New kids on the block

Recruiting, ili na srpskom regrutovanje, vrbovanje, zapošljavanje, je jednostavna reč koja u NCAA svetu označava proces odabira kvalitetnih srednjoškolskih igrača i njihovo pristupanje univerzitetskom programu. U stvarnosti, recruiting je noćna mora skoro svakog trenera, jer podrazumeva više moljakanja, ubeđivanja i obećavanja nego u predizbornoj kampanji, a ne garantuje gotovo nikakvu korist ako se pogreši u izboru. Nema popravnog, igrač kojeg dovedete mora biti baš taj koji vam fali, jer nema zimskog prelaznog roka, pozajmice ili dovođenja slobodnih agenata. Ako pogrešite u recruitingu, popravni je tek sledeće sezone. Da ne ponavljamo priču da nikakvo podmićivanje, pokloni, novac ispod stola, posao za mamu, auto za tatu i slične stvari ne prolaze, ili bi bar trebalo da ne prolaze. Oni koji su gledali „Blue Chips“ znaju kroz šta sve jedan trener prolazi da bi obezbedio pismo namera srednjoškolske zvezde. Ali, ni to ne mora da znači da će zvezda zasijati i na univerzitetskom nebu. Štaviše, uglavnom i ne znači. U ovom tekstu će biti reći o nekim od najboljih recruiting klasa u istoriji koledž košarke, o zvezdama koje nikada nisu zasijale, ali i o onima koje su se pojavile niotkuda. Takođe, upoznaćemo i najveće nade ovogodišnje recruiting klase.

Blue chips

Izraz „blue chips“ nema nikakve veze sa gastronomijom i nije u pitanju specijalna vrsta plavog, tanko sečenog krompira, prženog u ulju dok ne dobije posebnu zlatno-zelenkastu patinu, a onda blago i nehajno začinjenog sveže mlevenim biberom i krupnom solju, serviranog sa slatko-kiselim majoneznim prelivom specifične teksture ukusa… khm, note to yourself: ne piši blog praznog stomaka. Dakle, blue chip nije čips. Izraz je preuzet iz sveta ekonomije, gde se pod pojmom „blue chip“ naziva sigurna investicija (obično stabilna i jaka kompanija) u koju se može uložiti bez ikakvog rizika. Košarkaški „blue chip“ je srednjoškolac za kojeg je gotovo sigurno da će svoju magiju preneti i u koledž košarku. Jednostavno rečeno, neko sa kime ne možete pogrešiti. Kao najbolja recruiting klasa u istoriji koledž košarke se najčešće navodi Fab Five generacija Michigana (Chris Webber, Juwan Howard, Jalen Rose, Jimmy King i Ray Jackson) koja je u potpunosti činila startnu petorku Wolverinesa koji su 1992. i 1993. došli do finala i oba puta poraženi, drugi put u već opisanoj „time out“ završnici C-Weba. Sada ćemo se skoncentrisati na najbolje recruiting klase „od bombardovanja na ovamo“:

15. Kansas State 2007.

  • Michael Beasley, 5 zvezdica, #1 regrut u klasi 2007,
  • Bill Walker, 5 zvezdica, #7 u klasi,
  • Dominique Sutton, 4 zvezdice, #105 u klasi,
  • Jacob Pullen, 3 zvezdice, nerangiran.

Od Boba Hugginsa se očekivalo da donese stari sjaj programu Kansas State-a, ali je veliki trener otišao na West Virginia-u, baš nakon što je regrutovao odličnu klasu freshmana. Većina ovih igrača je došlo na K-State baš da bi sarađivali sa Huggy Bear-om, pa je uprava Wildcatsa morala da dovede novo zvučno ime, i izbor je pao na Franka Martina. Michael Beasley je dominirao od samog početka, što se i očekivalo od najboljeg srednjoškolca u državi, a pridružio mu se i Bill Walker, pa je pod njihovim liderstvom Kansas State imao jako dobru sezonu, Beasley je postao najbolji igrač sezone, a dinamični duo je draftovan već na sledećem draftu. Šta se dalje dogodilo sa mentalnim sklopom Michaela Beasley-a autoru ovog teksta nije poznato. Od Jacoba Pullena se nije očekivalo da postane dominantan koledž igrač, ali je nesuđeno pojačanje Partizana upravo to i postao, procvetavši na Kansas State-u kao najbolji strelac tima u sezonama nakon Beasley-a i Walker-a. I sada ima jako dobru profesionalnu karijeru na klupi Barcelone.

14. Texas 2006.

  • Kevin Durant, 5 zvezdica, #2 u klasi 2006,
  • Damion James, 5 zvezdica, #17 u klasi,
  • D.J. Augustin, 4 zvezdice, #49 u klasi,
  • Justin Mason, 4 zvezdice, #86 u klasi,
  • Harrison Smith, 4 zvezdice, #96 u klasi,
  • Matt Hill, 3 zvezdice, #127 u klasi,
  • Dexter Pittman, 3 zvezdice, #150 u klasi.

Kvantitativno, jedna od najjačih klasa ikada. Kvalitativno – dovoljno je samo pogledati najboljeg među njima. Durant je naravno ukrao šou ostalima, postavši kao freshman najbolji igrač sezone u NCAA, ali nije uspeo da se dokopa zvanja prvog pika sledećeg NBA drafta, isključivo zbog dominacije Grega Odena u tim trenucima. NBA je čekao novog centra-superstara, a Oden je imao sve kvalifikacije za taj posao. Osim kolena, ali to je druga priča. James i Augustin su takođe uspeli da dođu do parčeta NBA kolača, kao i Dexter Pittman koji je iskočio iz senke, dok su se Mason i Smith nekako izgubili usput.  Mason je na kratko svratio do Švedske, posle mu se gubi svaki trag, dok je Smith uzdanica Gansos Salvajesa, giganta meksičke košarke. Longhornsi su u prvoj sezoni super-freshmena uspeli da dođu samo do druge runde NCAA turnira, da bi ih sledeće godine Augustin, James i Pittman doveli do Elite 8 runde.

13. Kansas 2008.

  • Marcus Morris, 4 zvezdice, #29 klase 2008,
  • Markieff Morris, 4 zvezdice, #49 u klasi,
  • Travis Releford, 4 zvezdice, #70 u klasi,
  • Tyshawn Taylor, 4 zvezdice, #77 u klasi,
  • Quintrell Thomas, 3 zvezdice, nerangiran,
  • Tyrone Appleton, transfer sa junior koledža
  • Mario Little, transfer sa junior koledža.

Iako nije imao nijednog regruta sa 5 zvezdica, Bill Self je od ove klase napravio fantastičan kolektiv koji je, što je najbitnije, odlično funkcionisao zajedno. Blizanci Morris su u dve sezone na koledžu predvodili Jayhawkse do Sweet 16 i Elite 8 runde, pre nego što su zajedno draftovani 2011. godine kao 13. i 14. pik i to je prvi put u istoriji NBA drafta da su dva blizanca draftovana sa dve susedne pozicije, i još je uz sve to bio četvrtak! Taylor i Releford su bili nosioci tima koji je igrao veliko finale sa favorizovanim Kentucky Wildcatsima 2012. godine. Nakon što su diplomirali krajem prošle sezone, Releford je završio u Belgiji, a Taylor se izborio za ugovor u Netsima. Za ostale se liste ni najbliži članovi familije nisu sigurni gde su i šta trenutno rade.

12. Illinois 2002.

  • Dee Brown, 5 zvezdica, #19 u klasi 2002,
  • Deron Williams, 4 zvezdice, #48 u klasi,
  • James Augustine, 3 zvezdice, #78 u klasi,
  • Aaron Spears, 3 zvezdice, #86 u klasi.

Koliko je sve u recruitingu relativno, pa i ocenjivanje talenta igrača sistemom zvezdica, pokazuje i primer Illinoisa iz 2002. godine, gde je budući NBA superstar Deron Williams upao kao tek 48. igrač u klasi i regrut sa 4 zvezdice, dok se za budućeg lidera tima promovisao Dee Brown, sa 5 Patrika. Ova ekipa freshmena je u stvari regrutovana od strane Billa Selfa, majstora za pronalazak fantastičnih regruta sa 3 ili 4 zvezdice, koji ih je nakon godinu dana prepustio Bruce Weberu otišavši u Kansas. Ekipa je sa novim trenerom postigla velike uspehe, 2004. godine su došli do Elite 8 runde, da bi sledeće sezone, pojačani Luther Head-om, oformili fantastičan trio bekova Williams/Brown/Head, dopunjen sazrelim Augustinom u reketu. Te sezone su porazili Louisville na Final Four-u i otišli u veliko finale, gde su poraženi od North Caroline. Dee Brown se nije dugo zadržao u NBA (trenutno član Rige), kao ni Augustine koji je sada uzdanica Khimki-ja.

11. Syracuse 2002.

  • Carmelo Anthony, 5 zvezdica, #2 u klasi,
  • Gerry McNamara, 4 zvezdice, #38 u klasi,
  • Billy Edelin, 3 zvezdice, nerangiran

Kvalitet pre kvantiteta. Ova klasa se sastoji od jednog regruta sa 5 zvezdica, jednog prosečnog četvorozvezdičnog i jednog koji je upao slučajno, možda i preko veze. I pored toga, ovo je postala jedna od najbitnijih klasa u istoriji koledž košarke, koja je zacementirala put one-and-done freshman senzacijama. Carmelo Anthony je odigrao nestvarno tu sezonu 2002/03, skoro sam donevši Jimu Boeheimu trofej koji je toliko dugo čekao. McNamara je bio neverovatan faktor iz drugog plana, uglavnom van linije za tri poena, bez kojeg sada verovatno ne bismo ni spominjali ovu generaciju Orangemena. Nakon osvajanja titule i odlaska Mela u svet profesionalizma, McNamara je odigrao još tri fantastične sezone za Syracuse, da bi se nakon par izleta po Evropi, penzionisao u 26. godini postavši deo Boeheimovog stručnog štaba. Billy Edelin je ostao poznat samo kao Billy Edelin, jedan od 12 koji su osvojili NCAA titulu.

10. Ohio State 2006.

  • Greg Oden, 5 zvezdica, #1 u klasi,
  • Daequan Cook, 5 zvezdica, #13 u klasi,
  • Mike Conley Jr, 5 zvezdica, #18 u klasi,
  • David Lighty, 4 zvezdice, #36 u klasi,
  • Othello Hunter, 3 zvezdice, nerangiran.

Ohio State Buckeyesi su specifična koledž ekipa koje se čak 11 puta pojavila na Final Four-u, ali je samo jednom uspela da osvoji trofej. Često ih nazivaju i „četvrti učesnik Final Foura“. Generacija 2006 je mogla da bude i nešto više od samo učesnika, ali je tim prepun freshmena poklekao na poslednjem koraku pred Florida Gatorsima. Greg Oden je u to vreme bio Shaquille O’Neil koledž košarke. Samo jedna sezona mu je bila dovoljna da izdominira toliko da ostavi iza sebe jednog Kevina Duranta na NBA draftu 2007. Ali snaga ove generacije nije toliko u Odenu, koliko u ostalim članovima. Mike Conley Jr. i Daequan Cook su takođe opravdali svoj srednjoškolski renome i došli do velike pozornice. David Lighty je iskoristio svoju ulogu sa klupe u prvim godinama, kasnije postavši i starter, da takođe utisne svoje prezime na dresu NBA ligaša, da bi danas predvodio ekipu Nanterre-a. Othello Hunter nije prošao kao puki epizodista, već je sebi uspeo da obezbedi NBA ugovor sa Hawksima, da bi sada bio član Montepaschi Siene. Da je kojim slučajem Oden uradio bar pola od onoga što su mu predviđali, ovo bi bila jedna od najboljih recruiting klasa u istoriji koledž košarke.

9. Butler 2008.

  • Gordon Hayward, 3 zvezdice, nerangiran,
  • Shelvin Mack, 3 zvezdice, nerangiran,
  • Ronald Nored, 3 zvezdice, nerangiran,
  • Garrett Butcher, 2 zvezdice, nerangiran.

Generacija Butler Bulldogsa 2008, iliti, „Kako ni iz čega napraviti nešto“. Dokaz da zvezdice u dosijeu ostaju samo zvezdice u dosijeu, a igrač se postaje samo na terenu. A na tom terenu su Butler Bulldogsi uradili nešto neverovatno – kao totalni autsajderi su se pojavili ne u jednom, nego u dva vezana finala NCAA turnira. Predvođeni fantastičnim duetom bekova Shelvin Mack i Gordon Hayward. Ni jedan od pomenute dvojce se nije pojavio na radaru powerhouse univerziteta, pa im je preostalo da svoju sudbinu potraže na malenom Butleru. A tamo je za njih čuo čitav košarkaški svet. Klasa freshmena 2008. je činila jezgro vicešampionskog tima Butlera u dve uzastopne godine. Predvođeni mladim trenerom Bradom Stevensom izgubili su finale u poslednjim sekundama meča protiv Duke-a 2010, a onda i još jedan meč svih mečeva, ovog puta u ludoj sezoni 2011. koju su neočekivano obeležili Connecticut Huskies-i i Kemba Walker. Mack i Hayward su našli NBA angažmane, a Ronald Nored je ostao samo dobar igrač iz drugog plana i nakon 4 godine na Butleru je batalio igranje i postao trener (trenutno u stručnom štabu Boston Celticsa, zadužen za razvoj igrača u razvojnoj ligi). Niti jedna ovako „slaba“ recruiting klasa nije postigla bolje rezultate na terenu od Butlera 2008.

8. Connecticut 2003.

  • Charlie Villanueva, 5 zvezdica, #5 u klasi 2003,
  • Josh Boone, 4 zvezdice, #54 u klasi,
  • Marcus Williams, 4 zvezdice, #61 u klasi,
  • Ryan Thompson, 3 zvezdice, nerangiran.

Vođa ovog tima UConn-a je bio Charlie Villanueva, koji se u poslednjem trenutku povukao sa NBA drafta kao srednjoškolska senzacija, i odlučio da odigra jednu sezonu kod trenera Jim Calhouna. Zajedno sa Joshom Boone-om činio je fantastičan tandem unutrašnjih igrača koji je nastavio ponosnu tradiciju odličnih blokera na Connecticut-u. Tačnije, zajedno sa Emekom Okaforom su činili najbolju blokersku ekipu u jednoj sezoni istoriji NCAA košarke. Te 2004. su i osvojili titulu, najviše zahvaljujući Okaforu, Villanuevi i Boone-u i fantastičnoj odbrani, ali i fantastičnom beku Marcusu Williamsu. Villanueva je ostao i sledeću sezonu u koledž košarcu pre odlaska u NBA, a Boone i Williams su predvodili Huskies-e u pohodu na Elite 8 u sezoni 2006. i bili deo jedne od najvećih senzacija u istoriji koledž košarke kada su pomogli George Mason univerzitetu da dođe do Final Foura. Villanueva je i dalje u NBA, Boone traži šansu kroz razvojnu ligu, Marcusa Williamsa su dobro zapamtili navijači Crvene Zvezde ove sezone, a  Ryan Thompson se vratio surfovanju u rodnoj Australiji.

7. North Carolina 2002.

  • Raymond Felton, 5 zvezdica, #3 u klasi 2002,
  • Rashad McCants, 5 zvezdica, #4 u klasi,
  • Sean May, 5 zvezdica, #9 u klasi.

Te 2002. godine North Carolina Tar Heelsi su pokupili 3 od 9 najboljih srednjoškolskih igrača u državi. Treba napomenuti da je ta klasa 2002. do danas ostala jedna od najboljih generacija u istoriji (Stoudemire, Carmelo, Chris Bosh, Shelden Williams, J.J. Redick, Andre Iguodala, Brandon Roy, Jarrett Jack između ostalih). Najbolji plejmejker, najbolji bek šuter i najbolji krilni centar te klase su završili u Severnoj Karolini. 2004. godine ekipu preuzima Roy Williams, a već sledeće godine tim totalno dominira koledž košarkom i osvaja titulu, a fantastični trio biva izabran u prvoj rundi drafta 2005. godine. Zašto je samo Felton uspeo da izgradi svoje ime u NBA svetu je druga priča. Rashad McCants polako postaje legenda NBADL razvojne lige, dok Sean May, nekada velika nada američke košarke, traži svoju sreću u gradu svetlosti.

6. Kentucky 2009.

  • John Wall, 5 zvezdica, #1 u klasi 2009,
  • DeMarcus Cousins, 5 zvezdica, #2 u klasi,
  • Daniel Orton, 5 zvezdica, #22 u klasi,
  • Eric Bledsoe, 5 zvezdica, #23 u klasi,
  • Jon Hood, 4 zvezdice, #40 u klasi.

Kada pričamo o čistom talentu i NBA potencijalu, ova klasa regruta nema premca među nabrojanim. Prva 4 igrača iz ove grupe su završila u prvoj rundi drafta 2010. godine, a Wall je bio prvi pik. Upravo ova klasa regruta predstavlja prvu Caliparijevu klasu na Kentucky-ju i početak je njegovog konstantno uspešnog recruitinga. Ne treba ni pominjati da su na Kentucky-ju dočekani kao nijedna klasa pre njih. Eric Bledsoe se odrekao uloge prvog pleja u korist Wall-a i počinjao na dvojci, dok je Orton odmarao Cousinsa i usput postao najbolji bloker tima. I pored tolikog talenta, poklekli su u elite 8 rundi, što je svakako bio neuspeh za najbolji tim u zemlji, bar na papiru. Upravo zbog toga ovo i nije najbolja klasa koju ćemo upoznati. I pored toga, oni su pioniri dobrog recruitinga Caliparija i Kentucky Wildcatsa, koje su vratili na mapu univerzitetske košarke. Velika četvorka je i dalje na platnom spisku NBA ligaša, a Jon Hood, nakon što je zbog povrede pauzirao jednu godinu, igra svoju seniorsku sezonu na Kentucky-ju.

5. Kansas 2005.

  • Julian Wright, 5 zvezdica, #8 u klasi 2005,
  • Mario Chalmers, 5 zvezdica, #12 u klasi,
  • Brandon Rush, 5 zvezdica, #13 u klasi,
  • Micah Downs, 4 zvezdice, #28 u klasi.

Klasa 2005 kansas Jayhawksa ostaje kao jedna od najboljih u istoriji ovog univerziteta, koji ima jednu od najboljih istorija u istoriji koledž košarke. Toliko o istorijskim činjenicama. Nakon par godina sazrevanja i upoznavanja, flertovanja sa Final Fourom, izgledalo je konačno da je 2008. godina njihova. Tim je ušao u sezonu kao najbolji u državi i polako je opravdavao sve prognoze došavši do Final Foura u laganom ritmu, i isto tako izbacivši North Carolinu u polufinalu. A u velikom finalu su se susreli sa Memphisom Johna Caliparija koji je uspešno predvodio Derrick Rose. Iako je u svojim rukama imao čitav meč, samim tim i čitavu sezonu, Rose promašuje oba slobodna bacanja na nekoliko sekundi do kraja i +3 za svoj tim, i daje priliku Chalmersu da postane strelac jednog od najspektakularnijih pogodaka u istoriji univerzitetske košarke. U produžetku koji je usledio Memphis nije imao šanse, i Kansas Jayhawksi su vratili titulu u Lawrence. Sva četvorica regruta su završila u NBA, Chalmers i Rush su i dalje tamo, Wright je završio u Rusiji, a Micah Downs je nakon sezone na Kansasu prešao na Gonzagu, i preko NBA lige došao do Budivelnika.

4. Kentucky 2010.

  • Enes Kanter, 5 zvezdica, #3 u klasi 2010,
  • Brandon Knight, 5 zvezdica, #6 u klasi,
  • Terrence Jones, 5 zvezdica, #13 u klasi,
  • Doron Lamb, 5 zvezdica, #21 u klasi,
  • Stacey Poole, 4 zvezdice, #33 u klasi.

Iako najbolje rangirani regrut u klasi, Enes Kanter, nikada nije zaigrao koledž košarku zbog već pomenutog slučaja „profesionalizma“, ova zvezdicama natrpana klasa regruta ostaje jedna od najboljih u poslednjih desetak i više godina. Brandon Knight je preuzeo ulogu lidera tima, nakon što je skoro čitava klasa 2009. završila u NBA, a Jones i Lamb su upotpunili jezgro ekipe koja je došla do Final Foura 2011. godine, prvog F4 za Kentucky nakon 12 godina. Kanter, koji nije smeo da igra, ali je trenirao sa timom, je završio na NBA draftu, kao i Brandon Knight, Stacey Poole je prešao na Georgia Tech, gde se i danas nalazi, a Terrence Jones i Doron Lamb su odigrali još jednu koledž sezonu, i postali šampioni, pre nego što su i oni završili u najjačoj ligi.

Pročitajte i   Više od igre

3. North Carolina 2006.

  • Brandan Wright, 5 zvezdica, #3 u klasi 2006,
  • Wayne Ellington, 5 zvezdica, #8 u klasi,
  • Ty Lawson, 5 zvezdica, #9 u klasi,
  • Alex Stepheson, 4 zvezdice, #41 u klasi,
  • Deon Thompson, 4 zvezdice, #72 u klasi,
  • William Graves, 3 zvezdice, #105 u klasi.

Kao i 2002. i ove 2006. North Carolina Tar Heelsi su promenili čitav tim i doneli svežu krv, i to ekstra talentovanu svežu krv. Lawson je bio najbrži plej u ligi, Ellington jedan od najboljih čistih šutera, a Wright je doneo neverovatan atleticizam i visinu na postu. Thompson, Stepheson i Graves su se odlično uklopili i imali važnu ulogu iz drugog plana. Već u prvoj sezoni novog tima, North Carolina stiže do Elite 8 runde. Brandan Wright odlazi u NBA, a ostatak tima naredne sezone dolazi do Final Foura i gubi od Kansasa (recruiting klasa 2005 o kojoj smo već pričali). Svi igrači ostaju na okupu i sledeće sezone, kada predvođeni seniorom Tyler Hansbrough-om, konačno uspevaju da dođu do finala i u njemi počiste Michigan State. I pored uspeha u NCAA, u NBA se i nisu mnogo pokazali. Lawson je uspeo da se izbori za mesto startera u Nuggetsima, Wayne Ellington je, u najboljem slučaju, igrač zadatka u Mavericsima, a Brandan Wright je ostao upamćen kao draft bust. Deon Thompson je uspeo da odigra par sezona u NBA da bi na kraju završio u Bayernu, a Alexa Stephesona je put odveo u Olimpiju iz Ljubljane, dok je Graves završio u Argentini. Premalo profesionalnog uspeha za ovako dobre koledž igrače.

2. Florida 2004.

  • Corey Brewer, 4 zvezdice, #31 u klasi 2004,
  • Al Horford, 4 zvezdice, #36 u klasi,
  • Joakim Noah, 4 zvezdice, #75 u klasi,
  • Taurean Green, 3 zvezdice, #105 u klasi.

Randolph Morris, Robert Swift, Demarcus Nelson, Jawann McClellan, Marquise Gray, Ron Steele, Juan Palacios. Ako izuzmemo Nelsona koji nam stalno iskače pred očima kao klovn iz kutije, za koliko od ovih igrača ste zaista čuli? Da li znate gde sada igraju? E, pa svi oni su bili regruti sa 5 zvezdica klase 2004. I svima im se predviđala svetlija budućnost od gorenavedenih regruta Gatorsa. Florida nije imala nijednog sa pet zvezdica. Ali je ugrabila jednu od najboljih klasa ikada. I to šampionsku. Na putu do titule te 2006. godine, Gatorsi su dobili 5 od 6 protivnika na turniru sa dvocifrenom razlikom, računajući i čišćenje UCLA u finalu sa 16 razlike. A onda se desilo nešto što se zaista retko dešava u koledž košarci: kompletna klasa se vratila i sledeće sezone kako bi branila titulu. I odbranili su je, isto tako impresivno. Tako je ova recruiting klasa bez i jednog igrača sa 5 zvezdica postala prva generacija posle Duke-a 1990. koja je odbranila nacionalnu titulu. Horford, Noah i Brewer su izabrani u prvoj rundi drafta 2007, Green u drugoj rundi kao 22 pik, ali se nije mnogo zadržao u NBA i sada je uzdanica Limoges-a. Ako se gleda činjenica sa koliko očekivanja su stigli u NCAA i šta su sve tamo postigli, verovatno najbolja recruiting klasa u istoriji koledž košarke.

1. Kentucky 2011.

  • Anthony Davis, 5 zvezdica, #2 u klasi 2011,
  • Michael Kidd-Gilchrist, 5 zvezdica, #3 u klasi,
  • Marquis Teague, 5 zvezdica, #5 u klasi,
  • Kyle Wiltjer, 5 zvezdica, #22 u klasi.

Previše talenta da bi bilo ko bio bolji, bar u poslednjih 15-ak godina. Ponovo je Calipari pokupio kajmak srednjoškolske košarke, ovoga puta su kod njega završila trojca od pet najboljih igrača u državi, što se nikada pre nije dogodilo. I ko je mogao očekivati išta manje od totalne dominacije. Dominacije u skoku, u odbrani, u napadu, u bukvalno svim segmentima igre. Za ovu ekipu Kentucky Wildcatsa se pričalo da bi bez problema mogla da izađe na crtu većini NBA timova, a da siroti Netsi (u to vreme siroti) ne bi imali šta da traže u duelu protiv njih. I zaista su izgledali kao grupa srednjoškolaca koja je upala na čas fizičkog IV-2. Izjednačili su rekord sa 38 pobeda u regularnoj sezoni (koji je do tada držao bivši Caliparijev tim Memphis), Anthony Davis je na sve načine obeležio sezonu, osvojivši sve nagrade za najboljeg igrača sezone (u NCAA ih ima čak 6), postavio NCAA rekord po broju blokada za freshmana, bio izabran u All-American prvi tim i postao MVP Final Foura. Prva trojica i dalje grade ime u najjačoj ligi, a Wiltjer je zbog prejake konkurencije prešao na Gonzagu. Za sada, ovo ostaje najjača i najdominantnija klasa regruta u poslednjih 15 godina. Kažem za sada, jer je Calipari po ko zna koji put napravio odličnu klasu i ove sezone, sa čak 5 od 9 najboljih regruta.

Srednjoškolske zvezdice

Svaka nova srednjoškolska klasa ima svog novog Jordana, novog Birda i novog Shaqa. Neki od njih postanu u najboljem slučaju Carmelo Anthony i Chris Bosh, ali velika većina novih jordana biva prinuđena da za hleb zarađuje u kotlinama Anadolije, Irana ili između dva glečera u Finskoj. Slava često odnosi više nego što donosi, pogotovo ako ste klinac koji tek prikuplja papire za vađenje lične karte. Upoznajte neke od srednjoškolaca koji su svojevremeno digli košarkašku Ameriku na noge:

11. Pete Maravich, klasa 1966.

Pitanje je koliko bi nas uopšte čulo za Pistol Pete-a da ga svojevremeno otac nije doveo na LSU koji je predvodio kao glavni trener. Za Maravicha su prve saznale njegove komšije, koje su se čudile odakle toliko upornosti i volje jednom klincu da satima usavršava dribling, finte i šut, ponavljajući jednu istu vežbu u nedogled. I to dok je još bio u osnovnoj. Pričalo se da je još kao osmak igrao za srednjoškolsku ekipu iz svog komšiluka i da je bio previše dominantan. U trećoj godini srednje škole se usmeno obavezao North Carolina Tar Heelsima, dok je tata bio pomoćni trener, ali je ipak pošao za ocem koji je dobio posao glavnog trenera Louisiana State-a.

Da li je ispunio očekivanja? U svakom slučaju da. Ne samo po broju poena koje je postigao u dresu Tigersa, njegov rekord od 3.667 poena uz prosek od 44.2 poena po meču verovatno nikada neće biti oboren, već zbog načina na koji je te poene postizao. Pistol Pit je jedan od prvih igrača koji je potezima privlačio publiku. Navijači više nisu dolazili da gledaju meč, dolazili su da gledaju njega. Njegova dodavanja, finte, trik šutevi su zaista bili godinama ispred svog vremena. Ipak, zbog načina na koji je igrao, Maravich nikada nije smatran timskim igračem i nikada nije osvojio, niti bio blizu osvajanja titule. Čak nikada nije ni zaigrao na završnom NCAA turniru. Dugo je tražio sebe na terenu i van njega, i konačno se pronašao u Hrišćanstvu. Izjavio je kako žele da ga ljudi pamte kao dobrog hrišćanina, a ne kao dobrog košarkaša. Pit Maravich je preminuo u 40. godini, na terenu, sa loptom u rukama od posledica urođene srčane mane.

10. Tamir Goodman, klasa 2000.

Tamir ko? Nekoliko meseci nakon što je Sports Illustrated u februaru 1999. proglasio Goodmana „Jevrejskim Džordanom“, kompletne Sjedinjene države su počele da pričaju o novom košarkaškom čudu. Cela priča nije imala toliko veze sa njegovim kvalitetima, iako je Goodman pokazivao veliki talenat u šutu, odbrani, zakucavanjima, već je više bila bazirana na njegovoj posvećenosti veri, njegovim svakodnevnim 11-časovnim izučavanjima vere i molitvama, odbijanjima da ima bilo kakav fizički napor subotom, kao i nošenjem kippah-a (jevrejske kape) na mečevima. I pored svega toga, Maryland mu je ponudio stipendiju.

Goodman nikada nije otišao na Maryland. Pritisak je jednostavno bio preveliki. Priča se da je nedeljno dobijao oko 700 zahteva novinara željnih ekskluzivnih intervjua. Umesto Marylanda izabro je Towson State, ali ni tamo nije izdržao duže od jedne sezone i napustio je tim nakon što ga je novi trener nazvao „ješom“. Ostvario je svoj san da zaigra u Izraelu potpisavši za Makabi, kasnije je proveo nekoliko sezona na pozajmicama pre nego što je pristupio izraelskoj vojsci. Ubrzo je i definitivno rekao zbogom košarci nakon višestrukih problema sa povredama. Ako se njegov usmeh ne meri poenima, već odanošću veri, onda je sigurno uspeo u životu.

9. Moses Malone, klasa 1974.

Moses je bio avangarda. Ok, nije baš prvi igrač koji je direktno iz srednje škole otišao u profesionalce, gomila igrača je to učinila 40-ih i 50-ih godina prošlog veka, ali je Malone prvi koji je u NBA nešto značio. Darryl Dawkins i Bill Willoughby su isto učinili godinu dana kasnije, ali nisu imali ni delić Malone-ovog uspeha. Dvadeset godina nakon toga, nijedan šrednjoškolac nije biran na draftu.

Ne postoji koledž koji nije želeo Mosesa koji je briljirao u srednjoškolskoj košarci. Nakon mnoštva poseta, Malone se odličio za lokalni Maryland, ali se tamo zadržao svega nekoliko dana, nakon što je završio u tadašnjoj ABA ligi i dresu Utah Starsa, za tada neverovatan ugovor od 3 miliona $ za pet godina. Kao ruki u najjačoj ligi je postizao prosečno 18 poena i imao 14 skokova. Sada Malone-a znamo kao jednog od 50 najboljih u istoriji NBA, izuzetnog post igrača i možda i najboljeg ofanzivnog skakača ikada. Trostruki MVP lige i šampion sa Sixersima. Karijera mu je dočekala punoletstvo, a na njenom kraju je završio u top 10 u mnogim kategorijama, uključujući poene i skokove.

Pritisak koji se nameće mladim talentima je slomio mnogo karijera pre nego što su i uopšte počele, ali ne i Mosesa Malone-a. Svojevremeno je dao izjavu u magazinu Playboy: „Pritisak? Kakav pritisak? Bilo je zabavno! Putovao sam svaki put kada sam bio slobodan. Posetio sam najmanje 26 univerziteta. Odrastao sam verujući da je Petersburg, Virginia najbolji deo sveta, ali kada sam počeo da posećujem druge koledže, shvatio sam da je Petersburg samo mali deo sveta koji sam video. To nije promenilo moje mišljenje o rodnom gradu, ali sam shvatio koliko se čarobnih mesta nalazi svuda oko mene, a ja ih nikad ne bih video da nisam uzeo košarkašku loptu u ruke.“

8. Rick Mount, klasa 1966.

Indiana = košarka, pričali smo već o tome. Ljudima u ovoj državi nije potreban film „Hoosiers“ – oni ga žive. Ali kada biste morali pričom o jednoj karijeri da ispričate priču o Indiani, to verovatno ne bi bila priča o Steve Alfordu, Gregu Odenu, niti o Oscaru Robertsonu. To bi bila priča o Ricku „The Rocket“ Mount-u.

Februara 1966. Rick Mount je postao prvi srednjoškolski sportista koji se našao na naslovnim koricama najprestižnijeg sportskog časopisa – Sports Illustrated-a. To je bio trenutak kada je cela nacija upoznala momka o kojem su u Indiani već sve znali. Rick je igrao na gotovo svim pozicijama tokom svoje srednjoškolske karijere, i svake sezone je postizao preko 30 poena u proseku, i to mnogo pre nego što je iko pomislio da ižvrlja teren linijama za tri poena. Svojim igrama je privukao publiku – u jednom meču je zbog njega došlo preko 10.000 ljudi, a škola je samo od ulaznica mogla da priušti sebi novi autobus. Mount je na tom meču postigao 57 poena. Srednju školu je završio kao najbolji strelac u istoriji države Indiana i uputio se na obližnji Purdue univerzitet.

Predvodio je Boilermakerse do finala prvenstva u svojoj trećoj sezoni, u 72 meča na koledžu je završio sa dvocifrenim brojem poena, a u 46 od njih je zabeležio 30+ partije. Postigao je 61 poen protiv šampiona konferencije Iowa-e u seniorskoj sezoni (pedantni fanovi su ustanovili da bi sa linijom za tri poena to u stvari bilo 74 poena). Ali opet, nikada nije postao najbolji igrač sezone, zahvaljujući najviše Lew Alcindor-u i Pete Maravich-u. Imao je solidnu profesionalnu karijeru, ali ništa više od toga. Prvi srednjoškolac na koricama ostao je poznat posle svih ovih godina samo u Indiani.

7. Kenny Anderson, klasa 1990.

Slava se u New Yorku stiče na drugačiji način. Sve je to lepo ako ste dobar i uzoran đak, najbolji igrač srednjoškolaskog tima koji ne propušta nijedan trening i uvek daje svoj maksimum, ali da bi vas stvarno cenili u Velikoj jabuci, morate biti najbolji tamo gde je najteže – na uličnom terenu. Svaka čast Pearlu Washingtonu, Nate Archibaldu, Lloyd Danielsu i Earlu „The Goat“ Manigaultu, ali Kenny the Kid je bio zvezda među zvezdama.

Još dok je skupljao knjige za šesti razred, Kenny-ja su primetili koledž skauti, dok je igrao basket ispred zgrade sa odraslim momcima duplo većim od njega. U srednjoj školi je proglašen najboljim sofomorom u državi, opet od strane famoznog Sports Illustrate-a. Često je znao da nakon odigranog meča za srednjoškolski tim izađe na basket u kraju i tamo se zadrži do kasno u noć. Kada je završio sa srednjom školom, već je bio jedini trostruki All-American od vremena Lew Alcindora i najbolji strelac svoje države svih vremena. Pravu biku za njegov potpis dobila je Georgia Tech. Već kao freshman je predvodio svoj univerzitet do Final Foura, a nakon druge godine je dovoljno sazreo da se nađe na NBA draftu i postane najmlađi igrač lige u tom trenutku. U Netsima je nastavio sa fantastičnim partijama, ali nakon pet sezona u New Jersey-u, karijera je polako počela da bledi. Odigrao je 15 NBA sezona za 9 različitih timova. New York još uvek traži novog Kenny Andersona. Stephon Marbury i Sebastian Telfair su bili najbliži, Telfair je čak oborio Kenny-jev rekord po broju poena, ali su i jedan i drugi doživeli sličnu profesionalnu sudbinu kao i The Kid.

6. Kobe Bryant, klasa1996.

Uz dužno poštovanje svih onih zvezda koje su preskočile koledž i direktno iz srednjoškolske klupe se našle na najjačoj sceni, poput Kevina Garnetta, Tysona Chandlera ili Dwighta Howarda, Kobe je ipak bio neki drugi svet. Srednjoškolski igrači od 2006. više ne mogu direktno u NBA, jer se smatra da nisu dovoljno spremni. Kobe je bio. Pažnju na sebe je skrenuo oborivši rekord Wilta Chamberlaina i postavši najbolji srednjoškolski strelac u istoriji države Pennsylvania, prosečno postizavši 30 poena po meču. Pažnju NBA skauta je definitivno zadobio kada se kao senior pojavio na treningu Sixersa, odigravši bez ikakvih problema 1 na 1 sa profesionalcima. Nacionalnu pažnju je stekao kada je odveo R&B senzaciju Brandy Norwood na malu maturu. Sve to je uticalo da se Kobe pojavi direktno u NBA preskočivši koledž, na žalost Duke Bluedevilsa, gde bi po sopstvenom priznanju završio.

Kobe je postao jedan od najboljih ikada. Mnogi će reći „drugi najbolji ikada”. Sa 18 godina je osvojio takmičenje u zakucavanju, nakon toga je postao MVP, šampion, nosilac zlata sa olimpijskih igara, drugi najbolji strelac na jednom meču sa 81 poenom protiv Raptorsa i trenutno 4. najbolji strelac u istoriji lige (preskočivši ponovo Chamberlaina). Ono što je možda najimpresivnije je da nikada nije bežao od etikete novog Jordana. Nikada neće biti novog MJ-a, ali isto tako nikada neće biti ni novog Kobe-a.

5. Ralph Sampson, klasa 1979.

Visoki igrači su oduvek bili predmet visokih očekivanja, ali i karika koja nedostaje u modernoj košarci. I danas, lakše je naći „novog Jordana” nego „novog Hakeema”. Svojevremeno, Ralph Sampson je bio najviši od svih. Mnogi su bili spremni da se opklade da će biti i najbolji.

1979. godine je bilo teško probiti se pored Isaiah Thomasa, Dominique Wilkinsa i Jamesa Worhy-ja do fokusa javnosti ako ste srednjoškolski košarkaš, osim u slučaju da ste srednjoškolski košarkaš sa 221cm i 30 poena i 19 skokova u proseku. Ralph Sampson nije bio čak ni običan div pod košem, spreman da zakuca iz mesta ili smečuje šut protivnika, Ralph je bio div koji je znao da dribla, prenosi loptu, dodaje i istrčava kontre. Uleteo je u svet koledž košarke godinu dana nakon što je Magic Johnson pokazao da dvometraši i te kako znaju sa loptom. Sampsonove veštine su u tom trenutku izgledale još superiornije. Iako mu je ponuđeno pregršt školarina, odabrao je obližnji univerzitet Virginia.

Pročitajte i   Sunce tuđeg neba

Istorija govori da je Ralph Sampson jedan od dva igrača koji su tri godine osvajali naziv najboljeg igrača sezone, prvi pik na draftu i NBA all-star. Ali je pitanje koliko je zaista ispunio svoje proročanstvo. Na koledžu je odigrao samo jedan Final four, a NBA karijera je prerano prekinuta zbog brojnih povreda. Premalo za igrača koji je toliko obećavao. Jay Bilas, sada poznati analitičar na ESPN-u, a u Sampsonovo vreme centar Duke-a, je odlično opisao dominaciju: „Promenio je celu igru. Celu igru. To je bilo kao da igrate protiv svog oca u dvorištu. Niste imali priliku. U našem duelu sam ga ograničio na 36 poena i sve vreme sam mislio kako sam uradio odličan posao“.

4. Allen Iverson, klasa 1993.

AI je još kao srednjoškolac punio novinske pasuse. Ali, ne zbog ubistvenog krosovera. Predvodivši svoju školu do nacionalne titule kao plejmejker košarkaškog i kvorterbek fudbalskog tima, Allen Iverson je postao legenda države Virginia. Ali tokom seniorske sezone je postao i naširoko poznat, nakon što je tokom jedne rasno motivisane tuče pogodio ženu u glavu stolicom. Poslat je u zatvor, određena mu je kazna od pet godina, i samo je pomilovanje guvernera spasilo jednu fantastičnu košarkašku karijeru. Allenova majka je uspela da ubedi Johna Thompsona III da njen sin zaslužuje novu šansu, koju je i dobio na Georgetownu.

Svi danas znaju za legendarnog The Answera. All American i najbolji defanzivac na koledžu, prvi pik drafta, najbolji strelac NBA lige, MVP i verovatni Hall-of-famer. Jedan od najbržih igrača ikada i možda i najbolji igrač u istoriji košarke (uz Bob Cousy-ja i Isaiah Thomasa) ako poredite kvalitet sa visinom. Allen Iverson će zauvek ostati Odgovor, nadimak koji je dobio po ulasku u NBA nakon što se pokazalo da je odgovor na sve probleme koje su Sixersi imali do njegovog dolaska. Ali ostaje pitanje kolika bi praznina postojala u današnjoj košarci da je AI završio kako veliki broj talentovanih tamnoputih igrača na kraju i završi.

3. Wilt Chamberlain, klasa 1954.

Bilo je visokih igrača i pre njega, ali niko nije bio kao On. Superioran atleta, čija je igra bila decenijama ispred svog vremena, Wilt je kombinovao fiičku snagu, visinu, tehniku i talenat kao niko pre, a verovatno ni posle njega. Sa 10 godina je već imao 183cm i kao da nikada nije prestao da raste, došavši do 211 na maloj maturi. Bio je nazaustavljiv, doneo školi dve vezane nacionalne titule, postizavši pri tom 37 poena u proseku, a kad mu je bio dan bez problema bi ubacivao i po 70-ak poena. Svaka škola u državi ga je htela, on je izabrao Kansas.

Wilt je napravio prekretnicu u košarci, vrlo brzo postavivši rekorde u broju poena, skokova i procentima šuta. U debiju na Kansasu je imao 52 poena i 31 skok. Koledž mu je vrlo brzo dosadio, za samo dve sezone je postigao 1433 poena i 877 skokova, pa je nakon dve godine studiranja proveo i sezonu sa Harlem Globetrottersima, da bi konačno došao u NBA. Ostaće zauvek najviše upamćen po partiji sa 100 postignutih poena. Njegova dominacija je rezultirala promenama pravila igre, kako bi ostali dobili bar neku šansu. Između ostalog, zbog njega je uvedena ofanzivna silazna putanja, zabranjeno ubacivanje lopte u igru preko table, ali najspektakularnija promena je ta da je zabranjeno igraču koji izvodi slobodna bacanja da pređe liniju slobodnjaka pre nego što lopta pogodi koš. Razlog: Wilt je bio loš izvođač slobodnih bacanja, ali je imao stoprocentan učinak sa penala. Jednostavno, bilo mu je lakše da se iz kratkog zaleta odrazi sa linije i zakuca nego da pogodi slobodno bacanje.

2. LeBron James, klasa 2003.

Nikada pre nije postojao igrač za kojeg se znalo da neće ići na koledž kao što je to u slučaju LeBrona. Imao je sreću da se pojavi na vrhuncu odlaženja u NBA direktno iz srednje škole i umalo je postao najmlađi igrač ikada u najjačoj ligi, ali je NBA odbila njegov zahtev da se pojavi na draftu nakon treće godine srednje škole. Već nakon druge sezone je proglašen najboljim igračem države Ohio, što nikome ranije nije pošlo za rukom. Kao freshman je postizao 20 poena po meču. Opet je Sports Illustrated odigrao veliku ulogu u njegovoj slavi kada ga je nakon treće godine srednje škole postavio na naslovnicu sa natpisom „Izabrani“ (The Chosen One). Koledž više nije bio ni opcija. NBA liga je čekala svog izabranog.

Rookie sezone, najbolji strelac, MVP, višestruki All-Star, šampion, … sve to govori da je sa pravom toliko uzdizan u srednjoškolskim danima. A i on je mogao lako da ostane bez košarke, ili, bolje rečeno, košarka je lako mogla da ostane bez njega, jer je kao srednjoškolac bio fantastičan wide receiver i mnogi su ga pre videli u NFL nego u NBA ligi. LeBron i dalje ispisuje svoju košarkašku priču, i izgleda da će ona potrajati još dugo. Ostaje pitanje da li je njegova Supermen generacija, ramena poput olimpijskog šampiona u bacanju kladiva, fizičkih mogućnosti elitnog marinca i izdržljivosti etiopskog maratonca promenila igru, ili je samo oportunistički iskoristila svoju šansu u košarci koja je i onako bila osuđena na odstranjivanje duha. Činjenica je da košarka danas nije košaka od pre 20-ak godina. Klinci koji danas odrastaju uz LeBrona i ne znaju za bolje, kao što se ni mi nismo sećali Wilta, Jerry Westa, Juliusa i mnogih drugih. Za autora ovog teksta, košarka je umrla krajem devedesetih, a LeBron će zauvek ostati LeBrick, ma koliko MVP titula osvojio. Ali, to je već tema za drugi blog.

1. Lew Alcindor, klasa 1965

On je bio savršen srednjoškolski igrač. Kombinovao je napad Wilta Chamberlaina i odbranu Billa Russella. Građen kao Winston 100’s sa motorikom i koordinacijom plejmejkera. Predvodio je svoju srednju školu do tri uzastopne titule šampiona grada New Yorka, usput ostvarivši 71 uzastopnu pobedu. Veliki Wilt ga je tada u Time magazinu nazvao najboljim srednjoškolskim košarkašem kojeg je ikada video. Takođe je bio redovan na uličnim terenima u Rucker Parku, gde se tada igrala najbolja ulična košarka na svetu. Nikada nijedan srednjoškolac nije dobio više ponuda za koledž od njega. Priča se da mu je trebalo pet dana samo da otvori sve koverte koje su pristigle. Na kraju je odabrao totalno suprotni kraj države i UCLA, na kojem je pomogao da se izgradi dinastija.

Svega je nekoliko igrača koji su bili toliko dominantni da su izazvali promenu pravila: Chamberlain o kojem smo pričali, George Mikan koji je najzaslužniji za tri sekunde u reketu i Lew Alcindor, zbog kojeg je NCAA svojevremeno povukla tako očajnički potez zabranivši zakucavanja. Time je samo stvorila kompletnijeg igrača, Alcindor je i dalje bio najdominantniji igrač koledž košarke, ali je zabrana zakucavanja dovela do stvaranja nezaustavljivog oružja – sky hook-a, koji je doveo do osvajanja tri NCAA titule, 6 NBA prstena i 6 zvanja MVP lige. Lew Alcindor je postao Kareem Abdul-Jabbar, možda i drugi najbolji igrač u istoriji košarke. U vreme kada se povukao bio je NBA all-time rekorder po broju odigranih mečeva, postignutih poena, skokova u odbrani i blokada. Tako je upotpunio sve i ostao legenda srednjoškolske, koledž i NBA košarke.

We could have had it all…

Upoznali smo najbolje klase srednjoškolskih regruta u koledž košarci, predstavili smo srednjoškolce od kojih se najviše očekivalo i generalno su to skoro sva imena koja i danas zvuče poznato prosečnom zaljubljeniku u košarku. Ali, šta je sa onim imenima koje nikada niste čuli, a koja su svojevremeno nešto značila? Uvek ih je bilo i uvek će ih biti, zato se hronološka lista koja sledi sastoji od onih koji se se u poslednjih 10-ak godina izgubili na prelazu iz srednje škole u koledž kao Pinokio u kubiku drva.

Jerome Harper, Cincinnati/Iowa St., klasa 2000

Sigurno niste jedini koji se ne seća Jerome Harpera. Ljubitalji trivijalnosti ga možda znaju kao jedinog McDonald’s All-Americana koji nikada nije zaigrao u NCAA. Regrutovan je od strane Cincinnatija, ali mu je stipendija povučena nakon što je uhapšen zbog napada. Hapšenje se dogodilo istog dana kada je Harper proglašen All-American-om. Nakon dve sezone u Indian Hills Community koledžu u Iowi, Harper je prešao na Iowa State sa solidnom statistikom od 14 poena i 2.5 ukradenih po meču. I pored još nekoliko hapšenja, Harper je planiran u timu Iowa State-a, ali nije uspeo da dobije akademsku saglasnost lige nakon što je pao na prijemnom testu. Harper nikada više nije zaigrao ozbiljnu košarku i nakon poluprofesionalne karijere optužen je za učestvovanje u ubistvu, a isto mu se ponovilo i u martu tekuće godine.

Carlos Hurt, Louisville, klasa 2001

Carlos je, ako ništa drugo, barem zaigrao na koledžu. Mada se tamo nije baš naigrao. Rangiran kao 12. prospekt klase 2001, pokazao je neki potencijal u freshman sezoni, postizavši prosečno 8.1 poen i 3.4 asistencije. Prelomni trenutak karijere je povreda leđa koja ga je odvojila od terena na poslednjih 17 mečeva sezone. Nakon prve godine, trener Pittino ga je izbacio iz ekipe zbog kršenja timskih pravila. Nakon Louisville-a, Hurt je tumarao junior koledž ekipama, pre nego što je dobio novu šansu u NAIA ligi. Tamo je pronašao sebe, odigrao solidnu sezonu i uspeo da odigra i jednu godinu u razvojnoj ligi. Vrhunac karijere igrača od kojeg se mnogo očekivalo.

Evan Burns, UCLA/San Diego St., klasa 2002

Evan Burns je te 2002. godine rangiran kao deseti najbolji srednjoškolac, mnogo ispred J.J. Redicka, Sean Maya ili NBA All-Stara Chrisa Bosha. Atletski, Burns je bio zver, beleživši 22 poena i 10 skokova kao senior. Akademski, nije uspeo da dobje odobrenje da zaigra za UCLA nakon što je pao na prijemnom, pa je u drugom upisnom roku u decembru prešao na San Diego State. Jedina sezona za Aztec-e i nije bila tako loša, 9.2 poena i 5.1 skok uz zvanje freshmana godine u Mountain West konferenciji. Vrhunac karijere je duel sa New Mexicom i Rubenom Douglasom. Douglas je na tom meču postigao 43, a Burns 31 poen uz 13 skokova. Akademski neuspesi i kidanje prednjih ukrštenih ligamenata su ga koštali dalje NCAA karijere. Pokušao je da se nađe na NBA draftu 2005, ali nije bio izabran. Nakon sezone tumaranja po razvojnoj ligi Burns je konačno rekao zbogom košarci. U jednom intervjuu je priznao da mu je srednjoškolska slava udarila u glavu. Sigurno je da nije jedini takav slučaj, ali je jedan od retkih koji je to otvoreno priznao.

Shagari Alleyene, Kentucky, klasa 2003

2003. godina je bila godina LeBrona, ali su te kodine na koledž stigli mnogi dobri ili bar upotrebljivi igrači, poput Luola Denga, Charlie Villanueve, Chrisa Paula ili Trevora Arize. Najviši igrač klase ispao je i najveće razočaranje. 221cm visoki centar iz Bronxa uspeo je da počne svega dva meča za tri godine na koledžu. Njegova druga godina je na kraju ispala i najbolja, sa 2.8 poena, 1.9 skokova i 1.5 blokada po meču. Nakon treće godine je prešao na Manhattan, ali se prijavio na draft i pre nego što je zadužio opremu u novom klubu. Nakon neuspešnog drafta i trening kampa Philadelphia 76ersa, odigrao je sezonu za Harlem Globetrotterse da bi profesionalnu karijeru nastavio u Norveškoj. Trenutno je slobodan igrač ali se klubovi baš nešto i ne otimaju oko njega.

Josh Wright, Syracuse, klasa 2004

Konačno igrač koji je odigrao sve četiri sezone na koledžu. Na neki način. Josh Wright je bio srednjoškolska zvezda, niski i eksplozivni plej sa preko 33 poena po meču u seniorskoj sezoni. Na Syracuse-u je počeo sporo, zahvaljujući konkurenciji na svojoj poziciji. Drugu sezonu je počeo kao rezerva neprikosnovenom Gerry McNamari i imao je par blistavih trenutaka koji su naznačili da bi možda mogao konačno da zablista kao starter. Mesto prvog pleja je dobio u juniorskoj sezoni, ali je polako gubio minutažu, samopouzdanje i poverenje trenera Boeheima. Na kraju je sezonu završio sa više izgubljenih lopti nego ubačenih koševa, što je rezultiralo time da se preseli na kraj klupe u seniorskoj sezoni. Sezonu je završio u Ottawi, pokušao da igra profesionalno u Evropi i verovatno više nikada ne bismo čuli za njega, da pre dve godine nije uhapšen zbog učestvovanja u lancu prostitucije.

Keith Brumbaugh, Oklahoma State, klasa 2005

Keith Brumbaugh je bio toliko siguran u svoje košarkaške mogućnosti, da je malo falilo da se direktno iz srednje škole prijavi na NBA draft, ali se na vreme povukao i obavezao Oklahoma State univerzitetu. Nakon što je optužen za krađu u lokalnoj prodavnici, Keith je upao u novi problem kada se ustanovilo da je varao na prijemnom. Pošto na ponovnom ispitu nije uspeo da izjednači prvobitni skor, NCAA mu je zabranila da bude registrovan. Nakon novih problema sa zakonom i šest hapšenja u dve godine, ponovo je pronašao sebe u košarkaškom smislu u junior koledžu Hillsborough, gde je postizao 36.5 poena, 10 skokova, 6.1 asistenciju i 4.8 ukradenih po meču, pa se pojavio na draftu 2008. sa velikim očekivanjima, ali nije uspeo da bude izabran. Odigrao je nekoliko dobrih sezona u razvojnoj ligi i za sada ništa više od toga. Moći će svojim naslednicima da priča da je svojevremeno proglašavan većim talentom od Maria Chalmersa, Andrewa Bynuma ili Danny Greena.

James Keefe, UCLA, klasa 2006

Još jedan McDonald’s All-American koji nije ispunio svoje proročanstvo. Još jedan od onih igrača za koje se začudite da su nekada smatrani velikim talentom. Došao je na UCLA sa velikim očekivanjima, ali je u prvoj sezoni igrao svega 6 minuta po meču. Narednog leta doživljava težu povredu ramena i biva operisan, ali zbog velikog broja već povređenih igrača, Bruinsi nisu mogli da ga stave na redshirt listu pa je tako rovit morao biti u timu. Kažu da svako ima svoj trenutak slave u životu, za Keefe-ja je to bio završni turnir 2008, kada je u Sweet16 fazi protiv Western Kentucky-ja postigao 18 poena uz 12 skokova uz 4 blokade, čime je sam odveo Bruinse u narednu fazu. Naredne sezone je ponovo imao problema sa nezalečenim ramenom, pa je svoju koledž karijeru završio sa 2.2 poena i 2.6 skokova po meču, što je jedan od najlošijih rezultata za nekog All-Americana.

Taylor King, Duke/Villanova, klasa 2007

Pre nego što je postao trener UCLA Bruinsa, Ben Howland je odradio đavolski dobar posao, obezbedivši nekoliko pristupnica svom novom klubu. Tri velika imena su regrutovana za UCLA: Jordan Farmar, Arron Afflalo i – Taylor King. Prva dva igrača su i otišla na UCLA, postavši zvezde koledža i NBA igrači. Treći, Taylor King, se u međuvremenu odlučio za Duke i nedugo zatim potpuno izgubio. King je bio fantastičan srednjoškolac, rame uz rame sa Kevinom Love-om, Brandonom Jenningsom ili Chase Budingerom u to vreme, ali privatni problemi su mnogo uticali na njega, pa je olakšanje potražio u opojnom dimu marihuane. Na Duke-u je dobio šansu, i odigrao odlično prve tri utakmice sa 15+ partijama, ali je ubrzo uvideo da neće dobiti mnogo šanse pored Kyle Singlera pa je prešao na Villanovu. Tamo se samo nastavio začarani krug velika očekivanja-privatni problemi-marihuana, pa je nakon nekoliko suspenzija i rehabilitacija, završio u NAIA ligi. Nakon neuspešne koledž karijere, čak je pomišljao da promeni veru i pređe u judaizam kako bi lakše potpisao za Maccabi iz Tel Aviva. Čak su se spominjali i neki timovi u našoj zemlji, pošto mu je agent bio kanadski Srbin Slavko Duric, ali je King uhlebljenje našao u kanadskoj profesionalnoj ligi. Trenutno pruža solidne partije na Tajvanu.

Pročitajte i   Njihovo vreme (deo treći – unutrašnji igrači)

J’mison Morgan, UCLA/Baylor, klasa 2008

Top 25 regrut iz Dallasa je trebalo da bude osovina recruiting klase 2008 UCLA Bruinsa koju su činili još i Jrue Holiday, Malcolm Lee, Drew Gordon i Jerime Anderson, koja je smatrana svojevrsnom West Coast Fab Five generacijom. Kao i cela generacija, i karijera Morgana na UCLA se raspala i pre nego što je uopšte i počela, nakon problema sa kilogramima, konstantnim povredama i suspenzijama zbog propuštanja treninga. Ben Howland je konačno nakon druge sezone udaljio Morgana iz tima (još jedan član lažne Fab Five generacije je napustio tim, bivši Partizanovac Drew Gordon) pa je ovaj sreću potražio na Bayloru. Tamo je bar dobio priliku da igra, ali nije mnogo odmakao u svojoj karijeri, osim ako 4 poena i 2 skoka po meču ne smatrate naročitim uspehom. Nakon jedne sezone propuštene zbog povrede, Morgan je ove godine završio svoju koledž karijeru i još uvek nije napšao profesionalni klub.

Renardo Sidney, Mississippi State, klasa 2009.

Sidney je bio top-10 prospekt klase 2009, smatrano je da ima mnogo veće šanse da uspe nego Eric Bledsoe, Thomas Robinson, Kawhi Leonard ili Mason Plumlee. Njegova porodica se preselila u Los Angeles kako bi Reinardo bio na oku većem broju skauta, ali je kasnija istraga ustanovila da je jedan od agenata pomogao finansjski preseljenje, pa je Sidney suspendovan na godinu dana. Nakon što je konačno zaigrao, pokazao je da ima talenat, ali i veliki problem sa kondicijom. Taman nakon što se vratio na pravi put, postigavši 19 poena za 20 minuta meča na turniru na Hawaii-ju, započeo je tuču na tribinama sa saigračem Elginom Bailey-em i ponovo je suspendovan. Ponovo se vratio na teren i počeo da beleži solidne partije, da bi u trećoj sezoni na koledžu beležio u najboljem slučaju prosečne partije. Karijeru na koledžu je završio sa prosekom od 11.5 poena i 6.1 skokom, što je po njemu bilo dovoljno za NBA draft. Međutim, na preddraft merenjima je ustanovljeno da ima preko 22% telesne masti, što je rezultat kojim je nadmašio i Olivera Millera, poznatog pod nadimkom Pig. Sidney tako nije imao katastrofalnu koledž karijeru, ali je zahvaljujući fizičkoj i psihičkoj nespremnosti završio mnogo ispod očekivanja.

Pravo niotkuda

Nije sve tako crno u svetu recruitinga. Naravno da se pamte tužne priče onih koji su mnogo obećavali, a završili kao gril majstori u nekoj kafani u Arkansasu. Ali koledž košarka poznaje i veliki broj Pepeljuga priča, o igračima koji su u ligu ušli na ulaz za poslugu, a izašli na velika vrata. Od novijih slučajeva, svi dobro znaju za Damiana Lillarda, C.J. McColluma, Shelvina Macka ili Jimmer Fredette-a, koji, da su se samo stručnjaci pitali, nikada ne bi ni zaigrali koledž košarku, ali u nastavku ćemo se podsetiti pet jako poznatih imena koja umalo nisu ostala bez koledž karijere.

5. Scottie Pippen

Član Kuće slavnih, jedan od 50 najvećih igrača u istoriji NBA, osvajač 6 prstenova, sedmostruki All Star igrač i trostruki član All-NBA prve postave. Uprkos svim ovim uspesima, Pippen umalo nije odustao od košarke u nemogućnosti da pronađe odgovarajući koledž. Na mala vrata je došao do stipendije na Central Arkansasu, gde je morao da odrađuje i poslove van terena kao tim menadžer. Od tada, Scottie je izrastao skoro 20cm i postao glavni igrač Bearsa, a 23.6 poena u poslednjoj sezoni na koledžu je bilo dovoljno da ga Bullsi pokupe na draftu 1987. Ostalo je istorija.

4. Steve Francis

Steve Franchise je u koledž košarci poznat po svojim igrama na Marylandu, ali malo ljudi zna da je tamo stigao zaobilaznim putem, preko junior koledža. Tamo je postizao prosečno 22.7 poena, 9.2 asistencije i 5.8 ukradenih lopti, što je, uz zakucavanja preko za dve glave viših igrača, asistencije bez gledanja i ubitačne driblinge, nateralo skaute da prosto balave za njim. Uspeh na Marylandu je omogućio da bude izabran na draftu 1999. od strane Rocketsa koji su u njemu videli igrača koji će im vratiti staru slavu. Na kraju je Francis imao dobru NBA karijeru sa 18.1 poenom i 6 asistencija po meču, i iako ostaje utisak da nikada nije postao igrač kakav je mogao biti, napravio je veliki korak za nekoga ko se jedva našao u koledž košarci.

3. Avery Johnson

Avery Johnson je imao dug put do NBA lige. Iako je imao odlični srednjkolsku karijeru, talas recruitinga je prošao pored njega, pa je morao svoje mesto da potraži na New Mexico Junior College-u, odakle je prešao na Cameron University. Konačni dom je našao na Southern univerzitetu, gde je u seniorskoj sezoni za Jaguarse zabeležio prosek od 13.3 asistencije po meču, što je i danas rekord kada je prosek asistencija u sezoni u pitanju. I pored toga, Johnsonovo ime se nije našlo na spisku izabranih na NBA draftu 1988, ali je u letnjoj ligi uspeo da obezbedi ugovor sa Seattle SuperSonicsima i tako počne svoju 16 godina dugu profesionalnu karijeru. Nakon igračkog, počeo je da gradi i svoje trenersko ime u NBA.

2. Ben Wallace

Samo dva igrača su uspela da četiri puta budu proglašeni najboljim defanzivcem sezone: Ben Walace i Dikembe Mutombo Mpolondo Mukamba Jean-Jacques Wamutombo. Ovo sam napisao čisto kao izgovor da ubacim puno ime i prezime popularnog Mutomba i time popunim pola pasusa. Ben Wallace je u srednjoj školi bio uspešan u tri sporta: košarci, američkom fudbalu i bejzbolu. Nakon srednje škole, prošao je ispod radara NCAA skauta i otišao na Cuyahoga Community College, gde je prosečno beležio 17 skokova i oko 7 blokada po meču. Nakon transfera na Virginia Union, tim iz Divizije II, odigrao je sezonu sa double double prosekom 13.4 poena i 10 skokova. I tamo je nastavio da se bavi i fudbalom i bejzbolom, i u sva tri sporta je bio odličan, ali nije uspeo da bude draftovan nitu u jednoj od profesionalnih liga. Nakon izleta u Reggio Calabriu, konačno je dobio NBA ugovor od strane Bulletsa, iz kojih je trejdovan u Detroit, gde zahvaljujući pre svega svojoj fantastičnoj odbrani donosi Pistonsima prsten 2004. godine.

1. John Starks

John Starks je izuzetno upečatljiv lik, poznat kao omiljeni igrač Spike Lee-ja, ali i po svom čuvenom zakucavanju preko Horace Granta u čuvenom finalu istoka sa Bullsima 1993. Do tog zakucavanja umalo da nikada ne dođe. Starks nikada nije regrutovan od strane nekog NCAA tima. Umesto toga, bio je član Rogers State College „taxi postave”, koju su činili igrači koji nisu bili u prvom timu nego su u njega upadali kada bi se neki prvotimac povredio ili bio suspendovan. Ipak, ni tamo nije dobio šansu nakon što je izbačen pod optužbom da je drugom studentu ukrao stereo uređaj. Naredno odredište je bio Northern Oklahoma College, gde je njegovih 11 poena po meču ostalo u senci problematičnog ponašanja van terena. Starks je uhapšen zbog pljačke i proveo je pet dana u zatvoru. Nakon što je uhvaćen sa džointom, zamoljen je da napusti koledž. Nakon dve sezone na junior koledžu, gde je između ostalog radio u jednom supermarketu,  konačno je prešao na Oklahoma State, ali su problemi van terena uslovili da ne bude draftovan 1988. godine. Potpisao je za Golden State Warriorse, ali je ubrzo otpušten. 1990. je potpisao kratkoročan ugovor sa Knicksima kako bi popunio rupe na treningu. Nakon što je u jednoj situaciji pokušao da zakuca preko Patricka Ewinga, pao je i povredio nogu. Kako Knicksi nisu mogli da ga otpuste dok se ne oporavi, ostao je u timu taman toliko da se izbori za mesto startera u ekipi u koju se po karakteru odlično uklopio, uz saigrače poput Anthony Masona i Charlesa Oakley-a. Zanimljiva karijera jednog zanimljivog igrača.

Neki novi klinci – klasa 2013.

Na kraju, ono zbog čega smo uopšte i počeli. Povratak u sadašnjost i priča o najboljim iz ovogodišnje recruiting klase. Upoznajte pet najboljih freshmena koledž košarke.

5. Andrew Harrison, Kentucky

Calipari zna da dovede dobrog srednjoškolca ili čitavu klasu dobrih srednjoškolaca. U poslednjih pet godina je dosta dobro pogađao sa plejmejkerima od kojih je pravio pikove prve runde, sa izuzetkom prošle godine, kada je promašaj sa Ryanom Harrowom koštao i celu ekipu razočaravajuće sezone. Ove godine, Kentucky ponovo ima spektakularnu grupu freshmena u timu. Predvođenu elitnim talentom na poziciji plejmejkera – Andrew Harrisonom. Zajedno sa svojim bratom blizancem došao je na Kentucky prošlog leta u jednom od najboljih poslova što se tiče recruitinga svih vremena. Calipari je nastavio sa onim što najbolje zna i ove godine Kentucy ima spektakularnu recruiting klasu, rame uz rame sa najboljim klasama o kojima smo ranije govorili. Harrison je idealno građen, prototip modernog NBA plejmejkera, visok 196 cm, izuzetno snažan i brz, podjednako sposoban da distribuira loptu i postiže poene. U njemu je Kentucky dobio floor generala koji mu je nedostajao prošle sezone i od kojeg će ove sezone mnogo toga zavisiti.

Sezonu u koledž košarci, vrlo verovatno jedinu, je počeo pomalo rezervisano. 10.7 poena i 3.7 asistencija je solidno za freshmena, ali je sigrno da može mnogo, mnogo više. Za sada radi ono što se od njega očekuje, solidno kombinuje razigravačke i poenterske sposobnosti, ali je odbrana nešto na čemu mora još mnogo da radi.

4. Aaron Gordon, Arizona

Za nas u Srbiji, Aaron je Drewow brat. Za ostatak košarkaškog sveta, Drew je Aaronov brat. Mlađi Gordon je već pokazao ogroman potencijal, što u srednjoj školi, u U-19 reprezentaciji USA ili na youtube klipovima. MVP prvenstva sveta za mlađe od 19 godina se smatra jednim od najvećih All-Star potencijala u koledž košarci i sigurnim lottery pikom na narednom draftu. Zajedno sa McConnellom, Nickom Johnsonom, Brandonom Ashleyem, Kalebom Tarczewskim i još jednim fantastičnim freshmenom Rondae Hollis-Jeffersonom predvodi novu generaciju Arizona Wildcatsa, spremnu za najveće domete. Gordon je već sada polivalentan igrač, sposoban da pokrije pozicije tri i četiri, možda čak i pet u nekim small ball varijantama, fantastičan atleta, spektakularan napadač i skakač i odličan defanzivac. Najopasniji je u tranziciji, nakon otvaranja na niskom postu ili u igri iznad obruča, dosta slabiji na perimetru, ali i tu pokazuje zavidan napredak, pogotovo u šutu sa distance. Zrelost koja dolazi sa iskustvom i rad na šutu sa perimetra mogu od njega da naprave vrhunskog krilnog igrača.

Već sada je double-double mašina, sa 13 poena i 10 skokova po meču, a tek se od njega očekuju prave partije. Najviše problema ima sa linije penala gde šutira nešto preko pedeset procenata. Spektakularna zakucavanja i atraktivne blokade su trademark familije Gordon. Za sada nema nikakve sumnje da će mlađi brat vrlo brzo nadmašiti starijeg.

3. Julius Randle, Kentucky

Ova klasa srednjoškolaca je nešto što se dugo čekalo u koledž košarci. Kentucky je naravno ponovo pokupio kajmak. Samo zahvaljujući svojoj klasi freshmena, Kentucky od početka sezone slovi za najvećeg favorita da se u aprilu nađe na stadionu Dallas Cowboysa u velikom finalu. Čak i pre početka sezone im je dodeljen lovor, tačnije već u martu kada je Julius Randle objavio da će ubuduće nositi dres Wildcatsa. Zlobnici su tada govorili da je to samo utešna nagrada nakon što je Wiggins odbio Kentucky u korist Kansasa, ali je činjenica da Randle već sada igra na nivou NBA igrača. A tek je odigrao par mečeva na koledžu. U pitanju je fantastičan unutrašnji igrač, odličan skakač, snažan, neverovatnih atletskih mogućnosti, verovatno najbolji low-post igrač čitave klase. Uz to je sposoban da iskoristi i svoju brzinu u odnos na čuvara i napadne ga licem. U odbrani je izuzetan spoj fantastične skočnosti i osećaja za blokadu i neverovatne snage u borbi za poziciju.

Iako još uvek nije krenuo da deli odbrambene lekcije protivnicima, Julius Randle je sezonu počeo kao da ima već tri pre nje: 19 poena i 13.5 skokova. I što je najbitnije, nije otkrio još ni deo svojih mogućnosti, već je tek zagrebao po površini.

2. Jabari Parker, Duke

Wiggins je svim srednjoškolcima ukrao slavu, ali ne tako davno je baš Jabari Parker smatran najboljim srednjoškolskim igračem posle LeBrona. Trenutno je verovatno ofanzivno najoblikovaniji igrač koji je izašao iz školske klupe nakon  Kevina Duranta. Njegov košarkaški IQ, sposobnost da poentira na najrazličitije načine, atleticizam i pobednički mentalitet odavno impresioniraju skaute. Mike Krzyzewski je veliki trener čija se ofanzivna filozofija svodi na izraženu timsku igru umesto čistog individualizma i pravljenja akcija za najveću zvezdu. Kod njega ne prolaze veliki egoisti i igrači naučeni da tim igra za njih, već veliki radnici koji će igrati za ostatak ekipe. Zato je i izabrao Parkera. U čitavoj klasi nema igrača koji je sposoban da se na taj način podredi kolektivu, a da opet beleži monstruoznu statistiku, kao što je to Jabari Parker. Parker je kompletan napadač, odličan šuter sa distance, jako dobar i izolaciji, veoma dobar u kontroli lopte i ubitačan u igri pod samim košem. Mismatch za bilo kog defanzivca u NCAA.

Strah oko uklapanja u sistem Duke-a je nestao već posle prvog meča. Trenutno je Jabari najuticajniji freshman koledž košarke, sa 23.6 poena i 8.7 skokova, uz 2.1 asistenciju i 1.7 blokada, što pokazuje njegovo prisustvo u svim segmentima igre.

1. Andrew Wiggins, Kansas

Ukoliko ste prethodnih 8 meseci proveli na krstarenju brodom, bez mobilnog telefona, wirelessa ili pristupa televiziji, postoji mala i gotovo zanemarljiva mogućnost da još niste čuli za ovog momka. Čak i NBA fanovi koje koledž interesuje koliko i Eskima sredstvo za đubrenje travnjaka znaju ko je rezervisao mesto prvog pika na narednom, nikad jačem NBA draftu. Od LeBrona se nije pojavio igrač o kojem se toliko priča. Wiggins ima sve: brzinu, atletske sposobnosti, tehniku, šut, ulaz, odbranu, fizikalije, instinkt ubice i neverovatan osećaj za igru. Njegovo razumevanje igre i sposobnost da sam kreira poene za sebe čine ga fantastčnim napadačem, ali ga isto tako fantastična odbrana kompletira kao košarkaša. Već sada je viđen kao budući NBA superstar. Izabrao je zdravu sredinu i odličnog mentora u Kansasu i Billu Selfu, na njemu je najveći zadatak da skine sa sebe pritisak očekivanja i počne da radi ono što najbolj zna – da igra košarku. Andrew je u najtežoj situaciji od svih freshmena, šta god dobro da uradi biće već viđeno i očekivano, a svaka greška će biti pod velikom lupom. Pravi test karaktera i make-or-break situacija za njega.

Wiggins još uvek nije počeo da igra kako se od njega očekuje. Nije ni razočarao, da se razumemo, ali 16.8 poena, 5.78 skokova i 1.8 ukradena uz 59% šuta bi za svakoga bila odlična statistika, osim za njega. Kada se opusti, prilagodi i zaigra svoju igru neće mu biti ravnog u koledž košarci. Ovakav talenat jednostavno ne može da ne uspe.

Toliko o ovoj priči. Sezona se polako zahuktava, ubrzo ćemo nastaviti sa aktuelnim temama, a do tada pratite koledž košarku i diskusiju na forumu. Pozdrav do sledećeg čitanja, ’Toine.

337 Comments

Add a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *