novom početku, o tome kako će bez Sudetske oblasti zemlja krenuti napred, o tome kako će Nemačka investirati u posustalu Češku privredu i kako bi Češka crkla od gladi da je Nemačka nije okupirala. Česi i Slovaci su znali ko ih je okupirao, znali su ko im je dužan, i znali su od koga treba da se oslobode. Srbi to danas ne znaju, i otuda ka svom oslobođenju nisu napravili ni taj neophodni prvi korak.

5.

Potpisali su. Ali dubina tog poniženja i tog samoponiženja na kraju, jeste i mera pređenog puta do slobode. Da bismo postavili tu jednačinu, zamislimo taj proces ovako. Predstavimo duboki srpski pad ulaskom u jedan dugački mračni tunel. Zamislimo da je sa druge strane tunela naš koncept oslobađanja, sa jednom ozbiljno osmišljenom alternatvnom politikom i njenim operativnom resursima. I zamislimo da trenutak slobode dolazi onda kada se u mraku tunela sretnu to poniženje koje je pošlo s jedne strane i taj koncept oslobađanja koji je pošao s druge. Naravno, što taj koncept oslobađanja brže prodire kroz tunel, razdaljina od poniženja se skraćuje i put do slobode se ubrzava. Ali ubrzava se i što brže ponire poniženje. Elem, najbrži put do slobode jeste onaj u kome i poniženje i koncept oslobađanja imaju maksimalne brzine.

Srpski problem otuda se ne sastoji u brzini i dubini poniženja, već otuda što taj neophodni koncept oslobođenja nije ni zakoračio u tunel sa druge strane. Ali oslobođenje će doći čak i ako niko ne zakorači sa tim konceptom, čak i ako se uopšte ne pojavi. Otuda se naše vreme života bez slobode skraćuje brzinom poniženja kome smo izloženi. I to je njegova dobra strana. Neko na poniženje reaguje odmah, neko reaguje kasnije, neko prekasno, ali svako jednom reaguje, pa makar onda kad bi svako drugi odavno reagovao. Jer poniženje nije nešto što se dogodi, pa prestane. Ono, što dalje ide, to više ište.

Otuda na ovom mestu danas ne postavljam pitanje zašto nas naša nedorasla vlast toliko ponižava, ispunjavajući strane naloge i uveravajući nas da je to naš novi početak. Ovde postavljam pitanje gde smo mi, koji smo odavno morali da krenemo sa druge strane tunela. Ovde postavljam pitanje da li smo mi sa ove strane manje izdali Kosovo od brojnih srpskih vlada, od kojih već decenijama nijedna nije svojim naslednicima ostavila više Kosova nego što ga je dobila od prethodne. Otuda pitam – i sebe i vas – da li bi danas na ulici bilo naroda da smo za sve ove godine napravili neku alternativu? Da smo taj narod ubedili da znamo šta bi sa Srbijom, sa njenom privredom, spoljnom politikom, kulturom.

Ovaj potpis jeste slom vlasti, ali Dačićev rafal, dok je sebi pucao u čelo, toliko je bio širok da je pobio i sve nas. On bolje nije ni nameravao, a mi bolje nismo ni zaslužili.

5.

Potpisali su. Taj Dačićev rafalni potpis toliko je bio širok, toliko napunjen sačmom, da nikog nije promašio. Misli li Dačić da će posle njega na vlasti živeti kao najmlađi carev sin, dugo i srećno i da će imati mnogo (političke) dece? Misli li Vučić, danas toliko obožavan, da su na mestu njegovih stranih PR savetnika toliki genijalci kad su mu navukli na leđa toliko obožavalaca? Zna li on da je to s njim i narodom drugi ugovor sa đavolom koji potpisuje za kratko vreme, i da je tim drugim ugovorom kupio ljubav sveta koji mu daje svoje kosovsko ćutanje u zamenu za koru evropskog hleba. Neka misli o tome šta će taj svet, koji danas njegovo ime izvikuje kao ime svoje nade u hleb, o njemu izvikivati kad za šest meseci, kao što i on i ja znamo, tog hleba ne bude. Ili Toma, u koga se poneko još nada kako će reći „ne dam“, kad svi mi koji smo ga zaokružili protiv Borisa shvatimo da je Toma, stari prevarant koji može da se nosi sa svima, bio kadar da prevari jedino nas. I Koštunica, koji je odbio da stane na čelo fronta za odbranu države, kada shvati da je, bežeći od vlasti prema uticaju, verovao da utiče na Vučića, a zapravo je uticao da ostanu kod kuće samo na one koji bi se borili. Ili Đilas, kome se ostvaruje san da će posle Kosova cela srpska politika da se bavi samo vodovodima i obdaništima, gde on konkurente tuče, i ambicijom, i talentom, i iskustvom. Ili mi, koji smo se kao bunili, više plašeći pristojan svet nego nudeći alternative.

Ovo je kraj za sve nas, novo rođenje možda će čekati onoga koji to za početak shvati. Stranci danas trljaju ruke, uvereni da je sa Kosovom gotovo i da je Srbija zakoračila u prostor postpolitike, blaženog stanja bolesnika u terminalnom stanju. Ali nešto mi govori da se Srbiji u stanju postpolitike raduju i neki klinci, osećajući koliko to može da bude dinamično stanje. Jer za bavljenje postpolitikom nisu potrebna neka specijalna znanja, čak su štetna. Dovoljno je znati čime se klin izbija. A klinci to znaju.

[Joomla10]

Он је очистио мој дом

Путник неки свратио код мене на конак. Под пазухом је носио једну празну врећу. Вечерао је са мном, и ја сам заспао.
Сутрадан ме пробуди бука градских стражара. Викали су ми, како ме је онај путник покрао. Видели су га, веле, како је погрбљен до земље изнео препуну врећу ствари из моје куће. Трчали су за њим: нису га стигли. Он је корачао лагано, али су му кораци дивовски. Кад је изишао из града, запалио је врећу и све је изгорело. Остао је чист бео пепео, а њега је нестало.
Обазрео сам се по дому моме и видео сам све у реду. Све ствари на броју. Сва кућа почишћена, кадом окађена и намирисана. Све у бољем поретку него што је било јуче. А ја сам се осећао лакшим, светлијим, и радоснијим него раније. Осећао сам се као крилат. Срце ми је певало.
"Господо, ноћни стражари", рекох им ја. "Онај путник ништа ми није украо. Он је почистио мој дом, и однео само ђубре из дома. И хвала му што је ђубре огњем сагорео".
Дом – то је душа моја.
Ђубре – то су греси моји.
А путник – то је Он.Свети Николај.

[hazarder]

Mihailo Medenica

Otirač, crvena linija srpskih nacionalnih interesa

Nije pitanje da li je briselski dogovor izdaja ili ne, već kolika je izdaja, jer ništa drugo nije! Možete li, Ivice Dačiću i Aleksandre Vučiću, drugačije to da formulišete?
Možete! Već ste, tačnije već su vaši dobođari proneli "blagovesti" o velikoj pobedi, mada se u kući samoubice, barem iz pijeteta, nikada nije govorilo o kanapu, ali, eto... Dočekala je Srbija i to - pištolj na slepoočnici proglasili ste lekom protiv glavobolje!
Dobili ste već datum, budite bez brige, 19. april 2013. - dan kada ste Srbiju podveli bogatoj klijenteli k'o najgoru kurvu, na svoj račun! Zalud svaki drugi koji možda i dobijete, kao prosjaci ispruženih dlanova, samo vam se ovaj računa od danas - doveka!
Za ovo što ste učinili ni "žuti" nisu imali petlju! I dosta tih priča da ste morali da poštujete preuzete obaveze, jer niste došli na vlast da biste bili kao oni, valjda?! Ne, gori ste, mada sam verovao da od žute pošasti grđih nema! Uostalom, jel' iko od nas dužan da plaća kafanske cehove bahatih i ludih koji su pre nas sedeli za istim stolom?! Ne bih rekao...
Platili ste i preplatili, nazdravlje vam bilo, i što bi moj brđanin Momčilo rekao: "Neka vas je sram od guzice, kad obraza nemate!" Guzice imate, još bride od briselske sado-mazo igrarije, njima ste valjda i parafirali taj lakmus istorijske dimenzije.
Jeste li priznali Kosovo? Niste! Niste vi taj kalibar, učinili ste da Kosovo prizna nas, u vaše ime! Da ste izvojevali veliku pobedu - jeste! I Tači je krenuo put Brisela sa manjim ambicijama, ali ste mu pokazali kako je Srbin galantan za kafanskim i pregovaračkim stolom. Dobro, nije mala stvar ni to što je Vulin nekoliko puta video Brisel, lepo je kad mladi putuju...
Alal vam vera što ste ostali nepokolebljivi u tački 9: na severu Kosova komandiri policijskih stanica biće isključivo Srbi! Dosad su bili Eskimi, verovatno? Ups, pa isto Srbi, bre, samo nisu hteli da se hvale... Sad mogu na sva zvona, to im omogućava tačka 14 sporazuma, koja je, kažu, nešto prilagođenija našim zahtevima negoli što je bila.
Podrazumeva se da Srbi imaju pravo samoorganizovanja u kućne savete, koji će imati čak i izvršnu vlast da, bez ikakve konsultacije sa Prištinom, zamene sijalice u ulazima, a bogme i otirače, ako dotle dođe. Tači se malo femkao, ali ga je naš pobedonosni dvojac bez kormilara, vesla i broda, pogledao popreko i - morao je da popusti. Otirači su ta crvena linija nacionalnih interesa ispod koje se nije moglo. Ne mislim na Srbe sa Kosova i Metohije, već prave otirače, mada sličnost jeste zapanjujuća.
A mučenici južno od Ibra? Oni su pod tačkom - razno! Šta uopšte traže tamo i šta sad očekuju: da naprednjački Stanlio i socijalistički Olio preusmere reku samo zbog njih?! Šalu na stranu, najtužniji i najsramotniji dan za Srbiju: 19. april proleća gospodnjeg! Bez iole patetike, mitomanisanja i preterivanja.

Deci sam već sada ostavio u amanet da svoju decu uče da Kosovo jeste srce Srbije i da su nam pupčanici podvezani dole, u nemanjićkom metohu!
Danas ovde - dogodine u Prištini, Peći, Đakovici, Prizrenu...

[Joomla10]

ПОУЧНА ПРИЧА

Драгуљар је седео за столом и кроз излог своје отмене трговине посматрао пролазнике.
Нека се девојчица приближила трговини и прислонила носић на излог. Као небо плаве очи радосно засијаше кад угледа један од изложених предмета.
Ушла је одлучно и прстом показала огрлицу од модрог тиркиза.
"То је за моју сестру. Можете ли ми је запаковати као поклон?"
Трговац с неверицом погледа девојчицу и упита: "Колико новца имаш?"
Она се подиже на прсте, стави на сто лимену кутију, отвори је и испразни. Било је ту неколико мањих новчаница, шака ситниша, неколико шкољки и фигурица.
"Хоће ли бити довољно?" упита поносно.
"Желела бих старијој сестри купити поклон. Откада немамо маме, она обавља све послове и нема ни тренутка времена за себе. Данас јој је рођендан. Уверена сам да ће је поклон веома обрадовати. Њене су очи исте боје као тај драги камен."
Трговац је отишао у малу просторију и у златноцрвени папир запаковао кутијицу.
"Узми и пажљиво понеси", рече девојчици.
Она узе пакетић као победнички пехар и поносно изађе из трговине.
Сат времена касније у трговину уђе прекрасна девојка с косом боје меда и дивним модрим очима. Стави на сто кутијицу коју је трговац пажљиво запаковао и упита:
"Ова је огрлица купљена у вашој трговини?"
"Да, госпођице."
"Колико је коштала?"
"У мојој трговини цене су ствар поверења, тичу се само мене и мојих купаца."
"Моја сестра је имала нешто ситниша, сигурно није могла платити овако вредну огрлицу!"
Трговац затвори кутију, сложи омот и врати је девојци.
"Ваша је сестра платила највишу цену: дала је све што је имала".