[MILOS OBILIC]

Koji je igrac Mege zreo da napusti klub i igra u startnoj petorci? Po meni ni jedan. Cak ni u Zvezdi i Partizanu ne bi mogli da igraju, a kamoli u Evropi, ili NBA.
Ako neko i ode to bi mogli da budu Radovic i Micic, a svi ostali moraju ostati.Grobari hoce Jokica, od Salica i Milutinova nisu u stanju da naprave igraca, a Zvezda ima Tejica i L.Mitrovica na 4 i nije im dosta.

[Karaburac]

Jokic bi u Partizanu igrao na 4, ne na 5 tako da ne vidim poentu ovoga sto si napisao. Jokic sigurno nece otici ove sezone. Tesko da bi bilo koji igrac Mege odmah mogao da ima 25minuta u jacem klubu, retko koji igrac uopste koji prelazi iz slabijeg u jaci moze da ima 25 minuta, ali po 15 moze skoro svaki da ima. Dangubic bi mogao glat da igra Evroligu vec sad, fizicki je potpuno zreo, samo mu treba sto vise iskustva.

[rudonja]

Cini mi se da je mu ide 7-8% za domace i 14% za inostrane transfere, ali nisam siguran.


Sto se tice konkretne cifre, ne radi on tamo sam, ima on dosta agenata, advokata, filijalu u Francuskoj, saradnike u Litvaniji, ima njih tamo dosta.

[Jomer]

Zaboravili ste skaute i trenere koje placa da pronalaze decu sa 14 ,15 godina
Inace cuo sam pricu da je njega Pekovic samo tako uradio kad je bio LO
Ovaj nije hteo da cuje za KKP, Pekmen mu je samo reko da on odlucuje i da on nema sta tu da se pita, tako da igraci ako imaju svoj stav mogu da proguraju svoju pricu i da pada ona fraza da menadzer odlucuje sve, inace druga krajnost je Tepic koji je poslusao njegove insistiranje da napusti KKP a nije slusao Duleta da ostane jos jednu godinu, i samim tim unistio sebi karijeru

[rudonja]

jaka su oni organizacija u svakom slucaju.

[Edibledi]

Nenad Miljenović: Učinili smo da nas se Zvezda plaši, sada će nas svi gledati drugačije

Posle ne baš uspešnih epizoda u Partizanu i Radničkom, mladi plejmejker konačno zasijao u Mega Vizuri, ali ističe da ništa ne bi menjao u dosadašnjem delu karijere

Prilično turbulentan period je iza Nenada Miljenovića. Partizan nije bez razloga 2011, svestan da će morati da plati propisano obeštećenje FMP-u od 150.000 evra, doveo supertalentovanog momka koji je tek kročio u punoletstvo. Nenad ima neosporan košarkaški kvalitet, međutim, u šampionu za njega nije bilo mesta, a kasnije ni u Radničkom iz Kragujevca. Bar ne u meri u kojoj bi on bio zadovoljan.

Od odlaska iz Železnika najbolje se snašao među vršnjacima u Mega Vizuri. Prvo je igrao kao pozajmljeni igrač Partizana, a pred početak sezone je potpisao jednogodišnji ugovor. Oba puta je doneo pravu odluku.

Miljenović je rođen na Vračaru i kaže da je odmalena bio talentovan za više sportova. Ispričao nam je zbog čega se na kraju opredelio za košarku, ali prvo smo ga pitali za nezaboravno finale Kupa Koraća?
"Mislim da je finale pokazalo koliko kvaliteta ima Mega. Sve je dosta sveže, još nisam preboleo taj poraz i mnogo mi je žao. Odigrali smo utakmicu kako smo zamišljali. Sve smo uradili kako treba. Nedostajala je sreća na kraju. Učinili smo da se Zvezda uplaši, da bude pod pritiskom, jedino nismo imali sreće. Nedostajalo je i iskustva u određenim trenucima. Baš mi je žao, jer smo bili blizu istorijskog uspeha. Dobio sam hiljadu pozitivnih poruka, porasli smo u očima mnogih. Pre dva meseca sam rekao da ćemo se boriti za trofej, tada je to izgledalo optimistično, ali se ispostavilo kao realno. Mnogi će na Megu gledati drugačije u nastavku sezone i moraćemo da pokažemo da ta utakmica nije bila slučajnost. Ciljevi su postavljeni da Srbija ima i dalje četiri mesta na Jadranu, ko zna, možda ćemo stići i do mesta koje vodi u Evrokup. Sve to podrazumeva da preostale utakmice odigramo na nivou finala Kupa Koraća", počinje Miljenović priču za MOZZART Sport.

Superliga će imati drugačiju dimenziju?
"Primarno je da se kvalifikujemo za ABA ligu. Videli smo u završnici kupa da su ekipe jače nego prošlih sezona, jer Metalac je ozbiljan kandidat za prva četiri mesta, Crnokosa je nezgodna, FMP je odlična mlada ekipa. Tempo je ubitačan, sreda – subota, biće stvarno zanimljivo i teško. Moramo da budemo spremni."

Kada i zašto si se opredelio za košarku?
"Sa osam godina sam počeo da treniram u KK Vračar. Obožavao sam košarku kao mali sa društvom iz kraja. Prvo sam čuo za Džordana, bio mi je idol u početku. Kako je reprezentacija imala uspeha, više sam počeo da se interesujem. Drugari su me pozvali na trening, ali zbog nekih termina engleskog jezika morao sam da treniram sa starijima, što se kasnije ispostavilo kao mnogo dobro. Ne mogu da budem konkretan u odgovoru na pitanje zašto baš košarka, jer da ne budem neskroman, šta god da sam od sportova probao išlo mi je od ruke. Pokreti su mi bili prirodni. Mada, recimo, nikada nisam savladao bekhend u tenisu. U svim baratanjima loptom sam se odlično snalazio, na primer u fudbalu, ali zimi ga nismo igrali zato što je napolju bilo hladno, pa eto, zbog toga je košarka možda izgledala prihvatljivije. Sala, toplo... Ne mogu ni da se setim detalja, davno je bilo. Roditelji su me podržavali od početka i nikad nisam zapostavljao školu."

Rano si otišao u FMP, već sa 12 godina?
"Meni je tamo bilo sjajno u svakom smislu – košarka, obrazovanje, ma sve. Za mene je to bio najbolji mogući potez u tom trenutku. To je vrsta američkog stila odnosa prema sportisti, a organizacija je izuzetna. Sve mi je to mnogo pomoglo da nastavim školovanje, samim tim da se u FMP-u košarkaški nadograđujem. Dobio sam dosta u smislu afirmacije kao mlad igrač. Igrali smo na najvećim turnirima u Srbiji, putovali po inostranstvu, izlazili na veliku scenu, svi su čuli za nas."

Kako si doživeo veliku promenu i prelazak u Partizan?
"To je bila dosta teška odluka, pričale su se svakakve priče. Nije baš popularan transfer da sa 18 godina napustiš klub u kojem si se afirmisao. Obeštećenje je zaista bilo ogromno, međutim, sebe nisam tada video u prvom timu FMP-a. Stigla je ponuda od Partizana, hteli su da plate i to je meni bila garancija da će računati na mene u narednom periodu. Pionir mi je opet bliži od Železnika, jer živim na Vračaru. Partizan je klub za koji navijam od malih nogu, poznat je po radu sa mladim igračima i nekako je ta odluka bila prirodna. Pripremni period je bio odličan, imao sam minutažu. Onda su se vratili reprezentativci i nisam bio u 12. Prvi deo sezone sam samo trenirao. Došao je poziv Mege, otišao sam na pozajmicu i napravio odličan potez, jer sam imao razne varijante u izboru sredine."

I dalje si se trudio da se izboriš za prostor u Partizanu?
"Priče pred novu sezonu su bile optimistične, ali od početka priprema sam video da to baš i nije tako dobro za mene. Na prijateljskim utakmicama, gde nije bilo mnogo igrača, dobijao sam malo prostora. Kako se tim kompletirao s reprezentativcima, opet sam bio van 12. U otvorenom razgovoru Dule Vujošević mi je rekao da za mene neće biti mesta, da planira da budem treći plejmejker i da ću igrati u slučaju preke potrebe. Rekao mi je da sam donesem odluku šta je najbolje za mene. Odlučio sam da ne sedim na klupi, jer smatram da je za mladog igrača važno da igra."

Zatim si sa Radničkim iz Kragujevca potpisao ugovor na četiri godine?
"Ljudi iz Uprave su bili vrlo korektni. Odgovarao mi je Radnički kao ekipa. Dosta šutiranja, pik-en-rola, igra se košarka koja meni zaista odgovora. Kad god sam dobijao šansu, mislim da sam to i pokazao, da mi leži ta igra. Nažalost, sezona je bila takva da je Radnički imao veliki budžet, angažovan je veliki broj igrača i stranaca. Dolaskom Ćapina i Stivena Markovića za mene se zatvorilo mesto. Sezona je protekla u pravljenju rezultata, bez prave prilike za mene. Dobio sam šansu u kupu, ali nisam igrao posle toga, dok Stiven nije napustio klub. Po završetku sezone usledili su razgovori, izneo sam mišljenje i stavove. Razišli smo se na korektan način."

Mega je i drugi put bila idealan izbor za tebe?
"Dobro mi je bilo prvi put i s obzirom na to da je Mega otišla u ABA ligu, takmičenje koje je odlično za svakog mladog igrača, odlučio sam da opet odem u Megu. Ništa mi nije garantovano i obećavano u smislu minutaže, jedino da ću igrati koliko zaslužim, što je meni iskreno bilo najbitnije. Izuzetno sam zadovoljan."

...Da li bi nešto menjao kada bi imao mogućnost da vratiš vreme unazad?
"Nijednu stvar! Nikad ne znaš šta će se dogoditi u budućnosti. Dobro sam razmislio pre svake odluke. Partizan i Radnički su u tom trenutku bili pravi izbor i nisam „sekao“ preko noći. Skupio sam određeno iskustvo, radio u oba kluba sa sjajnim trenerima, imao odlične saigrače, prošao dosta toga. Sve to koristi. Možda je to nekome nebitno, ali sam prošle godine putovao s Radničkim u ABA ligi, video hotele, hale, sve i svašta. To su sitnice koje kasnije kroz finese stvarno prave razliku."

Vidiš li sebe u reprezentaciji?
"Iskreno, ne mogu da razmišljam tako daleko, čak ni za predstojeće leto. Ne razmišljam ni o klubu. Sve može da se promeni u jednom treningu. Nije lako baviti se sportom, povrede su vrlo česte, uopšte situacije koje ne mogu ni da se naslute. Ne znam šta će biti sutra, a kamoli kroz pet ili 10 godina. Ne želim da nagađam ukoliko nema informacija kojima mogu da baratam. Naravno da bih želeo da igram za reprezentaciju i u velikom evropskom klubu, ali da gledam tako daleko, to ne želim", iskren je Miljenović.

[Edibledi]

Nikola Jokić: Možda će promašaj u finalu Kupa doneti veće uspehe u budućnosti

"Sada kada se setim, imao sam Miljenovića na bek-doru, ali nisam mu dodao, ušao sam u dvokorak i... Mogao sam u krajnoj liniji da dodam Miljenoviću, ali...", dodao je centar Vizure

Nikola Jokić iduće nedelje puni tek 19 godina. Malo je nedostajalo da talentovani tinejdžer postane heroj Kupa Koraća i donese Megi istorijski trofej. Poslednji šut na finalu završio je na obruču...
"Da tako kažem, lopta je došla do mene ničim izazvana. Sada kada se setim, imao sam Miljenovića na bek-doru, ali nisam mu dodao, ušao sam u dvokorak i... Mogao sam u krajnoj liniji da dodam Miljenoviću, ali što je rekao Radović: 'Mislio sam da će da uđe onako kako preko mene daješ'. Ko zna, možda će taj promašaj doneti neke veće uspehe u budućnosti".

Kup je bio veliko iskustvo za tebe?
"Protiv Kosjerića se nisam snašao. Nekako su čudna ekipa, svi šutiraju, bila je i čudna utakmica. Kasnije je sve došlo na svoje. Potom nas je FMP iznenadio energijom i šutevima. Onda smo mi ušli u ritam, pogađali lakše i došli do finala".

E sad to finale – puna dvorana, utakmica za trofej, velika šansa... Nešto što nikada nećeš zaboraviti?
"Pre zagrevanja prvi sam izašao na parket. Kada sam čuo zvižduke, nekako sam se spontano osmehnuo. Dobio sam ih bez razloga i to me je nasmejalo. Žestoko je bilo kada je izašla cela ekipa, Ratku su najviše zviždali. Početak je bio fenomenalan, 18 poena prednosti! Imao sam osećaj da nam ne mogu ništa. Da nam je neko na poluvremenu ponudio nerešeno, pristali bismo odmah. Publiku uopšte nisam čuo. Ratko je preuzeo pritisak s tribina na sebe, vodila se velika bitka do kraja. Posle utakmice dobio sam podršku sa svih strana. Rekli su mi da je to velika stvar za mene da sam sa 18 godina bio u takvoj utakmici. Nije mi bila namenjena privilegija da šutnem za pobedu, ali se ipak dogodilo".

Kako izgleda saradnja sa Vardom?
"Veliki čovek i sportista. Zna sve, mnogo je jak, od njega mogu dosta da naučim. Odličan drugar. Stvarno za njega sve pohvale".

Košarku si ozbiljno shvatio relativno kasno?
"Počelo je neobavezno u Somboru. Tek je kasnije postalo nešto ozbiljnije, trenirali smo jednom dnevno. Hteo bih da kažem da sam do pre godinu i po dana još bio u Somboru. Odigrao sam neku utakmicu dobro i primetili su me treneri Vojvodine, gde sam i prešao. Primetili su me ljudi iz Mege zahvaljujući učinku i uspostavili kontakt i onda su me brzo angažovali. Mogu slobodno da kažem da do pre 12 meseci za mene niko nije znao".

Kako gledaš na toliko promena u tvom životu za kratko vreme?
"Ja sam samo dečko koji voli da igra košarku. Ništa više od toga. Govore mi „ti si talenat, ti možeš ovo, možeš ono...“. Ali, ponovljam, ja sam samo jedan dečak koji voli košarku i igra kako igra. Želim da pronađem nešto što će me krasiti, kao trener Deki Milojević dok je bio igrač. Svi maštaju o NBA, ali polako. Ako za nekog ima vremena, to sam ja. Potrebno mi je znanja i iskustva. Da promašim šta treba da promašim. Isto tako i pogodim".

Kako se kod tebe rodila ljubav prema basketu?
"Zbog dva rođena brata. Vodili su me sa sobom na jedno mesto koje se zove Jama i tu se u Somboru igra mnogo dobar basket. Braća su dosta starija od mene, sa 15 godina su otišli u Vršac i kasnije u Spartak. Voleo sam da gledam njihove utakmice kao mali".

Da li si se uvek izdvajao konstitucijom?
"Nekada sam bio bucko. Nisam bio brz, niti dobro skakao, ali voleo sam da šutiram. Nisam se bavio drugom sportovima".

Imaš li uzore?
"U poslednje vreme gledam snimke Hakima Olejdžuvona. Učim tehniku i pokrete, sve što bi moglo da mi koristi. Ranije sam voleo Medžika Džonsona".

Kako ti izgleda život u Beogradu?
"Živim u Zemunu, blizu hale. Sve mi je nadohvat ruke – kej, Ušće, da se prošetam i odmorim. Brat mi dosta pomaže. Devojka je otišla u Ameriku sada, ali je obično tu, a posećuju me roditelji. Napravi se često kućna atmosfera".

Druženje i rad u Megi?
"Mislim da je kod nas atmosfera posebna i retko gde može da se pronađe. Šale su česte, bodrimo jedni druge, motivišemo... Velika mi je čast što radim sa Milojevićem, on je imao veliku karijeru. Uči me određenim forama, veruje u mene i to mi stvarno mnogo znači. Kada sam stigao u Megu prvi put sam se susreo sa obavezna dva treninga dnevno. Onda je tu bio Bobi Marjanović kojeg dosta dobro poznajem privatno. Stigao je potom Novica Veličković, veliki borac i vođa. Sve je to bilo šokantno za mene. Polako sam ulazio u sistem. Sad je sve negde leglo na svoje".

Ko ti je bio najteži protivnik?
"Ratko na treninzima, a sa Bobijem je baš bilo nezgodno, jer je veliki. U reprezentaciji sam imao duele sa Okaforom. Uglavnom, pokušavam da ne igram na snagu. Koristim dugačke ruke da nešto iščačkam ili da dobijem duel brzinom".

[Edibledi]

Nemanja Dangubić: Krle i Bjelica su mi dali odlične savete za budućnost

"Zbog Vujanića sam nosio broj 13", otkrio je mladi košarkaš Mege

Nemanja Dangubić pripada plejadi mladih košarkaša sa izuzetnim fizičkim predispozicijama. Prošao je Hemofarmovu školu, a pre dve godine se preselio u Mega Vizuru zajedno s Nemanjom Krstićem. Prošlog leta nalazio se i na širem spisku reprezentacije, a poziv Dušana Ivkovića sigurno potvrđuje o kakvom se igraču radi.

Malo je nedostajalo da u tvojoj drugoj sezoni sa Megom proslaviš prvi trofej?
"Možda još nismo svesni koliko smo blizu bili. Sigurno da ostaje žal. Uradili smo veliki posao zbog načina na koji smo igrali. Pokazali smo da možemo da igramo protiv Zvezde, publike i protiv nekadašnjih NBA igrača kao što je Dženkins. Poslednji napad nije ispao kako bi trebalo, Jokić je šutnuo, nije ušla. Ali to je sport, sledeći put će biti drugačije. Baš taj promašen koš mora da nas motiviše. Igraćemo još protiv Zvezde, ali i ekipa koje su tog ranga".

Da li je bilo pritiska zbog toga što je 7.000 navijača bilo protiv vas?
"Prvi susret sa Zvezdinom publikom je bio prošle godine i to je bio baš šok. Naročito majstorica polufinala plej-ofa. Došli su vaterpolisti da ih podrže, utakmica je kasnila zbog navijača. Bio sam u šoku kad sam video koliko je ljudi došlo. Sad sam već znao šta me očekuje, a publika može samo da te motiviše da budeš bolji. Mi nemamo takve navijače, ali opet proradi adrenalin. Ne oseća se ni bol, ni umor, već samo želiš da se dokažeš. Ne smeš da izgubiš glavu šta god da se dogodi. Ni u situacijama kakva je bila s Vardom".

Ti si, zanimljivo, prva iskustva u sportu imao u tenisu?
"Košarkom sam počeo da se bavim 2002, ali sam godinu dana pre toga igrao tenis. Nije postojao poseban povod. Tenis nije bio tada ni blizu popularan kao danas. Pitali me drugari iz kraja, ja sam otišao i dopalo mi se. Igrao sam košarku i tenis godinu dana uporedo. Jedna školska sala je imala zatvoren teren, gde smo preko zime vežbali".

Počeo si sa košarkom u Kris Krosu?
"Mene je na košarkaški trening pozvao profesor Vladimir Ilić. Radio je u školi u koju sam išao i bio trener u Kris Krosu. Tako je sve krenulo. Došao na prvi trening, dopalo mi se i to je to. Prelomio sam u korist košarke posle prve utakmice. Mnogo mi se dopao taj osećaj timskog sporta. Veće je društvo, trenizi su zanimljiviji... Igrao sam za Kris Kros do 17 godine i nakon toga prešao sam u Hemofarm kod Žareta Vučurovića. On me je pozvao. Dve godine sam proveo u Hemofarmu, a prve smo postali juniorski prvaci Srbije. Igrao sam sa Milutinovim koji je u Partizanu, Lukom Mitrovićem iz Zvezde, onda Krstićem, Jovanom Novakom, Anđušićem koji je sada u Americi... Ideja je bila da taj tim čini seniorsku ekipu Hemofarma, ali okolnosti to nisu dozvolile. Otišao sam u Megu bez mnogo razmišljanja".

Kako je izgledala prva sezona na velikoj sceni?
"Obezbedili smo ABA ligu, napravili veliki uspeh. Igrao je Bobi Marjanović, na kraju sezone Novica Veličković, a tu su bili još Luka Drča i Goran Ćakić od iskusnijih. Stvarno su nam mnogo pomogli na putu do ABA lige. Stasavali smo uz njih, a na mene je najjači utisak ostavio Novica".

Zašto?
"Bukvalno je čovek, kako se kaže, „iz povrede“ uvek bio prvi na treninzima, bacao se uvek za loptu, bio maksimalno požrtvovan. Znamo o kakvom se čoveku i igraču radi. Realno, stigao je iz Reala, mogao je da ne radi ništa, samo da igra utakmice. Pokazao je šta znači biti profesionalac i kako moraš da se ponašaš da bi došao do Reala. Dobio sam i kapitensku traku kada je stigao. Mnogo mi je pomogao, čak smo bili i cimeri. Uvek bih ga pitao za savet, da mi priča o svojim iskustvima".

Ko ti je bio idol kada si bio mali?
"Miloš Vujanić je sigurno bio jedan od uzora. S vremenom, kako sam počeo da igram, to se menjalo, sve je zavisilo od sezone. Jedno vreme Derik Rouz. Nažalost, nisam stigao da ga upoznam kada je bio u Beogradu, zbog košarkaških obaveza. Sad mi se baš dopada kako igra Pol Džordž, ali kažem to se s vremenom menja i verovatno će se menjati. Zbog Vujanića sam nosio broj 13".

Kako vidiš sebe u godinama koje dolaze?
"Imam ugovor sa Megom do kraja sezone. Na leto ćemo videti šta i kako. Najbitnije je da u preostalom delu sezone radim na sebi u svim segmentima. Biće poznato za nekoliko meseci za šta sam spreman. Zdravlje je najbitnije, a šta bude – biće".

Dobra stvar kod Mege je odličan odnos među saigračima?
"Napravili smo pozitivnu hemiju. Trudimo se da imamo što više aktivnosti van terena, piće, izlazak do grada. Miljenović i Varda prave sjajnu atmosferu u svlačionici i to bude baš dobro. Drugu godinu smo zajedno i već se dobro poznajemo, što opet doprinosi raspoloženju, jer znamo ko je kakav karakter".

Letos si radio i s reprezentacijom?
"Bio sam na početku priprema i ostao maltene do kraja. Ogromno iskustvo od neprocenjive vrednosti. Bio sam u sobi sa Krstićem, Bjelicom, dolazio je i Teodosić jedno vreme. Družio sam se i s Nedovićem koji je stariji od mene nekoliko godina, a već igra u NBA. Rad na trenizima podrazumeva vrhunsku disciplinu. Mnogo sam razgovarao sa igračima, naročito Krstićem i Bjelicom. Krstića ne znam toliko iz mlađih dana. O svemu mi je govorio, od NBA lige do povratka u Evropu. Pažljivo sam sakupljao savete koji će mi sigurno koristiti kada dođe vreme".

[Edibledi]

Vasilije Micić: Kada bismo ostali još jednu godinu, svašta bi bilo!

Plejmejker najmlađeg tima u Evropi u intervjuu za MOZZART Sport premotava film sa nedavnog finala Kupa Koraća, govori o počecima u Zvezdi i FMP, reprezentaciji Srbije...

Plejmejker Mega Vizure i reprezentativac Srbije Vasilije Micić odavno je privukao pažnju talentom i prefinjenim osećajem za igru. U finalu Kupa Koraća mnogo muka je zadao odbrani Crvene zvezde, odigrao je toliko dobro da su ga čak i pristalice crveno-belih javno pozvale da promeni klub!

Kao i njegovi saigrači danima posle finala za Žućkovu levicu vrteo je film utakmice u glavi.
"Ma osećam se isto kao da se meč malopre završio i mnogo mi je krivo. Akcija u poslednjem napadu bila je „nacrtana“ za mene, ali u tom trenutku nije prošla, pa je mali Joka šutnuo kako je morao. Ali dobro, biće prilike kada će moći da pogodi. Da smo pobedili bilo bi zasluženo, bez obzira na to što je Zvezda jači tim, a i imala je armiju navijača iza sebe. Odigrali smo meč zrelo, bili smo bolji svih 40 minuta", kaže Vasa za MOZZART Sport.

Kako gledaš na nastavak sezone?
"Očekujem da bude interesantno i dobro za nas. Ulazak u finale kupa može da nam podigne samopouzdanje. Mladi smo, to finale nam dosta znači. Predstoji završetak ABA lige koja je zanimljiva, jer je većina timova prilično ujednačena. Domaći teren, izuzev Zvezdi i Partizanu, ne znači mnogo. Verujem da rezultati Mege mogu da pomognu Srbiji u smislu koeficijenta za narednu sezonu. E sad Superliga... Tu baš možemo da pomrsimo račune najjačima. Dve godine smo na okupu i to mnogo znači za jedan tim."

Reklo bi se da Mega ima megaatmosferu u timu?
"Mi smo klinci, ali dosta zreli. Svi smo tu negde, godina gore ili dole. Tu je Ratko Varda koji je od početka sezone totalno pozitivan. Mnogo je stariji, imao je skroz drugačiji život od ostalih, ali se on pokazao u najboljem svetlu. Prihvatio nas je kao svoju decu, a i on je maltene jedno veliko dete koje se stopilo s nama. Varda ima čvrstinu u reketu koja mnogo znači, jer u ABA ligi moraš da imaš „pravu“ peticu u smislu da je neko čvrst. Mislim da je pun pogodak njegov dolazak. Mi mladi se držimo dobro, drčni smo, uporni i željni dokazivanja. Imamo sreću što nam je trener Dejan Milojević, dobro nas je ukomponovao. Svima je dao šansu i niko se ne oseća zapostavljenim. On je preiskren i ako ti Dejan nešto kaže, 100 odsto je tako. Imamo prema njemu veliko poštovanje. Kondicioni Ćosa je stalno uz nas, ma baš cela priča u Megi je napravljena dobro, zna se konačan cilj ljudi u klubu. Kada bismo mi ostali zajedno još jednu godinu, svašta bi bilo."

Sport je oduvek bio tvoj izbor, ali si sa snega prešao na parket?
"Odrastao sam na Kopaoniku i prirodno sam kao dete učio da skijam. Bio sam i prvak države. Onda sam se zbog škole preselio u Beograd sa osam godina. Hteo sam prvo na fudbal, ali je škola fudbala bila daleko. Prve košarkaške korake sam napravio na kampu JUBAK, kao počeo sam da šutiram na koš, iako to nije imalo veze sa životom. Basket me tada suštinski još ipak nije interesovao. Počeo sam da treniram u OKK Beogradu uporedo sa skijanjem. Baš je bilo teško uskladiti jedno i drugo, maltene nisam ni bio u školi. Posle jednih priprema trener Peđa Šoškić mi je rekao da mogu da ostanem, jer sam konkurentan za tim. Inače sam igrao sa tri godine starijima, jeste da sam bio inferioran, ali sam određenim potezima, pokretima i promenama pravca uspevao da ostavim utisak. Sve to je bilo zahvaljujući skijanju. Igrao sam onda za generaciju ’92. kod trenera Petra Marinkovića i tu sam najviše pokazao."

Stigao je i poziv Crvene zvezde?
"Da, ali nisam odmah otišao, sačekao sam još jednu sezonu. Igrao sam za Zvezdu kod Neše Jerkovića. Bio sam u generaciji sa Cveletom (Aleksandar Cvetković, prim. aut.) i Marinkovićem iz MZT-a. Posle sam proveo tri godine u FMP-u, tu mi je mnogo pomogao trener Milan Mandarić."

Poznato je da je skijanje strogo zabranjeno kao rekreacija profesionalnim košarkašima. Koliko je prošlo od kako si skijao poslednji put?
"Prva pauza je bila tri godine. Onda sam otišao na državno prvenstvo i bio drugi na šampionatu 2006. Stvarno sam bio „bolestan“ skijaš. Dakle, osam godina ne skijam."

Kako su u porodici gledali na to što si se opredelio za košarku? Ipak si bio veliki talenat za skijanje, sport broj jedan u tvojoj kući?
"Otac Dragan, kojeg zovu Micko, već 30 godina ima ski-servis na Kopaoniku i jasno je koliko voli skijanje. Celu zimu je gore. Mislim da je njemu najteže palo. Iskreno, olakšavajuća okolnost je što je sestra Nina bila vrlo uspešna u snoubordu. Znam da su svi u porodici srećni zbog toga kako mi ide u košarci, jer znaju kroz šta sam sve prošao posle povrede."

Tvoja rođena sestra Nina će učestvovati na zimskoj Olimpijadi?
"Vrlo sam ponosan, znam koliko joj znači odlazak u Soči. Bodriću je maksimalno i jedva čekam da je vidim na takmičenju. Ostvarila je svoj san."

Kada pomeneš povredu, sama boja tvog glasa potvrđuje koliko je to bio težak period za tebe?
"Imao sam nepunih 17 godina kada sam se operisao. Baš sam bio mlad, operisan sam u Nemačkoj i operacija je urađena zaista dobro, međutim, posle operacije, kada je otišla sestra, tih nekoliko dana bio sam u fazonu da vrisnem od muke i koliko je bilo teško. Oporavka takođe nije bio nimalo jednostavan. Operaciju je uradio nemački lekar po specifičnom sistemu i posle toga ide posebna vrsta oporavka koja podrazumeva mesec dana apsolutnog mirovanja. Noga je bila imobilisana, tetive su se poskraćivale, ogromni bolovi... Potom je nova povreda došla u vreme mog rođendana 13. januara, kada mi je stigla vest da je trebalo tada, sa 18 godina, da budem na širem spisku reprezentacije. Mislio sam da je to poslednji put kada sam mogao da dobijem poziv za A selekciju. Iz tog vremena sam naučio dosta."

Sve se ipak dobro završilo?
"Imao sam podršku kluba, dobio minutažu, sve je to vrlo važno za mene. Najpre je sa juniorima ostvaren odličan rezultat na Svetskom prvenstvu i onda sam dobio poziv da igram za seniore. Bilo je to ostvarenje dečačkih snova. Dosta se lepih stvari dogodilo prethodnog leta, ali posle svega osetio sam određeni zamor. To nije dobro ni za jednog sportistu, naročito za mene koji, hajde da tako kažem, igram na talenat. Taj period je prošao i sada je sve u redu."

Šta možeš da kažeš o radu sa Dušanom Ivkovićem u seniorskoj reprezentaciji?
"Možda i najlepši period moje karijere. Bukvalno svaki trening sam doživljavao kao najlepši dan u životu. Činjenica da sam ga gledao na treningu, a ne da mi je prilazio i sugerisao mi nešto, značila mi je nemerljivo. Duda sve razume i vidi. Naša ekipa je bila mlada i neiskusna, a on je imao najbolji mogući pristup prema nama. Ostvarili smo rezultat koji je zacrtao i presrećan sam što sam bio deo toga."

Svi te vide kao plejmejkera za budućnost reprezentacije Srbije, a očekuje se da na kraju sezone odeš u inostranstvo?
"Rekao bih prvo da je generacija koja dolazi baš interesantna. Ima mnogo talentovanih igrača. Dobri smo gabaritom, imamo dobar „sajz“ što kažu stručnjaci. Visoki igrači, visoka krila i dobri plejmejkeri. Srbija može da očekuje lepu budućnost. A što se tiče glasina o meni (najviše se spominje Anadolu Efes, prim. aut.), gde ću i šta? To me ne zanima. Takve stvari su me opterećivale u periodu pre povrede. Rekao sam sebi: „Kada završiš jednu epizodu, počinješ priču o drugoj“. Prija mi priča navijača, hvala im, ali se ne opterećujem."

Sigurno da u igračkom smisli maštaš i sanjaš. O čemu?
"Voleo bih da odem u NBA, da vidim šta se to tamo dešava. To je trenutno baš daleko, jer su realno u NBA najbolji igrači. Imaju sjajne fizikalije i bez obzira na njihovu košarkašku inteligenciju, ne možeš ni da pomisliš da ih čuvaš. Na Svetskom prvenstvu juniora sam igrao protiv momaka koji će ove godine biti dobro kotirani na draftu. Shvatio sam da moraš da budeš snažan koliko i oni da bi ih pobedio „na glavu“. NBA je san, a ako ne to, onda najviši evropski nivo", zaključuje Vasilije Micić.

[Edibledi]

Nemanja Radović: Uradićemo sve da večitima pomrsimo račune

16.02.2014 09:59 | mozzartsport.com

Jedno od prvih pojačanja Mega Vizure pred ovu sezonu bio je Crnogorac Nemanja Radović. Rođen je u Beranama 1991, a preporuka za dolazak u Megu bila mu je odlična sezona u Vršcu, kao i dobre igre u grčkoj Drami. Naročito se prošle godine istakao u domaćem prvenstvu, jer je po ukupnom indeksu uspešnosti u KLS bio drugi, odmah iza Bobija Marjanovića.

Nema mnogo godina, ali već je prošao dosta toga. Ipak, finale sa Zvezdom je bilo nešto potpuno novo.
"Još je sve sveže, velika je žal što nismo osvojili kup. Utakmica jeste bila na jednu loptu, ali imali smo nekoliko situacija kada smo mogli da završimo meč. Gorak osećaj, bili smo previše blizu".

Gorelo je na tribinama?
"Nikada nisam igrao pred tolikom brojem navijača, osećao sam se odlično. Mnogo je dobar osećaj pune dvorane, nije loše ni kada ti zvižde i vređaju te. To te dodatno podiže i motiviše. U Smederevu nema toliko publike i ovo je bio doživljaj za nas".

Već si izjavljivao da si kao mali voleo da gledaš Peđu Stojakovića?
"Obožavao sam ga, ali kad sam bio baš mlad. Kako sam stariji, uzor mi je Novica Veličković. Mnogo mi se dopada njegov stil igre, Dangubić mi je često o njemu pričao".

Kako bi u najkraćem opisao košarkaški početak?
"Počeo sam zbog društva iz kraja. Kada sam imao 11 godina, otišao sam na teren prvi put, bilo mi je zanimljivo da gledam starije. Uz njih sam počeo pomalo da igram, pretvorilo se to brzo u nešto ozbiljnije. Prvo sam trenirao u KK Centar iz Bijelog Polja, zadržao sam se tri-četiri godine. Otišao sam u u barski Mornar, kao mlad sam počeo da igram seniorsku ligu. Posle nekoliko sezona otišao sam u podgoričku Budućnost".

To je već bio ozbiljan izazov?
"Zadržao sam se jednu sezonu i praktično nisam dobio šansu. ABA ligu sam presedeo na klupi, bilo je malo drugačije u završnici crnogorske lige, ali to ne bih mogao da nazovem adekvatnom šansom. Stavljao me je trener na „peticu“, a to nije mesto koje meni odgovara".

Posle toga otišao si u Vršac, zatim kratko u inostranstvo?
"Pravu šansu sam dobio u Vršcu i mogu da kažem da sam se dobro snašao. Povratio sam samopouzdanje posle sezone neigranja. Tu sam bio šest meseci, ali nismo se plasirali u Superligu. Nastavio sam u grčkoj u Drami, ali nisam dugo bio tamo. Odigrao sam četiri utakmice, ali mi je i to dosta značilo. Može se reći da sam promenio mnogo klubova za malo vremena. U Megi je najbolje do sada".

Najavljen si kao ozbiljno pojačanje?
"Imao sam još ponuda, ali ne bih imenovao te klubove. Učinio sam korak više i upustio se u novi izazov. Na početku sezone sam nekoliko puta razmišljao da li sam spreman za ABA ligu i mislim da sam kroz utakmice pokazao da jesam".

Šta možeš da kažeš o sistemu rada u Mega Vizuri?
"Meni se veoma dopada. Slobodni smo u napadu, odgovorni u odbrani. Ta sloboda u napadu pruža igračima mogućnost da kreiraju i pokažu najbolje od sebe. Možemo da završimo napad u četvrtoj ili petoj sekundi ako smo sami i to mi baš odgovara. Varda je najstariji, a meni je prvi put da sam drugi najstariji u timu. Iskreno, to mi je malo čudno. Uglavnom, mladi smo i zbog toga se dobro kapiramo. U početku, posle nekoliko uzastopnih poraza, mislilo se da će biti loša sezona, posebno u odnosu na prošlu. Jakim treningom Deki Milojević nas je ukomponovao kako treba. Pokazali smo da možemo da se nosimo sa najjačima. Sa Megom imam ugovor do kraja sezone, a za dalje ne mogu ništa da kažem trenutno. Želim da učinimo sve kako bismo u Superligi večitim rivalima poremetili planove".

Rekao si već da se u Budućnosti nisi naigrao. Kako je izgledao susret sa Dejanom Radonjićem koji ti je bio trener u Podgorici?
"Odnos je profesionalan i normalan. On tada, ne znam iz kog razloga, meni nije dao šansu. Mnogo je teško čitave sezone ne igrati nimalo, a da znaš da si prethodnih sezona imao kvalitetne partije. Verovatno mu se nešto nije dopalo, da li je mislio da sam mnogo mlad... Ne znam tačno zaista. Psihički me je mnogo ojačala ta situacija. Shvatio sam da moram još jače da radim na sebi".

Jesi li možda razmišljao o dresu reprezentacije Srbije?
"Prošao sam sve mlađe kategorije Crne Gore. Na pripremama za Evropsko u Sloveniji ispao sam kao 14. igrač, odradio sam maltene cele pripreme. Iskreno, ne razmišljam o promeni reprezentacije".