Ludilo koje traje (deo 2.)

Kardio završnice. Iznenađenja. Veliki timovi koji nisu uradili ništa i mali timovi koji su uradili sve. Sve smo to već prošli u prošlom postu.  Sada je trenutak da upoznamo glavne uloge i nezaboravne sekvence priče koja je do sada ispričana 75 puta. I nikada nije dosadila. Upoznajte najbolje igrače, najveće timove i nezaboravne momente u istoriji Martovskog ludila.

Najluđi igrači

Ako se svake godine na turniru učestvuje 68 timova, a svaki tim ima u rosteru 12 igrača, a do sada je odigrano 75 turnira, jednostavnom računicom se dobija da je do sada na turniru učestvovalo… pa, mnogo igrača. Od tog mnoštva igrača sada treba izabrati najboljih deset. Ja se neću mnogo praviti pametan. NCAA je objavila listu od 15 najboljih igrača u istoriji Maddnesa. Lista možda nije maksimalno objektivna jer je rezultat glasanja, ali je opet „zvanična“. Upoznajte „Creme de la menthe“ (što bi rekao Del boy) Martovskog ludila:

#15 Jerry West (West Virginia)

Prosek u karijeri: 24.8 p, 13.3 sk. Prosek na turnirima: 30.6 p, 13.8 sk

Većina ljudi koju poznajem, a koje se deklariše kao zaljubljenik u NBA, nije znala da mi odgovori na jedno prosto pitanje: „Silueta kog igrača se nalazi na znaku NBA lige?“ Ni nabrajanje obično ne pomaže: Jordan, Magic, Larry Bird (valjda zbog boje siluete),… Odgovor je jednostavan, ako ga znate: Jerry West. Pre nego što je završio kao simbol, Mr. Logo (iako sam West nikada nije izjavio da je baš njegova silueta uzeta za zvanični logo, verovatno zato što nikada nikome nije pozirao) je imao odličnu NCAA karijeru. Ostao je upamćen kao verovatno najdominantniji igrač visine 188cm u istoriji košarke, imajući u vidu da je sa tom visinom beležio prosečno 16.5 skokova u seniorskoj sezoni. Ukupno je u koledž karijeri postigao 2309 poena i zabeležio 1240 skokova, zabeleživši u poslednjoj sezoni 30 dabl-dablova na 31 utakmici. I pored impozantne kaijere, West nikada nije osvojio NCAA titulu. Predvodio je svoje Mountaineerse do finala 1959, u kojem su poraženi od univerziteta California 71-70. I pored poraza, West je proglašen za MVP-ja turnira 959.

#14 Bill Walton (UCLA)

Prosek u karijeri: 20.3 p, 15.7 sk. Prosek na turnirima: 21.2 p, 14.7 sk

„Big Redhead“ je veliki deo istorije UCLA isto koliko je UCLA veliki deo istorije koledž košarke. Walton je bio deo, i to glavni deo, ekipe koju je predvodio John Wooden, a koja je početkom ’70-ih vladala NCAA ligom. Za svoje četiri godine na koledžu, tri puta je proglašavan za najboljeg igrača lige, a dva puta je osvajao titulu. Pri tom je predvodio svoj tim do neverovatne serije od 88 uzastopnih pobeda, što je rekord koji će još dugo ostati na snazi. U šampionskim sezonama beležio je na turniru 26.5 poena i 20.5 skokova (1972.) i 29.5 poena 82% šuta iz igre (1973.) Svoju dominaciju, Walton je najbolje prikazao u finalnom meču protiv Memphisa 1973. godine u kojem je šutirao 21/22 postigavši 44 poena.

#13 Bill Russell (San Francisco)

Prosek u karijeri: 20.7 p, 20.3 sk. Prosek na turnirima: 23.2 p

Koliko je veliki Bill Russell, inače rekorder u broju osvojenih titula u NBA (11 sa Boston Celticsima), bio dominantan na koledžu najbolje ilustruje činjenica da je NCAA zbog njega promenila pravila, odnosno zabranila offensive goaltending, tj. diranje lopte od strane napadača u silaznoj putanji, jer se Russell redovno starao da svaki šut njegovih saigrača prođe kroz obruč. Predvodio je San Francisco do dva vezane titule 1955. i 1956, usput postavivši rekord sa najviše skokova na jednom meču Final Foura – 27 protiv Iowe. Uz to treba dodati i činjenicu da je na jednom meču imao 13 blokada. Eto koliko je dominantan bio. U njegovoj eri je USF vezao 55 pobeda. Russell je karijeru završio kao jedan od 5 igrača sa 20/20 prosekom poena i skokova.

#12 Oscar Robertson (Cincinnati)

Prosek u karijeri: 33.8 p, 15.2 sk. Prosek na turnirima: 32.4 p 13.1 sk

„Big O“ je stvarno bio big. Ne toliko zbog svojih 195 cm, koliko zbog činjenice da je igrao kao centar od 220cm sa tehnikom plejmejkera. Robertson je postizao prosečno 35 poena i 15 skokova kao freshman. Njegov skor od 33.8 poena po meču još dugo će ostati treći najbolji skor u istoriji koledž košarke. Uz to treba dodati i da je imao preko 7 asistencija po meču, što je podvig za mnoge današnje plejmejkere. U sve tri sezone na koledžu je bio najbolji strelac lige. Robertson je predvodio Cincinnati na dva Final Foura, postavši samo jedan od tri igrača koji su na F4 zabeležili triple-double. Uz to je 1960. Kansasu ubacio 43 poena. Robertson je u svojoj koledž karijeri osvojio sve nagrade, osim same titule.

#11 Akeem Olajuwon (Houston)

Prosek u karijeri: 13.3 p, 15.1 sk. Prosek na turnirima: 15.1 p 10.2 sk

Pre nego što je Akeem postao Hakeem i jedan od najboljih centara u istoriji košarke, igrao je košarku na univerzitetu Houston, u fantastičnom timu Phi Slamma Jamma. Iako mu statistika ne izgleda impresivno kao kod većine igrača na ovom spisku, ipak je i tada to bio onaj Hakeem kojeg smo upamtili kao poslednjeg centra čije se finte i danas prepričavaju, a kod kojeg najbolji igrači današnjice i dalje odlaze na časove leđne tehnike. Olajuwon je svoje Cougarse predvodio u dva vezana finala, oba puta zabeleživši najviše skokova na turniru, i postavši najbolji igrač Final Foura 1983, sa 20.5 poena i 20 skokova. Do danas je ostao poslednji igrač iz gubitničkog tima sa tim priznanjem. Još jedan od velikih koledž igrača bez titule šampiona. Prvi put ga je sprečilo zakucavanje Lorenzo Charlesa opisano u prošlom postu, drugi put Patrick Ewing sa svojim Hoyasima.

#10 Danny Manning (Kansas)

Prosek u karijeri: 20.1 p, 8.1 sk. Prosek na turnirima: 20.5 p 7.3 sk

Najbolji strelac (2951 poen) i skakač (1187 poen) u istoriji jednog od najboljih univerziteta u istoriji (za koji je, između ostalih, igrao i veliki Wilt Chamberlain) zaslužuje da se nađe na listi. Manning je bio direktan protagonista dve poslednje titule Kansasa, 1988. kao igrač i 2008. kao pomoćni trener. O pepeljuga timu Kansasa iz te ’88. je već bilo reči, a postoji razlog zašto su tu ekipu prozvali „Danny and the Miracles“. Čudesni Manning je predvodio svoj tim do neverovatne i neočekivane titule 1988. koju je začinio sa 31 poenom, 18 skokova i 5 ukradenih lopti u finalu protiv Oklahome. Dvostruki All-American i najbolji igrač turnira 1988. proglašen je za najboljeg igrača decenije u Big 12 konferenciji.

#9 Jerry Lucas (Ohio State)

Prosek u karijeri: 24.3 p, 17.2 sk. Prosek na turnirima: 22.2 p 16.4 sk

Jerry Lucas nije ni želeo da bude košarkaš. A postao je jedan od najvećih. Insistirao je na akademskoj umesto sportske stipendije. Od 150+ sportskih stipendija koje su mu ponuđene izabrao je akademsku Ohio State-a. Tom prilikom je izjavio: „Želeo sam u školu u državi Ohio, a Ohio St. je bio jedina škola koja mi je prvo pričala o svom akademskom programu. Ostali su pričali o sportu. Kao da će mi se cela budućnost vrteti oko košarke.“ Njegov izbor škole direktno je uticao na izbor Mela Nowella, Bobby Knighta i Johna Havliceka. Lucas je bio odličan student. Štreber. I to štreber koji je zna da šutira i skače. Iako se košarkom bavio iz hobija, u pauzama učenja i podučavanja drugih, postao je jedini igrač u istoriji koji je zabeležio 30-30 utakmicu na turniru, sa 33 poena i 30 skokova protiv Kentucky-ja 1961. Za svoje tri sezone u koledž košarci, koje su mu bile dovoljne da diplomira, predvodio je Buckeyese do tri finala, od kojih je osvojio ono 1960. i dva puta bio najbolji igrač turnira, 1960. i 1961. godine. 1957. i 1958. je proglašen za Mr Basketball USA, i jedini je uz LeBrona Jamesa i Lew Alcindora koji je dva puta dobijao ovo priznanje.

#8 Christian Laettner (Duke)

Prosek u karijeri: 16.6 p, 7.8 sk. Prosek na turnirima: 17.7 p 7.3 sk

Laettner je na koledžu bio baš dobar. Toliko dobar da je kao jedini univerzitetski igrač pozvan u originalni Dream Team iz 1992, izbacivši iz ekipe Shaquille O’Neala. Jedini je igrač u istoriji koji je igrao na četiri uzastopna Final Foura. Nakon dva neuspeha, osvojio je back-to-back titule sa Duke-om. Ostao je najbolje upamćen po savršenoj partiji (10/10 iz igre, 10/10 sa penala) i svom „The Shot“-u iz meča protiv Kentucky-ja ’92, ali treba napomenuti i da je Laettner rekorder po broju odigranih utakmica na turnirima (23 od maksimalne 24). To mu je pomoglo da postane i najboli strelac u istoriji završnih turnira sa 407 postignutih poena. U prvoj tituli iz ’91. učestvovao je sa 23 poena i 8.5 skokova u proseku, zbog čega je izabran za najboljeg igrača turnira. Sledeće sezone, sezone velikog The Shot-a, proglašen je za najboljeg igrača sezone u koledž košarci. Iako je ostvario solidnu i dugogodišnju NBA karijeru u kojoj je uspeo i da zabeleži All Star nastup, ta 1992. je sigurno kruna karijere Christiana Laettnera.

#7 Michael Jordan (North Carolina)

Prosek u karijeri: 17.4 p, 5.0 sk. Prosek na turnirima: 16.5 p 4.2 sk

Možda ste čuli za ovog momka. On je najbolji igrač koji je ikada dotakao košarkašku loptu. Šta još reći o Njegovom letećem visočanstvu? Možda to da nije bio toliko dominantan na koledžu (na sreću Sam Bowie-a i večno prokletstvo Portlanda) koliko u kasnijim godinama, možda to da je jedva upao u srednjoškolski tim zato što je bio „prenizak i preslab“? Možda to da je rođen u Brooklynu? Kao rođeni Njujorčanin izgradio je još kao mali ono što ga je najviše i načinilo Najvećim svih vremena – čeličnu volju. Taj preniski i preslabi klinac je u seniorskoj sezoni izrastao 10 cm (mnogi i danas tvrde da je to učinio svojom voljom) i srednjoškolsku karijeru završio sa triple-double-om u proseku. Među nekoliko ponuda (Duke, South Carolina, Syracuse, Virginia) izabrao je onu North Caroline i upao u timski-orijentisani sistem trenera Deana Smitha. Već na prvom turniru, 1982, Jordan predvodi svoj timski-orijentisani sistem do titule šampiona. U finalnom meču, protiv Ewing-ovog Georgetowna MJ postiže šut za pobedu. Kralj je rođen. Upravo taj šut je sam Jordan kasnije označio kao „prekretnicu u karijeri“. Nakon što je proglašen za igrača godine u svojoj trećoj sezoni, Jordan se odlučio da se otisne u profesionalne vode. Košarka od tog trenutka više nikada ne će biti ista.

#6 Earvin Johnson (Michigan State)

Prosek u karijeri: 17.8 p, 7.6 sk. 7.9 as Prosek na turnirima: 17.1 p 8.0 sk

Dovoljno je reći Magic. Koliko bi samo košarka izgubila da je Magic poslušao svoju dečačku želju i postao TV komentator. Nadimak je dobio kao 15-godišnjak, nakon što je u jednoj srednjoškolskoj utakmici zabeležio fantastičan triple-double 36 poena, 18 skokova i 16 asistencija. Iako je dobio ponude renomiranih univerziteta Indiane i UCLA, „Najbolji igrač koji je ikada došao iz Mičigena“ je želeo da igra bliže kući. Odabrao je Michigan State nakon što mu je trener Jud Heathcote obeća da će igrati na pleju, iako je imao 205cm. Magic nije imao velikih profesionalnih ambicija, izabrao je da studira komunikacije kako bi postao komentator, ali bogovi košarke nisu dozvolili da takav talenat ostane neiskorišćen. Za svoj Michigan State je radio sve: poentirao, skakao, dodavao, usput i doveo prosečan tim do titule prvaka 1979, zabeleživši triple-double protiv UPenn-a u polufinalu i pobedivši velikog Larry Birda i njegov Indiana State u jednom od najboljih finalnih mečeva ikada.

#5 Grant Hill (Duke)

Prosek u karijeri: 14.9 p, 6.0 sk. 3.6 as Prosek na turnirima: 13.5 p 6.7 sk 4.3 as

Kada se pogleda statistički učinak Hill-a u NCAA karijeri, postavlja se pitanje zašto je tako dobro plasiran na večnoj listi, na kojoj nema takvih imena kao što su Wilt Chamberlain, Isaiah Thomas, David Robinson, Austin Carr, Elgin Baylor i mnogih drugih? Jednostavno, ono što je Hill radio ne vidi se u statistici. Izuzetan odbrambeni igrač (dva puta najbolji defanzivac lige), vođa, lider, igrač koji saigrače čini boljima, rođeni pobednik. Prvi je igrač u istoriji ACC konferencije koji je zabeležio 1900 poena, 700 skokova, 400 asistencija, 200 ukradenih lopti i 100 blokada. Definicija all-around igrača. Za četiri godine predvodio je svoj Duke da tri finala, osvojivši dve titule. Iako je Laettner ukao slavu svojim „The Shot“-om, činjenica je da je Hill svojim neverovatnim dodavanjem barem jednako zaslužan. I pre nego što je počeo da pije Sprite, Grant Hill je bio veliki igrač. Jedan od onih bez kojih ne možete. Iako sa punih 40 i dalje objašnjava klincima kako se igra ova igra, ostaje večito pitanje koliko dobar bi zaista bio da nije imao silne probleme sa povredama.

#4 Patrick Ewing (Georgetown)

Prosek u karijeri: 15.3 p, 9.2 sk. Prosek na turnirima: 14.2 p 8.0 sk

Najbolji defanzivni centar u istoriji koledž košarke, posle Bill Russell-a, bio je igrač kojeg su se svi plašili, i bekovi i centri, i visoki i niski, i teški i brzi. U NCAA je došao u velikom stilu, kao jedan od najboljih srednjoškolskih regruta ikada. Zahvaljujući fizičkim predispozicijama i talentu, već u freshman sezoni je postao glavni igrač tima, što u to vreme nije bio običaj. Tada je započeo tradiciju nošenja majice kratkih rukava ispod dresa, koja se na koledžu održala do danas. Rođeni Jamajčanin je vodio svoje Hoyase u tri finala, osvojivši titulu i priznanje za najboljeg igrača turnira 1984. kada je u direktnom duelu bio bolji od Olajuwona i njegovih Houston Cougarsa. U finalu protiv Jordanove North Caroline svoje prisustvo u reketu je najavio tako što mu je u prvih pet napada UNC-a pet puta svirana silazna putanja. Finale su izgubili Jordanovim poenima, o čemu je već bilo reči. Univerzitetsku karijeru je završio neslavno, porazom u finalu od Villanove u najvećem iznenađenju u istoriji turnira, o čemu sam već pisao u prethodnom postu. Nakon što je skinuo majicu koju je nosio ispod dresa, Ewing je postao jedan od najboljih centara u istoriji svetske košarke.

#3 Bill Bradley (Princeton)

Prosek u karijeri: 30.2 p, 12.1 sk. Prosek na turnirima: 33.7 p 12 sk

Ovo je onaj deo posta kada prosečni poznavač košarke u Srbiji kaže: „Bill koji?“ Bill Bradley je legenda košarke u Sjedinjenim državama. I ne samo to, smatra se za najobrazovanjeg igrača u istoriji košarke. Nakon što je izabrao da karijeru pravi na univerzitetu Duke, nakon loma noge i razmišljanja o životu van košarke, Bradley je izabrao Princeton, prvenstveno zbog njihovog akademskog programa koji je pripremao studente za diplomatiju, što je mladog Billa veoma privlačilo. To je bio najveći dan u istoriji Princeton univerziteta. Odluka o promeni koledža je koštala Bradley-a atletske stipendije (Princeton kao član Ivy League ne može da deli atletske stipendije), pa je morao da se zaposli kako bi se izdržavao za vreme školovanja. U freshman sezoni je postizao preko 30 poena u proseku, oborivši rekord sa 57 uzastopnih pogođenih slobodnih bacanja. U seniorskoj sezoni 1964/65 je postao i zvanično najbolji igrač  koledž košarke, „Beli Oscar Robertson“, i igrač koji i dan danas drži rekord sa najviše poena u jednom meču Final Foura – 58 protiv Wichita State-a. Iako nikada nije zaigrao u finalu, te sezone je proglašen za najboljeg igrača turnira. Postao je najbolji strelac u istoriji Ivy League iako ga je trener često terao da uzima više šuteva jer je „prokleto nesebičan“. Nakon diplomiranja, odlučio se da ode u Evropu kako bi mogao da upiše postdiplomske na Oxfordu, pa je sezonu 1965/66. proveo kao igrač Olimpije iz Milana. U međusezoni je proveo šest meseci kao oficir u avijaciji, zbog čega je propustio početak sezone u NBA. Nakon decenije provedene u Knicksima i dve titule prvaka, vratio se svojoj najvećoj ljubavi – politici, postavši prvo senator, a zatim i predsednički kandidat. Definitivno jedan od najzanimljivijih likova u istoriji košarke.

#2 Larry Bird (Indiana State)

Prosek u karijeri: 30.3 p, 13.3 sk. Prosek na turnirima: 27.2 p 13.4 sk

Mnogi kažu da je Bird najbolji beli igrač u istoriji košarke. Odrastavši u nedođiji Indijane, jedino što je mogao da radi je da bere kukuruz i igra košarku. Srećom, sezona branja kukuruza traje kratko. Košarka je mladom Birdu poslužila kao ventil, beg od sumorne svakodnevnice, siromaštva, očevog alkoholizma. Kao najbolji srednjoškolski igrač u državi Indiani, Larry je dobio poziv Boba Knight-a da zaigra za Indiana Hoosierse. Ali kada je Bird došao u kampus IU, umalo nije pobegao zbog stresa koji je doživeo videvši veličinu univerziteta i broj ljudi koji su na njemu. Takođe, ponašanje Kent Benson-a prema njemu kao gušteru ga je šokiralo. Navikut na koš, livade i poneko drvo, Bird se odlučio za manje strašan univerzitet Indiana State, ali tek nakon godinu dana koje je proveo radeći u gradskoj čistoći. Pre Birda, Indiana State nije zabeležila ni jedan nastup na NCAA turnirima. Za vreme Birda, igrali su veliko finale 1979, koje su izgubili od Magic-ovog Michigan State-a. To im je bio jedini poraz u sezoni. Odlaskom Birda, Indiana State je morala da čeka 21 godinu za novo učešće na turniru. Nakon tri godine koledža, Bird je u NBA otišao kao peti najbolji strelac u istoriji NCAA. U svojoj profesionalnoj karijeri je osvojio sve (3 prvenstva, 2 puta MVP finala, 3 puta MVP lige, 12 puta All Star, NBA Rookie godine, MVP All Star utakmice, 3 puta pobednik takmičenja u šutiranju trojki, zlato na Univerzijadi, zlato na OI), iako najbolji igrač koledž košarke 1979. godine, titula šampiona NCAA će zauvek ostati kao jedina stvar koju Bird nema u svojoj kolekciji.

#1 Lewis Alcindor (UCLA)

Prosek u karijeri: 26.4 p, 15.5 sk. Prosek na turnirima: 25.3 p 16.8 sk

Zvuči nepoznato? A da probamo ovako: Kareem Abdul-Jabbar? Pre nego što je spoznao čari religije, Lew Alcindor je postao najdominantniji igrač u koledž košarci, toliko dominantan da je zbog njega NCAA liga proglasila zakucavanje kao ilegalan potez. Tzv. „Lew Alcindor Rule“ je bilo na snazi punih devet godina, valjda sve dok se čelnici NCAA nisu uverili da se Kareem više neće vraćati. Za svoje 4 sezone na koledžu pod vođstvom trenera Johna Woodena, predvodio je UCLA do 88 pobeda i samo dva poraza. Jedan od ta dva poraza desio se u meču protiv Houstona 20. januara 1968. u „Meču stoleća“ koji je uneo prekretnicu u svet sporta kao prva uživo prenošena utakmica koledž košarke. Na prethodnom meču Alcindor je zadobio povredu oka, zbog čega nije bio potpuno spreman za utakmicu i zbog čega je u ostatku karijere ostao prepoznatljiv po naočarima koje je nosio. Iste godine, UCLA i zdravi Alcindor su se revanširali Houstonu za poraz pobedom u polufinalu 101-69. U svojoj karijeri je osvojio tri vezane titule (1967-1969.), sva tri puta je proglašavan za igrača turnira, što više nikome nije uspelo, 1967. i 1969. je izabran za najboljeg igrača sezone i prvi je pobednik sada već tradicionalne Naismith nagrade. Kolekciju nagrada u tom periodu bi sigurno proširio da nije odlučio da bojkotuje Olimpijske igre 1968. zbog protesta zbog nejednakih prava Afro-amerikanaca. Nakon što je promenio veru i ime, odbio je milion dolara vrednu ponudu Harlem Globetrottersa i izabran je za prvog pika i na NBA (Milwaukee) i na ABA (New York Nets) draftu 1969. Izabrao je NBA i postao najbolji strelac u istoriji lige.

Pročitajte i   Proleće je stiglo u moj kraj, deo 4: pregled druge runde Madnessa
MicrosoftInternetExplorer4

Najluđi timovi

Pitanje je šta čini dobar koledž tim: da li rezultati koje postižu, titule koje su osvojili, talenat koji poseduju, karijere koje su igrači imali tada ili one koje će tek napraviti, broj igrača koji su završili u NBA…? Ja se neću truditi da odgovorim na ovo pitanje. Samo ću vam predstaviti najbolje među najboljima.

#10 UNLV 1989/90

U svoje vreme, UNLV Rebelsi su bili nešto najbolje što se moglo videti na TV-u. Njihovi mečevi su bili kao all-star utakmice koje se ponavljaju nekoliko puta sedmično. Igrali su brzo, atraktivno, ne samo da pobede protivnika, već i da ga ponize. To su uradili Duke-u u finalu 1990. 30 poena razlike je i dalje najubedljivija pobeda u istoriji finala. Zvezda tima je bio Larry Johnson koji je prosečno postizao 21 poen uz 11 skokova. Isto toliko je postigao i u finalu, nakon kojeg se odlučio da odradi i seniorsku sezonu na koledžu. 1991. je izabran kao prvi pik na draftu. Na istom draftu, kao deveti pik, izabran je Larry-jev saigrač Stacey Augmon, trostruku najbolji defanzivac koledž košarke, kasnije poznat pod nadimkom Plastic Man. Najbolji igrač turnira 1990. nisu bili ni Johnson ni Augmon već Anderson Hunt, koji se nakon 29 poena u finalu izgubio na putu do NBA lige tražeći sreću u Francuskoj, Poljskoj, Saudijskoj Arabiji, Turskoj i Venecueli.

#9 North Carolina State 1973/74

Tim koji je najviše ostao upamćen po tome što je zaustavio seriju moćnog UCLA, izbacivši ih sa turnira nakon 7 uzastopnih titula. Kasnije su u finalu savladali Marquette i postali šampioni, ali to je manje bitno. Malo je nedostajalo da se NC State uopšte na plasira na turnir, jer je u to vreme važilo pravilo da samo pobednik konferencijskog turnira ide na završni turnir. U jednom od najuzbudljivijih mečeva u istoriji ACC turnira, protiv Marylanda, u kojem je nastupilo 10 budućih NBA igrača, NC State je zabeležio pobedu u produžetku i plasirao se na turnir. Glavni igrač tima bio je David Thompson, junior koji je sa 49 poena na Final Fouru, uključujući 21 poen i 7 skokova u finalu, najzaslužniji za titulu. Sezonu je završio sa 26 poena i 8 skokova u proseku, što ga je načinilo prvim pikom drafta 1975. Thompson, čije su fizikalije i odraz od čak 122cm impresivni i za današnje uslove, je napravio odličnu NBA karijeru, ali je ostao upamćen i kao jedan od igrača koji su izmislili alley-oop, akciju koju je nebrojeno puta ponavljao sa Monte Towe-om u dresu Wolfpacka. Osim njega, u ekipi je bio i Tom Burleson, centar visok 218cm, koji je u već pominutom meču protiv Marylanda zabeležio 38 poena i 13 skokova. Izabran je kao treći pik na draftu 1974. godine. Ovaj tim North Carolina State-a je imao veliki uticaj na koledž košarku, ne toliko zbog zaustavljanja UCLA i titule, koliko zbog činjenice da je NCAA nakon meča sa Marylandom dozvolila da više od jedne ekipa iz konferencije učestvuje na završnom turniru.

#8 UCLA 1971/72

Jedan od nekolicine UCLA timova na listi. To i ne čudi, s obzirom na njihovu dominaciju ligom. Ova generacija iz ’72. se prošetala ligom bez poraza. Sve se vrtelo oko Billa Waltona, čoveka koji je čuvenog trenera Johna Woodena koštao više živaca nego Russ Smith Pittina. Walton, buntovnik bez razloga, čovek slobodnog duha, u tada modernom hipi fazonu, i Wooden, strog, ali pravičan, čak i u to vreme old-school trener sa disciplinom kao životnom mantrom. U ovom slučaju, plus i minus su dali jedan veliki plus. Kasnije su se i Walton i Wooden sećali svojih nesporazuma kao nečega što ih je načinilo boljim, kompletnijim ljudima. O Waltonovom košarkaškom talentu i učinku smo već čuli, ali jedan od razloga za njegovu dobru karijeru je i Henry Bibby, pouzdani plejmejker, produžena ruka na terenu trenera Woodena, koji je često predstavljao sponu između trenera i prve zvezde. Ono što najbolje oslikava dominaciju ove generacije Bruinsa je činjenica da su protivnike pobeđivali sa prosečno 30 poena razlike. Jedna od zanimljivosti vezanih za ovu ekipu je ta da je Swen Nater, rezerva Waltonu na mestu centra, jedini koledž igrač u istoriji drafta koji je izabran kao pik prve runde, a da u karijeri nije počeo ni jedan meč kao starter. Nekad je jednostavno bilo dovoljno sedeti na pravoj klupi.

#7 Duke 1991/92

Šut Christiana Laettnera. To je prva asocijacija na ovu generaciju Blue Devilsa. Ali, oni su bili mnogo više od toga. Sezonu su počeli kao zvanični šampioni i prvorangirani tim lige. Tako su je i završili. Laettner je bio mnogo više od „čoveka koji je pogodio Šut“, bio je jedan od najboljih igrača tadašnjice, a pored sebe je imao i fantastične saigrače, elitnog plejmejkera Bobby Hurley-a, večnog Grant Hill-a, Thomasa Hill-a i Antonio Lang-a, celu petorku koja je počistila Fab Five generaciju Michigana sa 20 razlike u finalu. Ova ekipa Duke-a je prva koja je odbranila titulu šampiona nakon UCLA-inih sedam vezanih. O Laettneru i njegovom šutu smo već pričali, kao i o Hill-u i njegovom dodavanju. Treći igrač tima o kojem se najmanje priča je Bobby Hurley, floor general i najbolji igrač turnira ’92. sa 17 poena i 8.2 asistencije. Hurley je i danas prvi na listi najboljih asistenata u istoriji NCAA. Nakon kratke NBA karijere, Hurley je, kao i svi dobri plejmejkeri, postao trener. Trenutno je glavni trener univerziteta Buffalo.

#6 Kentucky 1995/96

Subjektivni favorit. Ekipa zbog koje sam zavoleo NCAA košarku, zbog koje sada pišem ove redove i potpisujem ih ovim nikom. Pitinovi „Nedodirljivi“. Petorka sastavljena od budućih NBA igrača. I to ne samo petorka, nego i veći deo klupe. Ron Mercer, verovatno najbolji srednjoškolski igrač tog perioda, nije počeo ni jedan meč kao freshman. Paralela tome bi bila da Anthony Davis nije počeo ni jedan meč u prošlogodišnjim Wildcatsima. ’96. je to bilo normalno. Wildcatsi su bili suviše jaki. Ova ekipa je izbacila devet budućih NBA igrača – Derek Anderson, Tony Delk, Walter McCarty, Ron Mercer, Nazr Mohammed, Mark Pope, Jeff Sheppard, Wayne Turner i Antoine Walker. Doduše, izgubili su dve utakmice regularnog dela, ali kada je postalo ozbiljno, u martu, i oni su postali ozbiljni. Preozbiljni. Koristili su dugačku klupu da visokim ritmom melju protivnike, prosečno postizavši 89 poena dozvolivši protivnicima samo 68. Prošetali su se do titule izbacivši na tom putu, između ostalih i Wake Forest Tima Duncana. Buduća legenda Spursa je u tom meču imala 5 izgubljenih lopti uz šut iz igre 2/7. Eto koliko su Wildcatsi dominirali. Po mnogima, najbolji tim u modernoj istoriji koledž košarke. Objektivno, najbolji igrač tima bio je Tony Delk, All-American, SEC igrač godine i najbolji igrač turnira 1996. Delk je bio lider i najbolji strelac, sa 18 poena u proseku i sedam trojki u finalu. Nakon sedmogodišnje NBA karijere sada znanje dobijeno od Pitina pokušava da primeni kao pomoćni trener kod bivšeg Pitinovog asistenta na New Mexico State-u. Prvi igrač izabran na draftu iz ove selekcije bio je – Antoine Walker. Sa svojih 15 poena i 9 skokova u proseku, prikazivao je odlične poteze, poentiranje iz najrazličitijih pozicija i široki asortiman (uglavnom nerezonskih) šuteva, zaradivši po dolasku u NBA nadimak „The Real Deal“. Njegova kasnija karijera i privatni život zaslužuju poseban post na blogu. Neponovljivi Toine. Neponovljivi Wildcatsi.

 #5 San Francisco 1955/56

Pre UCLA, bio je San Francisco. Njihova dinastija je trajala davnih pedesetih, kada su napravili seriju od 60 uzastopnih pobeda u tri sezone. Zbog svog atraktivnog stila igranja, i pre svega zbog Billa Russell-a, postali su atrakcija širom zemlje. Russell je bio sve i svja San Francisco Donsa. U finalnom meču generacije protiv Iowe zabeležio je 26 poena i 27 skokova, ukupno uhvativši 50 lopti u dva meča Final Foura. Dominaciju pod oba reketa pokazao je sa 13 blokada u jednom od mečeva regularne sezone. Kao i svaki veliki superheroj, i Russell je imao svog nerazdvojnog pomoćnika – K.C. Jones-a. Jones je bio najbolji bek San Francisca koji je činio fenomenalnu osovinu sa Russell-om, ne samo na koledžu, več i u olimpijskom timu iz ’56. i u Boston Celticsima. Jones je karijeru završio sa 8 NBA prstenova. NCAA je na sve načine pokušala da spreči dominaciju Donsa, pa je zabranila Jones-u igranje na turniru, ali ni to nije bilo dovoljno. Odbrana San Francisca je jednostavno bila dominantna, dozvolivši protivnicima tek 52 poena u proseku. Prvi su igrali 2-2-1 zonski presing, kojim su iznuđivali greške protivnika i razvijali lake kontre. Samo jedan meč u sezoni su dobili sa manje od sedam razlike, prosečno pobeđujući sa +20. sve mečeve na turniru su dobili dvocifrenom razlikom. Prva su ekipa koja je zabeležila „savršenu sezonu“ bez poraza.

#4 North Carolina 1981/82

Nije samo zbog Njega. Ovo je stvarno bio veliki Tim. Toliko veliki da ni MJ u njemu nije bio glavni igrač. Istina, doneo je titulu šutem u finalu protiv Hoyasa što predstavlja veliki trenutak u istoriji košarke i početak legende, ali najbolji strelac i lider tima bio je James Worthy, sa 16 poena u proseku i 28 u finalu, nakon kojeg je dobio titulu najboljeg igrača turnira. Worthy se često opisuje kao jedan od igrača koji su bili tako dobri u oba segmenta igre, a nisu bili odlični ni u jednom. Worthy je na koledžu bio veliki talenat, igrač koji je pogađao iz nemogućih pozicija, igrao dobru odbranu, malo grešio i bio lider. Još jedan od budućih NBA igrača bio je Sam „Sleepy“ Perkins, krilni centar neobičnog, ali preciznog šuta. Kao najbolji skakač tima sa 7.8 skokova po meču, pružio je veliki doprinos u osvajanju titule. Ovaj tim je postao veliki tako što je pobeđivao velike na putu ka tituli: Villanovu Eda Pickney-a, Houston Olajuwona i Drexlera i na kraju Ewing-ov Georgetown. Često se zaboravlja da je ovaj tim North Caroline imao čak 10 budućih draft izbora. Uključujući i Najboljeg ikada.

#3 UCLA 1972/73

Opet UCLA. Tako je otprilike i izgledala NCAA liga sedamdesetih godina – opet UCLA. Ova generacija je otišla i korak dalje od one iz ’72, takođe osvojivši titulu bez poraza, ali uradivši to u stilu. Bill Walton je bio zvezda i ovog tima, ali je sada imao saigrače poput dvostrukog All-Americana Jamaala Wilkes-a, Larry Farmer-a, koji je u karijeri izgubio samo jedan meč na koledžu uz 89 pobeda, ali i timske igrače poput Grega Lee-ja i Larry Hollyfield-a, koji su znali šta znači podrediti se kolektivu. Bill Walton je do finala ’73. pobedio u 123 uzastopna meča, računajući i srednjoškolsku karijeru. U sezoni je beležio 20 poena i 17 skokova, ali je u finalu otišao i korak dalje sa 44 poena i 13 skokova, uz samo jedan promašaj iz igre iz 22 pokušaja. Kada se na to pridoda i 16 poena i 7 skokova Jamaala Wilkes-a, siroti Memphis State jednostavno nije imao šanse. Pobeda u finalu bila je 75. uzastopna. Sledeće sezone su pridodali još 13 i zabeležili čini se nedostižan rekord. Pobednički mentalitet? Ovi momci su ga patentirali.

#2 UCLA 1967/68

Možda su Bruinsi izgubili „Meč stoleća“ protiv Houstona 1968, ali ova generacija UCLA je možda bila i tim stoleća. Jedini poraz sezone imali su dok je Lew Alcindor igrao sa jednim okom. Kada se oporavio i nabavio nove cvikere, počeli su da melju protivnike, počistivši sve na turniru, pa i Houston, sa 21 razlike u proseku. O Alcindoru je već bilo reči. ni promene pravila NCAA nisu ga usporile, štaviše, naterale su ga da unapredi ofanzivnu igru popularnim „sky hook“ šutem po kojem je postao prepoznatljiv u NBA ligi. Pomoć prijatelja imao je u vidu Luciusa Allena, čijih je 15 poena i 6 skokova tada izgledalo beznačajno, a sada bi bio pravi podvig. Veliki trener John Wooden je upravo ovaj tim nazvao „najboljim ikada“. Osim poraza sa jednookim Jabbarom, sve ostale mečeve su dominirali, revanširavši se Houstonu sa +32, razbivši i North Carolinu u finalu sa +23. Sa zdravim Alcindorom niko im nije mogao ništa. Prosečno su postizali neverovatnih 93.4 poena za vreme u kojem nije postojao sat za merenje napada, dobijavši utakmice sa prosečnom razlikom od 26.2 poena. Wooden je imao toliko moćan tim da je sredinom sezone pružio sebi takav luksuz da se odrekne jednog od boljih strelaca Edgara Lacey-a, samo zato što je propustio trening.

#1 Indiana 1975/76

O ovome se da raspravljati, ali većinsko je mišljenje da je najbolji tim u istoriji koledž košarke onaj koji su Hoosiersi imali u sezoni 1975/76. Ovaj tim je poslednji u istoriji koji je zabeležio savršenu sezonu. Svi posle njega su gubili, makar jednom. Svoje mečeve su dobijali bez mnogo neizvesnosti, prosečno sa 18 poena razlike. Rekordi postoje da bi se rušili, ali njihov rekord nepobedivosti traje već 37 godina. Na ovoj listi se nalazi još nekoliko timova sa savršenom sezonom, ali Hoosiersi su to ipak učinili u znatno težoj konkurenciji. Igrali su odličnu košarku, čvrstu, sa mnogo presinga, jake odbrane, gde nije bilo zvezde koja će davati koševe i defanzivaca koji će krpiti rupe – svi su igrali sve. Cela petorka: Quinn Buckner, Bob Wilkerson, Tom Abernethy, Scott May i Kent Benson je napravila dobre NBA karijere. Defanzivni specijalista Quinn Buckner je osvojio NBA titulu sa Celticsima 1984. i zlato na Olimpijskim igrama u Montrealu 1976. Scott May, koji je u savršenoj sezoni beležio prosečno 24 poena i 8 skokova i kojeg je trener Knight opisao kao „najboljeg all-around igrača kojeg je ikada sreo“ proglašen je za najboljeg igrača lige 1976. nakon čega je izabran kao drugi pik na draftu i bio saigrač Buckneru u zlatnom olimpijskom timu. Njegov sin Sean May će 19 godina kasnije predvoditi North Carolinu do titule, i pri tome postići 24 poena u finalu, baš kao i tata. Kent Benson, inače još jedan od razloga zašto je Larry Bird otišao sa Indiane, beležio je 17 poena i 9 skokova u šampionskoj generaciji. Partija karijere u finalu i 38 poena doneli su mu zvanje prvog pika na draftu godinu dana kasnije. Dobrodošlicu u ligu poželeo mu je Kareem Abdul-Jabbar, koji ga je u prva dva minuta profesionalne karijere udario tako jako u lice da je slomio ruku i pauzirao dva meseca.

Pročitajte i   New kids on the block
MicrosoftInternetExplorer4

Najluđi momenti

 

Sve je već rečeno i napisano. Preostaje samo da vidimo koje su to scene zauvek ostale urezane u sećanja ljubitelja univerzitetske košarke. U gomili nezaboravnih sećanja, prikazaću vam samo deset najupečatljivijih.

#10 Tyus Edney-ova vožnja ’95.

O Edney-u i njegovom polaganju za pobedu bilo je reči i u prethodnom postu. Ali, značaj tog momenta za UCLA Bruinse zahteva da ga pomenemo još jednom. Nakon odlične regularne sezone i mesta prvog nosioca West regiona, sve se otvorilo da UCLA dođe do 11 titule šampiona. Ali, drski tim iz Missouri-ja je imao favorita u konopcima do 4.8 sekundi pre kraja. Tih 4.8 sekundi se pretvorilo u najlepši period karijere Tyusa Edney-a. Koš za pobedu uz zvuk sirene koji je sačuvao kasnijeg šampiona na turniru.


#9 Webberov time-out ’93.

Michigan još dugo neće imati generaciju kao onu koju je sklopio početkom devedesetih, nazvanu Fab Five, koja je donela nešto novo u koledž košarku. Čak ni ova generacija predvođena Trey Burke-om ne može da izađe na crtu Chris Webber-u, Jalen Rose-u, Juwan Howard-u, Jimmy King-u i Ray Jackson-u. Kao freshmani su izgubili jedno finale, ali dobro, to je deo odrastanja. Veliku priliku imali su sezonu kasnije. Veliko finale. 73-71 za North Carolinu. 20 sekundi do kraja, Webber hvata loptu posle promašaja. Pokušava da pozove tajmaut, iako je par minuta pre toga Michigan iskoristio poslednji, ali sudije ga ne vide, ili se prave da ga ne vide. Potom u panici pravi očigledne korake, ali ih sudije ne vide, ili se prave da ih ne vide. Kada je preneo loptu na polovinu protivnika i video da će biti udvojen na 11 sekundi do kraja, konačno uspeva da pozove tajmaut. Koji nema. Umesto njega, dobija tehničku, North Carolina dobija dva bacanja i posed, a Fab Five generacija ostaje bez titule.


#8 George Mason Final Four ’06.

Pepeljuge su se često pojavljivale na završnom plesu, ali uglavnom nisu imale snage da izdrže više od jednu ili dve runde. Sve dok ekipa George Masona nije odlučila da šokira velike timove poput Michigan State-a, North Caroline i prvog nosioca Connecticut i plasira se na Final Four, postavši prvi mid-major tim posle 27 godina i tek drugi jedanaesti nosilac kostura kojem je to pošlo za rukom.

#7 Keith Smart-ov šut ’87.

Nekim igračima je potreban samo jedan meč da bi postali legende. Keithu Smartu je trebao samo jedan šut. Da nije bilo odlučujućeg šuta za titulu, Smart bi zauvek ostao samo „jedan od 12“ u timu Indiane. Ovako, scena u kojoj donosi petu titulu Indiani ostala je zauvek urezana u sećanja fanova NCAA košarke. Što se ne može reći za Smartovu NBA karijeru…

#6 Jordan-ov „The Shot“, prvi od mnogih ’82.

U svojih 20 sezona na čelu North Caroline, Dean Smith ni prišao blizu tituli. Sve do pojave freshmana sa brojem 23 na dresu. Nakon pogotka kojim je North Carolina povela na 17 sekundi do kraja, Georgetown se odlučuje da ne traži tajmaut, a plej Hoyasa Fred Brown u brzini dodaje loptu do Jamesa Worthy-ja. Zvezda je rođena.

#5 Bird vs Magic ’79.

Veliko rivalstvo koje se prenelo i u NBA finala započelo je 1979. u finalnoj utakmici NCAA turnira. U najgledanijem košarkaškom meču u tom trenutku, MVP predstava Magica Johnsona postala je jedino što je sprečilo velikog Birda da osvoji titulu NCAA šampiona. Početak, dugog, zdravog rivalstva.


#4 Glory Road ’66.

Obavezno pogledajte film „Glory Road“. Priča o jednom timu koji je promenio istoriju košarke. U doba najveće rasne segragacije u Americi, jedan trener, Don Haskins, odvažio se da u svom timu ravnopravno koristi i crne i bele igrače. Ovaj tim nikoga nije ostavio ravnodušnim. Nažalost, mnogo više je bilo onih koji su vrteli glavom ili ga javno kritikovali. Složna družina sa malog univerziteta Texas Western (današnji UTEP) došla je do velikog finala sa samo jednim porazom. I pored toga su bili veliki autsajderi u duelu sa Kentucky-jem koji su predvodili Pat Riley i Louie Dampier. U finalu, coach Haskins donosi sudbonosnu odluku da meč igra samo sa tamnoputim košarkašima, nasuprot kompletno belog tima trenera Adolpha Rupp-a. Potez koji se pokazao većim od samog sporta doneo je spektakularnu titulu za Texas Western. Od tog trenutka, košarka je postala sport koji spaja, a ne razdvaja.

#3 The Shot

Christian Laettner. Šut. Grant Hill. Dodavanje. Sve smo to spominjali već nekoliko puta. Još jednom za kraj.

#2 Pepeljuga ’85.

O pravoj Pepeljuzi bilo je već reči u prethdnom postu. Finale u kojem su igrači Villanove šutirali neverovatnih 75% iz igre i dalje je najveće iznenađenje u istoriji koledž košarke.

#1 The Dunk ’83.

Zakucavanje Lorenzo Charlesa za pobedu nad velikim Houstonom i Phi Slamma Jamma generacijom Drexlera i Olajuwona toliko je šokirao trenera Wolfpacka da je nekoliko puta pretrčao teren kako bi našao nekoga koga će zagrliti.  Najspektakularnija završnica. Najspektakularniji trenutak.

Toliko o istoriji Martovskog ludila. U sledećem postu ćemo se vratiti na sistem takmičenja i govoriti o tome šta je to u stvari NCAA liga i kako (ne)funkcioniše. Do sledećeg čitanja pozdrav ’Toine.

 

 

4 Comments

Add a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *