A kakav si ti bio kad si bio mali? (priča 2.)

Dobrodošli u zemlju košarke. Oni malo stariji čitaoci koji pamte Laku noć deco, Minju Subotu, današnjim klincima neshvatljivu povezanost audio kasete i drvene olovke ili neverovatnu promenu koja se dešava svaki put kada Erik iz ulice Akacija pojede bananu, sećaju se i velikih rasprava na temu potrebe srpske klupske košarke za strancima. Zagovornici obe strane su imali dosta dobre argumente za i protiv, ali je smanjenje tržišta uslovljeno konstantnim smanjenjem države  i pre svega želja za konkurentnosti na evropskom nivou dovela prve strance u srpskoj košarci početkom milenijuma. Tada su stranci gledani kao nužno zlo, a vremenom su postali integralni deo filozofije prilikom sklapanja rostera. Proširivanje broja stranaca u pravilniku, zaobilaženje administracije ekspresnim dodelama pasoša „zaslužnim“ amerikancima koji jedva da znaju da u formularu pravilno ispišu ime svoje nove domovine, definisanje i redefinisanje pojma „stranac“, sve su to manje ili više legitimni postupci kojima se klubovi bore za očuvanje srpske košarke… ,bože, za zaobilazak pravilnika i moralnih principa u cilju ostvarenja instant „uspeha“ kojeg se niko kroz dve sezone neće sećati, baš kao ni novih nam sunarodnika.

Bez obzira na sve, igrači su najmanje krivi za javno merenje dužine polnog organa u prime time terminu u kojem uživaju njihove gazde ili gazde njihovih gazdi. Bez ikakve želje da ova osetljiva teme skrene sa svog toka, na kratko zatvaramo pandorinu kutiju i bacamo se na predstavljanje koledž karijera sadašnjih vedeta dva najveća kluba na ovim prostorima.

A kako je sve počelo? Mnogi su zaboravili, ili nikada nisu ni znali, da je prvi pravi stranac u redovima večitih rivala bio izvesni gospodin Butch Taylor koji je ’77. godine stigao iz ’76-ersa u redove Partizana. Tada, a i dvadeset i kusur godina kasnije, važilo je pravilo da stranci nemaju prava nastupa u domaćem takmičenju, pa je popularni Baća zaigrao na ukupno dva meča tadašnjeg Kupa šampiona, u kojima je ukupno postigao 13 poena. Partizan je posle 4 meča po grupama ispao, a Baća je dobio povratnu kartu za USA i ostao je ovekovečen u navijačkoj pesmici „Kića, Praja, Baća – ko sve to plaća?“ Ko kaže da se vremena menjaju?

Dvadeset godina nakon Baće, niko na našim prostorima nije ni pomišljao na strance, dok Crvena Zvezda u sezoni 1996/97. nije rešila da ostavi dubljeg traga u tadašnjem međunarodnom Kupu Radivoja Koraća. Kao pojačanja samo za evropsko takmičenje došli su Dwight Steward, kojeg je ubrzo zamenio Simeon Haley, i posebno zanimljiv igrač, Charles Edward Smith Četvrti, igrač impresivnog CV-ja u kojem između ostalog stoji da je bio zvezda Georgetown univerziteta rame uz rame sa Alonzo Mourningom i Dikembe Mutombom, ali što je još impresivnije, Charles Smith je bio reprezentativac USA na Olimpijskim igrama u Seulu , u timu koji su činili i Mitch Richmond, Hersey Hawkins, Stacey Augmon, Dan Majerle, Danny Manning i kasnije u svakom smislu veliki David Robinson. Nakon nekoliko solidnih partija, Zvezdina evropska sezona se završila, samim tim i evropski deo karijere Smitha.

Kraj starog milenijuma donosi košarkašku revoluciju. Košarkaški savez donosi odluku da dozvoli ekipama da registruju po jednog stranca za domaće takmičenje. Oba večita rivala koriste svoja poznanstva preko bare i dovode dva solidna univerzitetska košarkaša, Partizan je, priča se, najviše zahvaljujući Divcu, doveo nekada najboljeg srednjoškolca USA Scheavalie Cottona, o kojem je već bilo dosta reči u ovom blogu. Zvezda se odlučila za još jednu srednjoškolsku zvezdu, nekadašnjeg Mr.Basketball-a države Kentucky (nagrada koja se dodeljuje najboljem srednjoškolcu države) Daymeon Fishback-a koji se stigao direktno sa Auburna. Nakon ove vremenske distance, čini se da su Cotton i Fishback bili dobri igrači koji su stigli u lošem trenutku. Koliko oni nisu bili spremni na Evropu, toliko ni naši klubovi nisu bili spremni za njih. Pitanje je kakav bi pelcer strani igrači doneli da su se naši klubovi odlučili da dovedu proverene evropske igrače, ovako, karijera dva perspektivna igrača poslužila je kao neuspeli eksperiment. Schea Cotton danas drži veoma poznatu i priznatu školu košarke i zvezda je ESPN dokumentarca Manchild, dok je Daymeon Fishback takođe završio na ESPN-u, ali kao košarkaški analitičar.

Nakon početnog eksperimentisanja, večiti rivali se odlučuju za različite strategije. Partizan je još nekoliko puta dovodio rukije direktno sa koledža, par puta im se posrećilo, pa su tako kao neotkrivene zvezde dolazili Blake Stepp i Drew Gordon, a posebno dobar posao napravljen je sa Nigelom Williams-Gossom. Pokušaji za zaborav ogledali su se u karijerama Petera Cornell-a i nekadašnjeg košgetera St. Joseph univerziteta Marvina O’Connora, koji je više ostao poznat po svojim kikicama nego poenima. Blake Stepp je, za one koje ne znaju, jedan od boljih profesionalnih poker igrača u USA, dok se Cornell bacio u glumačke vode, pre svega u reklamama i par manje bitnih filmova sa košarkaškom tematikom. Neki od rukija nisu ni dobili šansu da zaigraju, pre svih Ian Baker sa New Mexico State-a, koji je mnogo obećavao, ali zbog povrede nije ni debitovao prošle sezone. Ove godine sasvim dobro igra za Trefl Sopot. Ohrabren Goss-om, Partizan je i ove sezone rizikovao sa koledž igračima, pa je tako kao nosilac igre stigao Jock Landalle, a odgovor na pitanje koliko je to bio dobar potez daće jedino vreme pred nama.

Više sreće Partizan je imao sa igračima koji su stizali iz razvojne lige ili NBA. I tu je bilo lutanja, poput Amida Brimah-a, Josha Akognona ili Anthony Brown-a koji je jedan od retkih igrača koji je završio karijeru u crno-belom ne upisavši se nijednom, ili igrača koji su tek kasnije pokazali svoju vrednost, poput Olivera Lafayette-a ili Acie Law-a, ali su crno-beli sigurno “uboli” sa Jamesom Gistom, Curtisom Jerrells-om, Nathe Jawai-em, Stephon Lasme-om, Miltom Palaciom ili, pre svih, sa Fredie House-om.

Najmanje je Partizan lutao, što je nekako i očekivano, sa igračima koji su već aklimatizovani na Evropu. Solidne ili sasvim dobre partije pružali su Kevin Jones, Jamar Wilson, Tarence Kinsey, Vonteego Cummings, Dominic James i Gerald Brown u dva navrata. A šta tek reći za Bo McCalebba? Frank Robinson je samo izuzetak koji potvrđuje pravilo.

Crvena Zvezda je, kao i većim delom prve decenije novog milenijuma, lutala u mnogim sportskim i vansportskim odlukama, pa i u skautingu. Nakon Fishbacka, crveno-beli se nisu mnogo usuđivali da dovedu rukije direktno iz NCAA. Svega tri imena se izdvajaju, a sva tri puta su u pitanju bili dokazani koledž igrači, Larry O’Bannon, Andrew Wisniewski i Charles Jenkins,  preko NBA lige . Utisak je da su dobro birali. Zvezda se u nekoliko navrata lakše odlučivala da pruži šansu domaćim NCAA igračima, pa su tako prve profesionalne ugovore potpisivali Luka Drča, Stefan Janković i Nikola Jovanović, a najsvežiji primer je povratak odbeglog sina Dušana Ristića.

Manje-više uspeha Zvezdi su donosili igrači pristigli iz razvojne lige. Crveno-beli dress u tako oblačili Lawrence Roberts,  koji je tehnički stigao iz Olimpijakosa, ali u Pireju nije stigao pošteno ni da se raspakuje, zatim Andre Owens, Antonio Burks, Billy Thomas i Norman Richardson, koji je ostao najpoznatiji po tome što je u sred sezone napustio Srbiju dobivši posao u tatinoj firmi. Quincy Miller je možda i najbolji ulov Zveze iz razvojne lige, dok je igrač sa najboljim pedigreom u smislu NCAA/NBA košarke koji je stigao u naše klubove svakako blesavi i neponovljivi Adam Morrison, najbolji strelac NCAA lige u dresu Gonzage, dvostruki NBA šampion i treći pik NBA drafta.

Crvena Zvezda je, poput večitog rivala, često igrala na sigurnu kartu, dovodivši igrače sa evropskim iskustvom. Posebno su crveno-beli voleli da dovedu igrače iz neposrednog okruženja, pa su tako stizali Reggie Freeman iz FMP-a, Michael Campbell i Gerrod Henderson iz Hemofarma, Michael Scott iz Radničkog , Kebu Stewart iz Vojvodine ili najsvežiji primeri Dylana Ennisa i Michaela Ojo-a. Što se tiče ostalih “evropljana”, bilo je promašaja poput Deona Thompsona, Jahmara Young-a, Anthony Miles-a, Maurice Bailey-a, Tunji Awojobi-a koji je poznatiji po svom performansu na liniji slobodnjaka nego po partijama, kao i Maurice Bailey-a, koji je pre deset godina rešio derbi sa Partizanom pa sutradan dobio otkaz. Manje ili više svetli primeri su Obinna Ekezie, James Feldeine, Nate Wolters, Marcus Williams, Admiral DeMarcus Nelson, Omar Cook, Scoonie Penn, Ricardo Marsh, pomenuti Kinsey ili svojevremeno veteran Isaiah Morris.

Nakon kratkog prisećanja vedeta i “vedeta” večitih koji su odigrali svoju ulogu u svetu koledž košarke, krenimo konačno sa temom ovog teksta. Upoznajte koledž priče ovogodišnjih igrača Crvene zvezde i Partizana.

Jer ja sam sanjar lutalica…

Billy Baron je jedan od svega nekoliko igrača koji su imali tu privilegiju da igraju za čak tri različita koledža. Ne samo to, zbog čestog seljenja svojih roditelja, igrao i za dve srednje škole. Pa se ne čudite posle što se ni u jednom klubu nije zadržao duže od sezone. Baron je svoju koledž karijeru počeo na univerzitetu Virginia. Pored Mike Scotta i novopečenog najboljeg trojkaša NBA lige Joe Harris-a, mladi Baron je uvideo da neće imati mnogo prostora, pa je uprkos dobrom startu (u svom debiju dao 5 trojki ubacivši 19 poena), posle svakog meča trčao do lap topa kako bi video šta je Rhode Island uradio. Objašnjenje je sasvim jednostavno, trener Rhode Islanda bio je Billijev otac Jim, a u timu je već bio i naslednik Jimmy. I pored velike prilike da mnogo toga nauči od trenera Bennetta u odličnom   programu, Billija je srce sve više vuklo i nakon mečeva za Virginia-u, Billy se seli na Rhode Island u porodičnu ekipu. Ima tu nešto i do stila igre, Virginia se svojski trudila, šta više i danas je tako, da svoje napade rešava u poslednjim sekundama, dok je Rhode Island gajio stil igre poput mutant Golden State-a i Mutinog Radničkog. Prirodnom šuteru, poput Barona, mnogo više je odgovarala opcija B. Do kraja semestra, Baron je morao da odsedi na klupi zbog prelaska sa drugog koledža, ali je dao odličan doprinos u finišu sezone sa 13 poena u proseku. Nakon što se dobro uklopio, Billija je čekala velika junior sezona u NCAA. Sve dok njegov otac nije otpušten u predsezoni. Dan Hurley je, nakon što je preuzeo posao, prvo u kancelariju pozvao mladog Barona, predočivši mu da će se stvari dosta promeniti i da ne očekuje minute i protekciju koju mu je otac garantovao. Billy se osetio nepoželjno i shvatio je da je vreme za još jednu promenu. Providense i Purdue su mu ponudili utehu, a dok je Billy vagao, tata Jim je dobio novi posao, ovog puta u Canisiusu. Biliju nije trebalo mnogo da ponovo završi kod tate, odbivši ponovo velike programme da bi igrao u ekipi koja je sezonu pre imala 5 pobeda. Baron je ipak našao sebe, Golden Griffinsi su zabeležili 20 sezona, pre svega zahvaljujući Billiju, a naredne godine, svoje seniorske i jedine do sada u karijeri koju je započeo u istom dresu u kojem je završio poslednju, bio je 4. strelac NCAA lige, odmah iza Doug McDermotta, Antoine Masona i T.J. Warrena, a ispred bivšeg igrača Partizana Patricka Millera. O njegovoj igri se već dosta toga zna, mnogi kažu da ima samo jednu vrlinu, ali je často upravo to ono što donosi pobede. Ono što je Barona krasilo u koledž karijeri je nešto što često pokazuje i u Zvezdi – dešava mu se da ga u tri četvrtine nema nigde, da bi potpuno eksplodirao u završnici, pogotovo ako njegov tim gubi.

Pročitajte i   Više od igre

Daleko ispod radara

Odrastao u Dakaru kao jedan od petoro dece u porodici Faye, Mouhammad je brzo naučio da bude skroman. Takav je bio i kao igrač. Kao klinac je prvo košarkaško obrazovanje stekao u SEED akademiji, prva specijalizovana košarkaška akademija na tlu Afrike čiji je jedan od osnivača Boris Diaw. 2005. godine je kao 19. godišnjak bio deo šampionske ekipe US Rail Club-a, a proglašen je i za MVP-a senegalske lige. Skautima Georgia Tech-a nije promakao ovaj talenat, pa je Mo krenuo putem NCAA, koji je pre njega već utabao stariji brat Assane koji je završio na New Hampshire-u. Zbog kašnjenja u prevodu i overi svedočanstava na relaciji Dakar – Georgia Tech, Faye nije na vreme registrovan pa je morao da presedi celu sezonu 2005/06. Kao lažni freshman, debitovao je za Yellow Jacketse naredne sezone, odigravši 30 od 32 mečeva, 8 kao starter. Te sezone je Georgia tech imala odličan tim, predvođen nekolicinom budućih NBA igrača, pre svih Javarisom Crittentonom, Thaddeusom Youngom i Anthony Morrow-om. Faye je dao svoj skroman doprinos u vidu 4 poena i 3 skoka. Tokom leta Mo Faye debituje za seniore Senegala na FIBA Africa šampionatu sa 12 poena po meču. Naredne sezone je odigrao samo 5 mečeva za G-Tech, potraživši akademsku i igračku sreću na drugom mestu. Nakon propuštenog ostatka sezone, Faye debituje za novi koledž South Methodist Mustangse i od početka dobija značajniju ulogu u ne baš reprezentativnom timu. Nakon još jednog reprezentativnog leta, Faye se vraća u redove SMU-a gde postaje jedan od nosilaca ekipe zajedno sa sunarodnikom Papa Dia-om. U svojoj najboljoj NCAA sezoni, Mo Faye beleži prosečno 10.7 poena i 5.3 skoka za svoj univerzitet koji proživljava još jednu gubitničku sezonu daleko od March Madnessa. Preko par mečeva u letnjoj ligi, Faye svoju sreću nalazi u Grčkoj  gde pruža najbolje partije karijere, a u sezoni 2014/15 postaje i najbolji skakač grčke lige.

Dobroćudni div

Za koledž karijeru Michaela Ojo-a se nema mnogo šta reći. Došao je na Florida State i otišao je sa Florida State-a. Sve što je u međuvremenu radio bilo je zanemarljivo. Ojo je na koledž stigao iz srednje škole Tennessee Temple, gde je kao senior beležio 15 poena, 14 skokova i 5 blokada. Izuzetna fizička dominacija donela mu je ponude Vanderbilta i Tennessee Chattanooga-e, ali se Ojo odlučio za Seminolese. U prvoj sezoni je imao više nego marginalnu ulogu, 0.7 poena i 1 skok na 27 mečeva. Proseke je popeo na 2.5 poena i 3 skoka naredne sezone, da bi u juniorskoj sezoni i to pokvario. Na na baš impresivan učinak nadovezala se i povreda meninskusa koji nije izdržao pritisak ogromne mase, pa je operacija bila neminovnost. Sezonu odmora Ojo je iskoristio da dobije diplomu iz oblasti međunarodnih odnosa. Seniorsku sezonu počinje kao kapiten ekipe sa par solidnih partija, a tim predviđen Dwayne Baconom  konačno stiže do završnog turnira gde u prvom kolu izbacuju Florida Gulf Coast. Ojo kao starter na Madnessu za 11 minuta beleži 6 poena 2 skoka i 2 blokade. Svoju poslednju utakmicu na koledžu Michael Ojo igra protiv Xaviera u drugom kolu. Ojo je za svojih 96 mečeva uspeo da postane 19. najbolji bloker u istoriji Florida State-a. Ostao je i zapamćen kao omiljen saigrač i kolega na univerzitetu, dobivši nadimak Coffey, po junaku filma Green Mile. I po tome što je Nike uložio 15 hiljada dolara u specijalnu mašinu koja može da mu napravi dovoljno velike patike.

Nedorečen

Mladi Joe Ragland je još u srednjoj školi pokazao raskošan talenat. Karijera na West Springfield-u mu je donela nagradu John Lahovich, nazvanu po bivšem košarkašu stradalom u II svetskom ratu, a koja se već decenijama dodeljuje najboljem srednjoškolcu u zapadnom Massachussettsu. I pored dobre srednjoškolske karijere, ponuda nekog od top programa je izostala, pa je Regland pošao zaobilaznim putem, otišavši na junior koledž. U dresu North Platte Community koledža je briljirao, postao je All-American u konkurenciji junior koledža i sezonu je završio sa 18 poena i čak 45.8% van linije za tri poena. Koledži su se sada zainteresovali za Joe-a, pre svih Creighton, George Mason, Utah i Montana, ali je Gregg Marshall “kupio” Reglanda time što je lično dolazio na njegove mečeve, dok su ostali slali skaute. Prve sezone u timu Shockersa nije briljirao, ali je imao nekoliko izuzetnih partija, pre svega protiv VCU kada je sa klupe ubacio 15 poena. Sezonu je završio sa 7 poena i 2.8 asistencija. Naredne godine stvari se menjaju i Regland postaje go-to igrač Wichita State-a. Uz nekoliko impresivnih partija, kao na primer 31 ubačen poen protiv UNLV-a, Regland se nameće za lidera ekipe koju dovodi do March Madnessa. Ipak, dalje od prvog kola Shockersi nisu mogli, VCU je bio bolji u tvrdom meču u kojem je Ragland postigao 15 poena i 5 skokova. Tek njegovim odlaskom, Wichita State postaje jedan od boljih timova koledž košarke, došavši do Final Four-a već naredne godine. Poslednju koledž sezonu Joe Ragland završava sa 13.4 poena, 3.3 asistencije i odličnim procentima šuta – Ragland je bio najbolji u čitavoj koledž košarci u true shooting procentu koji se dobija po formuli broj poena/2*(broj šuteva iz igre+0.44*broj šutnutih slobodnjaka). Ragland je imao TSP od 70.4%, nešto kao Zion Williams danas, što je za beka izuzetan učinak. Daleko iza njega su ostali Doug McDermott, Cody Zeller, Anthony Davis, Damian Lillard i ostale vedete tadašnjeg NCAA. Na svoje veliko razočaranje, Ragland ostaje neprimećen na NBA draftu 2012. godine i odlazi da gradi više nego solidnu evropsku karijeru.

Circle of life

U zemlji podela i dilema, kakva je naša, često ćete čuti oprečna mišljenja o tome šta je najbolje za mladog igrača – klupa evropskog tima ili šansa za razvoj na koledžu. Dušan Ristić je izabrao put kojim se ređe ide. I pored prilike da potpiše seniorski ugovor sa Zvezdom, Dušan je odabrao Arizonu. Da li je i koliko pogrešio, nikad nećemo saznati. Možemo samo raspravljati o tome šta je dobio – diploma prestižnog univerziteta i četiri godine treniranja u uslovima koje retko koji tim u Evropi sebi može da priušti. Ristić je od početka povlačio pametne poteze. Nije želeo da na koledž ode kao padobranac, pa je proveo jeto 2014. u Sunrise Christian akademiji u Wichiti, pripremnoj školi za NCAA, zajedno sa Vasom Pušicom. Istu školu je između ostalih pohađao i Buddy Hield nekoliko godina ranije. Ristić je po ESPN-u rangiran kao 15. centar u klasi. Dobre partije za U18 tim Crvene zvezde na NIJT-u, U16 tim Srbije na svetskom prvenstvu 2011. i 22 poena + 12 skokova na Jordan Brand Classic meču skrenuli su pažnju velikih programa, a Arizona je svakako jedan od njih. Sean Miller je polako pripremao Ristića, u freshman sezoni je igrao na 36 mečeva i postizao 3.5 poena i 2.1 skok. Arizona je predvođena Stanley Johnsonom, Brandonom Ashley-om, Rondae Hollis-Jeffersonom i T.J. McConnell-om stigla do Final Foura, gde su poraženi od Winsconsina Frenka Kamiskog i Sama Dekkera. Gledajući iz ove perspective, Dušan Ristić zaista nije imao sreće u koledž karijeri. U prve dve sezone gledao je u leđa možda i manjem talent od sebe, Kalebu Tarczewskom, da bi mu u senior sezoni rival za poziciju bio najveći prospekt NCAA DeAndre Ayton. I pored toga, u svojoj drugoj sezoni Ristić beleži dobre partije sa 7 poena i 4 skoka kao backup centar. U juniorskoj sezoni Ristić konačno postaje prvi centar. Nametnuo se kao treća violina tima, odmah iza odličnog freshmana Lauri Markkanena i Allonzo Trier-a. Arizona te sezone na Madness dolazi kao drugi noslilac regiona, ali ih u trećem kolu izbacuje Trevon Bluiett i Xavier koji je u kolu pre izbacio još jednog junaka priče, Micheala Ojo-a. Dušan Ristić je u tom porazu briljirao sa 17 poena i 4 skoka, ali je zbog 4 lične duže bio na klupi, što je i jedan od uzroka tesnog poraza. Seniorsku sezonu Dušan počinje kao jedini pravi centar u ekipi, ali se Miller odlučuje za small ball igru sa mnogo pokretljivijim Aytonom na petici. Ristić i pored toga startuje odlično, sa 20+10 partijom protiv NAU-a, da bi imao još nekoliko odličnih igara, između ostalog, bio je Pac-12 igrač u januaru mesecu. U toku sezone, Ristić postaje igrač sa najviše pobeda u istoriji univerziteta Arizona (115). Takođe, postaje i tek 28. igrač u istoriji Arizone koji je zabeležio 1000 poena i 500 skokova. Kao senior je predvodio ekipu na još jednom Madnessu, ali je Arizona iznenađujuće poražena od Buffala u prvom kolu. Svoj poslednji NCAA meč Ristić je završio sa 16 poena i 4 skoka. Može se reći da je povratkom u Zvezdu obrnuo pun krug. Sigurno je da je kompletniji igrač nego što je bio kad je otišao. Koliko bi kompletniji bio da je ostao ove 4 godine, nikada nećemo saznati. Ipak, treniranje sa Tarczewskim, Markkanenom, Aytonom i ostalima sigurno je doprinelo košarkaškom razvoju. Ristić je diplomirani psiholog i sportski menadžer, jako bitna stavka za život posle košarke. A njega svakako još ima, kada je Dušan u pitanju.

Leadership

Kelvin Creswell Rivers je još jedan od gomile top igača koje je izbacila srednja škola Oak Hill Academy iz mesta Mouth of Wilson, Virginia. Carmelo Anthony, Michael Beasley, Kevin Durant, Stephen Jackson, Brandon Jennings, Doron Lamb, Ben McLemore, Ron Mercer, Rajon Rondo, Jerry Stackhouse, Rod Strickland i bivši igrači večitih Jamont Gordon i Marcus Williams, samo su neka od gomile imena profesionalnih košarkaša prošlih kroz učionice ove škole koja svakako zna šta radi sa mladim košarkašima. U takvom društvu, KC se ističe kao rekorder u broju pogođenih trojki na jednom meču – 15. Kao renomirani prospekt renomirane škole, Rivers nije mnogo čekao na univerzitetske ponude. Pored Virginie, Tennessee-a, NC State-a i Charlotte-a, KC je izabrao Clemson Tigerse. U freshman sezoni igra u timu sa još jednim bivšim ABA igračem, Cliffom Hammondsom. Sasvim solidan učinak za početnika sa 7 poena uz 5 skokova, Rivers je udvostručio naredne godine. Zajedno da Vernonom Hamiltonom  je predvodio tim sa 14 poena i 5 skokova, a mladi Trevor Booker se izdvajao kao najveći NBA prospekt tima. U juniorskoj sezoni, sa pomenutim Hammondsom i Bookerom dovodi Tigerse do NCAA turnira, gde iznenađujuće ispadaju u prvom kolu od Villanove, za koju je briljirao bivši igrač Cibone Scottie Reynolds. KC ostaje veran Clemsonu i u seniorskoj sezoni gde zadržava istu statistiku kao prošle godine, a i tim beleži isti rezultat, ispadaju od Michigana Manny Harrisa. Kao ni velika većina junaka ove priče, ni KC Rivers ne prolazi na NBA draftu i kreće put Italije, tačnije Latine. KC je na koledžu ostao upamćen kao lider. Manje vokalni, koliko je vodio kroz svoj primer. Jedan je od dva igrača u istoriji Clemsona koji su koledž karijeru završili da više ukradenih nego izgubljenih lopti. Takođe, najbolji je trojkaš u istoriji koledža, bar kad se računa broj ubačaja. All-rounder je već svoje ime dokazao u mnogim timovima i mnogim sistemima. Preostaje još da se vidi kako će se snaći i u ovom najnovijem. Ako učimo iz istorije, navijači Crvene zvezde nemaju mnogo razloga za brigu.

Nenametljivi heroj

Rođeni parižanin koji korene vuče iz Malija rano je stekao osnovno košarkaško obrazovanje, pre svega zahvaljujući starijem bratu Amari. Bandja Sy se kao klinac pojavljivao na raznoraznim turnirima kojih je u Francuskoj bilo u izobilju. Na jednom od većih, pod pokroviteljstvom NBA lige – Basketball Without Borders, Bandja je 2007.g. pred očima promotera Mickael Gelabale-a, Tony Parkera, Mickaela Pietrusa i Ronny Turiafa skrenuo pažnju skauta pre svega zahvaljujući fizikalijama. Dobio je ponude nekoliko solidnih programa, prihvativši onu New Mexico State-a, a pre koledža je prošao pripremnu školu Stoneridge Prep, koju su pre njega prošli i Taj Gibson, Enes Kanter i Nikola Vučević. U prvoj sezoni u dresu Aggiesa, Bandja je prošao kroz period aklimatizacije i navikavanja na NCAA i u timu koji je predvodio bivši igrač Crvene Zvezde Jahmar Young zabeležio svga 1.5 poena i 1 skok. Druge sezone Young je bio u Beogradu, a Sy je malo popravio svoj učinak na 5 poena i 3 skoka prosečno. U juniorskoj sezoni je već dao merljiviji doprinos. Odigrao je sve mečeve u sezoni, a dva puta bio i starter. Na dvanaest mečeva imao je dvostruki broj poena, a prvi double double meč odigrao je na Havajima, ubacivši sa klupe 17 poena uz 10 skokova. Najbolji meč sezone odigrao je protiv Fresno State-a, kada je sa 20 poena u drugom poluvremenu gotovo sam izbrisao deficit od 19 razlike. Na March Madnessu iste godine Sy ubacuje 12 poena u porazu od Indiane Victora Oladipa i Cody Zellera. Kao senior, Bandja postaje najbolji skakač tima (7.3) i drugi najbolji strelac (11.9) i jedini starter u svih 35 mečeva. 24 poena i 13 skokova protiv Texas State-a su mu doneli zvanje igrača nedelje WAC konferencije. Na poslednjem meču koledž karijere, Bandja je bio jedini raspoložen igrač New Mexica sa 17 poena i 9 skokova u porazu od Saint Louisa. Nakon što je prošao nezapažen na NBA draftu, Bandja Sy se vraća u domovinu po rođenju i preko Orteza, Nansija, Asvela i AEK-a stiže među crno-bele.

Floor general

Alex Renfroe nije oduvek imao brkove i nije oduvek bio poznat u košarkaškim krugovima. Iz srednje škole je izašao neprimetno poput štrebera sa maturske večeri, pa je u nedostatku boljih ponuda bio prinuđen da akademsku i sportsku karijeru gradi u NAIA konferenciji, na privatnom hrišćanskom koledžu Trevecca Nazarene. Pukom slučajnošću, partije Alexa Renfroe-a nekako su stigle do Ricka Byrda, koji je tražio backup plejmejkera za svoj Belmont. Nakon dve godine u nižoj diviziji i pauze zbog transfera, Alex oblači dres Belmonta i već u prvoj sezoni sa klupe donosi 9 poena i po 4 skoka i asistencije za tim koji na završnom turniru ispada u dramatičnom finišu od Duke-a Geralda Hendersona, Kyle Singlera i DeMarcusa Nelsona. Renfroe je na ovom meču startovao i bio najbolji u svom timu sa 15 poena. Ispostaviće se da je to za Alexa bio prvi i jedini meč na Madnessu jer sledeće godine Belmont ne uspeva da dođe do završnice. Za utehu, svoju poslednju godinu u koledž košarci Alex Renfroe završava kao najbolji igrač tima sa 16.2 poena, 7.2 skoka i 5.1 asistencijom. Postao je jedan od samo četiri igrača koji je i sezoni imao bar 15 poena, 5 skokova i asistencija. Veliki broj skokova za poziciju na kojoj igra pratiće ga kroz čitavu karijeru. Ušao je u počasni tim sezone Associated Press-a kao i Mid-Major All-American. Takođe, izabran je i za najboljeg igrača sezone u Atlantic Sun konferenciji. Alex Renfroe je zabeležio još jedan kuriozitet, bio je najbolji strelac, skakač, asistent, bloker tima i uz to i najprecizniji u šutu iz igre. Pre, a i posle njega, ovo je uspelo samo još Timu Duncanu na Wake Forestu 1997.g. Nakon što nije prošao na draftu, Renfroe ponovo bira zaobilazni put i preko Rige i Zagreba krči svoj put ka vrhuncu svoje karijere – ugovorima u Albi, Baskoniji, Broseu i posebno Barseloni. Gde god da je igrao, da li je to March Madness, plejof ili Evropsko prvenstvo u dresu Bosne, Alex je bio najbolji kada je bilo najpotrebnije. Upravo na ovu kartu igraju i navijači Partizana kada je kod njega lopta u završnici meča.

…ne drži me mesto

Stefan Janković je rođeni Beograđanin, u koji su njegovi roditelji izbegli iz ratom zahvaćene Bosne. Kada je imao četiri godine, porodica Janković se seli u Ontario, Kanada. Mali Stefan je voleo fudbal, ali u Ontariu nije baš bilo mnogo travnatih površina na kojima bi terao loptu, a i klinci iz kraja su na fudbal gledali kao mi na curling, pa je Stefan sreću i prijatelje tražio na košarkaškom terenu pored kuće. Kako su živeli u kraju mahom naseljenim izbeglicama iz bivše države, Stefan sve do polaska u školu nije govorio engleski jezik. Janković je zablistao u lokalnoj srednjoj školi, gde je beležio u freshman sezoni 33 poena i 10 skokova u proseku. Ubrzo je dobio ponudu srednje škole iz malo toplije Pensilvanije, gde je takođe igrao odlično, zabeleživši i kvadriple-dabl u jednom meču sa 18 poena, 12 skokova i po 10 asistencija i blokada. Poslednju godinu srednje škole Stefan završava u Huntington Prep School-u gde mu je saigrač bio Andrew Wiggins. Stefan Janković je bio jedan od top 50 prospekata i kao takav dobio je ponude renomiranih programa kao što su Louisville, Miami, Xavier, West Virginia ili Penn State, a odabrao je Missouri. Nakon dve neprimetne sezone u timu koji su predvodili Jabari Brown i Jordan Clarkson, Stefan se odlučio za još jedan transfer u ekipu u kojoj će imati više prostora. Verovatno zbog trauma iz detinjstva izazvanih zimama u Ontariju, Stefan bira univerzitet Hawaii kao novo odredište. Prvu sezonu u timu Ratnika duge, Stefan završava sa 10.6 poena i 5 skokova u društvu zemljaka Stefana Jovanovića. Naredne, i svoje poslednje godine u NCAA, Stefan Janković dovodi svoj Hawaii na March Madness, gde njegov tim u prvom kolu izbacuje favorizovanu Kaliforniju Jaylena Browna najviše zahvaljujući upravo Stefanu. U drugom kolu ipak nisu imali snage za još jedno iznenađenje i porađeni su od Marylanda Melo Trimble-a. “Janks” sezonu završava sa 16 poena i 7 skokova u proseku. Nakon flertovanja sa Miami Heatom u predsezoni, Stefan svoju karijeru počinje u Crvenoj Zvezdi, a potom podiže mnogo bure zbog još jednog od mnogobrojnih transfera u karijeri koja tek počinje.

Jock-er

Prateći očeve i dedine stope, Jock Landale je poslednju godinu srednje škole proveo u kampusu Geelong škole koji se nalazi duboko u divljini Viktorijanskih Alpa. Živeo je u u kampu, bez modernih tehnoloških pomagala, svakodnevno peške prelazeći nekoliko desetina kilometara uz i niz planinu. Upravo ovo mu je, po njegovim rečima, najviše značilo za sticanje dobre fizičke kondicije. Kao veoma talentovan klinac, Jock je vrelu Australiju zamenio manje vrelom Kalifornijom, gde je dobio ponudu najaustralijskog koledža u USA – Saint Mary’s, iako uopšte nije igrao organizovanu košarku, pošto njegova škola nije imala muški, već samo ženski košarkaški tim. Koliko je ovaj univerzitet, kroz koji su prošli i Mat Dellavedova i Patty Mills, vezan za zemlju down under govori i činjenica da se pred početak mečeva intoniraju i američka i australijska himna. Landale nije startovao eksplozivno na koledžu, u prvoj sezoni je postizao tek 2 poena i jedan skok, malo bolji bio je u drugoj godini, sa 8 poena i 4 skoka a potpunu afirmaciju stekao je u juniorskoj sezoni, kada je sa 17 poeana i skoro 10 skokova u proseku predvodio svoje Gaelse do Madnessa, gde su prvo izbacili VCU najviše zahvaljujući Jocku i njegovih 18 poena i 13 skokova, da bi Maarkanen i Ristić bili ipak prevelik zalogaj. Ponovo je Landale briljirao sa 19 poena i 11 skokova. Naredne sezone Gaelsi ne stižu do Madnessa, ali Landale nastavlja da impresionira. Sezonu završava sa 21 poenom, 10 skokova i izborom u drugu petorku NCAA lige. Sve ove brojke posebno dobijaju na značaju kada se uzme u obzir činjenica da je Saint Mary’s tek druga ekipa računajući svih 351 u prvoj diviziji po najmanjem broju poseda po meču. Landale je prošle sezone bio jedini igrač u NCAA koji se našao u top 10 u obe kategorije – poeni i skokovi. Ni to mu nije bilo dovoljno da bude draftovan pa je preko kratkog izleta u Atlanta Hawkse stigao u Beograd. Opšti je utisak da ima još mnogo prostora za napredak. Ne bi mu bio prvi put da prosto eksplodira nakon što se navikne na sistem.

Čuvala me mama za velike stvari

Marcus Paige je sigurno najčešće pominjani igrač od svih stranaca koji igraju u okruženju. Deo prepirki nema nikakve veze sa njim i rezultat je nečije odluke da mu se dodeli nacionalni pasoš. Drugi deo je mnogo ozbiljniji i vodi se među navijačima Partizana. Mnogi su ga terali posle prvih par mečeva, da ne kažem promašaja, još više njih se klelo u njega nakon 28 poena ubačenih Zadru, da bi se posle Kupa velika većina pitala šta još uvek traži u timu? Istina je da MP nije pružio ni deo onoga zbog čega je doveden. Još veća istina je da je do sada najviše pružao baš onda kada je trebalo. Najveći Michael Jordan mu je lično rekao da su pred njim velike stvari. A ko smo mi da sumnjamo u Najvećeg?

Potencijalni reprezentativac Srbije je po skautima i stručnjacima smatran za najboljeg plejmejkera u državi u klasi 2012. godine, broj 22 u ukupnom rankingu. Illinois, Iowa, Minnesota i Virginia nisu imali velike šanse da ga dovedu kada su je svoju ponudu poslala North Carolina. Odlaskom Kendalla Marshalla otvorio se prostor na mestu startnog pleja i oslobođen je broj 5 na dresu, a obe činjenice je iskoristio mladi Paige. Marcus je stigao u tim u kojem su dominirali budući NBA igrači James Michael McAdoo, PJ Hairston, Reggie Bullock, a freshman pojačanja bili su i Brice Johnson, JP Tokoto i Joel James. Paige je startovao u 34 od 36 mečeva i beležio prosečno 9 poena i 5 asistencija, uz dobar odnos asistencije/izgubljene lopte od 1.8. Sezonu je završio u meču sa prvorangiranim Kansasom u drugoj rundi Madnessa. Ušao je u All-American freshman tim sezone. Sophomore sezona je donela najbolju košarku Paige-ove koledž karijere. Roy Williams mu je pružio priliku i dao vođenje tima u ruke, a Marcus mu je uzvratio sa 17.5 poena i 4 asistencije u proseku. 26 poena Richmondu, 32 Louisvilleu, 35 NC State-u, 24 omraženom Duke-u, 27 Pittsbourgu – fantastične partije su se ređale jedna za drugom i Paige je dospeo u beležnice NBA skauta. Jedna trojka mu je nedostajala da postane najbolji trojkaš u sezoni Severne Karoline u istoriji ovog velikog programa. DeAndre Kane i Melvin Ejim su za dlaku bili bolji na Madnessu i mnogi su očekivali da je Marcus Paige odigrao svoju poslednju koledž utakmicu. NBA draft je čekao na njega. Ali Paige nije bio spreman. Želeo je da nastavi da napreduje i razvija se. Desilo se upravo suprotno. I dalje najbolji strelac i igrač tima, Paige je ipak stagnirao, ironično, najviše zahvaljujući hroničnoj povredi pete (heel – peta). Briljirao je ipak kada je bilo najvažnije, na Madnessu je sa 22 poena izbacio Arkansas Bobby Portisa, da bi Kaminsky i Dekker ponovo bili neprelazna prepreka, kao i za Dušana Ristića u sledećem kolu. Naredne sezone je pružao promenljive partije. Oborio je record Shammonda Williamsa i postao igrač sa najviše ubačenih trojki u dresu Tar Heelsa. U početku je igrao dosta slabo, od igrača za kojeg je planirano da bude zvezda sezone, Paige je tek u mahovima pokazivao talenat, ali je srećom po UNC, proradio kako je sezona ulazila u finiš. Uz Brice Johnsona, Joela Berry-ja i Justina Jacksona, predvodio je Tar Heelse do velikog finala Madnessa. Redom su padali FGCU, Providence Krisa Dunn-a, Indiana Yogi Ferrella, gde je Paige ubacio 21 poen uz 6 trojki, Notre Dame sa Demetriusom Jacksonom u regionalnom finalu i konačno Syracuse u polufinalu. North Carolina je izgledala nezaustavljivo, dobijavši sve mečeve na turniru sa prosečno 20 poena razlike. Sve do nacionalnog finala. Villanova je veći deo meča vodila, Ryan Arcidiacono je činio čuda, Josh Hart je pogađalo kad je trebalo, a Phil Booth bio džoker sa klupe. Joel Berry je nekako držao Tar Heelse u dometu i sve je izgledalo da će Villa lagano dobiti meč. A pretvorilo se u najuzbudljivije finale u istoriji Madnessa. Za to je najzaslužniji Marcus Paige. Pogađao je nemoguće šuteve, razigravao saigrače, ubacivao floutere preko nekoliko ruku, a šut koji je pogodio za izjednačenje na 4.7 do kraja ušao je u istoriju Madnessa. Šut koji je pretio da zaseni Jordanov pobednički iz 1982. godine. Paige je imao svoj One shining moment. Trenutak za pamćenje koji je trajao tačno 4.7 sekundi. Da nije bilo Krisa Jenkinsa, Paige bi možda sa koledža otišao kao šampion. Jedini je igrač od svih danas nabrojanih koji je draftovan. Kao lokalni dečko, završio je u Charlotte Hornetsima, ali je odigrao samo 5 mečeva. U julu prošle godine potpisuje dvogodišnji ugovor sa Partizanom. Utisak je da Paige može više. Mnogo više. U kretnjama i postavkama na oba kraja vidi se da zna košarku. Odbranu je izuzetno popravio u odnosu na početak sezone, a broj izgubljenih lopti je najveća crvena lampica. Paige nije igrač koji lako prodaje lopte, bar nikad nije bio. Na svaku izgubljenu u najboljim danima za Tar Heelse imao je tri asistencije. Naredni period će pokazati da li je u pitanju samo duža aklimatizacija ili mu je neko ukrao talenat. Do tada, puna podrška zemljaku.

Toliko o u ovom dvobroju i priči o vezama koledž košarke i ABA lige. Mart je pred vratima. Čitamo se uskoro. Pozdrav, ’Toine

Add a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *