Kada Kardinali zapevaju

Nakon tri sedmice odlične košarke, uzbudljivih mečeva, iznenađenja, razočaranja, taktičkih nadmudrivanja, sudijskih gluposti, igrača koji su preko noći zaboravili da igraju basket i igrača koji su preko noći baš to naučili, nakon sati života protraćenih uz tajmaute, tona pojedenih pilećih krilaca i hektolitara popijenog piva spuštena je zavesa na još jedan spektatularan turnir. Bogovi dobre košarke su uslišili molitve istinskih zaljubljenika u igru i izrežirali finale dva stila, dve škole košarke, dva načina razmišljanja. I kao pri susretu različitih naelektrisanja, do praska je moralo doći. Najbolja odbrana je po ko zna koji put nadigrala najbolji napad u priči kojom je ispisana još jedna stranica NCAA istorije. Ovaj tekst je posvećen pobednicima.

Cardinalis cardinalis

Kardinal (lat. Cardinalis cardinalis), poznata po nazivu severni ili crveni kardinal, je severnoamerička ptica pevačica karakterističnog izgleda čija je osnovna odlika da je jako teritorijalna i da svoju teritoriju obeležava prepoznatljivom pesmom. Louisville Cardinals je univerzitetska košarkaška ekipa karakterističnog stila igre čija je osnovna odlika da svake godine igra odličnu košarku, ali retko izbaci NBA igrača iz svojih redova, kao i da je svake godine u najužem krugu favorita za osvajanje turnira, ali ga nikad zaista i ne osvoji. Ove sezone, Cardinalsi su se vratili posle 17 godina i ponovo zapevali svoju pesmu.

Louisville Cardinalsi su ime koje za sobom nosi veliki deo istorije i tradicije koledž košarke. Nisu baš Real Madrid NCAA lige, ali kao Bayern bi mogli da prođu.  Cardinalsi su članovi poznate Big East konferencije koja se nakon ove sezone potpuno raspada i postaje American Athletic konferencija. Ali, ni u njoj se tim Louisville-a neće dugo zadržati jer od 2014. godine prelaze u Atlantic Coast konferenciju. Cardinali su klub bogate prošlosti, u ponedeljak uveče su osvojili svoju treću NCAA titulu (1980, 1986. i 2013.g.), učestvovali su na 10 Final Four-ova (po tome su šesti tim u NCAA iza North Caroline, UCLA, Kentucky-ja, Duke-a i Kansasa) i 39 završnih turnira (peti svih vremena) na kojima su zabeležili ukupno 70 pobeda.

Istorija Cardinalsa počinje erom „Pecka“ Hickmana koji je tim vodio 23 godine i za to vreme nije zabeležio ni jednu gubitničku sezonu (gubitnička sezone=više izgubljenih mečeva nego pobeda). Njega je nasledio dugogodišnji pomoćnik John Dromo koji je tim predvodio 17 godina sve dok nije morao da preda mesto glavnog trenera Denny Crum-u. Coach Crum, bivši pomoćnik legendarnog Johna Woodena sa UCLA, je druga najbolja trenerska stvar koja se desila Cardinalsima u njihovoj istoriji. Za vreme njegovog tridesetogodišnjeg mandata  Louisville se izgradio kao jedno od najprepoznatljivijih imena NCAA košarke i postao dvostruku šampion. Za svoje zasluge Crum je postao član košarkaške Kuće slavnih. Moderna era košarke na univerzitetu Louisville počinje novim milenijumom i dolaskom legendarnog Ricka Pitina, o kome će biti više reči kasnije.

Wes Unseld

Danas je Louisville powerhouse, jedan od najvećih košarkaških programa u NCAA, jedini tim koji je osvajao NAIA, NIT i NCAA titule, ali i tim koji je uglavnom poznat po tome što ne proizvodi vrhunske igrače (čast izuzecima), već samo vrhunske ekipe. Čak i dobrom poznavaocu prilika u koledž košarci bi trebalo vremena da se seti košarkaša koji su prošli program Cardinalsa, a koji su nakon koledža ostavili većeg traga u profesionalnoj košarci. Ili ovako, ma kog velikog igrača NBA lige da se setite – budite sigurni da on nije igrao na Louisville-a. Najveće ime Louisville-a je sigurno Wes Unseld, bivši košarkaš i trener Washingtona sa kojim je osvojio titulu 1978.g. (MVP finala), petostruki All-Star i uz Wilta Chamberlain-a jedini igrač u istoriji koji je iste godine proglašen za rukija godine i MVP igrača lige (1969.g.). bilo je tu još igrača koji su imali zapažene NBA karijere, poput Rodney McCray-a (jedan od statista u filmu o Jordanovom osvajanju titule 1993.g.), Dereka Smitha, Juniora Bridgemana (zbog kojeg više niko u Bucksima neće nositi broj 2 na dresu), Darrella Griffith-a (ruki godine 1981.g, broj 35 povučen iz upotrebe u Utah Jazz-u u njegovu čast), „Never Nervous Pervis“ Ellisona (igrač koji je najviše napreovao u NBA 1992.g.) i eventualno Samaki Walkera kao poslednje „zvučnije“ ime, ali generalno, Cardinalsi retko štancuju velika košarkaška imena. Iako su konstantno u vrhu, u poslednje 4 godine nisu imali ni jednog predstavnika na draftu, a u prethodnih četvrt veka samo 11 igrača Cardinalsa je birano u prvoj rundi drafta. Od „poznatijih“ aktivnih igrača dres Louisville-a su nosili Earl Clark (Lakers), Francisco Garcia (Rockets), Terrence Williams (Celtics), Taquan Dean (Avellino), Kyle Kuric (Estudiantes) i igrač poznat ovdašnjoj publici Larry O’Bannon, bivši igrač Crvene Zvezde, sada košarkaš izraelskog Hapoel Eliata.

Pre nego što se ovaj post pretvori u reportažu History Channel-a ili rubriku „Kucamo na vrata zaboravljenih asova“, vratimo se na početak i na priču o trijumfalnoj sezoni Louisville-a. Da se razumemo, Cardinalsi se nisu prošetali kroz sezonu kao ekipa Kentucky-ja godinu dana ranije, naprotiv. Ovaj tim je prolazio uspone i padove na svom putu do Atlante, stizao formu i ponovo je gubio, sazrevao kao tim da bi se sve kockice poklopile onda kada to najviše treba. Evo kako je ukratko izgledao šampionski put Louisville Cardinalsa:

Pročitajte i   The show must go one

Možda deluje čudno na prvi pogled, ali jedna od važnijih stvari za osvajanje poslednje titule za Cardinalse desila se još u leto 2011.godine kada je trener Kevin Keatts postao deo Pitinovog stručnog štaba. Kakve sad to ima veze? Evo kakve: Keatts je bivši srednjoškolski trener Luka Hancocka i najzaslužniji je što je Hancock napustio univerzitet George Mason i obreo se u Cardinalsima. O značaju Hancocka za uspeh Louisville-a iz ove perspektive je izlišno govoriti. Osim njega, Keatts takođe ima velikog udela u regrutovanju još jednog bitnog šrafa u mašineriji – Montrezl Harrell-a.

Nakon što su pre početka sezone rangirani od strane Associated Press-a kao #2 u državi, Cardinalsi su krenuli u furiozno otvaranje sezone. Dobru formu nije omela ni povreda Gorgui Dienga krajem novembra, zbog koje je morao da propusti sedam mečeva. Šest od tih sedam mečeva Cardinalsi su uspeli da dobiju i bez pomoći prvog centra. Pobeda nad najvećim rivalom, ekipom Kentucky Wildcatsa, nakon četiri vezana poraza uključujući i onaj na prošlogodišnjem Final Fouru se poklopila sa povratkom Dienga na teren. 16 od prvih 17 mečeva dobili su sa 15 ili više razlike. ’Ville je u tim trenucima izgledao savršeno.

Međutim, kalendarska 2013. nije prošla najsrećnije po Louisville. Deda mraz im je u torbi doneo tri vezana poraza (Syracuse, Villanova, Georgetown) i što je još gore, indisponiranu glavnu zvezdu Russa Smitha koji je u tim trenucima igrao kao debeljuškasti ujak koji je izašao na teren odmah nakon božićne večere i koji je, u jednom spektakularnom meču protiv Notre Dame-a sa pet odigranih produžetaka, uspeo da promaši isto toliko šuteva za pobedu. Ispostaviće se da je taj meč poslednji poraz Cardinalsa u sezoni.

Big East turnir je možda predstavljao prekretnicu za Pitinov tim. Nakon što su sve mečeve turnira dobili sa 16 ili više razlike, uključujući i finale protiv Syracuse-a i +17 nakon fantastičnog povratka iz deficita od 16 poena na poluvremenu, poljuljano samopouzdanje je očvrslo kao… ma, nema veze kao šta, bitno je da su Cardinalsi ponovo igrali svoju igru što je primoralo članove izbornog komiteta da ih svrstaju među 4 prvorangirana nosioca završnog turnira.

Ulogu favorita su opravdali već u prvim mečevima, izbacivši North Carolina A&T, Colorado State i Oregon, sa prosečnom razlikom od 21.7 poena. Odbrana je ponovo postala ono što je i bila u poslednjih nekoliko godina – najbolja u ligi, iznudivši čak 38 ukradenih lopti u prva tri meča. „Russdiculous“ Smith je pokazao kakav igrač bi mogao da bude, beleživši 27 poena po meču, uključujući i 31 koji je dao Oregonu u Sweet 16 fazi. Osim njega i ostali su bili raspoloženi za ples – šest različitih igrača je uspelo da postigne dvocifren broj koševa u prva tri meča turnira.

Presudni trenutak na zaršnom turniru sigurno je (nemoguće je naći adekvatan pridev) povreda Kevina Warea, jedna od težih povreda ikada viđenih na sportskim borilištima. Cardinalsi su, sa suzama u očima, iskoristili miks emocija i šoka i razbili Duke u Elite 8 fazi, u prvom meču u kojem su se Pitino i Krzyzewski sreli na NCAA turniru još od legendarnog šuta Christiana Laettnera kojim je Duke dobio tadašnji Pitinov Kentucky 1992.g. A u sledećoj fazi im je trebalo više od same inspiracije. Emotivno i fizički ispražnjeni, sa duboko urezanom slikom povređenog druga, naleteli su na motivisanu ekipu Wichita State-a koja je, osim motiva da postane najslabije rangirani tim ikada koji je osvojio turnir, imala i odlično pripremljenu taktiku za meč sa Pitinovom ekipom. Faktor sreće, jednostavno neophodan za osvajanje bilo kakve titule u bilo kom sportu, za Cardinalse u ovom polufinalnom duelu bio je Tim Henderson, junior koji je za svoje tri provedene godine u timu pogodio ukupno 17 šuteva. Kako to obično biva, sada je vezao dve trojke sa kojima je vratio ekipu u život. Od tog trenutka, lopta se konstantno nalazila u rukama Hancocka koji je odigrao F4 u životnoj formi, postao prvi rezervista u istoriji NCAA koji je poneo titulu MVP igrača Final Four-a i neutralisao igru Russa Smitha u velikom finalu koji za malo da bude najbolji šesti čovek Michigana na turniru.

Pročitajte i   Ludilo u genima

A finale je donelo sve što košarka može da pruži. Festival dalekometne paljbe, blokade, zakucavanja, preokret, sudijske greške, buduću zvezdu NBA lige, Russa Smitha sa svojim bubicama, Spike Albrechta, veliku borbu, iznenađujućeg MVP-ja. Za opisivanje jednog od boljih finalnih mečeva u poslednjih desetak godina trebalo bi posvetiti čitav jedan post; recimo samo da je nakon deficita od 12 poena u poluvremenu, odličnog otvaranja Burke-a i senzacionalnog i nadasve neočekivanog poluvremena Spike Albrechta,  zlatna rezerva Hancock je sa 14 vezanih poena (4 trojke) uspeo da podigne grogirane saigrače i smanji deficit na pola koša na poluvremenu.

Kevin Ware sa pobedničkim suvenirom

U drugom delu igre, u fantastičnoj borbi sa spuštenim gardovima, proradila je najbolja odbrana lige, ali i kompletan napadački potencijal Cardinalsa. Osim pomenutog Hancocka, jedinog rezerviste ikada koji je proglašen za najkorisnijeg igrača Final Foura NCAA lige, proigrao je i Chane Behanan sa fantastičnih 12 skokova, Gorgui Dieng sa tri blokade i, u svojoj poslednjoj utakmici u koledž košarci, senior Peyton Siva sa 18 poena, 6 skokova, 5 asistencija i 4 ukradene lopte. Združenim snagama, ovi momci su uspeli da neutrališu najboljeg igrača lige Treya Burke-a, ali i svog saigrača Russa Smitha, koji se ponovo svojski potrudio da pokaže zbog čega je Pitino izjavio da je na ivici nervnog sloma svaki put kada on ima loptu. Na kraju, najbolji tim lige je pobedio najtalentovaniji tim lige. Cardinalsi su ponovo na vrhu koledž košarke.

 

 

Teško da će neko od današnjih Cardinalsa žariti i paliti profesionalnim košarkaškim terenima, a potpuni je aksiom da niko od njih neće nadmašiti slavu svog učitelja. 8.4.2013. godine će sigurno ostati jedan od najvećih dana u životu Ricka Pitina. Dan je počeo kao novi član košarkaške Kuće slavnih, a završio kao jedini trener u istoriji NCAA lige koji je sa dva različita tima osvajao titulu šampiona.

Pitino u epizodi “Knicks”

Pitino je rođen u New Yorku, pre nešto više od 60 godina. Prvi kontakt sa NCAA košarkom imao je na univerzitetu Massachusetts na kojem je odigrao zapažene 4 sezone postavši (i ostavši) deseti najbolji asistent u istoriji univerziteta. Nakon diplomiranja, Pitino se kao 22-godišnjak baca u trenerske vode prvo kao asistent na univerzitetu Hawaii, a zatim i kao prvi pomoćnik još jedne legende Jima Boeheima na Syracuse-u. Nakon dve godine pečenja zanata postaje prvi trener univerziteta Boston koji je od gubitničkog tima doveo do prvog učešća na NCAA turniru u 24 godine. Nakon petogodišnje epizode u Bostonu (1978-1983), Pitino prvi put u karijeri napušta NCAA i odlazi u NBA gde se vraća na mesto pomoćnog trenera, ovoga puta Hubie Browna u New York Knicksima. Nakon dve sezone NBA iskustva, Pitino se vraća prvoj ljubavi, ovoga puta kao prvi trener Providence Friarsa. Tu je još jednom pokazao kreativni duh nakon što je ekipu koja je imala skor 11-20 u prethodnoj sezoni za samo dve godine odveo do Final Foura. U tom timu igrao je između ostalih i Billy Donovan, kasnije pomoćnik Pitina na Kentucky-ju, a sada prvi trener Floride i dvostruki uzastopni osvajač NCAA trofeja. Uspeh postignut sa Providence-om naveo je čelnike Knicksa da Pitinu ponude mesto prvog trenera, što je on i prihvatio 1987.g. I u NBA je pokazao delić svoje magije nakon što je tim koji je pre njegovog dolaska imao skor 24-58 doveo do prvog mesta u diviziji, prvi put za skoro 20 godina. Za obe sezone koliko ih je predvodio, Knicksi su igrali u plejofu. A onda je otišao. Navijačima Knicksa i dalje nije jasno zašto je Pitino napustio ekipu. Jedni kažu da je otišao zbog velikog pritiska NBA lige, drugi zbog još većih para koje mu je ponudio Kentucky, treći zbog neslaganja sa upravom,… Bilo kako bilo, Pitino je jednog dana rekao „Ja sam koledž trener“ i vratio se u NCAA.

Pitino sa šampionskom generacijom Kentucky Wildcatsa

1989. godine Pitino se vraća u NCAA i preuzima jedan od najvećih programa koledž košarke, Kentucky Wildcatse, i to u jednom od najtežih trenutaka franšize, sezonu nakon što je Eddie Sutton ostavio tim u ruševinama nakon velikog skandala vezanog za pomićivanje igrača. Pitino je uradio ono što najbolje zna – izgradio je sve ponovo od temelja i 1993. godine je sa svojim drugim timom uspeo da zaigra na Final Fouru. 1996. godine osvaja svoju prvu NCAA titulu predvodeći možda i najjači tim u istoriji NCAA košarke u kojem je igralo 9 budućih NBA igrača (Derek Anderson, Tony Delk, Walter McCarty, Ron Mercer, Nazr Mohammed, Mark Pope, Jeff Sheppard, Wayne Turner i jedan jedini neponovljivi Antoine Walker) + 2 freshmana koja su takođe kasnije završila u NBA, ali nisu zaigrala ni minut za šampionsku generaciju (Jamaal Magloire i Scott Padgett). Ovaj tim Wildcatsa je tim zbog kojeg je pisac ovih redova definitivno zavoleo NCAA košarku i zbog kojeg, između ostalog, i piše pod ovim nadimkom (ali, to je već druga priča). Sledeće godine, tim je ostao bez većine šampionske generacije, ali je i dalje bio jak za NCAA uslove i predvođen Mercerom, Andersonom, Padgettom, Mohammedom došao do prilike da odbrani titulu, ali je zaustavljen od strane Arizone predvođene Mike Bibby-jem, Michaelom Dickersonom i Jasonom Terry-jem.

Pročitajte i   Dok mrežice miruju – najbolji igrači sezone 2012/13 (deo 1.)
Pitino u epizodi “Celtics”

Nakon tog poraza Pitino, po sopstvenom priznanju, pravi grešku karijere i preuzima Boston Celticse. Tu se dogodilo nešto što mu se nikada ranije u karijeri nije desilo – nije uspeo. Ostaće verovatno zauvek upamćen kao trener koji je vodio najgoru ekipu Celticsa u bogatoj istoriji franšize. Za  4 godine koliko je proveo na klupi Kelta, imao je tužan odnos pobeda i poraza 102-146 propustivši plejof u svakoj sezoni. Ostaće upamćena njegova izjava na konferenciji za štampu posle jednog od niza poraza kada je izjavio: „Navijači, Larry Bird neće ući kroz ova vrata. Kevin McHale neće ući kroz ova vrata, ni Robert Parish neće ući kroz ova vrata. Ako očekujete da oni ipak uđu, biće sivi i stari. Mi smo mladi, uzbudljivi, naporno radimo i napredovaćemo. Ljudi to ne shvataju i što pre shvate da pomenuta tri čoveka neće ući kroz ova vrata, pre će ovaj grad biti bolji za sve nas, jer su sada u našoj svlačionici klinci koji daju sve od sebe. Voleo bih da imamo 90 miliona prostora u salary cap-u. Voleo bih kada bismo mogli da kupimo svet. Ali ne možemo. Sve što možemo je da naporno treniramo i isisamo svu negativnu energiju ovog grada. Bio sam tu kada je zviždano Jimu Rice-u. Bio sam tu kada je zviždano Yastrzemskom (bivši bejzbol igrači Boston Red soxa). I to je loše. To čini najveći grad na svetu lošim. Jedina stvar koja će preokrenuti ovo je da svi budu pozitivni kao što smo mi u toj svlačionici… i ako mislite da ću podleći vašoj negativnosti, varate se. Onda imate pogrešnog čoveka na čelu tima“. I imali su. I Pitino je to konačno shvatio i 2001. se treći put vratio u NCAA.

Novi milenijum je označio i novi početak za Pitina. Ovaj put, popločavanje novog puta do zvezda započeo je u Louisville-u. Odluka koju mu navijači Kentucky-ja nikada neće oprostiti.Inače, Pitino je te 2001. bio na korak od protivnika u ovogodišnjem finalu, Michigana, ali je spletom okolnosti i na insistiranje supruge ipak preuzeo Cardinalse. I ponovo je nastavio sa vađenjem zeca iz šešira. 2005. godine je odveo Cardinalse na prvi Final Four u 19 godina, čime je postao prvi trener u istoriji koji je sa četiri različita kluba igrao na F4. Procenat uspešnosti od 72% na NCAA turnirima ga svrstava na šesto mesto među koledž trenerima. Pod njegovim vođstvom, Cardinalsi su postali prepoznatljiva ekipa, težak protivnik koji igra fantastičan presing čitavih 40 minuta, stalan učesnik završnog turnira, a od ponedeljka uveče i novi vladar koledž košarke.

Rick Pitino, jedini osvajač NCAA titule sa dva različita univerziteta

Rick Pitino trener je veliki motivator, stvaralac, čovek koji izvlači 110% mogućnosti iz svakog svog igrača. On je sasvim sigurno bolji trener nego što je regruter, ili je možda sposoban da regrutuje igrača koji nije vrhunski srednjoškolski prospekt, ali za kojeg zna da se može uklopiti u njegov sistem. Smatra se za jednog od prvih trenera koji je na pravi način koristio tadašnju novinu u NCAA uvedenu 1987.godine – šut za tri poena. Početkom devedesetih, timovi Kentucky-ja koje je vodio bili su poznati pod nadimkom „Pitino’s Bombinos“, baš zbog činjenice da je veliki deo poena dolazio upravo kao posledica šuta spolja. Takođe, Pitino je jedan od prvih trenera koji su postavili standarde pick&roll igre i full-court presinga. Pitino van košarkaškog terena je pisac, autor mnogih knjiga sa temom motivacije i samokontrole, veliki ljubitelj konjičkog sporta i otac petoro dece (sin Richard je skoro postao prvi trener univerziteta Minnesota). Zbog svega što je uradio za košarku, pre svega univerzitetsku, u svojoj dugoj karijeri, Pitino je dobio priznanje u vidu prijema u Kuću slavnih u Springfieldu.

Prođe još jedno ludilo. NCAA turnir, a posebno njegova završnica, opravdali su očekivanja ljubitelja koledž košarke. Nakon pokušaja socijalizacije i povratka u normalan život praćen osmočasovnim snom, u sledećem postu pokušaću da napravim rezime cele sezone i crtica po kojima će ostati zapamćena. Bar do sledećeg ludila… pozdrav do narednog čitanja, ’Toine.

5 Comments

Add a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *