Neke ptice nikad ne polete… (deo prvi)

Druga strana medalje. Zvezde padalice. Nesuđeni asovi. Sve su to mogli biti naslovi ovog teksta, ali se autor, očigledno još uvek pod uticajem prazničnog raspoloženja, odlučio za gore navedeni ultra giga mega hit. Hiljadu priča je ispričano o onima koji su uspeli, ali na jednu takvu priču dolazi još hiljadu ovakvih. Priča koje niko ne priča, iako verovatno imaju mnogo bolju pouku od onih mainstream storija. Priča o ljudima o kojima se govorilo i pre nego što je postojao razlog za to, a koji su zaboravljeni čim su skinuti sa naslovnih strana. Priča o najboljim igračima koji nikad nisu postali igrači.

Od kolevke pa do groba…

Eh kad se samo setim… Šest časova, na prvi se uvek zakasni, sa poslednjeg se uvek pobegne, devojčice, ekipa, fizičko u belim majicama, letnji raspust, zimski raspust, prolećni raspust,… uživanje. Kako ono beše, „šteta što ne radi noćuuu“. Momci o kojima ćemo govoriti u ovom podglavlju sigurno se sa setom sećaju srednjoškolskih dana jer njima to STVARNO jesu bili najlepši trenuci života i karijera koje nikada nisu ni započele na pravi način. Upoznate najbolje srednjoškolske igrače koji nikada nisu ispunili svoje snove i tuđa predviđanja:

Doug Wrenn

Nekada najbolji srednjoškolac u državi Washington, ubedljivo ispred Jamala Crawforda, Brandona Roya ili Nate Robinsona i čovek koji je smatran jednim od najboljih srednjoškolskih igrača u vreme Mela, LeBrona i Wade-a, sa prosekom od 22 poena, 9 skokova i 8 asistencija po meču. A sada čovek kojem se sudi za oružani napad na slučajnog prolaznika. Svojevremeno mu je dijagnostikovan poremećaj pažnje izazvan visokom hiperaktivnošću, zbog čega u školi nije prolazio baš najbolje. Ali zato na školskom terenu nije nikoga ostavljao ravnodušnim. Njegova kombinacija snage, gracioznosti i karaktera je osvajala na prvo gledanje, fantastična zakucavanja, dalekometni šutevi i fanatična odbrana su ga izdvajali od ostalih. Manchild. Čovek u telu deteta. Jedna od karakteristika zajednička svim junacima naše današnje priče. Ali na njegovu nesreću, Wrenn van školskog terena je onaj koji je upropastio sve.

U svetu modernog recruitinga ovakav talenat ne može proći nezapaženo, pa je i Wrenn još pre mature na stolu imao ponude takvih divova poput Kansasa i North Caroline. Odlučio se za UConn, gde je dobro počeo, ali je nakon nekoliko incidenata van terena i problema sa zakonom, „zamoljen“ da napusti program. Vratio se kući i postao član lokalnih Washington Huskies-a, gde je konačno počeo da daje naznake da za njega ima nade, beleživši 19.5 poena u prvoj sezoni uz zvanje početnika godine i člana najboljeg tima Pac-10 konferencije. Događaj koji je izbacio Wrenn-a iz ritma je dolazak Lorenza Romara na mesto prvog trenera. Romar i Wrenn se od prvog dana nisu složili, igrač je počeo javno da se buni na odluke trenera, minutažu, taktiku i to mu je donelo sedište na klupi za rezerve. I pored toga, Wrenn je dobijao šansu i relativno dobro je koristio, ali je nedostatak pažnje koji je posvećivao na treninzima, tuče sa saigračima i protivnicima, incidenti na fakultetu (svojevremeno je prekinuo vežbu limenog školskog benda i polupao sve instrumente zato što su bili „previše glasni“) su ga koštali još jednog „zamoljavanja“ da napusti koledž pre seniorske sezone. Nedraftovan 2003. godine, postao je košarkaški nomad, koji je igrajući u Italiji, Kini, Filipinima, Koreji i na Islandu uspeo da zaradi dovoljno novca da angažuje kvalitetne advokate, ali ne i one koji će uspeti da ga odbrane nakon što je viđen kako sa, ne jednim, već dva pištolja, Rugerom i Berettom, razbija staklo na kolima i preti prestravljenim putnicima kojima se auto ugasio na semaforu.

Jack Ryan

Šta reći za igrača koji je zbog fantastičnog šuta dobio nadimak Voda? Ili, šta reći za igrača za kojeg je veliki Chris Mullin rekao da je „najbolji šuter kojeg je ikada gledao“?  Za nekoga ko je proglašen za jednog od 20 najboljih igrača ikada koji nisu zaigrali u NBA? Šta reći, osim da je uzaludno protraćio svoj talenat. Ili možda nije tako.

Jack Ryan je čovek koji ceo život živi za košarku, ali ga košarka nikada nije zanimala, dok nije bilo prekasno. Zanimao ga je samo basket. Kao senior u srednjoj školi postizao je prosečno 26 poena po meču. Ali kada mu je većina poznatih koledža ponudila stipendiju, odbio ih je rekavši da „ga mrzi da svaki dan ustaje tako rano“. Dobio je ipak šansu na koledžu Lorain Coounty u Ohio-u, ali je izbačen kada se na prvom treningu pojavio mrtav pijan. Kasnije je zaigrao i za Brooklyn College, ali je izbačen jer je ponižavao protivnike (i saigrače) basketaškim trikovima. Umesto sigurne budućnosti, odabrao je East 5th Street Park u Brooklynu gde je postao jedan od najvećih streetball igrača ikada. Ljudi su danju i noću dolazili da gledaju čudesnog Black Jack-a, naročito kada je u jednom meču rekreativne lige koji se igrao na otvorenom postigao 44 poena u direktnom duelu sa bivšim igračem Detroit Pistonsa Philom Sellersom. Dobijao je ponude mnogih profesionalnih i polu-profesionalnih klubova, ali nikada nije hteo da napusti svoj park, svoju prvu ljubav. Tu je pomogla činjenica da mu je druga ljubav bila flaša. Svojevremeno je bio veoma blizu potpisivanja ugovora sa Netsima 1990. godine, ali je otpao zbog povrede kolena i predloženo mu je da ode u CBA ligu kako bi došao u željenu formu. Po ko zna koji put, vratio se u svoj park.

Ryan je i dalje aktivan igrač. Prestao je da pije, konačno napustio ulično igralište, i postao zabavljač na zabavama i manifestacijama širom SAD, na kojima sa ponosom demonstrira fantastičnu tehniku i trikove, godinama uvežbavane na betonu New Yorka. Neizostavan je deo poluvremena NBA i koledž mečeva, kampova ili propagandnih manifestacija koje NBA organizuje u inostranstvu. Ginisov je rekorder po broju lopti koje je uspeo da zavrti na telu (9!). Često je gost predavač koji klincima u osnovnim i srednjim školama govori kako da na završe kao on. O njemu je napisano mnoštvo tekstova, ušao je na brojne liste najboljih streetball igrača ikada i snimljen je dokumentarac pod imenom Black Jack – The Jack Ryan Story.

Lenny Cooke

Igrač koji je rangiran ispred LeBrona. Ovo je dovoljno, zar ne? Ali da nastavimo. Godinu dana stariji od Jamesa, Cooke je bio igrač koji je mogao sve na košarkaškom terenu. Sve dok jednog sudbonosnog dana 2001. godine nije došlo do kratkog spoja. U Lenny-jevoj glavi…

Pročitajte i   ’Toine

Te sudbonosne 2001. godine igran je ABCD kamp na kojem su učestvovali timovi sastavljeni od najboljih srednjoškolaca u državi. Nakon što je ubedljivo savladala Carmelov tim, ekipa koju je vodio Lenny Cooke sastala se u finalu sa timom LeBrona Jamesa. Duel timova se pretvorio u duel igrača, prštalo je na sve strane, trash talk na kojem bi pozavideli i Reggie Miller, Garnett i Sir Charles, a sve se završilo tako što je LeBron doneo pobedu svojoj ekipi trojkom u poslednjoj sekundi u facu Lenny Cooke-a. Početak i kraj dve karijere.

Lenny je bio fantastičan srednjoškolac, jedno vreme rangiran kao broj jedan u državi. U trećoj godini škole je postizao prosečno 25 poena i 10 skokova, da bi seniorsku sezonu započeo sa 31.5 poena u proseku. Dobri rezultati na parketu su izazvali loše u učionici, pa je Lenny pokvario ocene toliko da mu je bilo zabranjeno da igra iz akademskih razloga. Nakon nekoliko promena srednjih škola, pristupio je amaterskom timu koji je okupljao srenjoškolce koji se pripremaju za koledž. Kasniji splet okolnosti je uslovio da je taj tim izbacio jednog NBA igrača sa višemilionskim ugovorom, ali to nije bio Cooke, već Joakim Noah. „Imao sam 13 godina i bio francuski klinac iz Pariza, i iznenada sam upoznao Lenny-ja i gledao njegove igre“, izjavio je pre nekoliko godina Noah. „on je bio moj heroj, nikada do tada nisam video nekoga toliko dominantnog na terenu“. Dominaciju je ispratio i dokumentarac koji je u to vreme sniman o najvećoj nadi srednjoškolske košarke, a za kojeg će se ispostaviti da je u stvari moderna verzija Hoop Dreams-a i poslednji ekser u kovčegu Cooke-ove karijere superstara. Na tom famoznom ABCD kampu Kobe Bryant je pozvan da klincima prenese koliko je važno da ostanu na zemlji i vredno rade, ali je njegovo predavanje prekinuo samouvereni Cooke koji ga je izazvao da odigraju 1 na 1. Eto koliko je imao samopouzdanja. A drugi su imali strahopoštovanje. „Bio je najbolje rangirani igrač u zemlji i svi smo Lenny-ja i videli tako“, rekao je Carmelo Anthony. „Pretpostavljam da je to bilo zbog njegove snage, fizikalija, načina na koji je mogao da dodaje loptu i igra pleja, nešto slično kao Magic. Bio je ubitačno eksplozivan“.

Nakon tog čuvenog finala sa LeBronom, dokumentovanog i na filmu, Cooke-ova glava više nije bila ista. Umesto da prihvati ponudu Seton Hall ili St. John’s univerziteta, poslušao je agenta i prijavio se za NBA draft. Na samu ceremoniju se dovezao u najnovijem Mercedesu, okićen kao nova nada Saše Popovića, ali nije dočekao da čuje kako David Stern izgovara njegovo ime. Na svoje veliko zaprepašćenje. Ostatak košarkaškog sveta je znao istinu – Lenny Cooke jednostavno nije bio dovoljno spreman. Potpisao je za Columbus u razvojnoj ligi, ali je izbačen iz tima nakon što je trenera zamolio da „ubuduće pomeri treninge za dva sata“. Šansu je ponovo dobio u USBL ligi gde je odličnim partijama izborio mesto u letnjoj ligi u timu Celticsa i Supersonicsa, ali to je ostalo najbliže NBA ligi što je ikada prišao. Nakon sezone u Kini i na Filipinima doživeo je tešku saobraćajnu nesreću nakon koje je jedva ostao živ, kasnije je trajno oštetio ligamente kolena, konačno batalio košarku, ugojio se 30-ak kila i postao solidan kuvar. Veliko je pitanje šta bi se desilo sa karijerom Lenny Cooke-a da je kojim slučajem rođen tri godine kasnije, ili da je NBA donela pravilo da igrači ne smeju na draft direktno iz srednje škole tri godine ranije.

Ronnie Fields

Ronnie Fields je bio Vince Carter pre Vince Cartera. Ili, Dominique Willkins posle Dominique Willkinsa. Ili jednostavno, čovek koji je imao veći odraz od Michaela Jordana ili Spudd Webba (127cm, u poređenju sa MJ-ovim 122cm). A uz sve to je bio i najbolji srednjoškolski ortak Kevina Garnetta. Verovatno jedan od igrača koji su činilu početak nove ere košarke kakvu danas poznajemo. Kada je KG napustio srednjoškolski tim Farragut Academy i otišao direktno među NBA zvezde, sva pažnja je bila usmerena u Fieldsa od kojeg se očekivalo najmanje da učini isto. I počeo je odlično, bio je prvi sofomor srednjoškolac koji je zaigrao na meču „Best of the Best“ na Nike All American kampu u istoriji ove manifestacije, i uz to se nije obrukao među tadašnjim srednjoškolskim zvezdama poput Garnetta, Iversona i Rona Mercera. Po odlaasku KG-a preuzeo je tim u svoje ruke i odveo ga do skora 11-1 u Chicago Public ligi, prosečno postizavši 32.4 poena, 12.2 skoka, 5.1 asistenciju, 4 ukradene i 4.5 spektakularnih zakucavanja po meču. Ušao je u petorku najboljih srednjoškolaca koju su, osim njega, činili Mike Bibby, Jermaine O’Neal, Tim Thomas i Kobe Bryant. Kako to obično biva, prelomni trenutak karijere velikog talenta stao je u delić sekunde.

Pročitajte i   K kao Uspeh

U februaru 1996, nedelju dana pred poslednji playoff u srednjoškolskoj karijeri, Ronnie Fields je u saobraćajnom udesu polomio vrat. Nakon operacije, nosio je zaštitnu kragnu mesecima, ali je i pored toga dobio ponudu Joey Meyera sa lokalnog DePaul univerziteta. Međutim, zbog loših ocena poput svog prijatelja Garnetta, nije uspeo da dobije akademsku dozvolu da zaigra u NCAA. Ni to što je osuđen za seksualni napad nije mnogo pomoglo… Prijavio se za NBA draft 1997, ali je povukao prijavu još uvek gajeći minorne nade da će zaigrati u koledž košarci. 1998. je i zvanično bio učesnik drafta, ali njegovo ime nije pročitano na velikoj ceremoniji. Nakon igara na Filipinima, u venecueli, Turskoj, Libanu, Dominikanskoj Republici, Portoriku i Grčkoj, 32-godišnji Ronnie Fields je završio karijeru u CBA ligi sa prosekom od 22 poena, 5 asistencija i 3 ukradene lopte u poslednjoj sezoni. Nekoli od najboljih klipova sa zakucavanjima koje možete naći na youtube-u i dokumentarac Bounce Back: The Story of Ronnie Fields ostali su kao memento na igrača za kojeg je KG svojevremeno rekao da je bio bolji od njega i nekada najveću nadu srednjoškolske košarke.

DeAngelo Collins

O većini igrača koje smo do sada pomenuli su snimljeni dokumentarni filmovi koji svedoče o njihovim životim i karijerama. O DeAngelu Collinsu se može snimiti pravi triler. Collins je svojevremeno smatran neverovatnim miksom brzine i šuta beka i visine i osećaja za blokadu centra. Bio je jedna od senzacija klase 2002 All Americansa, u grupi sa Amareom, Carmelom, Feltonom, McCantsom, Boshom,… Collins je bio neverovatno hajpovan u srednjoj školi, imao je i snagu i tehniku, i predispozicije i talenat i bio je viđen kao novi superstar. Ohrabren slavom koja ga je okruživala i uspešnim pričama o KG-u, Kobe-u i ostalim zvezdama koje su uspele da naprave The Jump i pređu direktno iz maturskog odela u NBA uniformu, DeAngelo Collins je odličio da je život previše kratak za koledž košarku i prijavio se za NBA draft 2002. godine.

Kažu u Holivudu da je svaki publicitet dobar publiitet, ali DeAngelo Collins je na svom primeru uspeo da shvati moć elektronskih medija, i njihovu sposobnost da od igrača preko noći naprave zvezdu, ili da ga zauvek unište… Možda bi Collins i uspeo da se provuče na mala vrata i zaigra u najjačoj ligi, ali par dana pre samog drafta je na ESPN-u emitovana emisija Outside the Lines o njegovom životu van terena, o privođenjima, tučama, ali to nisu stvari na koje se on navukao nakon što je umislio da je zvezda, jednostavno, takav život je živeo. Prvo hapšenje je imao sa 13 godina. U seniorskoj sredenjoškolskoj sezoni je izbačen iz tima jer je prebio saigrača skoro do smrti. Umesto u nekoj od pripremnih škola, nekoliko meseci pred draft je proveo u okružnom zatvoru, nakon što su se prijave nakupile kao neplaćeni računi za tv pretplatu. Iako se Collins do poslednjeg pika nadao da će mu NBA pružiti novu šansu kao što je to uradila u slučaju Iversona, recimo, nijedan NBA tim nije hteo da ima posla sa mladim igračem koji nosi toliki prtljag sa sobom. Umesto NBA karijere, DeAngelo Collins je postao zvezda Kineske nacionalne lige.

Demetrius “Hook” Mitchell

Dok Blake Griffin nije još znao ni da nacrta automobil, Hook Mitchel ih je preskakao. Sa 177cm visine. Radeći 360 stepeni preko njih…

Demetrius Mitchell je bio legenda košarkaških terena u Oaklandu, Kalifornija. Mnogi od sadašnjih i bivših NBA igrača su prvi kontakt sa košarkom imali gledajući iz prikrajka čarolije koje je Hook izvodio na uličnom terenu. Ako pitate Jasona Kidda, Gary Paytona, Bryan Shawa ili Drew Goodena ko je najbolji igrač koji nikada nije zaigrao u NBA, odgovor bi verovatno bio Hook. Svi oni su kao mali želeli da postanu Demetrius Mitchel.  Srećom po njih i košarku, nisu to uradili. Mitchell je završio srednju školu McClymonds High School u Oaklandu, koja je ostala poznata i po Antonio Davisu, Paulu Silasu i Billu Russellu, ali ga samo školovanje ni malo nije zanimalo. Svoju sreću je tražio na betonskim terenima umesto u školskoj klupi. Zbog svega toga je ostao miljama daleko od koledža, iako je imao ponude nakon odlične srednjoškolske karijere i neverovatnih predstava na betonu. Pokušao je kasnije u nižim divizijama na koledžima Merritt, Contra Costa i California State, ali je zov droge i kriminala koji je u međuvremenu osetio bio previše jak.

2004, nakon 51 meseca provedenog u zatvoru zbog oružane pljačke, Demetrius „Hook“ Mitchell, koji je u međuvremenu postao Waily Abdur Rahim, izašao je iz zatvora taman na vreme da vidi premijeru dokumentarca Hooked: The Legend of Demetrius „Hook“ Mitchell. Potpisao je ugovor sa Reebokom, postao promoter borbe protiv droge i nasilja, osnivač amaterskog košarkaškog tima Oakland Mountain Dew Xtreme i nastavio da preskače automobila i kao 43-godišnjak. Ništa čudno za čoveka koji je prvi put zakucao kao 13-godišnjak, kada je bio visok 160 cm.

Earl “The Goat” Manigault

Kada su novinari na oproštaju Kareema Abul-Jabbara, ko je najbolji igrač protiv kojeg je igrao, verovatno su mislili na Oscara Robertsona, Magica, MJ-a, Billa Waltona, ali odgovor koji su dobili šokirao je mnoge. Jabbar je odgovorio: “That would have to be ‘The Goat’ “

Earl je odrastao na ulicama New Yorka, gde možete postati ili dobar košarkaš ili kriminalac. Neretko, i oba. Igrao je za srednju školu Benjamin Frenklin i prosečno beležio 24 poena i 11 skokova, zabeleživši rekordnih 57 poena u jednom meču. Kako to obično biva, uleteo je u loše društvo, počeo je da koristi drogu i da odsustvuje sa časova. Konačno je izbačen iz škole nakon pušenja smešnih cigara u školskom dvorištu. Srednjoškolsku diplomu je zaradio u privatnoj akademiji u Severnoj Karolini, gde je prosečno beležio 31 poen i 13 skokova. Kako nije imao akademski nivo za prvu NCAA diviziju, koledž karijeru je započeo na Johnson C. Smith univerzitetu, ali je nakon jednog semestra izbačen zbog konstantnog neslaganja sa trenerom.

Pročitajte i   Ludilo koje traje (deo 1.)

Postoji nekoliko verzija kako je zaradio nadimak Goat (Koza). Navodno ga je jedan od nastavnika konstantno zvao Mani-Goat, drugi kažu da je nadimak zarađen zbog tvrdoglavog karaktera, a najpopularnija verzija kaže da je Goat u stvari akronim od reči Greatest Of All Time. Manigault je postao jedna od najvećih legendi ulične košarke, možda i najveća. Poznat po spektakularnim zakucavanjima, patentirao je double dunk – potez u kojem zakucava u jednom skoku dva puta istom loptom. Ako je ovako teško opisati, zamislite tek kako je izvesti ga. Gerald Green je pokušao da odradi ovo zakucavanje na prošlom All-Staru, ali je uspeo tek iz trećeg puta. Zahvaljujući neverovatnom odrazu (oko 157 cm), zarađivao je novac skidajući novčanice sa vrha table. Svojevremeno je zaradio 60 dolara u opkladi zakucavši iza leđa 36 puta za redom. Ali nije sam skok bio njegovo oružje. Konstantnom vežbom je gotovo usavršio šut iz daljine i ubitačan ulaz.

Nakon neuspele koledž karijere, vratio se u Harlem gde ga je sačekala zavisnost od heroina. Pokušao je da se dokopa nekih nižih liga, ali su ga problemi sa drogom, zatvorske kazne i razbojništva sve više odvlačili od košarke. Konačno je uspeo da pronađe izlaz, napustio je izazove New Yorka i otišao u Charleston, pokrenuo “Walk Away From Drugs” turnir za klince, radio kao moler i poslednje godine života proveo u radu sa decom i pokušaju da im objasni kako da ne prođu kao on. 1998. godine je preminuo nakon velikih problema sa srcem. Dve godine pre smrti, HBO je izbacio igrani film o njegovom životu pod nazivom Rebound: The Legend of Earl „The Goat“ Manigault.

Benjamin Wilson

Među svim tužnim pričama koje ćete pročitati u ovom tekstu, priča o Benji Wilsonu se sigurno izdvaja kao najtužnija, i to bez ikakve krivice glavnog junaka.

Benji je počeo svoju srednjoškolsku karijeru kao član školskog tima Simeon Vocational srednje škole, koja je kasnije izbacila nekoliko poznatih košarkaških imena. U to vreme, škola je bila prosečna po kvalitetu i ispodprosečna po tradiciji, ali je Wilson uspeo da promeni obe stvari. Konstantno je igrao sa godinu dana starijom generacijom, a u sezoni 1983/84 uspeo je da školi donese prvu titulu prvaka države Illinois u njenoj istoriji. Iste sezone, ESPN ga je proglasio najboljim juniorom u državi. U julu 1984. godine, Ben Wilson je pozvan na već pominjani ABCD (Athletes for Better Education Camp) kamp na kojem skauti i treneri imaju priliku da osmotre krem srednjoškolske košarke. Po završetku kampa, Benji je proglašen kao najbolje rangirani srednjoškolac u državi. Već tada je dobio ponude Illinoisa, DePaula i renomirane Indiane. U vreme kada je MJ gradio svoj put u Bullsima, Benji je harao amaterskom košarkom. Svi su ga opisivali kao dobrog momka, koji je ozbiljno shvatao košarku, odličnog đaka koji je sve svoje slobodno vreme provodio šutirajući u dvorištu. Izgledalo je da je Benji dovoljno zreo i spreman na sve ono što mu se dešava. Ali, sudbina je imala druge planove za igrača opisivanog kao „Magic Johnson sa skok-šutem“

20. novembra 1984. godine, na početku seniorske srednjoškolske sezone mladog Wilsona, za vreme pauze za ručak, dok je šetao obližnjim parkom u društvu devojke, Benji Wilson je naleteo na dva momka (Omar Dixon 16 i William Moore 17 godina) koji su tražili nevolju. Slučajno zakačivši ramenom jednog od njih, Wilson je pokušao da se izvini, ali Dixon i Moore u nisu dozvolili već su pokušali da ga opljačkaju. Wilson je pokušao da zaštiti devojku u leonardodikaprijevskom stilu, ali Moore nije imao dovoljno smisla za romantiku. Benji Wilson je preminuo sledećeg jutra u lokalnoj bolnici, od polsedica ranjavanja vatrenim oružjem.

Dixon i Moore su osuđeni na po 40 godina zatvora, preko 10.000 ljudi se pojavilo na  sahrani mladog sportiste, lokalne čikaške bande su prekinule ulične obračune, ali ništa nije uspelo da ublaži gorak ukus kraja koji je obećavajuća karijera doživela. Broj 25 je ostao uspomena na velikog igrača koji nikada nije dobio priliku da postane još veći. Nick Anderson, budući NBA igrač i saigrač Benji Wilsona, je preuzeo 25 na dresu u čast pokojnog prijatelja, i od tada je svake godine taj broj dodeljivan najboljem igraču Simeon-a, sve dok 2009. i konačno nije povučen iz upotrebe. Poslednji koji ga je nosio bio je Derreik Rose… Jabari Parker, nova zvezda koledž košarke i diplomac Simeon srednje škole je čitavu srednjoškolsku karijeru nosio br. 25 na patikama. Osim u svojoj školi, Benji je dobio priznanje i na drugim mestima. Kevin Garnett je nosio 25 na patikama, a počast Benji Wilsonu je razlog za 25-icu Juwana Howarda na Michiganu. ESPN-ov dokumentarac Benji i reklama za Nike i danas pripovedaju priču o velikom talentu. Na grobu Benji Wilsona i dalje stoji epitaf „Best in the Nation“.

Toliko u ovom prvom delu. U nastavku priče upoznaćemo se sa igračima koji su uspeli da zabeleže solidne koledž karijere, ali ipak nisu ispunili sve što su obećavali. Takođe, ispričaćemo i priču o jednom igraču koji se uklapa u koncepciju u potpunosti, a kojeg ste možda čak i uživo gledali. Do sledećeg čitanja, pozdrav, ’Toine.

2 Comments

Add a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *