Ništa što se važnim može zvati nisam prespavao

Evo, pre malo više od mesec dana sam proslavio rođendan. Za te rođendane, j… mu mater, čovek nekako vazda svodi bilans dotadašnjeg života. Retko gde nađe da je u plusu. E, pa, drugari, ja sam jedan od retkih srećnika (ili sam nesvesni nesrećnik) koji ima svet i oblast u kojoj beleži pluseve. KOŠARKA.

Neeeeeee, ne brinite, neću o svojim košarkaškim danima. Makar ne o danima u kojima sam bio košarkaš. Pisaću o danima u kojima sam bio košarkaški gledalac. To su dani koji traju od mog najranijeg detinjstva, pa do sada, a to je ceo moj život, otkad imam sećanja.

Ja sam ona generacija koja nije imala sreće sa ratovima, jer smo odrastali uz slike preklanih vratova, popaljenih kuća i zgarišta; raseljenih, unesrećenih, uz ratove sa bivšom braćom… Ali sam imao sreću da gledam i zapamtim skoro sve što je najbolje u jugoslovenskoj, kasnije srpskoj i većinu toga najboljeg važnog za svetsku košarku.

 

1 (9)

Još se sećam tih prenosa na CRNO-BELIM TV-aparatima. Zadimljene sale u kojima je šest puta više gledalaca od projektovanog broja. Isprekidan promukli glas komentatora, pokojnog velikana Dragana Nikitovića ili Vladanka Stojakovića. Tad smo sedeli i gledali, a ja sam uvek pokušavao da zamislim koje su tačno boje nekih ekipa, pošto je sve bilo crno-belo. Ma, kad bolje razmislim, meni je i dan danas sve samo CRNO-BELO. 🙂 U neko doba dune vetar i zaljulja antenu na kojoj je neki metalni lavor (služio je kao pojačivač i svi su ga imali). Slika počne da igra i da se krivi, prolaze neke pruge, moj ćale skoči i lupi šamarčinu TV-u, uz obavezno: “Pa gde sad, majke ti ga nab…em”, a on se kao po komandi smiri. (Kasnije opet počnu smetnje i tako do kraja utakmice.) Keva mu tad kaže: “Nemoj da plašiš dete, čoveče, šta lupaš po kući”, ali on je više ne čuje, jer se utakmica nastavlja i, naravno, bolji prijem slike. To je početak osamdesetih i moje najranije detinjstvo, moja prva sećanja na košarku i to baš na utakmicu Šibenka-Partizan u Šibeniku. Kasnije sam imao priliku da igram u toj istoj hali. Razgledao sam je; bio je to moj povratak u detinjstvo, nešto kao vremeplov. Čudan osećaj; nije bila crno-bela i bila je manja nego što sam imao utisak kad sam bio dete. Stao sam na mesto gde je, i kad sam bio dete i sad kad sam tu, bio zapisnički sto. Mogao sam da vidim Moku iz mog detinjstva kako mlatara rukama. Moka je u tom trenutku uveliko već bio trener… Gomila čudnih emocija, košarke, detinjstva, vremena koje je protutnjalo, mnoge gurnulo u zaborav, mnoge u legendu… Vreme k’o vreme i košarka k’o košarka, nekom majka nekom maćeha. Nekome je davala suviše za malo kvaliteta, nekome premalo za mnogo kvaliteta, ali nam je svima davala i daje zadovoljstvo.

1 (5)

Kao kroz maglu se sećam – bio sam jako, jako mali u vremenu kad je Moka Slavnić igrao za Šibenku, Dražen Dalipagić za Partizan po drugi put, Krešimir Ćosić za Zadar, Dragan Kićanovic za reprezentaciju Jugoslavije. Sećam se i kako je pokojni Mirza Delibašić igrao za Real Madrid i za reprezentaciju… Složićete se, skoro sve što je vredelo do tog vremena, skoro sve što je pravilo ono na čemu mi gradimo duboko uverenje (koje i ja delim) da smo neverovatno predisponirani za košarku, kao i skoro svi balkanski narodi.

Pročitajte i   Kako je propao R'n'R..... i Košarka

Onda, na samom zalasku te generacije, pojavila se jedna druga sjajna generacija koja ipak nije dala sve što je mogla dati evropskoj i svetskoj košarci, posebno nije u smislu rezultata dala jugoslovenskoj košarci. Generacija čija je perjanica bio Dražen Petrović. On je bio u doba gorepomenutih nadolazeća zvezda, koja je kasnije spajala dve generacije – tu svoju, koju su činili i Grbović, Radović, Savović, Aca Petrović, i generaciju koja je strahovito velikim koracima dolazila na scenu i zastrašila ceo košarkaški svet.

Bila je to generacija koje se većina još seća, a svi su za nju verovatno čuli. O njima će se slušati dok je košarke. S razlogom. Dakle, generacija Dražena, Kukoča, Rađe, Divca, Danilovića, Paspalja, Đorđevića, Zdovca… Generacija koja je, po mišljenju ozbiljnih košarkaskih analitičara i stručnjaka, jedina mogla da dobije “dream team”. Lično mislim da smo protiv njih mogli da igramo ozbiljnu takmičarsku utakmicu. Zašto ne delim mišljenje o mogućnosti naše pobede, napisaću kasnije.

Ta generacija momaka je bila prejaka za sve na svetu sem za NBA zvezde. Neozbiljno je bilo gledati druge ekipe protiv nas. Kulminacija te generacije, koja je još uvek bila skoro u juniorskim godinama, je bila na EP u Zagrebu 1989. Brutalno su demonstrirali silu, osvojivši prvo mesto sa takvom lakoćom kakva je bila nezapamćena. Negde od pola utakmice, sve je postajalo egzibicija, ali bukvalno. Uspesi su se nastavili i na SP u Buenos Ajresu, ponovo lakim osvajanjem svetske titule.

Nažalost, to je bilo poslednje zajedničko odličje te reperezentacije, čiji se kvalitet više nikad neće ponoviti, ne nama, nego nikad nikome.

Kad shvatismo da više nismo braća i kad mi odrobijasmo “nepravedne i ničim izazvane sankcije”, a ostali podobijaše svoje nezavisne državice, uglavnom na krvi utemeljene, ono što je ostalo od evropskog dream team-a, a da je srpskog i crnogorskog roda, nastavilo je da hara Evropom i svetom.

1 (7)Možete li da zamislite koliko je jaka zajednička reprezentacija bila, kad je na EP u Atini na podijumu bila SRJ i Hrvatska, svaka za sebe. Od jedne se napravilo dve reprezentacije, koje su zauzele prvo i treće mesto. Obe sa tek završenim ratovima i rušenjima. Mi smo bili prvi, naravno.

Onda su usledile titule, titule, titule, Danilović, Divac, Bodiroga, Đorđević… protiv ostatka sveta. I nezaboravan trenutak u Indijanopolisu – strahovita dominacija već otpisane čete Karija Pešića.

I posle toga…

Ostatak znate, bar većina. Tumaranje tamnim hodnicima evropske i svetske košarke, pa svetla tačka u Turskoj i Poljskoj. Nastavak znate svi, nastavak tumaranja po mračnim hodnicima vrhunske košarke i eho jezivih dozivanja Divca, Danilovića, Bodiroge, Đorđevića i odazivanje Teodosića, Kešelja, Bjelice, Popovića, Krstića, Savanovića…

Pročitajte i   Kako je propao R'n'R..... i Košarka

1 (2)Imao sam neopisivu čast i sreću da budem u Istanbulu 1992. godine, kad je Partizan čuvenom trojkom Đorđevića raspršio dileme o tome ko je najdominantniji klub Evrope. Gledao sam Cibonu kad je bila dva puta za redom prvak Evrope, 1985. i 1986. Oba puta sa Draženom, Acom, Knegom, Nakićem… Gledao sam Jugoplastiku kad je tri puta za redom osvajala Evroligu, i to ’89, ‘90, ‘91… Sa ekipom u kojoj su brutalno dominirali Rađa, Kukoč, Duško Ivanović, Pavićević, Sretenović, ekipu kojom se proslavio Boža Maljković… Partizan je sledeće godine potvrdio neprikosnovenost ex-YU timova. Tu ekipu sigurno svi znate, da je ne navodim ovde. Pa sad zamislite koliko je jugoslovenska liga bila jaka. Da napomenem samo da u ovim ekipama nije bilo stranaca. Samo je u Jugoplastici epizodnu ulogu imao Ejvi Lester, koji je brzo otišao zbog prejake konkurencije.

1 (6)Još nešto. Mlađima je možda teško da poveruju, ali osamdesetih i početkom devedesetih, Evropa je s nestrpljenjem očekivala ko će da bude prvak Jugoslavije, jer će taj biti i prvak Evrope. Recimo, Cibona je igrala na nož s Partizanom, i gubila i dobijala, u godini kad je bez poraza osvojila Evroligu.

 

 

 

1 (8)Da ne bude da smo samo mi igrali košarku u Evropi, moram da pomenem sjajnu generaciju igrača Arisa, koji su činili okosnicu grčke reprezentacije, a činili su je Galis, Janakis, Fasulas, Kamburis, a u Arisu i Korfas. E, taj Galis je bio neverovatan košarkaš. Dražena je sabio u mišju rupu, a Dražena pobediti svejedno kad, gde i kako, bio je nadljudski podvig. Ta generacija uglavnom Arisovih igrača donela je prvu i to zlatnu medalju grčkoj košarci. Dotad su Grci bili u košarci nešto kao mi u fudbalu. Vidite, još traje taj talas koji su ovi igrači pokrenuli, sa manjim prekidima.

 

 

2Ne bi bilo pošteno ne pomenuti zastrašujuću reprezentaciju Litvanije, koju smo dobili teškom mukom u finalu EP u Atini 199. Tu generaciju Litvanaca su činili VELIKAN Sabonis, Kurtinaitis, Marčuljonis, Homicus… To su zlatne godine evropske košarke, koje se nikad neće ponoviti više, zbog ranog odlaska talentovanih, a i netalentovanih igrača u NBA.

A NBA… Imao sam sreću da u jednom vremenu koje je teško objašnjivo, gledam Medžika, Džabara, Birda, Džordana, Milera, Barklija, Stoktona, Hornaseka, Juinga, Kida, Pipena, Rodmana, Alena, Šeka, Robinsona… pa sve do današnjih Brajanta, Garneta, Djurenta, Entonija, Lebrona…

E, sad, neki delovi javnosti, pa i  stručne javnosti, misli da bi naša sjajna ex-YU generacija verovatno pobedila  Dream Team. Ja mislim da ne bi dobili nikad, ali da bi ih naterali da zapnu – bi sigurno. Morali bi da odigraju ozbiljnu utakmicu. Za to vreme je to bilo ravno pobedi, i u to vreme smo jedino mi to mogli. Evo zašto mislim da nikad ne bismo dobili, čak ni sa tom našom neverovatnom generacijom. Za SAD su igrali: Džordan, Medžik, Meloun, Stokton, Pipen, Dreksler, Leri Bird, Barkli, Juing, Robinson, Lajtner, Mulin… KO NJIH DA POBEDI I KAKO?

Pročitajte i   Kako je propao R'n'R..... i Košarka

1 (3)

I dok sam se spremao za proslavu rođendana, ovo što sam pisao mi je prolazilo kroz glavu. Negde sam u plusu, negde u minusu, uzimajući u obzir ceo život. Samo sam u košarci u neobjašnjivo velikom plusu. Sve što vredi i vredelo je, ja sam gledao. Bio sam svedok najslavnije srpske i jugoslovenske generacije. Bio sam svedok i njenom sunovratu i ponovnom rađanju kroz SCG, pa ponovnom posrtanju. Ono što želim da znate jeste da ću prisustvovati i ponovnom uzletanju srpske reprezentacije, pa taman i Duda otkazao.

Imao sam i imam užasno veliku privilegiju da sam gledao igrače koje će istorija pamtiti zauvek. Gledao sam i živeo u vreme koje je košarkaški od neprocenjive vrednosti. Igrao sam i gledao u Jazinama, Splitu, Zagrebu, Ljubljani. Bio i gledao košarku sa najvrelijih terena Evrope. Gledao igrače koji su pisali istoriju jugoslovenske, srpske i svetske košarke. Bio u situaciji da me u Jazinama sredovečni gospodin koji bi mi mogao otac biti, pokuša ubosti kišobranom (valjda je taj dan bila kiša u Zadru), samo zato što sam Srbin i što sam bio u trenerci i sastavu kluba koji je budući prvak Evrope. Znate one crne muške kišobrane sa metalnim, sjajnim šiljkom na vrhu? E, time. 🙂

1 (10)Takođe, imao sam sreću i čast da gledam Draženove treninge, treninge finti, kretnji, napada na koš pod uglom i šuterske treninge. Kad Dražen na treningu promaši, svi prisutni neprirodno zaćute, kao da se desila strašna, neočekivana stvar. Takav je Dražen bio igrač. Neprikosnoveno najbolji beli košarkaš ikad i verovatno jedan od najvećih srbomrzaca u košarci ikad.

Znam, možda suviše pišem o prošlim vremenima, no, suviše je toga što je zaboravljeno, a vredi da se zapamti. I ne prozivam mlađe, mlade ili sadašnje klince. Samo želim da vam približim vreme koje je nosilo mnogo romatike, entuzijazma, ambicije i optimizma. Vidite, sve je bilo drugačije nego danas, pa možda nije loše da vidite da postoji i druga strana života, ne samo komercijalna.

Ovaj blog ne pišem s idejom da se “puvam”. Pišem ga s idejom da klincima približim događaje, da ih vide iz ugla nekoga ko je živeo za i od košarke, da približim neopisivo veliki košarkaški kvalitet prošlih vremena, vremena koja skoro da nisu deo iste košarkaške civilizacije sa košarkom koju danas imamo.

 

Za neke događaje i ljude sam rođen prerano, ali za košarku sam rođen u pravo vreme. Ljudi su prolazni, košarka je večna.

Da skratim, rođaci, NIŠTA ŠTO SE VAŽNIM MOŽE ZVATI NISAM PRESPAVAO.

 

4 Comments

Add a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *