Zdravo, ja sam Antoine. I ja sam zavisnik.

Možda ovo i nije najbolja uvodna fraza kojom želite da se predstavite nekome, osim ako niste na sastanku udruženja antialkoholičara, ali je gola istina. Ja jesam zavisnik. Zavisnik od NCAA košarke.

 basketball_junkie

 

Dijagnoza je uspostavljena davno, još pre nego što se reč „strim“ odomaćila u srpskom jeziku, kada je prozor u svet predstavljala satelitska antena toliko moćna da uhvati DSF, kada je najjeftiniji personalni računar koštao koliko golf trojka, a internet bio samo dobra ideja. Kao i svakog klinca koji je nakon decenije šutiranja lopte provalio da se ona može držati u ruci i, gle čuda, bacati u pravcu gvozdenog prstena (pogađanje istog je bila misaona imenica, da ne govorim o eventualnom prolasku lopte kroz isti), košarka je dugo za mene bila nešto mistično i tajnovito, kao simpatija u nižim razredima osnovne škole, za koju znam da postoji, znam da se o njoj priča, ali se plašim da pogledam u njenom pravcu. A onda, kada sam jednog dana skupio hrabrost i pogledao, nisam mogao da odvojim pogled. To traje i danas.

Malo po malo, koš po koš, meč po meč, počeo sam postepeno da gravitiram ka prekookeanskoj filozofiji košarke. Da se razumemo, ja obožavam da gledam evropsku košarku u kojoj se još ponekad može naći duh nekog starog virtuoza sa narandžastom loptom koji luta evroligaškim terenima, ali američka košarka je brzo baš zbog svoje nedostupnosti postala predmet mog interesovanja. Iako su se na programu mogle naći najrazličitiji prenosi i snimci košarkaških mečeva (pa čak i na nacionalnoj frekvenci!), moja pažnja je uvek bila usmerena ka satelitu i praćenju snimka meča Orlando – Šarlot uz iritantan komentar na krajnje nemelodičnom nemačkom jeziku. Emisija NBA Action sa top tenom je izazivala lučenje  iste količine serotonina i endorfina u mom telu kao i crtani film u 7 i 15 nekoliko godina ranije.

I taman kada sam pomislio da ću uz tadašnju simpatiju provesti ostatak života u harmoniji, život (u ovom slučaju metafora za DSF) mi je ponudio novu ljubav. U jednoj o emisija u poluvremenu nekog NBA meča prikazani su najzanimljiviji detalji sa finala NCAA turnira uz vest da je Henrik Rödl postao prvak sa univerzitetom North Carolina. Čekaj malo, kakve veze imaju univerzitet i košarka? Do tada, za mene je koledž bio ono što sam video u seriji Beverly Hills: dolazak kolima u školu, metalni ormari u hodnicima, jakne „koledžice“, nošenje knjiga dvema rukama prislonjene na grudi uz obavezno flertovanje sa svim osobama suprotnog pola na koje se usput naleti. Sada je to sve dobilo novu dimenziju – košarkašku. Ubrzo mi se popravilo znanje nemačkoj jezika, ili sam možda samo izgradio imunitet na njega, pa sam uspeo da saznam da su skoro svi američki košarkaši iz NBA lige bili na koledžu i igrali neku ligu koja se zove NCAA! Odmah sam zamislio Michaela Jordana kako stavlja svoje dve sveske u ormarić i žali se kolegi kako ga latino devojka pored koje sedi na časovima engleske književnosti uopšte ne primećuje… Period inkubacije je počeo.

Pročitajte i   Aračkinje baračkinje...

 

NCAA Basketball

Godina za godinom, tim za timom, idol za idolom, NCAA virus je nastavio da se širi dok  nije dostigao kritičnu masu. Napredak informacionih tehnologija je ubio i poslednju nadu za ozdravljenjem. Kao i kod svake bolesti, ne osećate simptome dok ne bude prekasno za njihovo neutralisanje. Kao i kod svake zavisnosti, ne čujete savete najbližih koji vam govore da imate problem već mislite kako ste neshvaćeni. Nema normalnijeg izgovora da odbijete izlazak sa prijateljima nego što je :“rado, ali veče sam planirao da provedem kod kuće uz iritirajuće nekvalitetni striming meča Fresno State – Morehead, možda drugi put.“ Mart bi donosio kulminaciju. Svakog marta bi, pod uticajem dvanaestočasovnog praćenja dešavanja na Martovskom ludilu i enormnih količina unetih grickalica i gaziranih pića u tom procesu, postajao neartikulisano, neispavano čudovište, krajnje nenaviknuto na dnevno svetlo i nesposobno za normalnu komunikaciju sa ljudskim rodom, osim ako se ona nije zasnivala na komentarisanju sinoćne partije krilnog centra Western Kentuckyja. Ostatak života može da sačeka april.

Koliko god sličnosti pokazivala, ova zavisnost se razlikuje od drugih iz jednog prostog razloga – ja NE ŽELIM da se izlečim!Štaviše, želim da u svoje ludilo povučem  što veći broj ljudi. Ovaj blog ima baš tu funkciju, da proširi virus koledž košarke kao maslačak svoje seme na košavi, pa gde se uhvati, uhvati se. Bitno je samo da se vrsta nastavi… U nastavku, pokušaću da običnom, nezaraženom čitaocu približim sistem takmičenja u univerzitetskoj košarci, kao i da načinim uvod u njenu kulminaciju – završni turnir NCAA lige koji je pred nama. Da li je moguće smisliti prikladniji naziv od Martovskog ludila (March Madness)?

 

Madness – neka ludilo počne!

 

crazy-duke-basketball-fan

Nakon (ne)uspešnog pokušaja predstavljanja, let’s cut to the chase: šta je to martovsko ludilo, a uz to i ne radi? Google kaže da na završnom NCAA turniru učestvuje 68 ekipa. Ok, jasno. NCAA liga se sastoji od 31 konferencije. Sve konferencije, osim Ivy League, igraju kvalifikacioni turnir čiji pobednik dobija pozivnicu za Martovsko ludilo. Ivy League je jedna uobražena, mala konferencija u kojoj igraju jedan Harvard i Yale i čiji predstavnici smatraju da je igranje turnira nepotreban gubitak vremena koje bolje da se utroši na cepanje protona ili nešto drugo što štreberi rade u slobodno vreme, pa kod njih ekipa sa najboljim skorom u regularnom delu ide na završni turnir. Ok, to je u redu, tako se dobije 31 ekipa na turniru. Šta je sa ostalih 37? Propozicije kažu da ostale ekipe bira takozvani Selection Committee kojeg čine predstavnici timova i konferencija koji se menjaju na svakih 5 godina. Taj dobri i pošteni Komitet po svojoj savesti bira ostale učesnike turnira i taj događaj se naziva Selection Sunday (ove sezone pada, gle slučajnosti, u nedelju, 17.3.). Članovi Komiteta koriste princip gospodina Mijagija (strogi, ali pravični) i rukovode se nekim principima u izboru timova, kako bi stvarno poziv dobili oni koji su ga i zaslužili. Pri tom se u obzir u glavnom gledaju RPI (Ratings Percentage Index) i SOS (Strenght Of Sheldule). RPI, ukratko, predstavlja indeks uspešnosti tima i izračunava se vrlo jednostavno, uz eventualnu upotrebu abakusa, na sledeći način: 25% procenta pobeda, 50% procenta pobeda protivnika i 25% procenta pobeda protivnikovih protivnika. Jednostavno, zar ne, kao kad pravite palačinke. Inače, jedna od životnih želja mi je da upoznam čoveka koji računa ovakve stvari za svih tristotinak timova u NCAA. SOS predstavlja snagu rasporeda, parametar koji je uveden kako se ne bi isto vrednovala pobeda protiv Duke-a i recimo Wichita State-a. Ne mogu nikako da nađem papirić na kojem sam zapisao formulu za njegovo izračunavanje, znam samo da se uzima nacionalni rang, RPI, mesto odigravanja mečeva, cena nafte na međunarodnom tržištu i period poluraspada ugljenikovog izotopa C-12. Ok, kada se ta jednostavna računica izvrši, kada se zaposli čovek koji će računati sve te RPI-jeve i SOS-ove sledeće sezone jer je čovek koji je to radio isekao vene digitronom i kada se odabere 37 timova koji su najviše zaslužili poziv, pravi se kostur turnira.

Pročitajte i   Time Out

Ekipe učesnice se dele u 4 geografska regiona, svaki sa minimum 16 ekipa, gde se dobri i pošteni Komitet trudi da na regionalnim turnirima učestvuju lokalne ekipe, odnosno poštuje se „geografski kodeks”. Ove godine regioni su East (domaćin regionalnog turnira je Washington), South (Arlington), West (LA) i Midwest (Indianapolis). Kako je  Komitetu već postalo pomalo dosadno, ponovo stupaju na scenu: svim timovima se dodeljuju statusi nosilaca, od 1 pa do 68. NCAA ne objavljuje listu nosilaca po brojevima, već deli timove na sledeći način: prva četiri nosioca se raspoređuju u 4 formirana regiona i dobijaju status regionalnih #1. Zatim se sledeća 4 tima raspoređuju u regione i postaju regionalni #2, i tako sve dok se ne rasporede svi timovi. Tako se u stvari dobijaju i četiri regiona sa ekipama rangiranim po jačini. U polufinalu turnira se sastaje pobednik regiona u kojem su bili najbolje plasirani timovi (tj. regularni #1, #5, #9,…) protiv pobednika “najslabijeg” regiona (u koji su smešteni regularni #4, #8, …), a u drugom polufinalu naravno “drugi” region po jačini protiv “trećeg”. Navodnici su neophodni što zbog ljudskog faktora koji određuje nosioce, to zbog veoma male razlike u kvalitetu vrhunskih NCAA ekipa. Nije vam jasno? Bez brige, posle deset godina ukapirate stvari. A onda obično promene format… Komitet se trudi da se na turnirima, ako je moguće, ne sastaju timovi iz istih konferencja sve do regionalnih finala, takođe i da se izbegnu “revanši” prošlogodišnjih mečeva. Komplikovano? Verujem da i u NCAA imaju u kancelariji stiker sa svim ovim pravilima, da se i oni ne pogube…

Format takmičenja:

 

The First Four: svrha ovog “predturnira” je da se 68 ekipa svede na 64 (4 regiona po 16 ekipa). Da ne bi sve bilo jednostavno, ovde se ne takmiči uvek 8 najslabijih ekipa, već 4 najslabija pobednika konferencijskih turnira i 4 najslabije ekipe koje je Komitet pozvao. (Da li se još uvek pitate otkud naziv Martovsko ludilo?) Ovde otpadaju prve 4 ekipe na turniru (u USA ove timove nazivaju “4 debele sestre” koje dobiju poziv na bal, ali niko ne želi da pleše sa njima). Datum odigravanja: 19-20. mart

Pročitajte i   Napad na zonu

The Second Round (“Runda 64”): regionalni #1 igra protiv regionalnog #16, #2 vs #15, … Time se dobija 8 ekipa po regionu, ukupno 32. Stvari polako dobijaju smisao… Datum odigravanja: 21-22. mart

The Third Round (“Runda 32”): pobednik meča #1-#16 iga protiv pobednika #8-#9, i tako u krug… Ostaje 16 ekipa. Datum odigravanja: 23-24. mart

The Regional Semi-finals (“Sweet Sixteen) i Regional Finals (“Elite Eight”): analogno prethodnoj rundi, ovi mečevi se igraju sve do regionalnih finala koji se igraju u gradu domaćinu regionalnog turnira (ovde se vodi računa o neutralnosti terena). Pobednici regionalnih turnira odlaze na veliki F4. Datum odigravanja: 28-31. mart

The Final Four: e ovo je već svima poznato. Ogromne arene ispunjene studentima (i  studentkinjama), roditeljima, komšijama, menadžerima, semankarima, skautima, najobičnijim navijačima… i ludilo na terenu. Superbowl u američkom fudbalu je najgledaniji sportski događaj u USA kad je u pitanju jedan meč, ali NCAA March madness nema premca kada su turniri u pitanju. Ove godine, F4 se igra od 6. do 8. aprila u Georgia Dome-u u Atlanti.

NCAA-2013-Final-Four

 

Toliko u prvom postu. Sledeće nedelje krećemo sa pričom o glavnim favoritima predstojećeg turnira.. Pozdrav do sledećeg čitanja, ’Toine

21 Comments

Add a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *