Dok mrežice miruju – pobednici i gubitnici sezone 2012/13

Prođe još jedna sezona… Kao i svake godine, pobednike će zapamtiti, barem dok ne stasaju neki novi pobednici, poražene će zaboraviti, barem će to zaželeti sami poraženi, rezultati će se arhivirati za dokone ljubitelje statistike i čudake opsednute brojkama; jedni će iskoristiti trenutak kada su reflektori upereni ka njima da izađu iz slatko-gorke priče pod nazivom koledž košarka, dok će drugi iskoristiti stečeno iskustvo da se vrate još jači sledeće sezone. Treći će, ipak, ostati samo studenti koji su nekada bili deo velikog cirkusa NCAA lige, dok im surovost Darvinove teorije o opstanku najjačih nije raspršila poslednji san o profesionalnoj karijeri. I ova sezona ima svoje uspone i padove, heroje i tragičare, pobednike i poražene, stvari koje će se zaboraviti i one koje će ostati urezane u podsvesti košarkaških fanatika sa viškom slobodnog vremena i očiglednim manjkom dešavanja u privatnom životu, makar onih sposobnih da se nose rame uz rame sa NCAA košarkom. Evo po čemu će ovaj fanatik pamtiti sezonu 2012/13:

Pobednici

Pitino&Louisville

Najveći pobednici sezone imali su centralno mesto u prethodnom postu. Da se ne ponavljam.

Jim Boeheim

Još nekolicina trenera je na ovaj ili onaj način obeležila nedavno završenu sezonu. Jedan od onih koji će je pamtiti po dobrom svakako je Jim Boeheim, trener Syracuse-a. Nakon što je postao treći trener u istoriji Divizije I koji je stigao do brojke od 900 pobeda u karijeri, početkom 2013. godine je na večnoj listi pretekao legendarnog Bobby Knighta i zacementirao se na drugom mestu liste koledž trenera sa najviše pobeda u karijeri (920 pobeda). Ispred njega je sada samo Mike Krzyzewski sa 957 pobeda. Kuriozitet je da je Boeheim sve svoje pobede postigao vodivši samo jedan tim – Syracuse Orange.

Trey Burke

U sledećem postu koji će biti posvećen individualnim ostvarenjima i pojedincima koji su ih ostvarili biće više reči o igračima koji su obeležili sezonu koja je za nama. Za sada ću navesti Burke-a kao jednog od igrača koji su na pravi način iskoristili svetlo reflektora kojim su bili obasjani. Nakon što je u predsezoni jedva upao u All American tim, i to kao šesti igrač,  zasluženo je osvojio titulu najboljeg igrača sezone. Delom zbog nedostatka prave konkurencije, delom zbog zaista kvalitetnih partija, u svakom slučaju, ostaje utisak da je Burke jedini pravi superstar kojeg je iznedrila minula sezona.

http://www.youtube.com/watch?v=0N1uIqMpDNA

 

Luke Hancock

Junak finala. Najzaslužniji za celu pobedničku priču koju su Cardinalsi ispisali ove sezone. Jedini šesti igrač koji je postao MVP Final Foura NCAA lige. Dok su svi pogledi bili usmereni u Smitha, Sivu, Behenana i Dienga, Luke je iskoristio svoj trenutak i ukrao šou. Hancock je novajlija u ekipi Cardinalsa. Prošlu sezonu je presedeo kao transfer sa univerziteta George Mason, na koji ga je doveo trener Jim Larranaga, čijim odlaskom u Miami se otvorila mogućnost za prelazak na drugi program. Kao što sam napomenuo u prethodnom postu, Luke je izabrao Louisville prvenstveno zbog bivšeg srednjoškolskog trenera koji je dobio posao u Pittinovom stručnom štabu. Previše kockica je moralo da se poklopi da bi Hancock bio meč viner Louisville-a u završnoj utakmici. Sledeće sezone, Hancock više neće biti šesti igrač tima, već jedan od nosilaca branioca trofeja. May the Force be with you, Luke. 

http://www.youtube.com/watch?v=TDratqgpuvU

Notre Dame – Louisville 104-101

Najduži meč u istoriji Big East-a, bar kad su utakmice regularnog dela sezone u pitanju, odigran je ove sezone. U duelu koji će ući među klasike koledž košarke Notre Dame Fighting Irish-i su za 65 minuta košarke dobili ekipu Louisvilla. Ispostavilo se da je to ujedno bio i poslednji poraz Cardinalsa u sezoni. U odličnom meču u kojem je igrano čak pet produžetaka, sada već nadaleko poznati Russ Smith je uspeo da isto toliko puta promaši odlučujući šut. Kod ovakvih mečeva pobednici su svi: igrači, navijači, gledaoci, na kraju krajeva i sama košarka.

http://www.youtube.com/watch?v=b28wv3x7NdU

Mitch McGary

Upoznajte Mitcha. Tako bi donekle mogao da glasi drugi naziv ovogodišnjeg March Madness-a. Mitch McGary je igrač prve godine Michigana koji je u svojoj prvoj sezoni postizao 7 poena po meču. A onda je počeo završni turnir… A na turniru je mali Mitch zaboravio da je freshman i igrač koji u igru ulazi sa klupe i počeo da pruža neke neverovatne partije (21 poen + 14 skokova protiv VCU-a, 25 poena + 14 skokova protiv Kansasa) postavši jedan od najvažnijih činilaca Michiganovog puta do velikog finala. Ostaje misterija zbog čega je ovaj fenomenalni atleta najednom eksplodirao na završnom turniru, da li kao posledica prirodnog razvoja visokih igrača, igre slučaja ili pažljivog taktiziranja trenera Beileina, bilo kako bilo, dečko je pokazao da zna da igra. I to na vrhunskom nivou. Pitanje je da li će i naredne godine svoj talenat dokazivati na NCAA terenima u dresu Michigana ili ipak neće odoleti zovu zelenih novčanica koji nudi svet profesionalne košarke.

Florida Gulf Coast Eagles

Kako da ne spomenem najprijatnije iznenađenje sezone? Ekipa Florida Gulf Coasta je, bar u jednom delu marta, bila sigurno najpopularnija ekipa u koledž sportu, a i šire. Na turnir su došli kao petnaestoplasirani nosilac svog dela kostura, ali su već u prvom meču skrenuli pažnju javnosti na sebe, manje samim rezultatom i pobedom nad možda i previše izvikanom ekipom Georgetowna, čak i ako je ta pobeda izražena dvocifrenom razlikom, već više do činjenice da su do nje stigli – zabavljajući se. Pozitivan pristup, spušten gard, nadigravanje sa protivnikom, mnogo trčanja, mnogo improvizacije i mnogo mnogo zakucavanja su razlozi njihove brzo stečene popularnosti. U tom smislu i ne čudi što su se igrači, navijači i funkcioneri tima odlično zabavljali na turniru kao da se nalaze na velikoj žurci koja traje 20 dana i što su čelnici grada u kojem se nalazi univerzitet, Fort Myers, na zvaničnoj prezentaciji promenio naziv u Dunk City, Florida. Postavši prvi #15 nosilac koji se plasirao u Sweet 16 fazu ucrtali su svoj univerzitet (osnovan tek 1991. godine) na košarkašku mapu koledž košarke. Kada bolje razmislim, koledž košarka je moderan oblik feualizma, izrabljivanja protagonista koji donose ogroman profit onima koji sede u senci i ne ostavljaju ni mrvice najzaslužnijima, sistem koji donosi milione dolara univerzitetima dok su igrači prinuđeni da peru sudove u restoranima brze hrane kako bi zaradili za džeparac, NCAA je jedna od najnemoralnijih, beskrupuloznih organizacija čiji je jedini cilj da naprave profit šatro se zalažući za sportski duh, amaterizam i vredan rad… a onda, neki tamo klinac sa nekog tamo univerziteta zakuca par puta na utakmici i podseti me zašto ne mogu da prestanem da volim prokletinju…

Pročitajte i   Dok mrežice miruju – najbolji igrači sezone 2012/13 (deo 2.)
MicrosoftInternetExplorer4

http://www.youtube.com/watch?v=ue3VM3pyKOE

Andy Enfield

Amanda Marcum

Verovatno se pitate ko je gospodin. E pa, u pitanju je idejni tvorac gorepomenute senzacije, ekipe Florida Gulf Coast Eaglesa. Kao trener, verovatno je najzaslužniji za uspeh koji su Eaglesi postigli na turniru. I sama ta činjenica bi bila dovoljna da ga svrstam među najveće pobednike sezone. Ali to nije sve. Osim što je trener najveće ovogodišnje Pepeljuge, Andy je u slobodno vreme milioner. Nakon što je završio nezapaženu igračku karijeru kao košarkaš treće divizije NCAA, uplovio je u poslovne vode u kojima se odlično pokazao, osnovavši kompaniju za konsalting koju je kasnije prodao za tričavih 100 miliona dolara i postao NCAA trener. Ah da, umalo da zaboravim, osim što radi posao koji najviše voli i što mu je novčanik deblji od kolekcije kazni Duleta Vujoševića, Enfield je, razume se, oženjen bivšim supermodelom Amandom Marcum. To su sve stvari koje o njemu možete saznati uz obično korišćenje internet pretraživača. Ono što nikako nisam uspeo da pronađem je podatak kada je tačno prodao svoju dušu đavolu…

Iznenađenja

Najveća draž svakog NCAA turnira su iznenađenja koja se neminovno dešavaju. Na radost neostrašćenih zaljubljenika u sport, dovoljno prisebnim da ne pokvare uživanje u iskonskoj igri stavljanjem nekih od mečeva na kladioničarski tiket, ovaj turnir ih je doneo poprilično:

Oregon #12 – Oklahoma State #5 68-55

California #12 – UNLV #5 64-61

Harvard #14 – New Mexico #3 68-62

Ole Miss #12 – Wisconsin #5 57-46

La Salle #13 – Kansas State #4 63-61

Florida Gulf Coast #15 – Georgetown #2 78-68

Oregon #12 – Saint Louis #4 74-57

Wichita State #9 – Gonzaga #1 76-70

Florida Gulf Coast #15 – San Diego State #7 81-71

Wichita State #9 – Ohio State #2 70-66

Wichita State

Florida Gulf Coast je na svoj način privukla pažnju ljubitelja košarke, napravivši pravu eksploziju u svojoj strani kostura, eksploziju koju su momci sa Wichita State-a iskoristili da neopaženo dođu na korak od velikog finala, tačnije na nekoliko minuta od njega. Uspeh Shockersa je tim veći što je ekipa ostala bez pet najboljih strelaca iz prošlogodišnjeg sastava, a i oni koji su bili tu su češće provodili vreme po klupskim ambulantama nego na terenu.  Trener Gregg Marshal je sastavio fantastičan kolektiv kombinacijom nezapaženih srednjoškolskih igrača i transfera sa junior koledža (pandan našoj višoj školi). I to kolektiv koji se nije plašio da izađe na crtu najjačima. Ekipa Wichita State-a je napravila putokaz minor i mid-major ekipama kako se treba postaviti na NCAA turniru. Ne treba vam buduća NBA zvezda, ni super-atletska genetika, ni gomila srednjoškolskih senzacija, pa čak ni godinama uigravan tim. Sve što vam treba je velika želja. I mnogo, mnooogo sreće. 

http://www.youtube.com/watch?v=-jJaV8ZnvP0

Brittney Griner

Ovo nije jedno od onih modernih američkih uniseks imena, ovo je klasično žensko ime. Brittney je žena, ali nikako klasična žena. Brittney je ovogodišnja NCAA senzacija. Jeste da se ovaj post bavi muškom koledž košarkom, ali toliko me je impresioniralo ono što sam od ove devojke video da sam morao da je spomenem. To nije ništa u poređenju sa onim što je Mark Cuban video kod nje izjavivši da ozbiljno razmišlja da je draftuje i pridruži ekipi Dallas Mavericsa. Brittney je 203cm visoka košarkašica Baylora, prva u istoriji NCAA koja je stigla do brojke od 2000 poena i 500 blokada. U svojoj poslednjoj sezoni u koledž košarci postizala je prosečno 24 poena, 9.5 skokova i 5 blokada po meču. I nekoliko odličnih zakucavanja. Kao prvi pik na WNBA draftu je izabrana od strane Phoenix Mercury-ja. This girl is on fire.

http://www.youtube.com/watch?v=BIyiEHqt0g4

Finale

Kada bih u poslednjih pet, šest godina morao da odaberem jedan meč kojim bih objasnio neupućenom posmatraču šta je to u stvari koledž košarka, meč prepun tenzije, značaja, naboja, emocija, odigran u neverovatnoj atmosferi, sa obiljem fantastičnog individualnog talenta i timske igre, iznenađenja, lepih poteza, preokreta, trojki, zakucavanja, blokadi, čistih blokadi okarakterisanih kao faul i svega onoga što košarka može da pruži, bilo bi to ovogodišnje finale. Meč koji zasigurno može poslužiti kao prezentacija košarkaške igre u bilo kojoj situaciji, u bilo kom trenutku. Jednostavno, finale kakvo treba da bude.

http://www.youtube.com/watch?v=DhnNTyxyESs

Cheerleaders-ice UCLA Bruinsa

Ovde zaista slika govori više nego hiljadu reči. Evo i mojih četiri hiljade reči na ovu temu. Muškarci znaju zašto.


Gubitnici

Konferencija Big East

Početak previranja u sistemu takmičenja. Sedam univerziteta članica jedne od najjačih kongerencija u koledž košarci, Big East konferencije – DePaul, Georgetown, St. John’s, Providence, Villanova, Seton Hall i Marquette, popularno nazvanih „Catholic 7“ odlučile da napuste Big East i osnuju sopstvenu konferenciju. Članovi grupe „Catholic 7“ objavili da će nova konferencija „početi sa radom“ već od jula 2013. godine i to pod nazivom Big East, pošto su otkupljena prava na ime konferencije od preostalih timova iz originalnog Big Easta. Ekipe koje su ostale u originalnom Big East-u svoju konferenciju nazvale American Athletic Conference. Novom Big Eastu, pored 7 katoličkih škola, pridružuju se i Butler, Creighton i Xavier. O razlozima koji su doveli do previranja u sistemu takmičenja u NCAA biće više reči u nekom od sledećih postova.

Shabazz Muhammad

Već godinama, pa i decenijama se u košarci traži novi Mesija, „The second coming“, igrač koji će doći iz srednje škole i nadmašiti Jordana, Magica, Hakeema i ekipu i povesti novu generaciju superstarova. Već godinama, pa i decenijama, Jordan je i dalje Jordan, Magic je i dalje Magic, Hakeem je i dalje Hakeem. Shabazz Muhammad neće biti novi Jordan. Neće biti ni novi LeBrick, pardon, LeBron James. Shabazz će biti Shabazz, još jedan u nizu velikih očekivanja koji će odraditi nekoliko svojih višemilionskih ugovora u NBA, ali teško da će doneti dugo očekivanu košarkašku revoluciju. Ova sezona je to potvrdila. Nije Shabazz odigrao lošu sezonu, daleko od toga: 18 poena i 5 skokova u prvoj sezoni u NCAA je više nego što su mnogi danas veliki igrači uspeli da postignu, ali Muhammad je pokazao da biti srednjoškolska senzacija ne znači automatski i kartu za vrh koledž košarke. Pred početak sezone, Shabazz je proglašavan kao siguran prvi ili drugi pik na narednom draftu, kao igrač koji će imati instant učinak na igru UCLA Bruinsa, nešto slično onome koji je Carmelo imao na igru Syracusea pre deset godina predvodeći ih do titule. Istina je bolna, ali je ipak istina: Shabazz se na projekcijama narednog drafta kotira kao deveti, deseti pik, UCLA Bruinsi su ispali u prvom kolu turnira, a za Muhammeda se čak utvrdilo da je u maniru nigerijskih fudbalera lažirao krštenicu kako bi se predstavio godinu dana mlađim nego što jeste.

Northern Illinois

Ekipa Northern Illinoisa je oborila nekoliko neverovatnih rekorda u porazu od Eastern Michigana 42-25 (!): najmanje poena u poluvremenu u istoriji (od kada se meri vreme za napad) – 4 poena u prvom poluvremenu, najslabiji procenat šuta u poluvremenu („maestralnih“ 3.2% šuta iz igre) i najmanji broj pogodaka iz igre u poluvremenu („košarkaši“ Northern Illinoisa su uspeli da za 20 minuta igre čak jednom ubace loptu u koš protivnika iz igre, za šta ima je bilo potreban čak 31 šut na koš!). Nažalost, i to je NCAA košarka…

http://www.youtube.com/watch?v=G6Kaiuw0-6E

Visoki igrači

Small-ball postave su moderan opšteprihvaćen eksperiment u današnjoj košarci. Igra sa niskom postavom u kojoj centra igra čovek jedva nešto viši od dva metra je dosta popularna u današnjoj košarci na svim kontinentima i u svim nivoima takmičenja, a sa sigurnošću se može reći da je cela ideja potekla baš iz NCAA lige, gde su timovi, u hroničnoj oskudici kvalitetnih visokih igrača, bili prinuđeni da petorku formiraju od četiri beka i jednog krila silom naguranog u reket. Imajući u vidu partije iz ove sezone, taj trend se neće mnogo menjati u narednom periodu… Najbolji strelac među svim visokim igračima ove sezone je Kelly Olynyk koji je bio samo nemi posmatrač u porazu njegove Gonzage od raspucanih bekova Wichita State-a. Kao što se već odavno priča, pre će se roditi novi Jordan nego novi Hakeem. Sad but true…

Cody Zeller

Cody Zeller je igrač od kojeg se mnogo očekivalo ove sezone. Po svemu sudeći, nerealno mnogo. Očekivalo se da bude najdominantniji visoki igrač u ligi, da bez problema osvoji titulu igrača godine, zacementira mesto među prva tri izbora na narednom draftu i povede svoje Indiana Hoosierse do titule nacionalnog prvaka. Ništa od ovoga se nije desilo… Zeller je i dalje odličan igrač, igrač koji će naći dres NBA tima sa svojim imenom na njemu, velika nada na poziciji krilnog centra, ali i igrač od kojeg je ova sezona načinila običnog smrtnika otkrivši sve njegove mane, pri tome ne pokazavši i sve vrline.

Ben Howland

Svemu dođe kraj. UCLA je jedan od simbola koledž košarke. Najtrofejniji klub NCAA sa 11 titula prvaka, ali i tim koji ove godine slavi punoletstvo svoje poslednje šampionske krune. Ben Howland je proveo 10 godina na klupi Bruinsa i za to vreme je više postao poznat po gvozdenoj disciplini, sukobima sa igračima, skandalima nego po rezultatima na terenu. Prošle sezone, igrači i navijači najvećeg tima u istoriji koledž košarke završni turnir gledali su od kuće. Ova sezone je bila prekretnica za Bruinse koji su konačno imali odličnu mladu ekipu predvođenu sa tri fantastična freshmana Shabazzom Muhammadom, Jordanom Adamsom i Kyle Andersonom, mnogi su već pomislili da dolaze bolja vremena za UCLA, ali, osim cheerleadersica, Bruinsi ove sezone nisu pokazali apsolutno ništa. Nakon skora od 25-9 u regularnom delu i švercovanja do završnog turnira, usledilo je ispadanje u prvom kolu od Minnesote. Doviđenja gospodine Howland. Ili još bolje, zbogom gospodine Howland.

Mike Rice

U sistemu u kojem se takmiči tri stotine timova i isto toliko trenera normalno je da nisu svi krojeni pod isti kalup, ali jedan trener je ove sezone uspeo da nadmaši sve ostale. I ranije se znalo da je Mike Rice temperamentan trener koji ne skriva svoje emocije prema sudijama i protivnicima, ali ono što se do skora nije znalo, osim sirotih igrača koje je trenirao, je da je Mike Rice lud. I to ne pozitivno-šašavo lud kao Russ Smith, već klinički neuračunljivo-lud. Na snimku koji je dospeo u javnost moglo se videti kako se trener Rice ponaša prema svojim igračima. Njegov repertoar „motivacionih tehnika“ činili su gađanja igrača loptom, hvatanja i guranja, šutiranja, udaranja i porcija psovki na kojima bi mu pozavideli i naši treneri. Nakon što je zgrožena košarkaška javnost počela da bruji o ovome, igrači Rutgersa su otkrili da ovo nije samo izolovan incident već njihova svakodnevnica. Epilog – Mike Rice više nije NCAA trener. Epilog epiloga – u ludoj zemlji snova i mogućnosti, Mike Rice je postao trener školskog ženskog košarkaškog tima u kojem vodi gomilu dvanaestogodišnjakinja. Jadna deca…

http://www.youtube.com/watch?v=rbaYqcMMZ6A

NBA prospekti

Svake godine gomila NCAA igrača nekako nađe put do svoje željene destinacije – NBA lige. Nesumnjivo, tako će biti i ove. Međutim, nakon odgledane sezone i pre svega nakon odgledanog završnog turnira, ostaje veliko pitanje da li će ova generacija koledž košarkaša doneti makar jedno buduće veliko NBA ime o kojem će se pričati godinama. Veliki prospekti poput Bena McLemore-a, Otto Portera ili Cody Zellera su očigledno više razmišljali o tome šta će imati obučeno na sebi kada David Stern prozove njihovo ime nego što su se potrudili da u poslednjim mečevima u koledž košarci zaista urade nešto za svoj tim. Drugi, poput Nerlensa Noela ili Alexa Lena turnir nisu ni videli. Više puta (sa razlogom) pominjani Trey Burke je (nažalost) možda i poslednji mohikanac i najveća nada ove generacije.

UConn

Dosta je ekipa koje su ove sezone odigrale ispod svog očekivanja, ali postoji samo jedan veliki tim koji uopšte nije dobio šansu da na terenu pokaže šte zna. UConn-u je po tzv. APR (Academic Progress Rate) pravilu zabranjeno učešće na post-sezonskim turnirima, prethodno im je smanjen procenat dozvoljene školarine koje mogu dati stipendistima, smanjen im je broj pripremnih i sezonskih utakmica,… UConn se žalio, ali je odluka potvrđena letos. Još 9 timova je bilo u istoj situaciji, ali je Connecticut jedini iz best six konferencija u I diviziji. Ako ste gledali film Coach Carter sa Samuelom L. Jacksonom imate otprilike ideju kakvo je to pravilo. APR u stvari predstavlja koeficijent akademskog uspeha NCAA tima (u svim sportovima). Ne znam tačno kako se računa, ali maksimum je 1000 (ako svi studenti upišu sledeću godinu ili diplomiraju), a granica za uspeh je 925 (što odgovara situaciji u kojoj 50% igrača dobije akademsku dozvolu da igraju, odnosno, pojednostavljeno, ne padnu godinu). Pravilo koje je ustanovljeno početkom prošle sezone kaže da svaki univerzitet mora da ima prosečan dvogodišnji skor APR-a 930 ili četvorogodišnji 900 i veći da bi dobio dozvolu da igra završne turnire. Caka je u tome što se ne uzimaju najsvežiji rezultati, već oni koji kasne jednu sezonu, odnosno, za sezonu 2012/13 gledaju se dvogodišnji rezultati iz sezona 2009/10 i 2010/11, ali ne i 2011/12. UConn se žalio zbog toga, jer da su im se računali rezultati iz sezone 2011/12 imali bi dovoljno bodova, ali je žalba odbijena. Dakle, poenta je da predobra i prepoštena NCAA ovim pravilom insistira na akademskom razvoju igrača, a ne samo na sportskom, jer su, na kraju krajeva, ipak su u pitanju univerziteti. Postoje kazne i za igrače koji propuste više od tri predavanja u sezoni neopravdano, timovima se može umanjiti školarina (čiji maksimum propisuje NCAA, nešto kao salary cap za univerzitete), izbacivanje sa završnog turnira ili čak izbacivanje iz divizije I. Bivši univerzitet Cliffa Robinsona, Bena Gordona, Kemba Walkera, Emeka Okafora, Rudy Gaya, Ripa Hamiltona i Raya Allena je tako ove godine imao duži raspust od drugih.

NC State

Kada neko od vas očekuje da opravdate mesto šestog nosioca koje vam je velikodušno dato na početku sezone, a vi za uzvrat imate skor od 24-11 i ispadnete u prvom kolu turnira od Temple-a, onda morate biti svrstani među gubitnike. Kada odgledate neku od utakmica Wolfpacka u kojima su imali svoj dan, a bilo je takvih i ove sezone, imate utisak da gledate najbolju ekipu u ligi. Oni imaju talenat. I nema mnogo ekipa koji su sa toliko mnogo uradili toliko malo. Startna pozicija im je bila odlična: u tim se vratilo čak četvoro od petorice startera iz prošlogodišnjeg tima koji je stigao do Sweet 16 faze, a sveža krv je obezbeđena u vidu tri All-American srednjoškolca. Sve što su doneli ove sezone je frustracija navijača, pa čak i onih neutralnih, zbog toga što tim koji toliko mnogo može izgleda tako loše na terenu. Jedan od najdominantnijih atleta u ligi C.J. Leslie takođe je nazadovao dosta mesta na listi potencijalnih draft pikova nakon loših timskih igara.

Kentucky

Wildcatsi su najveći gubitnici sezone. Niko od njih nije očekivao da se prošetaju kroz ligu kao što su to učinili prošle godine, ali isto tako niko nije očekivao ni da će se skloniti sa strane bez ispaljenog metka. U predsezoni, iako su izgubili celu prošlogodišnju šampionsku generaciju, ipak su svrstavani kao teći favorit lige. Filozofija one-and-done koju forsira trener Calipari dovodivši najbolje srednjoškolce u zemlji kojima je NCAA samo usputna stanica sa kratkim zadržavanjem, razbila se ove sezone kao spisak propozicija ABA lige. Jedan od lošijih timova koji su Wildcatsi imali u poslednjih desetak godina nije čak uspeo ni da omiriše barut završne bitke. Kentucky je igrao utešni NIT turnir na koji se pozivaju ekipe koje nisu dobile pozivnicu za veliki ples, nešto kao žurka koju prave štreberi koje niko nije pozvao na glavni događaj. I na tom utešnom turniru Wildcatsi su ispali u prvom kolu… Sezonu za zaborav mogao bi da neutrališe nova supertalentovana generacija one-and-donera koju će Calipari imati sledeće sezone.

Nesvrstani

C.J. McCollum

Ovo je lično. Imam valjda pravo na to, na kraju kraveva, moj je blog, zar ne? Oni koji prate forum kosarkars.com znaju ko mi je slaba tačka. C.J. McCollum je jedan od boljih košarkaša kojeg sam ikada gledao u NCAA. A gledao sam ih mnogo. Osim toga, po onome što sam pročitao o njemu, C.J. je i jako dobar čovek. Dve osobine neophodne da bi neko postao moj ljubimac. Ostatak sveta je za njega čuo kada je u prošlogodišnjem izdanju završnog turnira skoro sam izbacio Duke predvodeći minorni univerzitet Lehigh. Već tada je imao mogućnost da izađe na NBA draft i gotovo sigurno bi na njemu bio izabran, ali ipak je odustao da odigra i seniorsku godinu na koledžu i diplomira. Jedna od stvari koje se vezuju za njega je i ta da je na akademskom nivou skoro toliko dobar koliko i na košarkaškom terenu. Ova sezone je trebalo da bude njegova u svakom smislu. I počelo je odlično. Na prvih 11 utakmica sezone beležio je u proseku 26 poena i 5 skokova po meču uz procenat šuta od skoro 50% i nestvarnih 52% van linije za tri poena postavši najbolji strelac u istoriji konferencije Patriot League. Sve je išlo kao u pesmi Funky G-ja, a onda se desilo ono čega se pribojavaju i najneustrašiviji sportisti – povreda. I to lom metatarzalne kosti, povreda koja zahteva duže odsustvo sa terena. McCollum je odsustvovao zaista dugo, tačnije, na teren se više nije ni vraćao. Jedan od najvećih pretendenata na titulu najboljeg strelca lige i možda i zvanje najboljeg igrača sezone tako je završio svoju NCAA karijeru. I pored toga što je veći deo sezone bio na tribinama umesto na parketu, C.J. McCollum će gotovo sigurno biri izabran među prvih 20 pikova predstojećeg drafta. 

http://www.youtube.com/watch?v=GQkmaFY7WUs

Kevin Ware

Pored svih mečeva, koševa, trojki, lepih poteza, neizvesnih završnica, ipak se u sećanje najčešće urežu neke druge stvari po kojima se najčešće pamti cela sezona. Povreda Kevina Ware-a je sigurno najjači utisak sezone. Njegov neverovatan lom noge uživo emitovan na nacionalnoj frekvenci je sigurno već sada najpotresniji sportski događaj ove godine. A možda i ove decenije. Ipak, svaka krvava bitka rađa nove heroje. Tako je i Ware postao u trenutku najobožavaniji sportista u Sjedinjenim državama, a i šire, stvorivši višemilionsku empatiju i na taj način povezavši najrazličitije ljude iz najrazličitijih branši, pa čak i spojiti nespojivo u vidu zajedničkog šoka koji su preživeli igrači Louisville-a i Duke-a kao nemi svedoci nemilog događaja. Ware je postao simbol, uzor, motiv svojim saigračima, opomena svima koji ikada planiraju da skoče, čak i na uličnom basketu. I herojski je poneo ceo teret na svojim leđima. Nije se sakrio ispod jorgana i poželeo da ga nema, već je iskoristio prvu priliku da ustane iz kreveta i pridruži se svojoj ekipi. Kevin Ware je veliki borac. I sigurno je da još nije rekao svoju poslednju reč na terenu.

 

 

 

Toliko o utiscima. Sledeće nedelje biće reči o protagonistima svih pomenutih dešavanja, odnosno o igračima koji su obeležili sezonu koju smo upravo ispratili. Pozdrav do sledećeg čitanja, ’Toine

 

One Comment

Add a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *