Dežurni krivci

Težak je to posao. Nije to samo pozivanje tajmauta, žvrljanje na plastičnim tablama, lupetanje po konferencijama za štampu i pominjanje uže i šire rodbine sudijama. Potrebno vam je mnogo više od trenerske diplome i odela ka’ iz Burde. Morate biti umetnik, ali i radnik. Stvaralac, ali i pobednik. Učitelj, ali i đak. Autoritet, ali i prijatelj. Pre svega, morate biti rođeni za to.

Stara izreka kaže da se svi treneri dele na one koji su dobili otkaz i na one koji će ga tek dobiti. Nema mnogo vezivanja, ni za igrače, jer sledeće godine vam ode pola tima, ni za grad, jer ko zna da li ćete uopšte dočekati naredni vikend na istom mestu. Nema stalnog posla, nema stalne adrese, koferi su uvek spakovani, a neuspeh se ne prašta. Zna se redosled, trener odlazi prvi, pa se tek posle gleda šta nije u redu. A ako uspete da isplivate i postanete šampion, zapamtite, to niste postali vi, već vaši igrači. Uz sve ovo, ako radite u koledž košarci, morate biti i pedagog. I skaut. I nastavnik, i motivator, i roditelj i daleki ujak. Sve što treba. I na kraju, niko neće čuti za vas. Ovaj post je posvećen onima čija se imena ređe pominju. Upoznajte neke od najboljih košarkaških trenera u amaterskoj košarci.

Pre svega, prvo da definišemo pojam „najbolji“. Ko je najbolji trener: onaj sa najviše pobeda, najviše osvojenih prvenstava, najviše nula na platnom čeku ili onaj koji je i kao igrač pokazao kako se igra ova igra? Mnogo je kriterijuma za odabir. Zato ćemo ih proći sve.

Najbolji igrači među trenerima

Kad sam već krenuo sa starim izrekama, jedna od njih kaže: „Onaj ko ume – radi. Onaj ko ne ume – podučava druge“. Ili tako nekako… Poenta bi se lepo mogla preslikati u trenerskom svetu – dobri igrači ne postaju dobri treneri. Poznato i kao „ako voliš da jedeš, ne znači da možeš postati kuvar“ pravilo. Ali, svako pravilo ima izuzetaka. Upoznajte neke od koledž trenera koji su svojevremeno znali da probace loptu kroz obruč. Napomena: Danny Manning kao trener Tulse sigurno zaslužuje da se nađe na vrhu ove liste, ali je o njegovoj igračkoj karijeri već bilo govora ranije

10. Sydney Johnson

Ko je od vas čuo za SJ-a ima od mene piće. I klopu. Bilo šta po vašem izboru, ali da je do 500 kinti… Ma, neka bude do 1000, i ovako nema šanse da ima tolikih zaluđenika i ljubitelja Princeton Tigersa i italijanskog Palakanestra među vama. Johnson je svojevremeno bio jedan od najboljih igrača u NCAA, igrač godine u Ivy ligi, odličan trojkaš, strleac mnogih odlučujućih koševa uz zvuk sirene, ali je ipak ostao najviše upamćen kao fantastičan defanzivac (11. kradljivac u istoriji NCAA Div I). Toliko dobar, da se svojevremeno proslavio opkladom sa, u to vreme fantastičnim igračem UCLA Bruinsa Toby Bailey-em, da će u direktnom duelu imati više ukradenih nego Bailey poena. Tako i beše, Bailey je meč završio sa 5 poena (samo 2 iz igre), a SJ je zabeležio 7 krađa, 6 skokova i 19 poena, uključujući i polaganje kojim je svom timu doneo pobedu. Kasnije je napravio solidnu karijeru u Italiji i Španiji, igrajući za Goricu, Reggio Calabria-u (bio saigrač Manu Ginobili-ja u šampionskom timu), Adecco Milano, Gironu i Sienu, sa kojom je postao prvak u oproštajnoj sezoni 2004. Trenersku karijeru je počeo kao asistent Johna Thompsona III na Georgetownu, da bi potom preuzeo Princeton. Trenutno radi kao head coach univerziteta Fairfield.

9. Tony Bennett

Ni Bennett nije neko ko se nalazio na posterima u dečijim sobama svojevremeno, ali je ipak uspeo da izgradi solidnu igračku karijeru. Iako je igrao daleko ispod radara na univerzitetu Wisconsin-Green Bay, uspeo je da upiše svoje ime u večnu knjigu univerzitetske košarke, pre svega kao najbolji strelac i asistent Mid-Continent konferencije, ali i po nečemu što ga izdvaja među svim igračima koji su ikada zaigrali u NCAA. Naime, baš Bennett je statistički najbolji šuter za tri poena u istoriji koledž košarke, pošto je u karijeri šutirao spektakularnih 49.7% van linije za tri poena. Poređenja radi, nepogrešivi snajperisti poput Jaycee Carroll-a i Kyle Korvera se nalaze iza njega na listi sa 46.5%, odnosno 45.3% šuta za tri poena. Nakon odlične koledž karijere, medalje sa Panameričkih igara 1991, uspeo je da kao 35. pik na draftu 1992. godine nađe svoje mesto i u NBA ligi i odigra tri sezone u Hornetsima. Trenersku karijeru je počeo kao pomoćnik na matičnom koledžu, da bi preko Washington State-a dospeo do Virginia Cavaliersa, koje i danas predvodi sa klupe.

8. Cuonzo Martin

Martin je verovatno jedan od najboljih igrača iz senke koji su ikada igrali koledž košarku. Još u srednjoškolskim danima je bio jedan od najboljih igrača u zemlji, ali je imao tu nesreću da igra u timu sa fenomenalnim LaPhonso Ellisom, pa je i pored jako dobrih partija ipak ostao u drugom planu. To prokletstvo će ga pratiti i na koledžu, gde je imao priliku da bude u timu sa najboljim univerzitetskim igračem tog trenutka – Glennom “Big Dog” Robinsonom. I sam Robinson je često isticao da ne bi postigao to što jeste u dresu Purdue Boilermakersa da nije bilo Cuonza, a postigao je dosta – najbolji igrač sezone, MVP turnira i prvi pik na draftu 1994. A za sve to vreme, Martin je obavljao prljav posao. Njegova odbrana je zaslužna za osvajanje titule bar koliko i Big Dogov napad; Martin je na završnom turniru uspeo da natera fantastične igrače poput Shawna Resperta i Michael Finley-a na najgore partije u karijeri. A uz sve to je uspeo da postane četvrti trojkaš u istoriji univerziteta i prvi po procentu šuta za tri (45%). U sezoni 1996/97. putevi karijere su mu se ponovo poklopili sa Robinsonovim, pa su tu sezonu odigrali kao saigrači u Bucksima. Nakon te sezone, Martin odlazi u Italiju gde beleži odlične partije u dresu Avelina, ali zbog zdravstvenih problema rano završava karijeru i postaje pomoćni trener, gde drugo nego na matičnom Purdue-u. Trenutno je trener Tennessee-ja gde pokušava da unese fanatičan defanzivni mentalitet, baš onaj koji ga je krasio dok je bio igrač.

7. Billy Donovan

Verovatno najbolji trener među svim ovim trenerima-igračima. Genetski predodređen za košarku, kao sin trećeg najboljeg strelca u istoriji Univerziteta Boston, nakon neprimetne srednjoškolske karijere, došao je u ekipu Providense Priarsa, gde je počeo u istom ritmu – neprimetno. Sve dok, u trećoj godini na koledžu, tim nije preuzeo fenomenalni Rick Pitino, izbacivši Billy the Kid-a u orbitu (15.1 poen kao junior, 20.6 kao senior), koji se revanširao gotovo sam predvodeći ekipu na putu do Final Foura. Draftovan je od strane Utah Jazz-a, ali nikada nije odigrao meč za njih. Miris NBA parketa je osetio tek kada je njegov dugogodišnji mentor Rick Pitino preuzeo New York Knickse, ali ni tada nije uspeo da se nametne. I treći put, Pitino ga je očinski izveo na put, ovog puta dodelivši mu mesto pomoćnika na Kentucky-ju. Tada je mali Billy konačno pronašao sebe, ali o tome ćemo nešto kasnije.

6. Bobby Hurley

Hurley je jedan od igrača za koje se može reći da je imao mnogo bolju koledž, nego profesionalnu karijeru. Bio je plejmejker i floor general fantastične ekipe Duke-a koja je tri puta za redom stizala do Final  Foura, pri tom osvojivši back-to-back titule 1991. i 1992. godine. Iako su u tom timu iz ’92. igrali jedan Grant Hill, kao i jedan od najboljih igrača u istoriji koledž košarke Christian Leattner, upravo je Bob Hurley proglašen za MVP Final Foura. Osim dva prvenstva i zvanja All-Americana, Hurley je u istoriju ušao i kao najbolji asistent koledž košarke (1076 asistencija), kao i rekorder po broju asistencija na jednom meču za Duke (16, protiv Florida State-a 1993.). Kasnije je proglašen za jednog od 50 najboljih igrača u istoriji ACC konferencije, a njegov dres sa brojem 11 je povučen iz upotrebe u timu Bluedevilsa. Izabran je kao sedmi pik na draftu 1993, ispred Vina Bakera, Lindsey Huntera, Allana Houstona ili Sam Cassell-a između ostalih. U svojoj ruki sezoni, i to na njenom samom početku, imao je tu nesreću da doživi tešku saobraćajnu nesreću iz koje je jedva izašao živ. Iako se vratio na teren u sezoni 1994/95, činjenica je da to više nije bio isti igrač. Od ove sezone vraća se na mesto uspeha, gde će pokušati da napravi karijeru kao glavni trener, za početak, univerziteta Buffalo.

5. Fred Hoiberg

Hoiberg je dete države Iowa. Nakon što je završio srednju školu Ames High School sa velikim uspehom, uspeo je da dobije ponude velikih košarkaških, ali ne samo košarkaških, već i fudbalskih programa, s obzirom da se odlično pokazao i kao kvorterbek. Ipak, lokalni dečko je odbio mnoge velike timove ostavši lokalpatriotski veran državnom univerzitetu Iowa State. A tamo je naprosto briljirao. Karijeru je završio kao jedan od najboljih igrača u istoriji univerziteta, zabeleživši svoje ime među sedam najboljih u svakoj statističkoj kategoriji. Kao fantastičan šuter i odličan defanzivac, izabran je od strane Pacersa kao 52. pik drafta 1995. godine, što je bio uvod u deceniju dugu Nba karijeru u dresovima Indiane, Chicaga i Minnesote. Nakon uspešne igračke karijere, dobio je posao potpredsednika košarkaških operacija Minnesota Timberwolvesa, ali se 2010. odlučio da prihvati zov matičnog koledža i oproba se kao glavni trener tima. Koliko je uspešan na toj poziciji, najbolje pokazuje desetogodišnje produženje ugovora iz aprila ove godine, vredno 20 miliona zelenih novčanica.

4. Johnny Dawkins

Johnny Dawkins se često spominje kao igrač koji je udario kamen temeljac Krzyzewskovom Duke-u sredinom osamdesetih godina. Nakon četiri sezone u dresu Bluedevilsa postao je jedan od najboljih igrača u istoriji programa i najbolji strelac, sve dok mu J.J. Redick nije preoteo tu laskavu titulu, doduše, u nefer takmičenju jer je imao luksuz šuta za tri poena, za razliku od Dawkinsa. Dawkins je uspeo da postane najbolji igrač sezone 1986. godine, a pre toga i rezerva u olimpijskom timu 1984. godine. Broj 24 je povučen iz upotrebe na Duke-u i, kao i Hurley, i Dawkins je uvršten među 50 najboljih u istoriji ACC konferencije. Nakon  NCAA imao je solidnu karijeru u dresovima Spursa, 76 ersa i Pistonsa, zabeleživši 11.1 poen i 5.5 asistencija u NBA karijeri. Takođe, bio je i učesnik takmičenja u zakucavanju 1987, prvom u kojem je pobedio MJ. Nakon igračke karijere, čak 10 godina je pekao zanat u stručnom štabu Krzyzewskog, da bi konačno postao head coach Stanforda, gde se posle pet godina i dalje nalazi.

3. Steve Alford

Steve Alford je jedan od najboljih šutera u istoriji koledž košarke, kao i jedan od najvećih igrača u bogatoj istoriji univerziteta Indiana. U svojoj seniorskoj srednjoškolskoj sezoni je skrenuo pažnju na sebe iskorištivši novotariju pod imenom linija za tri poena da dostigne fantastičnih 37.7 poena po meču i postane Mr. Basketball države Indiana, kao što je često spominjano u ovom blogu, najkošarkaškije države u SAD. Veliki Bob Knight nije propustio ovakav biser, i Alford se brzo našao u Indiana Hoosiersima, kasnije i u Knight-ovom olimpijskom timu koji je osvojio zlato 1984. godine (zajedno sa Patrickom Ewingom, Waymanom Tisdale-om, Chrisom Mullinom, Samom Perkinsom i naravno Jordanom). Zanimljivo je da se baš na olimpijskom turniru Jordan opkladio sa Alfordom da neće uspeti da izdrži sve četiri godine u Knightovom timu. Ne samo da je izdržao, već je sve četiri godine proglašavan za najboljeg igrača tima. Uz to je postao i najbolji strelac u istoriji koledža, i pravi vođa i lider na terenu, iako ga je trener Knight motivisao rečima da „ne bi mogao da odvede kurvu u krevet, kamoli ekipu do titule“. I Knight je kao i Jordan postao poznatiji po onome što je radio na terenu, a ne po proročanskim izjavama, pa je Alford bio najbolji igrač tima koji je 1987. postao NCAA prvak, onim čudesnim pogotkom Keitha Smarta o kojem je već bilo reči. Svi su zapamtili taj Smartov pogodak, ali do njega verovatno ne bi došlo da Alford na tom meču nije šutirao trojke 7/10. Alford je bio projektovan kao novi lider Indiana Pacersa, ali su čelnici tima ipak izabrali drugog igrača, zbog čega su navijači umalo napravili nerede usled silnog nezadovoljstva. Srećom po njih, taj drugi igrač je bio Reggie Miller, pa su se strasti brzo smirile, a Alford prežaljen. Alford je odigrao četiri NBA sezone, uglavnom u Dallasu, ali nije uspeo da nastavi briljantnu koledž karijeru. Alford je bio fanatik. Zapamćen je kao možda i najčistiji šuter u istoriji koledž košarke, a sve je postiigao trudom. Pričalo se da bi nakon treninga ostajao sam u hali, izabravši jedno mesto na terenu odakle bi šutirao 10 puta. Ukoliko ne bi ubacio 8 šuteva, kažnjavao je sebe sklekovima na prstima ili trčanjem kamikaza. Pa se ponovo vraćao na 10 šuteva. Ta upornost je ono što zahteva i od svojih igrača kao trener. Nakon uspešne karijere na New Mexicu, ove godine je angažovan kao spasilac košarke na UCLA.

2. Reggie Theus

Ime koje možda zazvuči poznato onim malo starijim ljubiteljima američke košarke, koji su uspešno ispratili košarkaški  „New wave“ osamdesetih godina. Theus je imao jako zapaženu karijeru na UNLV kod trenera Jerry Tarkaniana, uspevši da odvede svoj tim na Final Four u svojoj sophomore sezoni, gde su Rebelsi nesrećno poraženi od North Caroline pola koša razlike, iako su čitav meč vodili. Nakon fantastične juniorske sezone, theus je izabran kao deveti pik od strane Chicago Bullsa na draftu 1978, koji će ipak ostati upamćen kao draft na kojem je biran Larry Bird (šesti pik). Upravo je Bird bio jedini krivac zašto Theus nije izabran za rukija godine, i pored impozantnih partija (16.3 poena po meču). Drugu sezonu je odigrao još bolje, beleživši preko 20 poena po meču uz 6 asistencija. Do kraja vrlo uspešne NBA karijere, Reggie je postigao ukupno 19.015 poena (18.5 po meču) i zabeležio 2 All Star nastupa, pre nego što se otisnuo preko okeana i zaigrao za Varese i Aris. Nakon igračke, Reggie Theus je krenuo i sa uspešnom trenerskom karijerom, prvo u ABA ligi (American Basketball Association, ne Jadranska liga), zatim na univerzitetu New Mexico State, da bi preko mesta prvog trenera Sacramento Kingsa i LA D-Fendersa u razvojnoj ligi, konačno stigao ove sezone u Cal State.

1. Dan Majerle

Možda i najpoznatije ime na listi, bar onima koji su odrastali uz najlepšu dekadu NBA košarke. Pre nego što je postao jedan od najubitačnijih trojkaša devedesetih godina, Majerle je imao odličnu karijeru na Central Michiganu. Nadimak „Thunder Dan“ potiče baš iz ovog perioda njegove karijere i zadobio ga je, verovali ili ne, spektakularnim zakucavanjima. Kasnije je odlučio da je lakše postići trojku nego zakucati preko tri igrača. A i vredi više. Fantastična NCAA karijera mu je donela mesto pika prve runde na draftu 1988. godine, na zaprepašćenje navijača Sunsa koji su izviždali njegov izbor kao 14. pika, trejdovanog sa Cavsima za prava na Larry Nance-a. Pri tom su Sunsi dobili i Kevina Johnsona, i napravili jedan od boljih trejdova ikada, ali u tom trenutku, navijači to nisu mogli da znaju, jer je Larry Nance proglašavan za „sledeću najbolju stvar NBA lige“. Tadašnji trener Sunsa Cotton Fitzsimmons obratio se navijačima rečima da će „im ubrzo biti žao što su izviždali ovog klinca“. Tako i beše. Iako je često imao ulogu šestog čoveka, uspeo je da napravi fantastičnu karijeru, 3 All Star nastupa, 2 izbora u drugi defanzivni tim lige, bronzu sa Olimpijskih igara u Seulu i zlato sa Svetskog prvenstva u Kanadi 1994. Uz sve to, broj 9 i dalje stoji visoko pod svodovima US Airways Centra. Majerle je trenutno trener početnik na univerzitetu Grand Canyon.

Najbolji stvaraoci

Neko juri rezultate, neko drugi novac, treći se pak uzdaju u skupljanje kajmaka u vidu savršene srednjoškolske generacije, dok se poneki treneri tu i tamo zadovolje možda i najvažnijim zadatkom jednog univerzitetskog coacha – proizvodnjom igrača. U nastavku ćemo prikazati najbolje „stvaraoce“ među trenutnim koledž trenerima, ako se broj NBA igrača može uzeti kao validan kriterijum.

15. Bob Huggins, West Virginia

Bob „Huggy Bear“ Huggins je još jedan od mnogih legendarnih trenera koledž košarke za koje prosečan čitalac zna koliko i za vice-premijera Tajlanda. Bob je trenutno treći trener po ukupnom broju pobeda među svim aktivnim trenerima i redovan učesnik završnog NCAA turnira (14 u poslednjih 15 godina). Uz ove uspehe uspeo je i da „proizvede“ veliki broj NBA igrača: Joe Alexander, Devin Ebanks, Kevin Jones, Cartier Martin, Corie Blount, Nick Van Exel, Tony Bobbitt, Danny Fortson, DerMarr Johnson, Art Long, Kenyon Martin, Ruben Patterson, Kenny Satterfield i Dontonio Wingfield.

14. Cliff Ellis, Coastal Carolina

Cliff Ellis je legenda malih i mid-major programa. Trenutno trener Coastal Caroline, a pre toga vođa Auburna, Clemsona, South Alabame i Cumberlanda, uspeo je da izgradi karijeru kao uspešan trener takmičar, trener stvaralac, ali i muzičar, kantautor, kuvar i uzgajivač nojeva. Negde između pisanja stihova i provere temperature nojevih jaja u inkubatoru, uspeo je da utiče na karijere nekolicine NBA igrača: Jamison Brewer, Pat Burke, Marquis Daniels, Adam Harrington, Mamadou Ndiaye, Chris Porter, Elden „Easy“ Campbell, Dale Davis, Horace Grant, Chris Whitney, Sharone Wright, Rory White i Ed Rains.

13. Mike Montgomery, California

Legenda Stanforda Mike Montgomery je svoju karijeru gradio kao trener sposoban da izmisli igrače i izgradi tim ni iz čega. Gde god je radio, stvarao je igrača, počev od Montane, preko Stanforda, do sadašnje karijere na California univerzitetu. Njegov stvaralački potencijal prepoznali su i Golden State Warriorsi, u trenucima kada su želeli da podignu franšizu iz pepela, ali se i Big Mike pokazao kao endemska vrsta koja uspeva samo u amaterskom svetu. Bolje reći „amaterskom“. NBA igrači koje je Mike Montgomery izbacio: Ryan Anderson, Curtis Borchardt, Greg Butler, Jarron Collins, Jason Collins, Casey Jacobsen, Adam Keefe, Brevin Knight, Todd Litchti, Mark Madsen, Howard Wright, Tim Young, Larry Krystkowiak, Micheal Ray Richardson.

12. Lorenzo Romar, Washington

Romar se ne može pohvaliti bog zna kakvim uspehom na klupi Huskiesa u rezultatskom smislu, ali zato može da se podiči činjenicom da je izbacio čitav roster NBA igrača, počev od Maurice Jeffersa u St.Louisu, preko Nate Robinsona, Will Conroya, Brandona Roya, Bobby Jonesa, Spencera Hawesa, Jona Brockmana, Justina Dentmona, Quincy Pondextera, Isaiah Thomasa, Justina Holydaya, zaključno sa prošlogodišnjim rukijima, Terrence Ross-om i Tony Wroten-om.

11. Tom Izzo, Michigan St.

Tom Izzo je legenda Michigan State-a i čitave NCAA košarke, i pomalo iznenađuje činjenica da je izbacio „samo“ 13 NBA igrača: Jamie Fleck, Mateen Cleaves, Morris Peterson, Jason Richardson, Zach Randolph, Andre Hutson, Charlie Bell, Marcus Taylor, Alan Anderson, Shannon Brown, Maurice Agger, Paul Davis i Draymond Green. Ako ovome dodate i dvojcu Evropljana koji su prošli kroz Izzov dril, i draftovani su, ali nikada nisu zaigrali u NBA (Goran Suton i Erazem Lorbek), lista je dosta kvalitetna. Osim toga, Izzo se može pohvaliti i kao jedan od retkih košarkaških trenera koji je izbacio i dva NFL igrača.

10. Ben Howland, UCLA

UCLA, Real Madrid univerzitetske košarke, je koledž koji je proizveo najviše NBA igrača u istoriji. Ben Howland, kao desetogodišnji trener tima, svakako je imao udela u bogatoj tradiciji. Taj udeo čine redom: Trevor Ariza, Ryan Hollins, Jordan Farmar, Arron Affalo, Russell Westbrook, Luc Richard Mbah a Moute (i pored ovolikog imena, i dalje se računa kao jedan igrač), Kevin Love, Jrue Holiday, Darren Collison, Malcolm Lee, Tyler Honeycutt i Shabazz Muhammad kao poslednji, pošto od ove sezone, Howland više neće voditi Bruinse.

9. Rick Barnes, Texas

Počev od 1998, kada je preuzeo Longhornse, Barnes je počeo da „štancuje“ NBA igrače kao na traci, trenutno se zaustavivši na brojci od 15: Chris Mihm, Chris Owens, T.J. Ford, Royal Ivey, Daniel Gipson, P.J. Tucker, D.J. Augustin, Dexter Pitman, Damion James, Avery Bradley, Cory Joseph, Jordan Hamilton, Tristan Thompson, i dva sigurno najveća imena i NBA superstara – LaMarcus Aldridge i Kevin Durant. Sa svim ovim igračima, Barnes je samo 2003. godine uspeo da dođe do Final Foura turnira.

8. Rick Pitino, Louisville

Pitino je tokom karijere na Providence-u, Kentucky-ju i Louisville-u uspeo da spoji nespojivo: proizvodnja kvalitetnih igrača, uz konstantno beleženje rezultatskih uspeha. Iako nije trenirao buduće NBA superstarove (autor ovog bloga se prvi ne bi složio sa tim pri pominjanju Antoine Walkera, ali to je samo moj fetiš, pa preskočite), lista NBA igrača koji su iznikli iz njegovih skuta je impozantna: Gary Plummer, Billy Donovan, Rodney Dent, Reggie Hanson, Jamal Mashburn, Walter McCarty, Ron Mercer, Scott Padgett, Nazr Mohammed, Antoine Walker, Jamal Magliore, Wayne Turner, Tony Delk, Derek Anderson, Mark Pope, Rodrick Rhodes, Jeff Sheppard, Reece Gaines, Francisco Garcia, David Padgett, Terrence Williams, Samardo Samuels i Earl Clark, ne računajući ovogodišnju klasu rukija.

7. Billy Donovan, Florida

Možda još uvek nije u potpunosti zasenio svog dugogodišnjeg mentora Pitina, ali Billy the Kid je na putu da postane legenda univerzitetske trenerske struke, ako to već nije. Već smo ga pominjali kao igrača, pričaćemo još o njemu kao šampionu, ali između ta dva krije se Billy Donovan – stvaralac. Igrači koji su izašli iz njegove kuhinje su: Jason Williams, James White, Matt Walsh, Marreese Speights, Anthony Robertson, Chris Richard, Charles Parsons, Joakim Noah, Mike Miller, Vernon Macklin, David Lee, Al Horford, Udonis Haslem, Orien Greene, Taurean Green, Corey Bewer, Matt Bonner i Bradley Beal.

6. Jim Boeheim, Syracuse

Neko ko je od 1976. na jednom mestu zaslužuje i više nego da se nazove legendom univerziteta. Za sve ove decenije, Boeheim je samo jednom imao priliku da izbliza vidi šampionski pehar, ali je zato nekoliko igrača pošlo u veliki svet noseći baš Jimova uputstva i savete kao zaveštanje. NBA igrači koje je trenirao Jim Boeheim: Darryl Watkins, Pearl Washington, Hakim Warrick, John Wallace, Dion Waiters, Stephen Thompson, Etan Thomas, Rony Seikaly, Danny Schayes, Fred Saunders, Leo Rautins, Andy Rautins, Billy Owens, Louis Orr, Demetris Nichols, Lawrence Moten, Fab Melo, Kris Josheph, Wesley Johnson, Dave Johnson, Jason Hart, Donte Greene, Jonny Flynn, LeRon Ellis, Sherman Douglas, Derrick Coleman, Michael Carter-Williams, Arinze Onuaku, Marty Byrnes, Damone Brown, Rafael Addison i sigurno najveće ime Carmelo Anthony. Hajde da kažemo ovako: od svih NBA igrača koje je univerzitet Syracuse izbacio, a to je po poslednjim merenjima 41 igrač, Boeheim NIJE trenirao samo njih osmoricu.

5. Bill Self, Kansas

Self je možda i najbolji trener kada je u pitanju regrutovanje budućih profesionalaca i njihovo dovođenje iz srednje škole, za šta je najbolji primer budući superstar Andrew Wiggins. Gde god je radio, a to je Tulsa, Illinois i Kansas, Bill Self je izbacivao ponekog NBA igrača. Možda i više od ponekog. Krenimo redom, vodeći majušnu Tulsu uspeo je da izbaci svog prvog NBA igrača Michaela Ruffina. Na Illinoisu je već imao više prostora da vrbuje talente, pa su iz njegove radionice redom izlazili Frank Williams, Robert Archibald, Brian Cook, Luther Head, Deron Williams, Dee Brown i James Augustine. Prelaskom na Kansas otvara se nova stranica njegove karijere koju uspešni ispisuju Cole Aldrich, Darrell Arthur, Sherron Collins, Mario Chalmers, J.R. Giddens, Xavier Henry, Darnell Jackson, Keith Langford, Aaron Miles, Wayne Simien, braća Morris, Russell Robinson, Thomas Robinson, Brandon Rush, Josh Selby, Tyshawn Taylor, Jeff Withey, Julian Wright i Ben McLemore. Možda lista po dužini ne može da se meri sa Boeheimovom, ali treba imati na umu da je Self sve ovo uradio za samo 14 godina kao trener, što ispadne dva NBA igrača godišnje, po čemu je apsolutni rekorder.

4. Roy Williams, North Carolina

Kada neko provede četvrtinu veka kao trener dva ogromna koledž tima kao što su Kansas i North Carolina, tu mora da se nakupi i brdo NBA igrača. Roy Williams je imao tu sreću da proizvede sledeće igrače: na Kansasu – Drew Gooden, Kirk Heinrich, Nick Collison, Darrin Hancock, Mark Randall, Paul Pierce, Jacque Vaughn, Greg Ostertag, Scott Pollard, Billy Thomas (da, onaj Zvezdin), Raef LaFrentz i Ryan Robertson; na North Carolini – Sean May, Rashad McCants, Raymond Felton, Marvin Williams, David Noel, Jawad Williams, Brandan Wright, Tyler Hansbrough, Ty Lawson, Wayne Ellington, Danny Green, Ed Davis, Harrison Barnes, John Henson, Kendall Marshall, Tyler Zeller i Reggie Bullock.

3. Jim Calhoun, UConn

Ovo jeste lista aktivnih trenera-stvaralaca, ali Jim Calhoun koji je do prošle sezone bio univerzitetski trener apsolutno zaslužuje da se nađe na njoj, i to pri samom vrhu, zbog doprinosa koji je dao NBA ligi, da ne spominjemo sad da je među samo pet trenera sa tri i više NCAA titula. Još dok je vodio Northeastern sredinom osamdesetih godina prošlog veka, uspeo je da izbaci budućeg NBA superstara i kapitena Boston Celticsa Reggie Lewisa. Prelaskom na Connecticut, lista postaje krcata impozantnim imenima: Cliff Robinson, Tate George, Chris Smith, Scott Burrell, Donyell Marshall, Kevin Ollie, Donny Marshall, Ray Allen, Travis Knight, Doron Sheffer, Rip Hamilton, Khalid El-Amin, Jake Voskuhl, Caron Butler, Emeka Okafor, Ben Gordon, Charlie Villanueva, Hilton Armstrong, Josh Boone, Denham Brown, Rudy Gay, Marcus Williams, A.J. Price, Hasheem Thabeet, Jeff Adrien, Kemba Walker, Andre Drummond i Jeremy Lamb kao tačka na fantastično produktivnu stvaralačku karijeru.

2. John Calipari, Kentucky

E, na ovom mestu ćemo malo zastati i pozvati u pomoć statistiku. Poznavaocima lika i dela Zvonka Mihajlovskog odavno je poznato da je statistika kao bikini, ali ako pitate čoveka od 100+ kila, pre će biti da je kao sarma. Naime, ako imate 100 ljudi koji jedu pirinač, 100 njih koji jedu mleveno meso i 100 njih na kiselom kupusu, statistički, imate 300 ljudi koji u proseku jedu sarmu. Niđe veze. Ali ljudi opet vole cifre. Ipak, koliko god egzaktne bile, cifre u ovom slučaju ne pokazuju pravi odnos kvaliteta i kvantiteta. Da je tako, priču bismo završili sa Boeheim-om, ali ipak u košarkaškom svetu, Fab Melo i Derrick Rose se ne broje isto. To je i glavni razlog zašto se John Calipari nalazi ispred pomenute legende Syracuse-a. A ostali razlozi su: Lou Roe, Marcus Camby, Dajuan Wagner, Earl Barron, Antonio Burks (da, onaj Zvezdin), Shawne Williams, Rodney Carney, Darius Washington, Joey Dorsey, Chris Douglas-Roberts, Tyreke Evans, Robert Dozier, John Wall, DeMarcus Cousins, Patrick Patterson, Eric Bledsoe, Daniel Orton, Enes Kanter (samo fiktivno), Brandon Knight, Josh Harrellson, DeAndre Liggins, Anthony Davis, Michael Kidd-Gilchrist, Terrence Jones, Marquis Teague, Doron Lamb, Darius Miller, Archie Goodwin i Nerlens Noel.

1. Mike Krzyzewski, Duke

Kada se jednom bude odlučio da okači šta već treneri kače o klin, Coach K će verovatno ostati zabeležen kao najveći trener u istoriji univerzitetske košarke. Od svojih početaka, daleke 1980, pa do danas, Krzyzewski je izbacio, slovom i brojem, 33 NBA igrača! Samo nabrajanje imena po abecednom redu je dovoljno da zauzme ostatak pasusa: Alaa Abdelnaby, Mark Alarie, William Avery, Gene Banks, Shane Battier, Carlos Boozer, Elton Brand, Brian Davis, Johnny Dawkins, Luol Deng, Kenny Dennard, Chris Duhon, Mike Dunleavy, Daniel Ewing, Danny Ferry, Dave Henderson, Grant Hill, Bobby Hurley, Dhantay Jones, Christian Laettner, Antonio Lang, Trajan Langdon, Corey Maggette, Roshown McLeod, Josh McRoberts, DeMarcus Nelson (da, onaj Zvezdin), Martin Nessley, Cherokee Parks, Shavlik Randolph, J.J. Redick, Vince Taylor, Jay Williams, Shelden Williams.

Najbolji takmičari

Sve je to lepo, pravljenje igrača i to, ali na kraju dana, ne možete svoje NBA produkte okačiti na zid ili ih staviti u vitrinu i pokazivati prijateljima. Trofeji su ono što se broji. Ovo je priča o drugoj strani medalje između trenera stvaraoca i trenera takmičara. Upoznajte najbolje takmičare među aktivnim trenerima NCAA I divizije:

Najbolji procenat pobeda:

1. Roy Williams (ex North Carolina) 79.8%

2. Mark Few (Gonzaga) 79.2%

3. Jamie Dixon (Pittsburgh) 78.3%

4. Dave Rose (BYU) 77.9%

5. Thad Matta (Ohio St.) 76.8%

6. Bo Ryan (Wisconsin) 76.3%

7. Mike Krzyzewski (Duke) 76%

8. John Calipari (Kentucky) 75.7%

9. Bill Self (Kansas) 74.6%

10. Jim Boeheim (Syracuse) 74%

…………………………………………………….

12. Rick Pitino (Louisville) 72.8%

14. Tom Izzo (Michigan St.) 70.4%

17. Billy Donovan (Florida) 70.3%

Najviše pobeda:

1. Mike Krzyzewski (Duke) 948

2. Jim Boeheim (Syracuse) 920

3. Jim Calhoun (ex Conecticut) 866

4. Bob Huggins (West Virginia) 710

5. Roy Williams (ex North Carolina) 643

6. Jerry Slocum (Youngstown St.) 638

7. Bo Ryan (Wisconsin) 625

8. Cliff Ellis (Coastal Carolina) 614

9. Mike Montgomery (California) 611

10. Rick Byrd (Belmont) 610

………………………………………….

12. Rick Pitino (Louisville) 599

24. John Calipari (Kentucky) 467

28. Bill Self (Kansas) 444

40 Tom Izzo (Michigan St.) 383

$$$

U amaterskoj košarci sve se vrti oko novca. Za sve, osim za igrače, naravno. Pričali smo već o tome. Sada ćemo pomenuti one trenere koji od košarke pristojno žive. Ako pod pristojnim podrazumevate redovno grejanje bazena, provetravanje svih 27 spavaćih soba u stanu i čišćenje heliodroma na krovu. Prema istraživanju USA Today, 32 trenera u Diviziji I NCAA košarke godišnje dobijaju ček sa sedam cifara. I to u konvertabilnoj valuti. Sledećih deset predvodi krdo (čisto iz dosade, godišnje plate trenera ću izraziti u dinarima, po kursu NBS na dan 8.11.2013.):

1. John Calipari (Kentucky) 342.159.600,00 din

2. Tom Izzo (Michigan St.) 290.835.660,00 din

3. Billy Donovan (Florida) 282.281.670,00 din

4. Bill Self (Kansas) 256.619.700,00 din

5. Thad Matta (Ohio St.) 213.849.750,00 din

6. Rick Pitino (Louisville) 192.464.775,00 din

7. Mike Krzyzewski (Duke) 188.187.780,00 din

8. Rick Barnes (Texas) 188.187.780,00 din

9. Roy Williams (ex North Carolina) 171.079.800,00 din

10. Ben Howland (ex UCLA) 171.079.800,00 din.

 

Stvarno najbolji

Ok, sve su to liste, cifre, statistike. Kako nekome objasniti ko bi se od trenera iz univerzitetske košarke trebalo pojaviti u eventualnom remiksu reklame za Pils light? Ko je stvarno najbolji? Za određivanje tih srećnika, nema boljeg oruđa od – ličnog utiska. Upoznajte 10 najboljih trenera u koledž košarci, po izboru vašeg blogera:

10. Shaka Smart (Virginia Commonwealth)

Osim što na blic, u pomračini, iz velike daljine i to ako ste ekstremno kratkovidi možda pomalo liči na Raška Katića, Shaka Smart nema drugih mana. 2009. godine je, nakon asistentskog staža u Akronu, Clemsonu i Floridi, dobio posao prvog trenera VCU-a i sa 32 godine postao deseti najmlađi trener u tom trenutku u koledž košarci. Od tada, Smart je legenda mid-major programa, uspevši da odvede Ramse na tri završna turnira za 4 godine. I ne samo to. Postao je prvi trener u istoriji univerziteta koji je izbacio pikove prve runde drafta u dve uzastopne godine (Eric Maynor 2009. i Larry Sanders 2010.). 2011. godina će se još dugo pamtiti kao najluđa po pitanju završnog NCAA turnira, a VCU Ramsi i Shaka Smart u celoj priči igraju glavnu ulogu. Nakon što su od strane izbornog komiteta dobili wild card pozivnicu za turnir, što je bio najblaže rečeno vrlo kritikovana odluka, Ramsi su prvo izbacili USC, a zatim i favorizovane Georgetown i Purdue i našli se u Sweet 16 fazi po prvi put u istoriji programa. Tu nisu stali, pobeda u produžetku protiv Florida Statea uvela ih je među 8, a tamo su iskoristili momentum i nadigrali Kansas za fantastičan podvig i plasman na Final Four. VCU je postao respektabilan protivnik, a o Shaka Smartu su počele da se ispredaju bajke. Nakon te sezone, potpisao je novi osmogodišnji ugovor sa Ramsima uz trostruko povećanje plate.

Shaka, koji je ime dobio po čuvenom Zulu ratniku, odlikuje se neustrašivim stilom igre, bez respekta prema protivniku. Njegov stil igre je dobio naziv „havoc“, što bi se moglo prevesti kao pustoš, a karakteriše ga izražena namera da se napravi pustoš u protivničkim napadima, tj. da se upropasti igra rivala. Glavno oružje Shake Smarta je iscrpljujući presing po čitavom terenu, koji njegov tim igra svih 40 minuta u stanju koji se graniči sa fanatizmom najmilitantnijih terorističkih organizacija. Najozbiljnije ekipe često ne mogu ni da ubace loptu u igru pored Smartovog presinga, da ne govorimo o prelasku na protivničku polovinu ili iole smislenim napadima. Shaka Smart nikada do sada nije izgubio meč sa deset ili više razlike.

9. Bob Huggins (West Virginia)

Penzionisanjem Jima Calhouna, Huggy Bear je postao treći aktivni koledž trener po broju pobeda. Za svojih 28 godina na mestu trenera, Huggins je zabeležio 710 pobeda, 15 učešća na završnom turniru (14 u poslednjih 15 godina) uz 2 plasmana na Final Four (1992. sa Cincinnati-jem i 2010. sa West Virginia-om). Nakon što je preuzeo Cincinnati u trenucima najveće depresije u istoriji univerziteta, već u trećoj sezoni ih odvodi na F4, zahvaljujući fantastičnoj generaciji koju su predvodili Corie Blount i Nick Van Exel i koju je u polufinalu zaustavila Fab Five generacija Michigana (Rose, Webber, Howard, King, Jackson). U senci uspeha koje je postizao, i NBA igrača koje je uspud pravio, ostale su pritužbe na prljav način igre, sitne provokacije, trash talk, ali i ponašanje njegovih igrača van terena. Samo 30% Hugginsovih igrača je diplomiralo na univerzitetu, dok je nekoliko onih koji su imali problema sa zakonom. Mnogi su optuživali Hugginsa da namerno regrutuje problematične igrače kako bi se uklopili u njegov stil. Zbog svega ovoga, program je stavljen pod posebnu prismotru i uslovno je kažnjen od strane NCAA. Nakon sezone u Kansas State-u, preuzeo je West Virginia Mountaineerse, gde se i danas nalazi.

Bob Huggins je oduvek bio poznat po radu sa mladim igračima. Obožavao je da se koncentriše na dovođenje kvalitetnih srednjoškolaca i da im odmah u startu da veliku ulogu u timu. Njegova ekipa Bearcatsa u sezoni 1997/98 je u petorci imala četiri freshmana i samo jednog povratnika, ali je opet uspela da dođe do završnog turnira. I ove sezone Huggins će imati odlične mlade regrute sa kojima će nastaviti sa svojom magijom.

8. Thad Matta (Ohio St.)

Nakon respektabilnog pripravničkog staža na mestu pomoćnog trenera na indiana State-u, Butleru, Miami-ju, Western Carolini, opet Miami-ju pa opet Butleru, Matta je konačno dobio posao prvog trenera na Butleru i startovao u stilu – već u prvoj sezoni je postao najbolji trener konferencije, kao i Rookie coach godine u NCAA. Ispostavilo se da je prva sezona na Butleru ujedno i poslednja, ubrzo prelazi na Xavier, gde nastavlja sa uspesima. Musketeersi pod njegovim vođstvom odlaze na tri NCAa turnira, uključujući i Finale Eight rundu 2004. godine sa generacijom Lionela Chalmersa i Romaina Sato-a. Sezonu pre te, Matta postaje rekorder Xaviera po broju pobeda u sezoni (26) i finalista glasanja za trenera godine. Nomadski život nastavlja prelaskom na Ohio State. Sa Buckeyesima uspeva da dođe do dva Fina Foura, 2007. kada je tim predvođen najdominantnijim igračem koledž košarke u tom trenutku, Gregom Odenom, poražen u finalu od Floride, i 2012. kada su u polufinalu poraženi od kasnijeg osvajača Kansasa.

Matta je jedan od najzabavnijih trenera za gledanje, pogotovo dok se svađa sa sudijama, sedi za zapisničkim stolom ili igra odbranu zajedno sa ostatkom tima. Ali pored toga, Matta je jedan od najpotcenjenijih trenera u ligi. Jedan je od samo dvojce trenera koji su zabeležili 20+ pobeda u svakoj od svojih prvih 10 sezona. Najzaslužniji je što Ohio State nije više poznat isključivo kao fudbalska škola. Takođe, poznat je i kao odličan regruter, jedan od najboljih u ligi, veliki radnik, pobornik fanatične odbrane i brze košarke i po rečima bivših igrača, jedan od najomiljenijih u ligi.

7. John Calipari (Kentucky)

Calipari je zanat pekao od Teda Owensa i Larry Browna na Kansasu, kasnije Paula Evansa na Pittsburghu, da bi prvi samostalni posao dobio kao trener Massachusettsa, koji je po prvi put (i za sada jedini) odveo na Final Four 1996. godine u timu koji je predvodio igrač sezone u koledž košarci Marcus Camby. Ipak, ovaj rezultat je ipak ozbrisan iz zvanične statistike zbog toga što je ustanovljeno da je Camby primao novac od svojih agenata. Uspeh u koledž košarci otvorio mu je vrata NBA lige, pa je 1996. godine preuzeo New Jersey Netse, poznate po pružanju šanse neafirmisanim trenerima. Ne preterano uspešnu NBA karijeru nastavlja kao pomoćnik kod bivšeg šefa sa Kansasa Larry Browna, ovog puta u 76ersima. Ni tu se ne zadržava dugo, pa se vraća u koledž košarku, ovog puta kao trener Memphisa. Tu uspeva da izgradi odličan program, ali i sopstvenu reputaciju najboljeg regrutera u koledž košarci, što je ostao do danas. Neki od poznatih igrača duguju veliku zahvalnost Calipariju koji ih je primetio još u srednjoj školi: Dajuan Wagner, Darius Washington, Joey Dorsey, Chris Douglas-Roberts, Tyreke Evans i Derrick Rose su samo neki od igrača koje je lansirao na Memphisu. Osim toga, razradio je napadačku strategiju pod nazivom dribble drive motion, čiji je tvorac Vance Walberg sa Papperdine-a, koja je dobila naziv „Memphis attack“ ili popularno „Princeton na steroidima“. Najveći rezultatski uspeh na Memphisu za Caliparija bilo je finale 2008. i poraz od Kansasa nakon promašenih bacanja Derricka Rose-a i trojke za produžetak Maria Chalmersa. I ovde se istorija ponovila – rezultat Memphisa iz te sezone je izbrisan od strane NCAA zbog toga što je ustanovljeno da je Derrick Rose varao na prijemnom za fakultet.

Naredne godine Calipari prelazi na Kentucky i postaje najplaćeniji trener koledž košarke. I ovde nastavlja sa pronalaženjem spektakularnih srednjoškolaca koji su koledž košarku doživeli kao odskočnu dasku za svet profesionalne košarke: John Wall, Demarcus Cousins, Eric Bledsoe, Brandon Knight, Anthony Davis, Marquis Teague, Michael Kidd-Gilchrist, Doron Lamb, Nerlens Noel, Archie Goodwin, samo su neki od one and done senzacija Johna Caliparija. Zahvaljujući fantastičnoj generaciji regruta i izuzetnoj dominaciji na terenu, 2012. Calipari postaje NCAA šampion. Posle jedne sušne godine i odsustva sa završnog turnira, i ove sezone je Calipari odradio svoju magiju i pokupio kajmak srednjoškolske košarke, pa se očekuje još jedna uspešna sezona i nastavak sklapanja NBA igrača na proizvodnoj traci JC-a.

6. Billy Donovan (Florida)

O igračkim kvalitetima Billy Donovana je već bilo reči, ali možemo reći da je coach Donovan otišao i korak dalje. Malo je falilo da do toga uopšte i ne dođe. Naime, nakon neuspešne igračke sezone u Knicksima, Donovan je pomislio da njegova budućnost leži daleko od košarke, pa se zaposlio u jednoj brokerskoj kući na Wall Street-u bez namere da ima bilo kakve veze sa košarkom. Zahvaljujući starom liscu Ricku Pitinu koji je prepoznao kvalitet, Donovan je dobio posao pomoćnika na Kentucky-ju, i po rečima samog Pitina, bio je toliko dobar da je morao da ga se otarasi. Osamostalio se na Marshall univerzitetu, gde je totalno preokrenuo učinak iz prole sezone i izbacio u orbitu Jasona „Belu čokoladu“ Williamsa, kojeg je kasnije poveo sa sobom na Floridu. U prvoj sezoni je došao do Sweet 16 faze, a već u drugoj i do Final Foura u timu sa Matt Bonerom, Justin Hamiltonom, Donnell Harveyom, Udonisom Haslemom i Mike Millerom. Vrhunac karijere su back-to-back titule iz 2006. i 2007. godine (jedine u poslednjih 15 godina) sa fantastičnom generacijom koju je uspeo da održi na okupu i nakon prvog trijumfa: Lee Humphrey, Joakim Noah, Al Horford, Corey Brewer i Taurean Green. Ta 2007. je bila fantastična godina za univerzitet, jer je Florida postala prva škola koja je iste godine postala prvak i u košarci i u američkom fudbalu (zanimljivo, u oba finala su savladali Ohio State).

Nakon velikog uspeha sa Floridom otvorila su mu se mnoga vrata. Već je viđen kao naslednik Pitina na Kentucky-ju, a ček je jedno vreme imao i validan ugovor sa Orlando Magicom vredan 28 miliona dolara, ali se Donovan predomislio u poslednjem trenutku i ostao veran Gatorsima. Poslednjih godina nije imao previše uspeha, ako ne računamo trostruko pojavljivanje u Elite 8 fazi u poslednje tri sezone, ali je i dalje jedan od najboljih trenera koledž košarke. Donovan je kombinacija dogmatičnog vernika i vojničke discipline, i to zahteva i od svojih igrača. Ne trpi problematične likove i zahteva potpunu posvećenost i disciplinu i na terenu i van njega. Može se reći da svojim radom stvara odlične košarkaše koji su spremni da se uklope u svaki sistem, velike borce, fanatike po pitanju treninga i izuzetne karaktere. Uostalom, pogledajte samo Joakima Noah-a.

5. Tom Izzo (Michigan State)

Tom Izzo je legenda Michigan State Spartansa. O tome koliko je obožavan govorili smo u prethodnom postu na blogu. A i kako ne bi bio, kada je bukvalno stvorio košarkaški program Spartansa, koji je pre njega imao svoj Bari u vidu Magica Jonhona, ali su od te ’79. do Izzomanije bili samo prosečan tim. Tom Izzo je preuzeo tim 1995. godine (pre toga čak 12 godina bio asistent) i za vreme njegovog mandata Spartansi su igrali na 16 završnh turnira (ukupno 11 pre njega), 11 puta su došli do Sweet 16 faze (9 puta pre Izza), 7 puta do Elite 8 (4 puta pre Izza), 6 puta do F4 (samo dva puta za pedesetak godina pre Izza) i osvojili jednu titulu 2000. godine, uz izgubljeno finale 2009. Svih tih godina Izzo je bio praktično proganjan od strane mnogih NBA timova (Hawksi, Cavsi, Bullsi, naravno i Netsi), najbliži je bio Clevelandu 2009. kada su u upravi Cavsa smatrali da je idealan čovek da trenira LeBrona, ali je ostao veran „Spartan for life“, po sopstvenim rečima.

Izzo je alhemičar, sposoban da ni iz čega napravi nešto. Bilo da je u pitanju čitava generacija, ili pak igrač poput Mateena Cleavesa, koji je kod Izza izgledao kao karika koja nedostaje, fantastičan prospekt oko kojeg su se svađali čelnici NBA ligaša, ali koji je, kada je magija prestala, ostao poznat samo kao najenergičniji mahač peškirom u onoj „našoj“ generaciji Sacramento Kingsa. Izzo je uvek više voleo radnike od umetnika, njegov stil igre se bazira na čvrstini i kontroli skoka. Šta god da se desi, ne smete izgubiti defanzivni skok, to je nešto što se ne prašta kod Izza. Njegov moto je “Players Play – Tough Players Win”. On ne odlučuje na početku sezone ko će koliko minuta imati na terenu, već ostavlja da se svi ravnopravno bore za minutažu. Izuzetno harizmatičan, veliki borac i neustrašiv trener. Samo jedna njegova izjava dovoljno govori o karakteru: „Igraćemo protiv bilo koga, bilo gde, bilo kada. Nebitno da li je jutro, podne ili veče, i totalno nebitno ko je preko puta nas“.

4. Jim Boeheim (Syracuse)

Veliki Jim Boeheim. Šta reći za čoveka koji ulazi u 38. godinu vođenja jednog tima nego da je živa legenda. Za tih 37 godina do sada, u čak 35 je imao 20+ pobeda, po čemu je apsolutni rekorder. Osim toga, drugi je po broju pobeda na večnoj listi trenera. Već smo spominjali broj NBA igrača koje je izbacio. I za sve te godine, uspeo je jedino 2003. da dođe do velikog trofeja, i to najviše zahvaljujući neverovatnoj dominaciji mlađanog frešmena, kasnije poznatog pod imenom Carmelo Anthony. Osim tog trijumfa, imao je i dva nestrećno izgubljena finala, 1996. protiv možda i najdominantnijeg tima Kentucky-ja u istoriji, i 1987. u fantastičnom i već mnogo puta pominjanom finalu protiv Indiane, za koju je dominirao sadašnji kolega Steve Alford sa 7 trojki, ali je ipak u istoriju ušao Keith Smart, kao strelac jednog od najspektakularnijih koševa u istoriji March Madness-a. Van terena, Boeheim je veliki humansta, učestvuje u ogromnom broju akcija za prikupljanje pomoći siromašnima i obolelima, osnovao je sopstvenu fondaciju za borbu protiv raka prostate, nakon što se i sam izborio sa njim 2001. godine.

Trademark Boeheima, a samim tim i Syracuse-a je igranje zone 2-3, bez obzira na protivnika, rezultat, doba dana ili činjenicu da se meč već završio. Neki kažu da igrači i u svlačionicu ulaze u neporemećenom rasporedu 2-3. Zona je na Syracuse-u usavršena, i zlobnici smatraju da je to jedini razlog Boeheimovog uspeha sa timom, ali odbranu Syracuse-a je najlakše skautirati jer bukvalno znate šta će igrati svih 40 minuta. Ali opet ne možete naći rešenje. Zbog svoje zone, Boeheim je postao deo nacionalnog tima Sjedinjenih država, i to još na Svetskom prvenstvu u Argentini 1990. kada su u USA Basketball-u shvatili da se ne mogu najbolje prilagoditi na zonske odbrane evropskih ekipa. Ipak, ni svo iskustvo Boeheima i tadašnjeg prvog trenera Krzyzewskog im nije pomoglo u duelu sa Draženom, Tonijem, Paljom, Vladetom, Jurijem, Žeksom, Zokijem Savićem i ekipom, ali to je već tema za rubriku „Sećanja“ ili „Nekad smo i mi znali“. Iz istih razloga, Boeheim je bio deo stručnog štaba reprezentacije i na OI 2008. i 2012. i SP 2010. gde nije bilo većih poteškoća za osvajanje zlata.

3. Bill Self (Kansas)

Ako želite instant uspeh i rezultate, pozovite Coach K-a. Ako želite najbolje igrače, pozovite Caliparija. Ako nemate nikakve igrače, a želite instant uspeh, pozovite Izza. Međutim, ako želite kompletnu uslugu i održavanje tradicije, sistema, uspeha, uz postizanje rezultata i pravljenje igrača – za vas nema boljeg čoveka od Billa Selfa. Self je prvi put na Kansas stigao taman na vreme da zameni Caliparija kao asistent u stručnom štabu Larry Browna, ali je odlaskom Browna i sam otišao na matični univerzitet Oklahoma St. kako bi radio sa Leonardom Hamiltonom. Samostalnu karijeru počinje na univerzitetu intrigantnog imena Oral Roberts, gde najgoru sezonu u istoriji preokreće u prvo pojavljivanje na NIT turniru u deset godina. Nakon što je podigao Oral Roberts iz pepela prelazi na Tulsu, gde obara školski rekord po broju pobeda u sezoni i odvodi ih na prvi Elite Eight u istoriji. Napredak u karijeri je usledio u vidu prelaska na Illinois, sa kojima uspeva da se ubaci na završne turnire i to kao značajan činilac, a uz to i da izbaci nekoliko NBA igrača, poput Franka Williamsa, Roberta Archibalda i Briana Cooka. Nakon što je regrutovao fantastičnu generaciju Illinoisa koju su predvodili Deron Williams, Dee Brown, Luther Head i James Augustine, odlučuje da iskoristi šansu i preuzme posao snova na Kansasu. Tu uspeva da izgradi sistem koji se sastoji u konstantnom učešću na završnim turnirima i isto tako konstantnom proizvodnjom kvalitetnih igrača. Tako je i Kansas postao konstanta NCAA košarke. 2008. godina, finale protiv Memphisa, promašana bacanja Rose-a i trojka Chalmersa ,sve su to najdraže uspomene u karijeri Billa Selfa koji je konačno doneo dugo čekani trofej u Kansas.

Self je jedan od najkompletnijih trenera u NCAA. Izuzetan takmičar i taktičar, čovek koji je usavršio Hi-Lo motion napad kojim koristi visinsku razliku igrača za dominaciju u reketu, ali i čovek koji ne robuje navikama već je spreman da prilagodi sopstveni stil igre protivniku, da iskoristi njegove slabosti, ali i da optimizira prednosti svojih igrača. Umesto da šablonski gura igrače u sistem, on sistem gradi oko igrača. Uz sve to je i odličan regruter, veliki proizvođač NBA prospekata i ne čudi što je najveća nada današnjice Andrew Wiggins odlučio da baš Selfu poveri svoj razvoj.

2. Rick Pitino (Louisville)

Da se ne bismo ponavljali, o Pitinu je već bilo dosta reči u jednom od ranijih postova.

1. Mike Krzyzewski  (Duke)

Stvarno najbolji. Statistički najjača karika – najviše pobeda u istoriji, 11 Final Fourova, 4 NCAA titule (takođe najviše u istoriji). Sasvim neočekivano, i najviše pobeda na završnim NCAA turnirima – 82. Coach K je jedan od samo tri aktivna trenera koji su uspeli da se pojave na F4 u 4 različite vremenske dekada (ostala dvojcu Boeheim i Pitino). Kad smo spominjali Boeheima kao veliki uspeh su navedene 20+ sezone. E pa Krzyzewski ima 12 sezona sa neverovatnih 30+ pobeda. Dete poljskih emigranata je trenersku  karijeru počeo 1974. sa samo 27 godina, kada je dobio posao pomoćnika u legendarnim Bob Knightovim Indiana Hoosiersima. Već sledeće godine se vraća na matični West Point kao prvi trener Army-ja. 1980. je prekretnica u modernoj istoriji koledž košarke. Mike Krzyzewski postaje trener Duke-a i počinje čarobna priča koja još uvek nije ispričana. Sa Bluedevilsima Coach K osvaja 13 ACC turnira, 11 puta odlazi na F4, igra 8 finala i uzima 4 trofeja (1991, 1992, 2001. i 2010.). Uz to, postaje dvostruki Basketball Times Coach of the Year (1986, 1997.), trostruki Naismith College Coach of the Year (1989, 1992. i 1999.), a osim gomile profesionalnih igrača izbacio je i čak deset prvih NCAA trenera koji su bili njegovi pomoćnici, a ako se tome doda i činjenica da je od 1979. na ovaj ili onaj način, deo USA nacionalnog tima, i da je pri tom učestvovao u osvajanju 2 olimpijska zlata kao prvi trener, još dva kao asistent (pri tom i ono čuveno zlato originalnog Dream Team-a), jednog zlata sa Svetskog prvenstva 2010. (uz bronze 1990. i 2006, ali ko još u Americi broji bronze?), može se reći da je Coach K uradio apsolutno sve u svojoj karijeri.

Mike Krzyzewski je pobednik, kako na terenu, tako i van njega. Gde god da radi širi pozitivan uticaj na svoje igrača, pri tom insistirajući na obrazovanju, poštovanju saigrača i protivnika i timskom radu. Deo kompleksa na Duke-u se čak naziva Coach K Center on Leadership & Ethics.  Timski duh je po njemu ključ uspeha. Čuvena je njegova često citirana izjava :“Košarkaški tim je kao pet prstiju na ruci. Ako ih sve spojite, dobićete pesnicu. Tako hoću da igrate“. Njegovi inspirativni govori pred važne mečeve dugo ostaju u mislima igrača, Coach K je veliki motivator i čovek spreman da svojom harizmom i pristupom natera igrače da bukvalno ginu za njega. U svom stilu kombinuje vojničku disciplinu i strogoću koju nosi još iz igračkih dana na West Pointu pod trenerom Knightom, ali i otvoren i iskren pristup i odnos sa igračima, kojima pristupa kao očinska figura i sa kojima ima poseban, individualan odnos. Njegov posao trenera ne završava se na parketu, često svojim igračima rešava porodične probleme ili im pomaže u školskim obavezama. 1990. godine nije dozvolio da se podigne pobednički baner pod svodove dvorane, sve dok svi seniorski igrači iz šampionskog tima nisu diplomirali. Sve što je postigao na Duke-u postigao je bez i jednog skandala, uz pomoć vrednog rada, posvećenosti i držanja visokih standarda na i van terena. Coach K, jednostavno najbolji.